Ponovo radi bioskop

Kao što priliči monopolistima, ove gospodnje 2014. smo otkrili Facebook i počeli redovnije da uređujemo TR prezentaciju. Kada kažem mi mislim na Filipa Radulovića, požrtvovanog proletera koji se prebacivanjem norme istakao među hiljadu omladinaca. Filip radi doktorat u Madridu na temu Veštačke inteligencije (da li se tako prevodi AI?) i ponudio se da pomogne da bi dokazao da slobodno tržište, nasuprot uvređenoj zabludi blogera TR,  pati od neefikasne alokacije sredstava i da se samo ciljanom i pravovremenom subvencijom može garantovati dostupnost TR svima kojima je potreban a koji do sada nisu bili u mogućnosti da ga priušte.

Ako niste dugo posetili TR na Facebook-u pravo je vreme da nas potražite i lajkujete stranicu. Na svakih 100 novih lajkova TR će objaviti Slavišinu sliku iz njegove malo poznate crvene faze. U prilogu je loša fotomontaža, čisto da znate šta možete da očekujete, ali objavićemo i autentične kompromitujuće fotogorafije. Trenutno imamo 544 lajka.

Slaviša Tasić

Povećanje minimalca na 230 RSD

Udruženje sindikata Sloga danas su zatražili od Vlade Srbije da poveća minimalnu neto zaradu po radnom času na 230 RSD/h (dvesta trideset dinara po radnom času). Kako je sada minimalna zarada 115 RSD/h to je dupliranje minimalne zarade odnosno povećanje od 100%. Ovo bi bio katastrofalno štetan potez ukoliko bi se na njega Vlada odlučila, koji bi u potpunosti razvalio tržište rada i prihode socijalnih fondova. Evo i zašto.

Minimalna zarada danas je, za uobičajeni radni mesec od 185 radnih sati, oko 21.275 RSD. Zaista ova cifra je izuzetno niska i svakako je veoma teško živeti sa ovako niskim dohotkom. Međutim, i danas oko 200 hiljada radnika u Srbiji radi za manje od tog iznosa a još oko 150 hiljada je na samoj granici. To su uglavnom istovremeno ljudi koji rade u sivoj zoni. Sigurno se u stotinama hiljada meri i broj onih koji su prijavljeni na minimalac a ostatak dobijaju keš na ruke. Predloženo povećanje bi minimalnu neto zaradu podiglo na 42.550 RSD (oko 370 EUR) što je veoma blizu sadašnje prosečne zarade! Nemam precizne podatke ali pretpostavljam da ispod te zarade prima oko 400 hiljada ljudi u javnom sektoru i oko 500 hiljada u privatnom sektoru.

Dodatno zbog neoporezivog dela za socijalne doprinose, nivo bruto troška poslodavca za zaposlenog na minimalcu bi skočio za 130%, sa sadašnjih oko 235 evra na 540 evra. To znači da bi legalno zapošljavanje na minimalac poskupelo više nego duplo iz ugla poslodavca.

E sad, ljudi su u stanju da dobiju posao isključivo zbog toga što za njihovim radom postoji potreba. Ovo se dešava kada poslodavac proceni da bi zapošljavanje nekog radnika moglo da doprinese ukupnoj proizvodnji dobara ili usluga, mereno u novcu, više nego što je sam trošak rada. Poslodavca mnogo više zanima koliko njega randnik košta ukupno (bruto 2) a manje kolika je neto zarada, sve dok pod datim uslovima zaposleni želi da radi.

Povećanje troška rada od 130% ne bi uticala na zaposlenost, samo ukoliko bi produktivnost radnika koji danas primaju platu ispod 370 evra neto, porasla za istih 130%. Pošto je to apsolutno nemoguće došlo bi do sledećih efekata:

1. Ogroman broj radnika, u stotinama hiljada, izgubio bi posao zato što je trošak legalnog rada toliko visok da ne opravdava njihovo zapošljavanje. Produktivnost rada ne može da isprati ovakav skok troškova. Mnogi ljudi prosto ne znače za prodaju poslodavca dovoljno da opravdaju 540 evra troška. A gde je još sav ostali operativni trošak koji je potreban da se rad zaposlenog opremi. U takvoj situaciji, softveri, mašine, ili ilegalni rad postaju mnogo povoljnija opcija.

2. Posao bi izgubili i mnogi ljudi koji deo zarade primaju na ruke, jer je poslodavcu skupo, i zbog rizika i poreskih nameta, da izvlači pare iz firme. Duplirati iznos novca koji treba da se opere ili izvuče je izuzetno teško, gotovo nemoguće, i verovatno bi mnogi poslodavci odustali od takvih pokušaja i otpustili radnike.

3. Mnogi mali preduzetnici, koji su paušalci ili imaju niske prihode iako vode knjige, morali bi da zatvore svoje preduzetničke radnje jer je nivo doprinosa koji moraju da plate previsok. Za jednog zanatliju ili agenciju, preko 20.000 RSD mesečnog troška samo za poreze i doprinose, bez ikakve trenutne koristi za poslovanje i prodaju, je prosto neizdrživo.

4. Kod poslodavaca koji pretežno zapošljavaju ljude koji primaju neto između 190 i 370 evra, a mogu da operu pare i plaćaju u kešu, zaposleni bi verovatno primali nešto malo manje, ali bi poreski prihod bio mnogo manji. Sa nerazumnim porezom, ljudi bi prosto pobegli u sivu zonu. Pretpostavljam da bi u trenutnoj situaciji konsolidovani poreski prihodi od poreza na zaradu i socijalnih doprinosa opali za 20% do 30%. To bi uništilo janve finansije i povećalo deficit potreban za finansiranje države.

5. Troškovi plata u javnom sektoru značajno bi skočili zbog toga što postoje mnogi referenti, kafe kuvarice i sekretarice koje primaju ispod 370 evra, i njihova plata bi morala da se poveća. Dakle, ne samo da bi se smanjili prihodi države, već bi se i troškovi države povećali značajno za više plate oko pola miliona radnika u javnom sektoru.

Izbori jesu politički povoljan momenat za podizanje minimalne nadnice ali ne i za samoubistvo koje predlaže sindikat Sloga. Naravno, oni to govore pre svega jer znaju da je ovakva promena nemoguća, pa pokušavaju da privole novoj koaliciji glasače koji ne razumeju kako minimalna nadnica utiče na tržište rada. Povećanje troškova rada porezima i regulaciom, uvek i svuda utiče na rast nezaposlenosti u kratkom roku - složiće se apsolutno sve ekonomske teorije i ekonomisti.

U situaciji stop nezaposlenosti od oko 25%, nezaposlenosti mladih od oko 50%, potpuno je besmisleno podizati minimalnu nadnicu i troškove poreza i doprinosa koji se plaćaju. Legalno zapošljavanje postaje toliko skupo da bi moglo da se dogodi da stotine hiljada radnika izgubi posao a da se javne finansije se uruše. Ovo je toliko besmisleno da možemo samo da nagađamo (besmisleno je računati) koliki bi deficit bio potreban da se finansira država u 2014, a realni sektor bi svakako trpeo zbog ogromnog šoka na proizvodnju i dohodak u zemlji. 

Radulović o Mercedesu i Ikarbusu

Saša Radulović je napisao veoma ospežan post koji odlično ilustruje kako se vodi "privredna politika" u Srbiji. Evo odlomka:

"Čuo sam da su neki rekli da Mercedes nikad neće doći u Srbiju. Boš je već otvorio fabriku u Pećincima, a za manje od mesec dana prvi srpski mercedes će se pojaviti na našim ulicama", rekao je Vučić u obraćanju polaznicima Londonske komercijalne škole, koja danas obeležava trogodišnjicu rada u Srbiji. 

To da Mercedes neće doći u Srbiju nije čuo samo od mene, već i od direktora Mercedesa, ali taj deo je prećutao. 

"Ali pre svega njihov dolazak je važan da bi se promenila svest i odnos prema kapitalu, poslu i profitu", istakao je on. 

Onaj ko misli da je kupovina Mercedesovih šasija od strane Ikarbusa važna za promenu svesti u Srbiji, očigledno ima problem sa sopstvenom. 

Da li grad Beograd treba da kupuje ove autobuse? Da li je upravo ova šasija najbolja za grad Beograd, ili nam možda trebaju niskopodni autobusi? Da li postoji potencijal baš za ove autobuse na svetskom tržištu? To bi bila neka od važnih pitanja na koja bi menadžment i inženjeri Ikarbusa i grada Beograda trebalo da daju odgovore. Međutim, za tu analizu ostaćemo uskraćeni. Zato što nikada nije ni sačinjena. Ministarstvo privrede je tražilo od Ikarbusa ove analize, i dobili smo neke analize troškova izrade jednog ovakvog autobusa, ali ne i bilo kakvu smislenu analizu tržišta, konkurencije i potencijala ovakvog partnerstva. A i šta će nam, kada imamo kabinet PPV-a da donese sve potrebne odluke. Od Feketića do Mercedesa, Katica za sve svojeručno već rešava sve što je potrebno. U skladu sa marketinškim potrebama naravno.

Taksi u dva grada 2

Poštovani čitaoci dobro vam došao! Pošto sam više puta pisao o taksi industriji (ovde i ovde) hteo bih da se nadovežem na Slavišin prethodni tekst još jednim primerom. Start taksija u Beogradu je 170 RSD a po kilometru je 65 RSD (u I tarifi). Naravno odlazi vam i neko vreme čekanja pa taksimetar teče (750 RSD za sat čekanja) i kada auto na primer stoji na semaforu, a pojedini taksisti imaju frizirane taksimetre koji još malo dodaju, što je bez fiskalnih računa nemoguće proveriti. Tako da će vas vožnja u Beogradu od recimo 2km, što pokriva širi centar grada koštati oko 400 RSD.

U Zagrebu je pre tri godine dozvoljen ulaz nove firme Cameo, kasnije i Eco taksija. Prvi ulazak na tržište Cameo taksija je bio sa samo 80 vozila. Cene su pale između 20% i 30% tako da se danas u ZG možete voziti čak i malo jeftinije nego u Beogradu. Zavisno od dužine i sl., ne mnogo jeftinije, ali se ipak oseti. I tradicionalna taksi udruženja u Zagrebu su spustila cene tako da je ona otprilike na beogradskom nivou. Sa Cameo taksijima, za vožnju do 2 km, cena je 20 KN, što je oko 300RSD, a nakon toga se plaća 6KN po kilometru, odnosno 90 RSD. Stim što je u ZG nemoguće da vas neko prevari jer je dovoljno da vam izda račun na kojem je kilometraža, odete na Google Maps, uporedite lokacije i kilometražu i sve je transparentno.

Ima i kontra efekata, a to je da je zbog pada cene usled veće konkurencije, pao i kvalitet Cameo taksija, posebno kvalitet vozača, ali u poređenju sa nevaspitanim i bahatim taksistima u Beogradu, ovi u Zagrebu su britanske vojvode.

U prevodu, za sve vožnje do 4,5 km, što pokriva otprilike pola Zagreba, što bi relativno prema Beogradu trebalo biti i veća udaljenost, možete se voziti taksijem i za manje para od Beograda uz veću sigurnost. Iako je taksi ranije bio značajno skuplji, samo malo otvaranje tržišta, i parcijalna deregulacija omogućili su drastičan pad cena i rast sigurnosti, ako ne i kvaliteta usluge.

Cene taksi usluga na deregulisanom tržištu definisalo bi nekoliko ključnih faktora: prosečan dohodak potencijalnih taksi korisnika, stepen zagušenosti javnog saobraćaja i puteva, nivo poreza koji su vezani za uslugu (akciza i PDV) i preferencije potrošača. Naravno ima i drugih, ali su ovi čini se ključni. Svakako ponuda bi bila mnogo raznovrsnija, jer je tradicionalni taksi samo jedan od vidova transporta gde mogu postojati razne alternative. Upravo iz tih razloga, primer Zagreba pokazuje da je taksi u Beogradu loš, skup i svakako besmisleno regulisan. U gradu gde je prosečan dohodak korisnika taksija oko 50% veći nego u Beogradu, gde su preferencije vrlo slične, a ulice mnogo manje zagušene (što čini taksi još bržom alternativom) cena usluge je u najmanju ruku ista kao u Beogradu.

Takođe, primer Zagreba pokazuje kako se tržište kreće kada mu se da samo mali prostor slobode u preregulisanom okruženju što je jasna poruka za buduću gradsku vlast u Beogradu.  

Taksi u dva grada

Po razlici cena i usluga taksija između Beograda i drugih gradova Srbije trebalo bi da je jasno da je beogradska taksi regulacija klasičan reket. U gradovima poput Novog Sada, ako se nešto u međuvremenu nije promenilo, taksi je uglavnom neregulisan i posledice su upravo onakve kakve ekonomske zakonitosti predviđaju -- konkurencija je veća, cene su niže i do taksija se dolazi lakše.

U pokušajima da se regulacija taksija u Beogradu i pored toga nekako opravda, navodi se da je Beograd poseban slučaj -- grad je veliki, ima gužve, pa kao i mnogi drugi veći svetski gradovi on mora da reguliše taksi.

To što gradovi poput Njujorka regulišu taksi nikako ne znači da je politika dobra; Njujork je zabranio i gazirana pića u velikim čašama, pa ne znači da to ima nekakve veze s mozgom ili ljudskim dostojanstvom i slobodom. U Americi i EU mnoga zanimanja su opterećena ovom vrstom ograničenja. To nameću interesne grupe koje od toga imaju koristi, ali takve politike, konsenzus je ekonomista, su čist gubitak za ljude i ekonomiju.

Ipak, suprotnih primera ima. Jedan grad koji uopšte ne reguliše taksi je Kijev.  Kijev je otprilike duplo veći od Beograda po broju stanovnika, a vidno veći i po površini, mreži puteva, broju automobila i saobraćajnim gužvama. Ne znam da li možda neke formalne regulacije ima, ali u praksi i po priči mnogobrojnih taksista koje sam o tome zapitkivao, u suštini svako može biti taksista -- dovoljno je staviti znak za taksi i voziti. Taksimetar neki imaju, ali najveći broj nema. O ceni vožnje dogovarate se na licu mesta -- kažete relaciju, taksista vam predloži cenu, vi prihvatite ili predložite drugu i onda se složite ili ne složite. Kao na pijaci.  I cene su, po kilometru, verovatno najniže koje sam igde plaćao.

Štaviše, ne morate čak ni imati taksi oznaku da biste bili taksista. Uobičajena praksa je da na ulici podignete ruku i može da vam stane bilo koji auto. Rutina je ista, pitaju vas gde idete, vi pitate za cenu i to je to.  Kad se meni prvi put desilo da je neko u sasvim običnom autu bez taksi oznake stao, pitao sam o čemu se radi, da li je on taksista ili nije.  Čovek mi je odvovorio -- "A šta ti to znači 'taksista'? Mogu da stavim oznaku na krov i da budem 'taksista', ali kakva je razlika?" I stvarno, suštinske razlike nema. Žargonom beogradskih taksi regulatora, svi taksisti u Kijevu su "divlji". I to funkcioniše sjajno.

Kako onda izgleda to tržište? Eto, prvo imate ljude koji možda idu negde svojim poslom, ne stavljaju oznaku, ali ponekad nekoga prevezu za nadoknadu.  Oni naravno ne plaćaju nikakav porez, mada i ovi zvanični sa oznakama to izbegavaju. Drugo, imate taksiste sa oznakom, na kojoj jednostavno piše "taksi", ali su bez udruženja i voze individualno. Oni su najbrojniji, obično nemaju taksimetar i o ceni se dogovarate na licu mesta, pre vožnje.  Dogovori se poštuju.  Treće, imate taksi udruženja sa brendom, poput beogradskih. Oni imaju prethodno određene cene, imaju centralu i moguće je vožnju zakazivati telefonom. Već na telefonu vam, prilikom zakazivanja, odmah kažu cenu. Cene su kod svih grupa približno jednake -- i vrlo niske.

Kod udruženja postoje različiti nivoi kvaliteta.  Ako vam se ne sviđaju jedna možete zvati druga, skuplja, sa boljim automobilima.  Možete zvati Jaguar taksi.  Niko vam to ne brani i niko ih ne sprečava da postoje.

U Beogradu taksi nije toliko kriminalan kao u nekim zapadnoevropskim gradovima; iako je strogo regulisan ipak ima neke konkurencije i cene za gradsku vožnju nisu tako visoke. Ono što je kriminalno su aerodromske vožnje, gde jedna grupa taksista ima eksluzivno pravo da vozi sa aerodroma. Zbog toga imate fenomen (da li je još uvek tako?) da je cena taksija sa aerodroma tri puta veća od cene koju dobijete ako od nekog udruženja tražite taksi do aerodroma. Naravno, Beograđani znaju za trik pa aerodromski taksisti uglavnom love turiste za vožnje sa aerodroma.

U Kijevu se pre par godina, negde na polovini mog boravka tamo, dogodilo nešto slično. Grupa taksista je dobila eksluzivno pravo da vozi sa aerodroma. Pre nego što se to dogodilo, svako je mogao da pita putnike treba li im vožnja i u tom pogađanju obično se postigla cena od nekih 15 evra (za 35km do grada).  Nakon tog aerodromskog "uvođenja reda na tržište", aerodromska grupa je odjednom tražila mnogo više za vožnju do grada. Međutim, ni ostali se nisu lako dali pa su sklopili dogovor da su sada ovi "legalni" aerodromski taksisti ekskluzivni samo do jedne žute linije.  Dok je putnik sa koferom unutar prostora označenog tom linijom (krug od ne više od dvadesetak metara od zgrade terminala), ostali taksisti nemaju prava da mu prilaze. Kad izađe, imaju.

To je bio korak ka beogradizaciji aerodromskog taksi tržišta, jer turisti obično nisu znali za jadac, dok bi malo bolje informisani jednostavno nastavili da hodaju ne obraćajući pažnju na "legalne" i odlazili pravo kod "divljih" taksista za opet onu staru, duplo nižu tarifu.

To su koristi koje potrošači imaju od neregulisanog tržišta. Prvo, cene su niske i usluga brža. Drugo, neregulisano tržište nije i neuređeno. Naprotiv, tržište se vrlo lepo uredi samo od sebe tako da postoji usluga po svačijoj meri -- od individualaca na ulici, za taksi oznakom ili bez, preko udruženja sa brendom i kredibilitetom, do skupljih udruženja sa kvalitetnim automobilima. Ali potrošači nisu jedini koji dobijaju. Regulacija je obično naopaka socijalna politika. Ona, kao u slučaju beogradskih taksista, ljude koji hoće da zarađuju za život gura u ilegalu i naziva "divljacima". Dobitnici liberalizacije su zato i nezaposleni i potencijalni taksi vozači i potrošači. Potpuna liberalizacija taksi tržišta je ne samo moguća, nego i provereno efikasna i jedina pravedna politika. 

Reforma sudstva

Ne postoji mnogo problema u Srbiji koji su toliko očigledni a u isto vreme toliko ignorisani kao neefikasnost sudstva. Danas u Srbiji čami preko 3 miliona nerešenih predmeta, slučajevi se redovno rešavaju zastarevanjem, sudovi donose u najmanju ruku sumnjive presude, a u rešavanju privrednih sporova su efikasni koliko i Fond za Razvoj u stvaranju ekonomskog rasta.

Rešenja koje stranke predlažu se svode na kadrovsku politiku, uglavnom smenu korumpiranih sudija koje je postavila prethodna vlast, iako je jasno da je problem prevashodno sistemski. Kako promeniti sistem? Evo par ideja:

  

Bez dugih pauza – Ko god je bio u sudu u Srbiji zna da se ročista zakazuju 3 – 6 meseci unapred. Dovoljno je da se stranka ili advokat ne pojave ili je neko zaboravio neki papir da se dobije polugodišnje odlaganje. Predmete bi trebalo rešavati u kontinuitetu. Ako se neko ne pojavi na ročistu danas već sutra bi trebalo da bude priveden. Ako ste zaboravili dokaz, donesite ga posle pauze za ručak. Sudski procesi bi se zakazivali par meseci unapred tako da bi svi imali dovoljno vremena da se spreme. Odluka se donosi posle par dana sudjenja, ako je i toliko neophodno.

Privatni sudski pozivari – Sudjenja se često odlazu jer stranke nisu primile poziv. Zasto ne dozvoliti privatnim firmama da urucuju pozive?

Privodjenje stranaka – U slučaju da se tuženi ne odaziva na pozive private firme bi mogle da ih privode, naravno o trošku osobe koju privode.

Selektivno preispitivanje presuda  – Čak i da dobijete presudu verovatno je da će je viši sud poništiti ili vratiti na ponovno odlučivanje. Nema pravde dok se Vrhovni Sud ne izjasni o vašoj njivi. Suđenja do pravosnažnosti naravno traju godinama a neretko i decenijama kao da je poenta u procesu a ne pravdi. Trebalo bi ograničiti broj presuda koje viši sudovi mogu da pregledaju, na recimo 10 posto, što bi značajno smanjilo dužinu procesa. Viši sudovi bi onda pažljivo birali predmete a mogli bi da koriste taj sistem i za ocenjivanje kvaliteta sudija u prvostepenom postupku. 

Biranje tužilaca - Tužioci su za svoj posao u krajnjoj instanci odgovorni vladi jer ih ona postavlja. U takvoj situaciji nije realno očekivati da će se baviti politčkom korupcijom ili da će po službenoj dužnosti goniti državne službenike (lično sam se uverio u to). To naravno ne bi bio slučaj da tužioce biraju građani, o čemu sam već pisao ranije. 

Biranje sudija - Da li neko može da zamisli da bi ovaj gospodin što je juče poništio presudu za ubistvo u Novom Sadu bio ponovo izabran na tu funkciju da je odgovoran za svoj rad građanima? Nema elegantnijeg načina od rešavanja kadrovskih problema od povremenih izbora.

Privatni sudovi - Dozvoliti rad privatnim sudovima koji bi bili pogotovo korisni u privrednim sporovoima gde bi strane mogle da se obavežu da će prihvatiti presude bez prava žalbe državnim sudovima unapred. Takav sud, Rexlegis, već postoji u Hrvatskoj. 

Predlozi naravno nisu savršeni. Svaki predlog dolazi sa svojim problemima koji se uglavnom svode na činjenicu da povećavanje efikasnosti ide na uštrb pravde - ali su daleko bolja alternativa trenutnim rešenjima. 

TR 2014

Kao što čitaoci srpskih online publikacija diljem ideloškog spektra od NSPM na levoj desnoj, do Peščanika na desn levoj (ili je obrnuto?) strani dobro znaju, u sistemu podivljalog neoliberalizma kakav vlada u Srbiji monopoli su neumitna posledica. Stoga ne treba da čudi da je monopolizacija zahvatila i blogosferu -- autori bloga Club von Neumann Mihailo Gajić i Pavle Mihajlović pridružiće se Tržišnom rešenju. To bi trebalo da podmladi sajt i podigne tempo koji je ovde, priznajemo, u poslednjih godinu dana malo opao. Mihailo, Pavle, dobrodošli!

Što se tiče nas ostalih, posle VIII virtuelnog plenuma na kojem se mogla čuti izvrsna samokritika od strane nekoliko članova i članica, odlučeno je da i mi ostali probamo da se malo više angažujemo. Ako nam verujete na reč, očekujte malo češće postove od strane novih ali i starih blogera. 

Bosna

Izvanredna analiza Borislava Ristića o dešavanjima u Bosni. Evo trejlera:

"Nešto drugo ljude nagoni na pobunu i dovodi do revolucija. Prije svega, vjerujem da revolucije imaju svoj politički uzrok. Kao što je u svojoj analizi Francuske revolucije pokazao Alexis de Tocqueville, do pobune naroda i juriša na Bastillu nije došlo uslijed velike ekonomske krize, već zbog toga što je politički autoritet kralja Luja XVI bio slab. Naime, što se kralj više upinjao da reformira gospodarstvo, da izlazi u susret zahtjevima naroda, da odgovara i udovoljava njihovim žalbama, to su oni njegovu vlast više smatrali despotskom. Slično je bilo i s Američkom revolucijom. Nisu se oni bunili zbog visokih poreza, nego su htjeli političku zastupljenost, htjeli su da izvor suvereniteta bude bliži i jači. Također, Nikolaj II Romanov nije pao zato što je bio orijentalni despot, već obrnuto, zato što je bio mlitav i slab car, osoba bez ikakvog autoriteta, kome je obnašanje vlasti bilo samo teret i koji je samo tražio priliku kako bi abdicirao. Isto se to desilo i sa komunističkim tiranijama. Komunistički režim nije došao u krizu za vrijeme Staljinove ili Titove totalitarne vlasti, već kada su vlast obnašali bezlični i korumpirani birokrati, ljudi koji nisu znali čvrsto držati uzde vlasti. Revolucije su uglavnom potraga ljudi za gospodarom, za snažnijim izvorom vlasti. Režimi padaju zato što su slabi, a ne zato što su represivni."

Sistematizacija - poslednje utočište....

Krstić objašnjava zašto je pogrešno protumačen da je više novih ljudi zaposleno nego što se prethodno mislilo a i za ovo malo što je zaposleno ima originalno objašnjenje:  radna mesta na kojima je zaposleno tih 3.000 ljudi, "nisu nužno nova, već su postojala po sistematizaciji, pa su popunjena".

Sistematizacija je klasičan izgovor - prva stvar koju direktori/ministri urade je naprave novu sistematizaciju po kojoj im uvek fali ljudi, pa kada zaposle gomilu uvek se pozivaju na originalni plan po kome su trebali da zaposle gomilu^2. Zamrzavanje zapošljavanja ne znači zapošljavanje samo po sistematizaciji i nije tako predstavljano pre par meseci kada je zamrzavanje zapošljavanja najavljeno. 

Radulović

Da li Radulović treba da se politički angažuje?
Da li treba da osnuje svoju stranku ili da se pridruži nekoj od postojećih? 

Oglasi u "Politici" od pre 80 godina

Na sajtu Narodne biblioteke se mogu naći skenirane Politike of 1904. do 1941. Listao sam ih malo prethodnih dana, pa sam naleteo na dosta zanimljivih reklama (sve su iz 1926. ili 1929.)

Evo prvo nekoliko reklama za automobile:

A evo i reklame za penzijski fond:

Vojvođanskih 7%

Jedna od besmislenijih odredbi važećeg Ustava Srbije godine je odredba da „Budžet Autonomne pokrajine Vojvodina iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije”.

Zašto je odredba besmislena? Zato što Vladi otežava vođenje fiskalne politike, a Vojvodini ništa ne garantuje. Suštinski, budžet Vojvodine zavisi od toga da li će Skupština usvojiti neke irelevantne, praktično knjigovodstvene promene.

Evo dva primera:

Recimo da se doprinos za zdravstveno osiguranje ukine i zameni povećanim porezom na zaradu (ili nekim drugim porezima), a rashodi Fonda RZZO prenesu na Ministarstvo zdravlja (nešto što donekle podseća na predlog Ministarstva privrede). Dakle, nikakva velika reforma sistema zdravstvenog osiguranja ili zdravstvene zaštite, jednostavno nakon izmena Fond RZZO svoje prihode ostvaruje preko Ministarstva zdravlja, umesto direktno, od doprinosa. Jedna od posledica – veći budžet Vojvodine za 15 mlrd, jer se budžet Republike povećao za oko 200 mlrd.

Da neko ne pomisli da promene mogu da idu samo u korist Vojvodine, evo i drugog primera.

Trenutno transfer PIO fondu iz budžeta iznosi oko 250 mlrd dinara. Jednostavna izmena zakona, koja bi, na primer, rekla – „prihod od akciza je prihod PIO fonda“ ne bi suštinski mnogo toga promenila – uputila bi iznos od oko 200 mlrd prihoda od akciza direktno ka PIO fondu i time bi se smanjili transferi PIO fondu iz budžeta Srbije za 200 mlrd (samim tim, i budžet Srbije), ali bi se time smanjila i ustavna obaveza prema Vojvodini za 15 mlrd iako sama promena sistema sa Vojvodinom nema ama baš nikakve veze.

Dakle, ako Vlada želi, može sutra da Vojvodini uzme 15 mlrd godišnje, potpuno u skladu sa Ustavom, a to je posledica toga što oni koji su pri pisanju Ustava želeli da „zaštite vojvođansku autonomiju“ nisu baš znali šta rade – vezivanje veličine budžeta Vojvodine za budžet Srbiije prosto nije preterano pametno jer je veličinom budžeta Srbije moguće "knjigovodstveno" manipulisati.

Skrećem pažnju da ova dva primera knjigovodstvenih "reformi" povlače za sobom i dodatnih 10 mlrd povećanja (odnosno smanjenja u 2. primeru) budžeta za poljoprivredu. Naime, u Zakonu o poljoprivrednim podsticajima koji je donet krajem pretprošle godine, stoji odredba da budžet Ministarstva poljoprivrede ne može biti niži od 5% budžeta Republike. Dakle, „ubacivanje“ zdravstva u budžet povlači za sobom i povećanje budžeta za poljoprivredu za 10 mlrd, a „izbacivanje“ transfera PIO fondu smanjuje budžet za poljoprivredu za 10 mlrd. Naravno, to je mnogo manje ozbiljan problem od onog sa Vojvodinom, jer se zakon u Srbiji mnogo lakše promeni nego Ustav.

Problem ne postoji samo sa PIO i zdravstvenim fondom - i neke druge odluke, koje nemaju apsolutno nikakve veze sa Vojvodinom, bi mogle da smanje ili povećaju obavezu prema Vojvodini. Na primer, pre par godina je Putevima Srbije oduzet prihod od akciza na gorivo i pređeno je na finansiranje putem subvencija (što je povećalo budžet Srbije), a takođe je umesto vraćanja transfera lokalnim samoupravama na nivo od pre krize povećan udeo koji imaju u porezu na zaradu (čime je izbegnuto povećanje budžeta Srbije i, posledično, budžeta Vojvodine).

Sve u svemu, poenta posta je da će u nekom trenutku Ustav morati da se menja i da tada treba iskoristiti priliku da ova odredba bude zamenjena nečim smislenijim. Čime tačno je zameniti, vredi razmisliti.

Smanjenje plate na odmoru

Jedna od stvari koja se prigovara postojećem Nacrtu o izmenama i dopunama Zakona o radu (kako se zvanično zove) je "što će doći do smanjenja plata za vreme godišnjeg odmora". To je tačno za neke zaposlene, ali tako i treba da bude. Evo zašto.

Evo šta kaže prvi stav člana 114. postojećeg Zakona o radu:

Zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanja na poziv državnog organa.

Šta se tu menja? Fraza "u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca" se menja u "u visini osnovne zarade" (član 54. Izmena i dopuna). Šta to znači, koja je uopšte razlika između ta dva pojma?

U praksi znači sledeće. Pretpostavimo da pomoćnik direktora u firmi ima platu 1.000 evra mesečno. Dođe raj godine i firma isplati pomoćniku direktora bonus od 3.000 evra. On ode dve nedelje na skijanje, od 1. do 15 januara. Kada mu firma pravi obračun plate za januar, isplati mu 500 evra za period od 16. do 31. januara, ali za period od 1. do 15. januara mora da mu isplati "prosečnu zaradu u prethodna tri meseca", dakle u periodu oktobar - decembar. Kolika je bila prosečna plata? Pa, (1.000+1.000+1.000+3.000)/3=2.000. Pošto se radi o 15 dana, treba da mu isplati 1.000 evra za korišćenje godišnjeg odmora. Dakle, plata će mu u januaru, kada je pola meseca na odmoru, biti 1.500 evra, a u februaru, kada radi ceo mesec, 1.000 evra (isto kao svim drugim ljudima na toj poziciji koji rade ceo januar). Nelogično, jel da?

Drugi primer je relevantniji. Recimo da radnik ima osnovnu platu 500 evra, ali da često radi noću, tako da za smenski rad dobije još 200 evra. Kada odlazi na odmor, firma po sadašnjem zakonu mora da mu obračuna i smenski rad, iako je na odmoru. Meni to nema nikakve logike. Sediš na plaži, spavaš do pola 10, a firma ti plaća plaća platu kao da radiš i noću. 

Dakle, jeste tačno da će, ukoliko se usvoje izmene zakona, neki radnici dobijati manje para dok su na godišnjem odmoru nego sada. Ali, to je samo zato što je sadašnje rešenje nelogično i na kraju krajeva i nepravedno - ljudi koji odu na odmor odmah nakon što dobiju bonus, ili bilo kakvu drugu isplatu, zarađuju više para nego ljudi koji tada rade. To, po meni, nema nikakvog smisla.

Ako neko ima neki kontraargument vezano konkretno za ovu izmenu, voleo bih da ga čujem. 

Podrška reformama u Srbiji

Prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja Američkog međunarodnog republikanskog instituta (IRI), sprovedenog polovinom decembra, 41,4 odsto ispitanika smatra da on svoj posao radi dobro, dok 23 procenta nije zadovoljno.

U skladu sa tim, dve trećine anketiranih podržava izmene Zakona o radu, po kojima bi zapošljavanje, ali i otpuštanje radnika bilo olakšano, čime bi se, po mišljenju Ministarstva privrede, konačno stvorili uslovi za istinski dogovor između poslodavaca i radnika. Sa druge strane, 36 odsto ispitanika se ne slaže sa ovim predlogom zakona.

Da bi izašla iz krize i daljeg ekonomskog propadanja, 58 odsto ispitanika smatra da je za Srbiju neophodno da prođe sveobuhvatne i korenite ekonomske reforme koje bi neretko mogle da budu bolne. Kada je reč o subvencijama javnim i državnim ili društvenim preduzećima, 70 procenata anketiranih podržava predlog Ministarstva privrede o njihovom ukidanju, uz obrazloženje da je u protekloj deceniji na ta preduzeća potrošeno oko pet milijardi evra, bez ikakvog napretka.

Tri četvrtine ispitanika izjasnilo se za smanjenje poreza i doprinosa na lični dohodak za svakog zaposlenog, što je, takođe, još jedan od predloga Ministarstva privrede. Taj podatak je potvrda da se anketirani slažu da su ti nameti veliki i da aktuelni sistem gura preduzetnike u sivu ekonomiju.

Na pitanje da li bi u sledećem sastavu vlade voleli da vidite Sašu Radulovića kao ministra privrede, polovina anketiranih (54 odsto) odgovorila je potvrdno, dok 19 procenata nema stav o tome.

Anketirani građani su u najvećem procentu istakli da su najviše zadovoljni Radulovićevom namerom da zavede red u državnim agencijama i nenamenskom trošenju budžetskih sredstava (45 odsto), potom zato što se ne plaši da govori istinu (41), odlučan je da sprovede reforme i reši probleme sa kojima do sada niko nije bio spreman da se suoči (32), ima dobru strategiju za oporavak srpske privrede (25 odsto).

U sličnoj anketi koju je Unija poslodavaca sprovela među privrednicima istog meseca 81,8 odsto njih je pohvalilo rad ministra privrede. Ljudi iz sveta biznisa u velikom procentu podržavaju izmene Zakona o radu, ukidanje podsticaja stranim investitorima, ukidanje subvencija javnim i državnim preduzećima, a stopostotno podržavaju meru ministra Radulovića za smanjenje poreza i doprinosa na lični dohodak svakog zaposlenog.

Sve u svemu podrške ima, ali su oni koji gube tim reformama, bučni, lažljivi i bez skrupula. 

Na čiji teret?

Povodom predloga reformi ovih dana se dosta čuju reči da se neki doprinosi ukidaju ili "na teret radnika" ili "na teret poslodavca". Pa se onda neki bune oko raspodele tog tereta, kažu da treba ukinuti više na teret jednih, manje na teret drugih.

Zakonodavna raspodela tereta na radnika i poslodavca je čisto računovodstvena. Ona je ekonomski potpuno irelevantna. Na čiji teret se doprinos nominalno ukida nema nikakve veze sa time ko stvarno snosi trošak doprinosa, odnosno kakva će neto i bruto plata radnika biti.

Biće važno možda privremeno dok ne isteknu važeći ugovori.  Nakon toga, visinu bruto i neto plate i stvarnu raspodelu doprinosa između radnika i poslodavca određuju tržišni odnosi -- ponuda rada i tražnja za radom. Kao i kod bilo kog oporezivanja, nije važno ko nominalno plaća porez, već ko stvarno snosi trošak. I PDV plaćaju isključivo firme, ali trošak u najvećoj meri stvarno snose potrošači. Tako je i sa tržištem rada -- možete doprinose potpuno preneti na poslodavca, ali trošak će u stvarnosti svejedno biti raspodeljen između radnika i poslodavca.

Kako će tačno biti raposdeljen između ove dve grupe zavisi od situacije na tržištu rada.  Ako hoćete da poslodavci plaćaju veći deo doprinosa, to se ne može postići zakonodavstvom. Može samo naizgled, računovodsveno, ali će ekonomski poslodavci i dalje prevaljivati taj trošak na radnike, smanjujući im neto platu.

Jedini način da poslodavci plaćaju veći deo doprinosa je da se poveća elastičnost ponude rada, a smanji elastičnost tražnje za radnom snagom.  Običnim jezikom, potrebno je da se radna snaga nađe u situaciji u kojoj ima mnogo opcija -- da bude veći broj firmi koje traže radnike jer su im potrebni, da stopa nezaposlenosti bude niža tako da radnici imaju veći izbor između firmi.  To je veća elastičnost ponude rada.

Potrebno je i da firme manji izbor između radnika; da im se isplati zapošljavati radnike jer su im potrebni za ostvarivanje profitnih projekata. Da ima profitnih prilika u koje vredi ulagati. Opet, to znači da je nezaposlenost manja, da ima relativno više firmi i potencijalnih projekata od nezaposlenih radnika na tržištu rada. To je manja elastičnost tražnje za radom.

Jasno je kakve su reforme potrebne za to.

Par zanimljivih linkova

1. Šta bi Marks rekao Saši Raduloviću, odličan post sa bloga Liberty 4 Balkans. Ukratko:

"...neumitna logika istorijskog materijalizma jasno predočava da svaku promenu u istoriji civilizacije mogu izneti jedino svesne i organizovane društvene grupe koje reprezentuju određenu klasu i rade na ostvarenju njenih objektivnih ciljeva. A iza Vas ne stoji niko."

2. Post sa Usporedbi o institucionalnoj memoriji. 

3. Šizofreni odnos Druge Srbije prema reformama dobro pokazuju dva teksta na Peščaniku. 

Prvo, intervju na Pesčaniku sa filozofom Srećkom Horvatom:

Kao što se u Hrvatskoj referendum i rehabilitacija ustaštva podudara s liberalizacijom tržišta rada, tako i u Srbiji „Ravna gora“ i rehabilitacija Dražinih četnika ide zajedno s izmjenama novog Zakona o radu.

A onda, članak Miše Brkića. Između ostalog:

Najreprezentativniji primerak srpskog rentijera/klijenta je onaj deo radničke klase koji je intravenozno konektovan na državu kao poslodavca – u svemu je zaštićen od vremena Josipa Broza i samoupravljanja do današnjih zagovornika očuvanja propalih preduzeća u restrukturiranju.

4. Pretpostavljam da ste intervju sa Danicom Popović već videli, ali ako niste, evo linka.

Koreni siromaštva

U nas neprijatelji, u Americi najcenjeniji posle vojske. Jasno je zašto smo i jedni i drugi tačno tamo gde treba da budemo.

Btw, klikom se dobija veća slika.

Akademija liberalne politike

Drugari iz Libeka organizuju Akademiju liberalne politike. Šta reći, osim preporučiti događaj i malo ga izreklamirati na našem blogu. Biće tu raznih gostiju, šuška se da će biti i jedan baš naš ministar.

Ko hoće da se prijavi, samo napred.

Reforme

Najveći deo stvari na kraju zavisi od javnog mnjenja, ali to ne znači da su pojedinci nemoćni. Ekonomske reforme su u 20. veku često bile plod napora posvećenih pojedinaca -- slučajevi Ludwiga Erharda, Johna Copperthwaita, Denga Hsjaopinga, Vaclava Klausa, Marta Lara svedoče da pojedinci mogu da naprave razliku. U Srbiji danas Radulović nema političku moć za sveobuhvatnije reforme, ali ako uspe samo i to što pokušava biće to veliki korak.

Ovo što se dešava poslednjih meseci podsetilo me je na jedan tekst poznatog čikaškog ekonomiste Harbergera pod nazivom: "Tajna uspeha -- nekoliko heroja". Harberger piše da ekonomske reforme najčešće nisu plod nužnih istorijskih procesa, već u praksi do njih dolazi usled akcije nekoliko odlučnih pojedinaca -- koje on naziva ekonomskim herojima.  I navodi brojne primere iz Južne Amerike koju je dobro poznavao.

Ako vam ovo o herojima zvuči preterano, možda se treba setiti italijanskih primera od pre 10-15 godina. Tada su Crvene brigade u razmaku od par godina ubile dvojicu italijanskih ekonomista, Marka Bjađija i Masima Dantonu. Obojica su radili kao savetnici Ministra za rad i tu se zamerili interesnim grupama. Nemojte zanemarivati dozu odlučnosti, upornosti i hrabrosti koja je potrebna za reforme. 

Ko, ako ne svi mi? Kad, ako ne sad?

Rodila se kvalitetna stranica na Fejsu. I lajkuje je narod.

Bez teksta

Sintetika, Hari Poter, Baron Minhauzen... Strasno... Ajde da vidimo barem 1 milijardu da stigne za početak, a da je ulaganje, a ne kredit gde 80% GVA dodaju isti ti Kinezi.

Obama i Adam Smit

Ovo spada u onu neslavnu rubriku "čak i ... priznaje", pa onda navedeš ime nekog libertarijanca koji zagovara ovu ili onu državnu itnervenciju. Najčešće su u ovom kontekstu korisni Hayek i Friedman. Međutim, ni Adam Smith nije za bacanje. Najčeće upotrebljavan u ovom kontekstu je njegova radna teorija vrednosti kao i zagovaranje državne potrošnje u nekim oblastima. Najnovija upotreba Adama Smitha od strane socijalista je Obamino pozivanje na njega da bi opravdao povećanje mimimalnih nadnica:

It’s well past the time to raise a minimum wage that in real terms right now is below where it was when Harry Truman was in office. (Applause) This shouldn’t be an ideological question. It was Adam Smith, the father of free-market economics, who once said, “They who feed, clothe, and lodge the whole body of the people should have such a share of the produce of their own labor as to be themselves tolerably well fed, clothed, and lodged.” And for those of you who don’t speak old-English – (laughter) – let me translate. It means if you work hard, you should make a decent living.

Pre nego što počnete da kritikujete Obamu zbog zloupotrebe Adama Smitha i nerazumevanja ekonomije, treba imati u vidu da ovo pozivanje nije sasvim bez osnova. Naravno, Adam Smith nije doslovno zagovarao zakonsko propisivanje mimimalnih nadnica, ali je zagovarao nešto slično tome: plaćanje nadnica koje bi bile dvaput veće od onih neophodnih za fizičku reprodukciju.

U jednom smislu, radna teorija vrednosti se nalazi u osnovi ovoga, ali je problem dublji i odražava bazičnu neadekvatnost Smitove ekonomske teorije: odsustvo ispravne teorije proizvodnje i raspodele. Smit je verovao, kao i većina ostalih klasičnih ekonomista koji su ga zapravo sledili (Ricardo, Maltus, Marx) da je proizvodnja proces koji se može objasniti ekonomskim kategorijama dok se raspodela resursa između kapitala, rada i zemlje mora objasniti potpuno nezavisnom teorijom. To je  fatalna zabluda koja leži u osnovi socijalizma do dana današnjeg.

Glavna doktrinarna osnova socijalizma kod Adama Smita je teorija po kojoj rad proizvodi vrednost, dok profit i renta kao dohoci kapitala i zemlje predstavljaju odbitke od radnog dohotka. U određenom smislu plate radnika su zaslužene i zasnovane na njihovom doprinosu kreiranju vrednosti dok je profit samo nadokanada sa preuzimanje rizika, dok je renta za Smita potpuno neopravdana i parazitska. U tom smislu nema nikakve razlike između njega, Rikarda i Marksa. Dohodak se stvara proizvodnjom u kojoj rad igra odlučujuću ulogu, a onda se taj dohodak nekako "deli" između kapitalista, radnika i rentijera.

Ispravnu teoriju proizvodnje i raspodele dali su tek marginalisti 1870ih godina, Menger, Walras i Jevons. Marginalistička teorija kaže da cena određene robe nije definisana radnim vremenom uloženim u nju, niti troškovima proizvodnje, nego subjektivnim preferencijama potrošača na margini. Najpotpuniju verziju dao je Carl Menger. Po njemu, cena potrošačkih dobara određena je njihovom marginalnom korisnošću, tj marginalnom sklonošću potrošača da ih kupuju: cena robe je jednaka trošku proizvodnje dodatne jedinice proizvoda.Naravno, većina proizvoda nastaju kroz više faza. Šta određuje cenu tih među-proizvoda u različitim fazama proizvodnje? Odgovor je: njihova granična produktivnost u kreiranju finalnih potrošačkih dobara. Trošak proizvodnje finalnog dobra je određen subjektivnim preferencijama potrošača na margini koje onda određuju cene svojih inputa kao svojih troškova. Cene tih inupta onda određuju cenu sopstvenih inputa na margini. I tako redom. Razlog zašto je guma vredan tržišni artikal nije što je u njenu proizvodnju uloženo toliko i toliko sati, ili što ima takva i takva fizička svojstva, nego zato što se može iskoristiti za proizvodnju drugih stvari koje su korisna potrošačka dobra, ili učestvuju u proizvodnji takvih dobara. Kao što vidimo, cena određuej trošak, a ne obrnuto.

U svemu ovome, rad je samo jedan od tih intermedijarnih faktora proizvodnje, i njegova cena je određena graničnom produktivnošću, tj vrednošću dodatne jedinice radnog inputa proizvodnji artikla koji će direktno ili indikretno dati korisno potrošačko dobro. U ovoj viziji, vrednost roba se nalazi u subjektivnoj evaluaciji potrošača, a cene svih drugih stvari, kapitala, rada, zemlje, itd koji se koriste u procesu proizvodnje su "imputirani unazad" od potrošačkih dobara, preko međuproizvoda, mašina i alata do sirovina i fizičkih substanci. Umesto da cena potrošačkih dobara bude određena radom ili objektivnim troškovima proizvodnje, sami troškovi proizvodnje su artefakt procesa subjektivne evaluacije potrošača, vrednost se nalazi u umu pojedinca i odatle se projektuje na fizički svet, korak po korak, unazad kroz lanac procesa proizvodnje. Vremenski sled fizičke proizvodnje kreće od zemlje i sirovina i ide postepeno ka sve specifičnijim proizvodima, tj bliže završnom stadijumu proizvodnje, ali kauzalni lanac ide suprotnim smerom: od vrednosti finalnih dobara određenih subjektivnom evaluacijom, ka sve manje specifičnim dobrima određenih graničnom produktivnošću.

Jasno je da rad nema nikakvu privilegovanu ulogu u ovom sistemu. On je samo jedan od faktora proivodnje čija cena je određena istim standardom marginalne produktivnosti kao i sve drugo. Tržišna nadnica je jedina moguća pravedna nadnica kao što je i tržišni profit proizvođača gume ili firme koja vrši konačno sklapanje automobila iz delova jedino mogući pravedni profit. I tržišna renta je jedino moguća renta jer odslikava graničnu produktivnost zemlje koja je predmet rente u kreiranju finalnih potrošačkih dobara. Ništa nije precenjeno ni potcenjeno u tržišnom procesu, te je svaki govor o "eksploataciji radnika" ili "nepravednim profitima" besmislica. Ne postoji "raspodela" dohotka kao odvojeni proces u odnosu na "proizvodnju". Dohodak je uvek nečiji dohodak, i odgovara njegovoj graničnoj produktivnosti u velikoj mreži tržišne interakcije koja proizvodi za potrošača. Ne postoji nikakav centralni kazan sa koga se onda kutlačom "dohodak" deli ovako ili onako, postoji samo niz procesa vođenih subjektivnom vrednosšću za konačnog korisnika, procesa u kojima pojedinci bivaju nagrađeni za svoj doprinos ili kažnjeni za svoje traćenje resursa. Kapitalisti, rentijeri i radnici jednako. Obamin u osnovi tačan prevod Smitovog učenja "if you work hard you should make a decent living" je čista besmislica iz marginalističke perspektive, jer nema tog centralnog kazana sa rezervom nealociranog dohotka iz koga bi se nečiji položaj mogao popraviti bez da se nego drugi nepravedno orobi. Možeš da radiš naporno do večnosti i nazad, ako tvoj napor ne daje na margini ništa procesu proizvodnje korisnog potrošačkog dobra, nećeš ni zaraditi ništa. Možeš da kopaš i zatrpavaš rupe po ceo dan, ulažući enormnu enrgiju i "napor" u to, ali time ne stvaraš nikakvu dodatnu vrednost za koju bi trebalo da budeš nagrađen povećanjem nadnice.

Eto, u čemu je opasnost uzimanja Adama Smita kao sveca-zaštitnika libertarijanizma. Vrlo je lako i gotovo rutinski za socijaliste da izvedu bilo kakvu besmislenu ili ludačku politiku iz duha ili slova njegove doktrine. Smit nije zagovarao minimalnu nadnicu, ali je zagovarao princip prvenstva rada u kreiranju vrednosti i nepravednosti rente, što legitimiše govor o vantržišnom povećanju nadnica kao razumnoj politici. Mnogo bi bolje bilo kad bi recimo Carl Menger bio smatran svecem-zaštitnikom libertarijanizma. Njega ljudi poput Obame ne bi mogli da koriste na način na koji koriste Smita.

Mnogo ideja u malo reči

Vrlo dobar članak Borisa Begovića u Politici.

Bitcoin II

Ovako sam pisao u aprilu kad je Bitcoin vredeo $50-100 dolara:

   " Koja je budućnost Bitcoina?  Većina mu predviđa propast, ali već smo videli da ima neprijatelje sa obeju strana i obe imaju svoje razloge. ... Ali ekonomski gledano, sada kad je Bitcoin došao dovde, meni se čini da može još mnogo rasti."  
    ...

   "Zato mislim da ekonomski Bitcoin više nema problem. Sa ovako ograničenom ponudom, a uz održanje sadašnje tražnje ili njen rast, njegove vrednost može i još mnogo da poraste."

U međuvremenu je otišao na preko $1,000. Ali mislite da sam kupio neki Bitcoin? Nisam, teško je baviti se takvim sitnicama kad morate da pišete blog.

Evo šta sada mislim o Bitcoinu.

Najvažnije je razumeti zašto Bitcoin uopšte ima vrednost. To što ima neku vrednost i nije tako iznenađujuće. Valute su istorijski spontano nastajale najčešće od nečega što ima istinsku vrednost, bronze, srebra ili zlata. Ali nije neviđeno ni da novac bez intristične vrednosti bude široko prihvaćen. Poznat je slučaj ostrva kamenog novca, gde je novac bilo kamenje, neka vrsta krečnjaka (vidi sliku ispod). Stanovnici jednog polinezijskog ostrva su koristili ovaj kamen kao novac zbog samo jedne osobine -- zato što nije postojao na ostrvu. Da biste nabavili takvo kamenje morali ste ići na drugo ostrvo, što je bilo skupo i naporno. I to je jedina osobina koja je krečnjak činila novcem, nisu ga koristili ni za šta drugo.

Štaviše, da ne bi kotrljali kamenje pri svakoj kupovini, trgovali su samo pravima na odrđeni kamen, a da se kamen uopšte nije morao pomeriti s mesta. To je suštinski isto kao današnje elektronsko bankarstvo, ali to je druga priča.

Bitcoin je nešto najbliže tome. Kad se uspostavi konvencija, onda novac ne mora imati imanentnu vrednost. Konvencija je, iz garantovanu retkost dovoljan uslov da nešto uspe kao novac. Kao i krečnjak na tom ostrvu, Bitcoin je suštinski bezvredan, ali 1) ne može se naći lako (ima retkost) i 2) postoji konvencija da se prihvata kao novac -- prihvatate ga jer znate da će ga i drugi prihvatiti.

Ali koliko je Bitcoin zaista redak? Sam Bitcoin jeste, jer mu je ponuda programski ograničena.  Ali sada vidimo uspon drugih kripto valuta -- Litecoin, Peercoin, i drugi.  Bitcoin je redak, ali svako može da napravi nešto jako slično bitcoinu i zvati ga drugačije.  To se uveliko i dešava, za sada bez efekta na vrednost Bitcoina.

Za sada Bitcoin ima rastuću snagu konvencije, ili ekonomskim rečnikom, za njega radi efekat mreže. Efekat mreže postoji kada svaki dodatni korisnik povećava vrednost dobra -- vi koristite tastaturu sa početnim slovima QWERTY zato što svi drugi koriste istu tastaturu pa je glupo da počinjete nešto drugo; otvorili ste Facebook nalog ne zato što je Facebook tehnološki najbolje urađen nego zato što svi drugi imaju Facebook pa se tako nalkaše povezujete; nemate Google Plus jer niko drugi nema Google Plus što ga čini beskorisnim, i tako dalje. Uspostavljene mreže je jako teško srušiti, one se perpetuiraju i rastu na principu začaranog kruga.

Kad se jednom uspostave, mreže kao Facebook ili Bitcoin imaju ugrađenu prednost i teško ih je srušiti.  Ali znate li ko je još imao efekat mreže u svoju korist?  Imao je Windows i imao je MySpace. Windows se još drži ali nije ni blizu moći od pre desetak godina, a MySpace je potpuno propao -- a ljudi su  2008. MySpaceu predviđali večni monopol zbog efekta mreže.  Poenta je, efekat mreže je prednost ali nikome ne garantuje monopol, pa čak ni opstanak.

Situacija sa Bitcoinom je ovakva. Sa pojavom drugih valuta retkost je izgubio. Nije bitno što nema Bitcoina, Bitcoin je samo ime. Ima ili može biti neograničeno mnogo kriptovaluta istog tipa i to je ono što je važno. Konvenciju odnosno efekat mreže Bitcoin još uvek ima, štaviše tu je i dalje u usponu.  Ali to mu ne garantuje dugoročni uspeh.  Kad se ta dva saberu, mislim da Bitcoin nema dobrih dugoročnih izgleda. Da sam onda u aprilu kupio Bitcoine, sada bih prodao.

Javno dobro

Često razmišljam o javnim dobrima.

Prvo da, za one koji ne znaju o čemu pričam, izložim ukratko ekonomsku teoriju javnih dobara, a onda da ukažem na neke probleme.

Dakle, udžbenici iz ekonomije javna dobra definišu kao ona dobra kod kojih ne postoji rivalitet u potrošnji i gde su troškovi isključivanja "prohibitivni". Pošto ovo nikom živom nije jasno šta znači, evo pojašnjenja. "Rivalitet u potrošnji" znači da moje korišćenje nekog dobra znači da to dobro ne može niko drugi da koristi. Zato kod jedenja jabuke rivalitet postoji (ako jabuku jedem ja, niko drugi ne može da jede tu istu jabuku), ali kod gledanja vatrometa rivalitet ne postoji - nas dvoje možemo sasvim lepo da gledamo isti vatromet, moje gledanje vatrometa ništa ne umanjuje kvalitet vatrometa drugima. Druga karakteristika javnog dobra, "prohibitivno visoki troškovi isključivanja iz uživanja dobra" je samo komplikovan način da se kaže "korišćenje dobra je jako teško naplatiti". Klasičan primer je emitovanje standardnog TV signala. Dakle, ako RTS ili TV Pink emituju svoj signal preko tornja na Avali, ne postoji praktično nikakav način da se gledanje televizije naplati. Ni Švedski TV detektor nije pomogao.

Ja mislim da ništa do sada nije sporno. Postoje dobra gde ne postoji rivalitet u potrošnji, postoje i dobra gde je naplata korišćenja praktično nemoguća. Možemo i dobra koja imaju obe karakteristike, što se mene tiče, nazvati javnim.

Problem je što se često u udžbenicima, na osnovu svega iznetog do sada, zaključi - "i zbog svega toga je nužno da država putem poreza finansira pružanje javnih dobara". Da sada pređem na probleme:

1. Sasvim je očigledno da neka javna dobra (poput već navedenog TV signala) mogu sasvim dobro da pružaju privatne firme. Dakle, iako se radi o dobru gde sasvim očigledno ne postoji rivalitet u potrošnji i gde je korišćenje dobra sasvim nemoguće naplatiti, nema potrebe da ga pruža država. Radi se o tome da je javno dobro (TV program) uvezano sa javnim zlom (reklamama) i da gledaoci praktično plaćaju gledanje TV programa kroz vreme izgubljeno na reklame. Hoću da kažem da ovaj primer jasno pokazuje da izjava "Ako se radi o javnom dobru, država mora da ga finansira iz poreza" očigledno nije tačna.

2. Pitanje mogućnosti naplate korišćenja javnog dobra je tehnološko, inženjersko pitanje, a ne filozofsko/etičko pitanje. Sve do pojave kablovske televizije nije bilo moguće naplatiti gledanje TV programa. Sa razvojem kablovske televizije i dekodera, TV program je postao potpuno privatno dobro.

3. Pošto je problem naplaćivanja tehnološki problem, to znači da je nužno investirati novac u istraživanje i razvoj sistema naplate. Ali, ako država već pruža neko dobro besplatno, onda niko nema interes da ulaže u razvoj nečega što na tržištu neće moći da se proda, jer postoji besplatna državna alternativa. Recimo, ulice u gradu se često smatraju javnim dobrom, jer bi bilo "prohibitivno skupo" naplaćivati korišćenje ulica. Sistem sa naplatnom rampom na ulazu u svaku ulicu svakako deluje zastrašujuće. Ali, čak ni meni (koji nisam inženjer) nije teško da osmislim sistem privatnih ulica, gde se putem GPS signala, ili nečeg sličnog, vodi evidencija o tome kojim ulicama je auto prošao, a onda se plaća mesečni račun poput onoga za mobilni telefon. Takav sistem niko nije razvio jer nema interes da ga razvije sve dok je korišćenje ulica besplatno. Zamislite alternativni univerzum u kojem se sve TV stanice finansiraju iz budžeta, pa nema potrebe za reklamama. Ko bi bio dovoljno lud da razvija kablovsku televiziju? Niko.

4. Nekada je problem u definisanju dobra. Recimo, ako dobro definišete kao "raketna protivgradna zaštita", jasno je da se radi o javnom dobru - em nema rivaliteta, em je nemoguće naplatiti. Ali, ako dobro definišete kao "protivgradna zaštita", onda već govorimo o nečemu što je privatno dobro - postoje protivgradne mreže kojima je dobar deo voćnjaka u Evropi pokriven. Dakle, u zemljama u kojima postoji raketna (ili topovska, sve jedno) protivgradna zaštita, privatno dobro je pretvoreno u javno. Ostaje pitanje šta je jeftinije i efikasnije, u to ne bih sada ulazio. Hteo sam samo da ukažem na to da kod pružanja nekih dobara postoje različita tehnološka rešenja koja determinišu i sam karakter dobra.

5. Teorija najčešće u potpunosti ignoriše alternativne mogućnosti za privatno pružanje javnih dobara. Jedan od najčešćih je eksploatacija bogatih i free riding siromašnih. Ponekada je to teško odvojiti od altruizma. Recimo, dugo u ulazu gde mi je kancelarija stanari nisu mogli da se dogovore oko plaćanja za čišćenje ulaza. Pošto je nama bitno da ulaz bude čist, plaćali smo čistačicu da dolazi i čisti ulaz. Dakle, postoje slučajevi u kojima je privatna korist od javnog dobra dovoljno visoka da pokrije troškove.

6. Često se zanemaruje i drugi mehanizam - da vlasnici imovine imaju podsticaj da pružaju javna dobra. Recimo, vlasnik tržnog centra plaća čišćenje hodnika i WC-a i to finansira iz zakupa koji plaćaju prodavci. Dakle, nije prosto prodao lokale i rekao "Vi sada vidite kako ćete da se organizujete oko čišćenja", već je rekao "Pošto je čišćenje javno dobro, oko kojeg ćete teško da se dogovorite, ja ću to da radim. Takođe ću da pružam i druge usluge od kojih ćete svi vi da imate koristi, poput reklamiranja tržnog centra." Lako je reći, "To je suviše specifično, ne možeš to da primeniš na druge stvari.", ali evo zanimljivog primera.

Ne verujem da je mnogo vas čulo za gradić Lake Havasu u Arizoni. Ne bih ni ja čuo da se igrom slučaja nisam tamo našao 1995. godine. Radi se o gradu koji je započet kao privatni projekat izvesnog biznismena McCullocha 1963. godine, kada je kupio 14 kvadratnih kilometara zemljišta i odlučio da napravi grad. Ideja je bila da jeftino kupi zemljište u pustinji, komunalno ga opremi, ponudi razna javna dobra u vidu ulica, parkova, plaža i onda zaradi na prodaji zemljišta. Posebnu zanimljivost predstavlja činjenica da je čak kupio jedan londonski most, rasturio ga na komade, preneo kamenje preko pola sveta, sastavio ga u Lake Havasuu i dozvolio potpuno besplatno prelaženje preko njega (čak je snimljen i film o tome - radi se o hororu, a suština priče je da je, sa mostom, u SAD preneta i duša Džeka Trboseka). Ako sve to nije pružanje javnog dobra, ne znam šta jeste.

Ili, razmotrite primer jedne doline od 1000 hektara koju malo-malo pa poplavi reka. Farmeri ne mogu nikako da se dogovore oko izgradnje bedema, postoji problem kolektivne akcije. Samim tim, zemljište vredi vrlo malo, recimo 1000 dolara po hektaru. Pretpostavimo i da bi zemljište vredelo 5000 dolara po hektaru kada ne bi stalno bilo poplavljano. Znači, postoji potencijalna dobit od 4 miliona dolara ukoliko se izgrade bedemi. Klasična teorija bi rekla da to mora država da radi. Ja želim da ukažem na mogućnost da ovo predstavlja odličnu investicionu šansu ukoliko izgradnja bedema košta manje od 4 miliona dolara. Može da se pojavi investitor, otkupi svo zemljište za 1000 dolara po hektaru, izgradi bedeme za 2 miliona, proda zemlište za 5000 dolara po hektaru i zaradi 2 miliona dolara.

7. Problem javnog dobra je često nemoguće razdvojiti od problema prirodnog monopola i eksternih efekata. U udžbenicima se skoro uvek ova tri problema navode kao potpuno posebni oblici greške tržišta, pa se onda objašnjava svaki od njih pojedinačno. Ali, između ovih fenomena postoje velike sličnosti koje, koliko ja znam, nisu dovoljno teorijski, pa ni empirijski, istražene.

Recimo, odbrana države se smatra klasičnim javnim dobrom. Radi konkretizovanja, recimo da posmatramo protivavionsku zaštitu. Država iz poreza gradi radarske i raketne sisteme kako bi stanovništvo zaštitila od vazdušnih napada od strane druge države. Ne postoji rivalitet (raketni sistem štiti određenu površinu bez obzira na broj korisnika), a i nemoguće je naplatiti na tržištu (privatna firma napravi raketni sistem, ponudi ga vlasnicima kuća, a oni kažu "Neka, hvala", znajući da će raketni sistem hteo-ne hteo zaštititi i njihovu kuću). Dakle, klasično javno dobro. Ali, nije samo to. Postoji i značajan problem eksternih efekata - ako ja napravim raketni sistem da zaštitim svoju kuću od vazdušnih napada, jasno je da hteo-ne hteo štitim i druge kuće oko sebe, jer kada moj radar uhvati avion, ja ne mogu da znam da li će on da bomarduje moju ili susednu kuću. Samim tim, moj sused uživa pozitivnu eksternaliju mojeg raketnog sistema. Ali, ne radi se ni samo o tome - moj raketni i radarski sistem moguće da predstavljaju i prirodni monopol: meni je mnogo jeftinije da dodam još jedan raketni lanser, nego nekom drugom da gradi ceo sistem od nule (ako pretpostavimo da jedan radarski sistem predstavlja visok inicijalni trošak i da podržava više raketnih sistema).

Cela ova rasprava je tu da ukaže da je probleme javnog dobra, eksternih efekata i prirodnog monopola često veoma teško razdvojiti, iako se u teoriji radi o sasvim različitim fenomenima.

8. Često se ne pravi razlika između suštinske (tehnološke) javnosti nekog dobra i pravnog režima u kojem se dobro pruža. Recimo korišćenje GPS uređaja se ne plaća samo zato što je američka vlada (čini mi se još za vreme Klintona) dozvolila besplatno korišćenje GPS satelita. Samim tim, GPS je sada u režimu javnog dobra, iako postoji tehnologija za ograničavanje pristupa ovom sistemu. Tako da, kada se kaže da je GPS "javno dobro", treba imati na umu da je ono javno dobro samo zato što je onaj koji ga pruža (američka vlada) to omogućio. Slično važi i za, recimo, Gmail koji je na režimu javnog dobra (Google je to omogućio), ali je sasvim jasno da bi lako mogao da se pretvori u privatno dobro, ukoliko Google tako odluči. Slično tome, ako odlučim da ne zaštitim šifrom svoju wireless mrežu u kući, prebacujem pristup internetu na režim javnog dobra, iako on to tehnološki nije.

Za deficit je potrebno dvoje

Nekoliko domaćih medija je pre nekoliko meseci prenelo delove predavanja Noama Čomskog. Između ostalog, on kaže sledeće:

Najveće unutrašnje pitanje koje zanima američku javnost svakako su radna mesta. Sa druge strane, prebogate i moćne finansijske institucije zanima samo deficit. A šta radi politika? Ona nalaže štednju – odlučuje da ne otvara radna mesta, nego da sanira deficit.

U Evropi je još mnogo gore. Čak je i Vol strit džrnal u jednom članku podvukao odsustvo demokratije u Evropi. Francuzi, Španci, Irci, Holanđani, Portugalci, Grci, Slovenci, Slovaci i Kiprani su od početka krize pre tri godine ubedljivo glasali protiv modela koje nudi evrozona. U pomenutim zemljama, vlasti su trpele izborne poraze, levičari su smenjivali desničare, i obratno – ali ekonomska politika ostala je ista.

Iako ima spornih detalja (recimo, da li američku javnost stvarno najviše zanimaju "radna mesta", kada je nezaposlenost samo 8%) u suštini se nema šta prigovoriti, Čomski je uglavnom rekao činjenice - narod na izborima uglavnom glasa protiv štednje, a onda dobije štednju. Zašto je to tako, zašto birači glasaju za jedno, a dobiju nešto drugo?

Suština je u tome da je, kao i za tango, i za deficit potrebno dvoje. Nije dovoljno da samo država donese budžet koji predviđa deficit od 10% BDP-a i tako usliši zahteve građana da ne bude štednje. Da bi se taj deficit tokom godine realizovao, potrebno je i da neko želi da državi pozajmi tih 10% BDP-a. A spremnost da se pare pozajme zavisi, između ostalog, upravo od ekonomske politike koja se vodi.

Dakle, kada država udari u gornju granicu javnog duga, novo zaduživanje (visina deficita) je samo malo u rukama građana i domaćih političara, a više je u rukama onih od kojih se traže te dodatne pare. A ti finansijeri, sasvim prirodno, traže uveravanje da će im pare biti vraćene. Najbolje uveravanje je odgovorna fiskalna politika koja podrazumeva nizak deficit ili, ako to tako hoćete da zovete - štednju.

Naravno, deficit je moguće finansirati i na druge načine - recimo štampanjem para i prihodima od privatizacije. Ali, pošto narod ne želi ni inflaciju, ni prodaju "naših firmi", ostaje samo štednja.

Kao što reče Ayn Rand, "Možeš da ignorišeš realnost, ali ne možeš da ignorišeš posledice ignorisanja realnosti". A posledica višegodišnje neodgovorne fiskalne politike je da želje kreditora postaju važnije od želja građana. To možda nije demokratski, ali je do toga došlo usled demokratski određivane fiskalne politike. Demokratija i deficit su, po svoj prilici, duboko povezani.

Predlažem čitanje knjige Democracy in Deficit, Jamesa Buchanana.

Nekoliko vrlo zanimljivih videa

Pre izvesnog vremena je održan Porcupine Freedom Festival.

Neki dobri ljudi su snimili i na Youtube postavili gomilu govora i rasprava, koje možete naći ovde.

Evo nekoliko posebno zanimljivih koje sam do sada odgledao:

1. Debata Dejvida Fridmana i Boba Marfija na temu čikaška vs. austrijska škola ekonomije.

2, Dejvid Fridman na temu pravnih sistema vrlo različitih od "našeg". Ovde je i knjiga koju piše na tu temu. Dakle, ako vas zanimaju stvari poput amiškog, romskog i srednjevekovnog islandskog pravnog sistema, ovo je vrlo zanimljivo. U stvari, zanimljivo je i ako vas te stvari uopšte ne zanimaju.

3. Dejvid Fridman o njegovom viđenju anarhokapitalizma.

4. Majkl Hjumer, pisac knjige Problem političkog autoriteta, na temu "Psychology of Authority"

Vrh špica

Ovakvi ljudi su u stanju da učine mnogo više nego stotine ozbiljnih studija. Svaka čast.

Lenjin srušen u Kijevu

I dok se svetski politički jet set sprema na najveću sahranu posle Čerčilove, Nelsonu Mandeli, bivšem saradniku KGB, članu CK južnoafričke komunističke partije i vođi i osnivaču njenog terorističkog krila, demonstranti u Kijevu imaju drugačije ideje glede komunizma i komunista. Posle jučerašnjih anti-vladinih protesta gde se okupilo oko 500 000 ljudi, jedna grupa demonstranata je srušila spomenik Lenjinu u centru Kijeva koji je onda bio razlupan čekićima a delovi razneseni kao suveniri, na isti simboličan način kako su Berlinci 1989 nosili delove Berlinskog zida kući (vidi sliku dole).

Iako mi je jasno da su vlast i opozicija slični u Ukrajini, i da protestovanje izazvano odlaganjem nekog sporazuma sa EU načelno ne obećava mnogo, ipak, ovo je značajan datum. Simbolički, srušiti Lenjinov spomenik znači poruku Putinu i njegovoj ambiciji restaturacije neke vrste plišanog Sovjetskog Saveza. Da se razumemo, šta god bio povod i trenutni konkretni predmet spora u Ukrajini, glavna bitka koja se tamo vodi je da li će Ukrajina biti ruski satelit kome Putin određuje s kim sme a s kim ne sme da sarađuje, ili nezavisna zemlja. Nije uopšte toliko važan taj smešni i besmisleni sporazum sa EU koji je Janukovič stopirao, nego što je to urađeno po naredbi iz Kremlja, čime je demonstrirano bolno i belodano da je prava vlada Ukrajine u Moskvi a ne u Kijevu. I to je ono protiv čega se demonstrira u Kijevu. Ne treba imati sad neke iluzije da je libertarijanska revolucija iza ćoška i da je Vitalij Kličko, kako čujemo, izgledni predsednički kandidat, neki novi Mart Lar (mada bi mogao da bude, mnogo pre nego svi ti intelektualci, jer kao bokser verovatno nije zaražen humanizmom i sentimentalnošću).

No, mimo svega toga, samo videti ogroman Lenjinov spomenik razlupan čekićima je katarzička scena. Verujem da se bivši komunista Baroso, zajedno s Putinom i ostalim crvenim bojarima iz Kremlja, zgražava nad ovim fašističkim divljaštvom snaga haosa i bezumlja u Kijevu.

Ukrajina

Gledam ove događaje u Ukrajini i ne znam koja strana je u većoj zabludi. Pre svega, ne znam šta im to strateško približavanje Rusiji ili EU znači. Najbolja politika je jednostrano otvoriti zemlju za trgovinu i investicije pa neka se onda približava ko kome hoće.

Nije sporno da Janukovič vlada kao primitivni bandit, na vlast je bez blama doveo svoju ekipu iz Donjecka, na funkcije postavio ne čak ni stranačke borce nego poslovne ortake iz svog lokalnog klana, a sin mu je u roku od nekoliko meseci po dolasku na vlast postao jedan od najbogatijih ljudi u zemlji. Ali mladi i prozapadni Ukrajinci ovih dana na Majdanu nisu protestovali protiv toga. To nije narandžasta revolucija iz 2004. za fer i slobodne izbore i nije čak ni protest protiv korupcije ili kršenja ustava ili recimo bespravnog tretmana Julije Timošenko. Umesto toga protestom se izražava preferencija za "strateško" opredeljenje zemlje prema EU. A danas je doslednim poklonicima originalnih zapadnih vrednosti individualizma i ograničene vlade teško biti entuzijastičan po pitanju EU integracija.

Ukrajina je možda najveća evropska žrtva modernog koncepta unitarnih nacionalnih država i raširenog uverenja da su takve države jedina moguća opcija. Ukrajinu čine najmanje dve različite prirodne političke celine i kad se pogleda bilo šta od jezika, religije, do istorije, arhitekture i političkih preferencija, to ne može biti očiglednije. To nije nikakav problem ako imate ograničenu državu -- SAD, Švajcarska i Singapur sasvim lepo funkcionišu sa mnogo većim različitostima. Ali ako hoćete da vam država bude sveprisutna i sveobuhvatna, onda različitosti postaju problem. Zapadni Ukrajinci su dugo istočnim ruskim Ukrajincima nametali jezik, uvodili obavezu ukrajinskog na svim nivoima obrazovanja i zabranjivali TV programe na maternjem ruskom jeziku. Sada je druga strana na vlasti i radi neke druge stvari koje se zapadnjacima ne dopadaju.

Ali protesti protiv toga su plitki. Niko ne predlaže fundamentalne promene, manju ulogu države u ekonomiji, kulturi ili obrazovanju, ili regionalizaciju -- jeresi kao što su možda nezavisnost nekih regiona poput Galicije na zapadu ili Krima na istoku da i ne pominjem. Smanjenje državnog obuhvata i prenošenje moći na regionalne nivoe vlasti bi ublažile probleme koje različitost donosi jer bi bilo manje centralizovanih odluka koje pogađaju celu zemlju od 45 miliona ljudi. Umesto toga, ovo je samo još jedan protest da "naši" prevagnu. I tako Ukrajina nastavlja da se vrti u krug.

Live free or die

Mogu ljudi stavljati primedbe na Ravnu goru, na režisera, na svašta. Do sada niko nije uradio više da se kontinuitet laži koja se predstavlja realnošću barem delimično razbije. U zemlji u kojoj se uči falsifikovana istorija, gde sami sebe lažemo o tome gde smo bili, gde se nalazimo i kuda idemo, gde neumorno krojimo lažne slike sveta i komšija i gde je svako pozvan da da sud u svemu o čemu nema pojma, ovakavi koraci su veliki i ne treba tražiti dlaku u jajetu.

Ono što me je obradovalo je i kako jedan od meni dražih domaćih glumaca rezonije o tome šta je bilo, šta je patritozam i gde ćemo stići, možda...

Subvencije za izvoz i ulaganja

(Moj tekst iz poslednjeg NIN-a).

O politici subvencija je jako teško raspravljati jer su rezultati slabo merljivi.  Svaka politika ima koristi i troškove. Kod politike subvencija problem je što su koristi lako uočljive – evo, pogledajte, sad imamo Fiat. Ono što je slabo uočljivo, praktično nevidljivo, su troškovi.

Prvo, da bi se dodelila subvencija Fiatu potrebno je taj novac od nekog prethodno oduzeti. Čisto finansijski, subvencije su neto trošak. Da bi stranom investitoru dali 100 dinara od domaćeg privrednika morate oduzeti 110, jer deo odlazi na birokratiju.

Drugo, ekonomski, subvencija je trošak jer ometa tržišnu alokaciju resursa.  Subvencija je vid mekog centralnog planiranja – umesto da tržišni igrači pomoću lokalnih informacija i na sopstveni rizik odlučuju šta, gde i koliko treba proizvoditi, kod politike subvencija to radi država. Komunizam je propao upravo zbog pogrešne netržišne alokacije resursa. Koren problema komunističke ekonomije je što su planeri odlučivali da proizvode pogrešne stvari.

Uzmite primer Vranja, gde se posle dugogodišnjeg propadanja Koštane u gradu spontano pojavilo nekoliko lokalnih proizvođača cipela. Tek što je ta industrija živnuila, država je stranom ulagaču dodelila subvencije za otvaranje nove fabrike. Koristi od toga naravno ima – nova fabrika je nova fabrika. Ali troškovi su još veći – prvo, neko je za tu subvenciju platio, a drugo, tržišni odnosi u jednoj rastućoj grani su sada poremećeni. Uneta je neizvesnost. Prethodna ulaganja domaćih proizvođača su obezvređena.  Krediti koje je neko prošle godine uzeo za proširenje sada izgledaju kao užasna odluka.

Remetnja na tržištu nije nužno loša stvar, ako se pojavi neko ko je bolji i konkurentniji. Ali ovde to nije slučaj, ovde država veštački remeti tržišne odnose. Ne ponaša se pravedno, ne tretira sve učesnike na tržištu jednako i uništava fer konkurenciju. Ne može da za deo privrede važi nulta tolerancija poreza, dok se drugom delu daju subvencije.

Kad su pravila igre ovako nakrivo postavljena onda se i privreda ponaša drugačije. Prestaje da bude važno do budete konkurentni, inovativni i efikasni, mnogo je isplativije da se politički utalite. Ekonomija sada resurse usmerava na traženje političkih veza za preraposdelu postojeće vrednosti umesto na proizvodnju nove.   

A kada imate to, korupcija je neminovnost. Troškovi korupcije su, međutim, samo vrh ledenog brega – najvidljiviji od svih troškova, ali ni izbliza ne najveći.  Politika subvencije je neto trošak sa ili bez korupcije.  Rekao bih čak da je korupcija u ovom slučaju deo rešenja, ne deo problema – ako nam pomaže da vidimo da neka politika fundamentalno ne valja, onda je pojava korupcije u ovakvim slučajevima još i srećna okolnost.

Ovo su troškovi politike subvencija.  Očigledno, teško ih je obuhvatiti i izmeriti. Ograničena sistematska istraživanja koja to pokušavaju da rade, slažu se da politika subvencija za strana ulaganja nije preporučljiva. Ankete investitora ukazuju na isto, kažu da subvencije nisu ključne u odlukama o stranim ulaganjima. Važniji su poslovno okruženje, infrastruktura, tržište, radna snaga, sigurnost vlasničkih prva i stabilan pravni sistem.  Strana ulaganja, kao i domaća, treba podsticati reformom ovih oblasti. To vam je jeftinije,  efikasnije i pravednije od politike arbitrarnih subvencija.

Kako stoje stvari sa izvozom? Uz strana ulaganja, izvoz je druga velika zabluda priučenih eksperata. Izvoz nema posebna svojstva. Nema potrebe podsticati izvoz. Proizvodnja za izvoz nije bolja od proizvodnje za domaće tržište. Zemlji ne trebaju devize. Ovo nije 1989. Nema ničeg magičnog u prilivu deviznog novca. Devizni novac nema posebna svojstva.  Ne postoji ekonomski udžbenik koji preporučuje politiku podsticanja izvoza.  U svetu ne postoji ozbiljan ekonomista koji će vam reći da treba da podstičete izvoz. Podsticanje izvoza je neto trošak – subvencija na štetu domaćih građana i privrede a u korist stranaca i izvoznika. 

Politike subvencija i podsticanja izvoza treba u potpunosti ukinuti. Ne treba ih reformisati, ne treba ih premestiti iz agencije u ministarstvo, ne treba ih napraviti transparentnim – jer i kada bi bile fer, transparentne i poštene one bi i dalje bile neto trošak za ekonomiju. Treba ih ukinuti.

Liberalno rešenje za bezbedniji saobraćaj

Jedna od prvih stvari koju primetim u nerazvijenim zemljama (ili politički korektno zemljama u razvoju), je kultura u saobraćaju. Znakovi, kada ih ima, se ne poštuju, pravo prvenstva prolaza je skoro uvek proporcionalan težini vozila i slično. Ipak, posle samo par dana vožnje učite sva nepisana pravila i u onome što vam se prethodno činilo haotično instinktivno pronalazite red.

Na primer u Kambodži malo je verovatno da će vozači automobila poštovati crveno svetlo na semaforu. Otprilike 50% vozača će ignorisati semafor. To naravno zvuči kao idealan scenario za veliki broj nesereća međutim upravo suprotno je slučaj. Pošto svi znaju da niko ne poštuje pravila svi vozači veoma pažljivo prolaze kroz raskrsnice čak i kroz zeleno svetlo ili kada imaju prvenstvo prolaza. Kao rezultat viđate relativno mali broj nesreća na putevima. Pošto svi voze jako sporo iz predostrožnosti i kada naiđete na sudar u pitanju je uglavnom lagano čukanje gde ponajviše strada limarija. Zvanični podaci me naizgled negiraju ali ne uzimaju u obzir da su velika većina vozila na ulici u Kambodži motori koji su znatno opasniji za vožnju od automobila. 

Hans Monderman, saobraćajni inžinjer iz Holandije smatra da je ponašanje vozača bitan faktor u saobraćaju i počeo je da dizajnira opasnije raskrsnice, bez znakova i razdvajanja traka za auotmobile, bicikliste i pešake. Njegov eksperiment je pokazao da naizgled opasnije raskrsnice proizvode manje nesreća. Pošto nema previše pravila svi učesnici u saobraćaju se ponašaju odgovornije. Evo par youtube linkova kako to izgleda u praksi.

U Engleskoj su na primer na nekim putevima sklonili belu liniju sa sredine što je uticalo na vozače da voze sporije. Takođe koriste vizuelne efekte da bi putevi izgledali uži nego što jesu ili namerno smanjuju vidljivost na raskrsnicama. Engleska je pri samom vrhu (iza Malte i Islanda) po pitanju bezbednosti u saobraćaju, pa valjda znaju šta rade.

Izgleda da manje pravila utiče na rast odgovornosti - liberlano nema šta.