Dobro pismo čitaoca

U Vremenu.

Heritage

Izašao je indeks ekonomskih sloboda za 2012.

Napredak

Pisali smo prethodnih godina u par navrata o konceptu slobodnih gradova koji promoviše Paul Romer, kao i o ideji seasteadinga, koji promovišu između ostalih, Patri Friedman (unuk Miltona Friedmana) i Peter Thiel, američki milijarder.

U izvesnom smislu, radi se o sličnim idejama - kako stvoriti teritoriju koja ne bi bila pod suverenitetom posojećih država, već bi mogla da definiše svoja pravila. Seasteading koncept podrazumeva nastanjivanje na moru (recimo, na velikim splavovima ili brodovima), dok koncept "Charter Cities"-a podrazumeva stvaranje posebnih administrativnih zona i izdvajanje istih iz suvereniteta države gde se nalaze.

U poslednje vreme je ostvaren napredak u obe inicijative.

Što se seasdeadinga tiče, već neko vreme postoji Seasteading Institute, gde pokušavaju da razreše neke tehničke probleme vezane za život na moru. Institut su napustili Dario Mutabžija (po imenu bih rekao da ima neke veze sa ovim našim prostorima) i Max Marty i osnovali startup firmu Blueseed. Ideja Blueseeda je da se na "plovilu" koje bi bilo ukotvljeno nekih 20 km od San Francisca otvori prostor za firme koje bi se bavile razvojem softvera. Suština je da danas firme iz Silikonske doline ne mogu da uvezu dovoljno kvalitetne radne snage zbog američkih imigracionih propisa, ali bi firme mogle da u međunarodnim vodama zaposle ljude da rade. Bili bi dovoljno blizu Silikonske doline, a opet ne bi morali da poštuju američke zakone. Evo i videa:



Što se tiče Charter Cities-a (koji i inače deluje kao realnija ideja), Parlament Hondurasa je izmenio Ustav da bi omogućio osnivanje posebnog regiona koji ne bi bio baš "pravi" deo Hondurasa. Recimo, sudski sistem bi bio potpuno nezavistan od sadašnjeg sistema. Više o tome pogledajte u članku koji je objavio Economist. Pogledajte i sajt Future Cities Development Inc., firme koja se bavi razvojem "slobodnog grada" u Hondurasu. Evo i videa u kojem govore predsednik Hondurasa i predsednik Parlamenta.

Malo bliske istorije koju smo zaboravili

Današnja Vlada Srbije ima 20 članova. Previše, ako mene pitate.

Sa druge strane, pre 12 godina imali smo dve vlade - republičku i saveznu, koju Crna Gora nije priznavala, već su se sve odluke odnosile samo na Srbiju.

Republička Vlada je imala 36 članova (predsednik, pet potpredsednika, 23 "klasična" ministra i sedam bez portfelja) , a Savezna je u jednom trenutku imala 32 člana (predsednik, šest potpredsednika, 18 "klasičnih" ministara i sedam ministara bez portfelja).

Sve u svemu, Srbija je tokom 2000. godine imala 68 ministara. Brzo smo zaboravili.

Podaci Poreske uprave

Prilično se prašine diglo oko objavljenih podataka Poreske uprave o najvećim dužnicima. Ja ove podatke uzimam sa velikom dozom rezerve, jer su, po mom iskustvu, ti podaci prilično nepouzdani.

Osnovni razlog je ogromna neažurnost Poreske uprave. Meni se negde 2009. godine desilo da, kada sam tražio od njih potvrdu da ne dugujemo za poreze, između ostalog sam dobio i podatak da smo u pretplati 200.000 dinara po osnovu poreza na fond zarada. Na moju konstataciju da taj porez ne postoji još negde od 2005. godine i da bi možda trebali da nam vrate te pare, ili da ih preknjižimo na nešto drugo, dobio sam odgovor: "Ma ne, naravno da niste u pretplati, nego još nismo proknjižili zaduženja."

Nedavno smo imali zanimljiv slučaj. Dobili smo opomenu da nismo platili porez na neki honorar. Mi proverimo sve i shvatimo da je Poreska uprava u stvari pogrešno unela podatke iz naše prijave (pogrešno su upisali bruto iznos honorara u mesto za poresko zaduženje). Na to su dodali zateznu kamatu za jedno 3 godine (pošto je honorar bio isplaćen još 2008. godine). Na našu žalbu su odgovorili sa, otprilike "Prihvata se žalba. Pošto je grešku napravio poreski obveznik, osnovni dug se briše, ali ostaje dug za kamatu." Zvao sam ih telefonom da se opet žalim, rekli su mi "Da, to je kolega uzeo tipski odgovor. Ništa ne brinite, sad sam vam obrisala i dug po osnovu kamate." Preko telefona.

Ali, najveći problem za koji znam ima jedna osoba koja je kupila firmu u privatizaciji i već 7-8 godina ne može da otpiše stare poreske dugove (nastale u periodu pre privatizacije, koji se brišu po osnovu Zakona o privatizaciji). Iako ih je on izbrisao iz svojih knjiga, nikako nije uspeo da ubedi Poresku upravu da ih i oni izbrišu. Koliko on zna, ti dugovi se i dalje negde vode, iako nema nikakvog zakonskog osnova. Uz redovne i zatezne kamate, ko zna o kojim parama se do sada radi. 

Zašto neću da te zaposlim?

Komentator Stevan mi šalje linkove na nekoliko vrlo zanimljivih postova (na jedan od njih je linkovao i Pavle sa CVN bloga).


Radi se prvo o postu This is why I don't give you a job, zatim o postu I don't give a job. Am I being antisocial? (oba napisao Mađar Jakab Andor) a na kraju i o postu Pogled iz kutije iliti zašto ne vredite koliko mislite domaćeg blogera Ivana Minića.


Postovi su generisali stotine komentara, verujem da ih je dobar deo naših čitalaca već pročitao. Ali, ako niste, obavezno ih pročitajte. Pročitajte, ako imate vremena, i komentare na Ivanov post.

Friedman i De Vito o društvenoj odgovornosti kapitala

Svi znamo za Friedmanov klasični članak o društvenoj odgovornosti kapitala.

Ispod je briljantni govor Deni De Vita iz filma "Other people's Money" (De Vito glumi "neprijateljskog preuzimača"), koji izlaže istu ideju.



Ovde je kratka recenzija filma iz 1991.

Doublespeak

Oliver Ivanović kaže da su gužve na prelazima ka Kosovu nešto veće zbog praznika, ali i zbog pooštrene procedure ustanovljene dogovorom o slobodi kretanja.


Stvarno, pooštravati granične kontrole putem sporazuma o slobodi kretanja je jedan od boljih primera doublespeaka koji sam čuo u poslednje vreme. Na kraju će "Upravu carina" da nazovu "Upravom za slobodni protok robe i ljudi", a "čekanje u redu" će postati "participativni proces". 

A Man of Little Faith

Moj novi blog na engleskom, koji se uglavnom bavi mojim revizionističkim viđenjem veze između libertarijanizma i američke političke tradicije, ali ću možda komentarisati i nešto o Kanadi u budućnosti.

Linkovi

1. 20 under 20 video - inicijativa Petera Thiela. Ako imate ideju, javite im se.





2. Tuča metlama u Crkvi Hristovog rođenja.





3. Predlog zakona u Kaliforniji koji bi zahtevao upotrebu kondoma u porno filmovima. Iza predloga ne stoje političari, već zabrinuti građani.


4. Ko u Americi čita naučne radove o literaturi? Skoro niko.


5. Kanada se povlači iz Kjoto protokola, najavljuje ministar ekologije.


He said meeting Canada's obligations under Kyoto would cost $13.6bn (10.3bn euros; £8.7bn): "That's $1,600 from every Canadian family - that's the Kyoto cost to Canadians, that was the legacy of an incompetent Liberal government".


6. Gde investira kineski državni investicioni fond, u Afriku, Bliski Istok, Rusiju, Brazil? Ne, 60% je investirano u SAD:


7. Da li su prave elektronske knjige konačno stigle?


8. Blogovanje pre kompjutera - kako je Martin Luter koristio socijalne mreže u vreme reformacije.


9. Možda te brze pruge i nisu tako sjajna ideja - kažu kineske vlasti.


10. Francuska, Turska i genocid.


The French law requiring people to refer to the massacres as a genocide is wrong; the Turkish law that prohibits people from calling the massacres a genocide is also wrong.  Neither law should exist; both countries should step down.


11. Preporučujem gledanje serije Sherlock, kod koje je najzanimljivije to što se dešava u današnje vreme. Između ostalog, Sherlock Holmes ima svoj sajt/blog "Science of Deduction", a Dr. Watson je povratnik iz rata u Afganistanu. Prva sezona je imala tri epizode/filma, a toliko je najavljeno i za drugu. 


12. Igrao sam Assassin's Creed: Revelations preko praznika. Sjajna je igra, ali me je sve vreme po malo mučilo to što je igra postavljena tako da moraš da budeš na strani Turaka i boriš se protiv Vizantinaca koji pokušavaju da vrate dinastiju Paleologa na vlast. Najčudnije je to što je igra pretežno razvijena u Ubisoftovim filijalama u Bukureštu i Kijevu. Igra se pretežno odigrava u Konstantinopolju/Istanbulu početkom 16. veka. 


13. Kad smo već kod toga, pogledajte neke od zanimljivih podataka koje objavljuje The Entertaintment Software Association:

• The average gamer is 37 years old and has been playing for 12 years. Eighty-two percent of gamers are 18 years of age or older.
• Forty-two percent of all players are women and women over 18 years of age are one of the industry's fastest growing demographics.
• Today, adult women represent a greater portion of the game-playing population (37 percent) than boys age 17 or younger (13 percent).
• Twenty-nine percent of game players are over the age of 50, an increase from nine percent in 1999. This figure is sure to rise in coming years with nursing homes and senior centers across the nation now incorporating video games into their activities.

Knjiga decenije

Reč je o novo-objavljenoj knjizi "Freedom Betrayed: Herbert Hoover's Secret History of the Second World War and its Aftermath" koju je napisao bivši predsednik Herbert Hoover još 1964, ali koja je objavljena tek pre dva meseca, u izdanju Hoover Instituta, sa odličnim dugačkim predgovorom George Nasha. Ovde su neki vrlo dobri izvodi iz knjige na National Review, sa sve vrlo ljutitim komentarima čitalaca, a ovde jedan dobar radijski intervju o njoj (ja sam kupio knjigu preko Amazona u Kanadi za 50 dolara, ali se sada više ne može naći, odnosno košta 400 dolara ili tako nešto. Jedino gde je možete nabaviti po staroj ceni je na samom sajtu Huverovog instituta, link gore).

Pokušaću da ukratko objasnim zašto tu knjigu smatram knjigom decenije (u najmanju ruku!). Najpre, većina nas liberala ima negativan stav prema Huveru zbog njegove ekonomske filozofije i uloge koju je igrao kako u Hardingovoj administraciji tako i kao predsednik 1929-32. 1921 je bezuspešno pokuašavao da ubedi Hardinga da se mora nešto učiniti da se bori sa recesijom, i kad nije uspeo, zakleo se da nikad više neće dozvoliti da se slična epizoda ponovi (tzv Zaboravljena depresija 1921 koja je prošla vrlo brzo i lako, iako, ili baš zato što, država ništa nije učinila). Kad je došla Velika Depresija 1929 Hhuver je reagovao podizanjem državne potrošnje, infrastrukturnim radovima, podizanjem carina, opštom ekspanzijom državne aktivnosti zbog koje ga je čak i Ruzvelt napadao u kampanji 1932.

Međutim, u kasnijem periodu Huver je došao sebi, ne samo u pogledu ekonomske filozofije i opasnosti državnog intervencionizma, nego jednako tako i u pogledu opasnosti i stranputica spoljnjeg vojnog intervencionizma. Knjiga koja je pred nama predstavlja verovatno najbolje, najpotpunije i najubojitije delo istorijskog revizionizma II svetskog rata koje je ikad napisano u Americi. I posebnu težinu joj daje fakat da je autor bivši američki predsednik koji govori kao direktni učesnik mnogih događaja o kojima piše. Vrlo teško će biti u bubućnosti govoriti o revizionizmu kao nekoj ekstremističkoj ideologiji tipova sa margine koje ne treba slušati.

Mislim da ću učiniti dovoljno da vas zainteresujem ako kažem da knjiga tvrdi da je Amerika trebalo da pusti Hitlera i Staljina da ratuju međusobno do istrebljenja a ne da ulazi u rat, da je Ruzvelt prisilio Japan da napadne Ameriku svojom politikom ekonomskih sankcija i vojnog pritiska, da je tzv Appeasement bio mudra politika, a Čerčil manijak i ratni huškač opsednut histeričnom mržnjom prema Nemačkoj, da je ključna greška napravljena sa garancijama Britanije Poljskoj kojima je Britanija "bacila zapadnu civilzaciju pod točkove Hitlerove ratne mašinerije koja se kretala ka Rusiji", da je Ruzvelt bio fasciniran Staljinom i da je podržavao i pomagao komuniste na svakom koraku, a da je njegova najbliža okolina bila sastavljena od ruskih špijuna, da je politika bezuslovne predaje bila katastrofa, kao i bombardovanje Nemačke i bomba bačena na Hirošimu, da je Ruzvelt sa svojim komunističkim saradnicima predao Kinu komunistima itd.

Na stotinama strana Huver ne daje samo svoje impresije i analize nego citira mnoge dokumente i originalne diplomatske depeše, kao i svoje govore i pisma iz 1940ih godina koji potvrđuju bukvalno sve navode "konspirološke" revizionističke istoriografije, i ide još dalje. Analiza kako je došlo do američkog ulaska u rat sa Japanom u poglavljima 38-43 se čita kao pravi triler. Ona pokazuju da je japanska vlada bukvalno na kolenima molila Ruzvelta za mirovni sporazum tokom leta i jeseni 1941, i da je ovaj sve to uporno odbijao bez obrazloženja zato što je hteo rat!!! Ne, ne varaju vas oči, to sve govori bivši američki predsednik, a ne neki desničarski profesor istorije koga će establišment da prećuti ili otpiše kao "kranka".

Ova knjiga je po mom sudu verovatno najvažnija politička knjiga koja je objavljena posle Solženjicinovog "Arhipelaga Gulag". Ona minira ne samo narativ o dobrom Drugom svetskom ratu i plemenitoj antifašističkoj borbi, nego i njihove filozofske i političke osnove. U američkom kontekstu to znači da autoritetom bivšeg predsednika podupire sve teorije "stare desnice" i "izolacionista" (koje Huver hvali, i kaže da nije postao član "America First" komiteta samo zato što je verovao da će u sprovođenju njegovih ciljeva biti efikasniji kao slobodni strelac). I gura u prvi plan jasne dokaze da su Ruzvelt i progresivna struja američke politike bili deo istog fronta sa komunistima, ne samo vojno nego i ideološki. Drugi svetski rat je, kako to zgodno kaže Mencius Moldbug, bio rat komunizma protiv nacizma, i komunizam je pobedio. Huverov magnum opus predstavlja konačnu tačku na istorijske lagarije o "antifašizmu" i otvara novi konitent koji je do sada bio sakriven ili prikriven hagiografskim maglama "dobrog rata" i pobede nad monstrumom Hitlerom.

Nije zato čudo što je knjiga bar za sada potpuno ingorisana kako od strane levičara tako i desničara. Ona ruši osnove oba pogleda na modernu istoriju. Levičari obožavaju Vilsona i Ruzvelta i njihove krstaške ratove za demokratiju i svetsku pravdu, a posebno protiv "fašizma", dok neokonzervativci još "nisu sreli rat kojim nisu bili oduševljeni". I jedni i drugi misle da je dovođenje u sumnju ispravnosti Ruzveltove politike u II svetskom ratu ravno nacionalnoj izdaji i nitkovluku najgore vrste. Sad će pored poslovičnih paleokonzervativaca, raznih krankova i ekstremista vrednih prezira morati da kao "prikrivenog branioca fašizma" prikažu i bivšeg američkog predsednika, uglednog političara, humanitarca i diplomatu. Ova knjiga širi pukotinu u intelektualnom monolitu današnje Amerike u kome su Vilson-Ruzvelt kolektivizam i neokon filozofija jedina dva respektabilna "gledišta". Održavati taj privid sa novom Huverovom knjigom postaje mnogo teže. Posle nje, da i ja iskoristim izlizanu figuru, ništa više neće biti kao pre.

Čestitke

U svoje ime, a verujem i u ime blogera Tržišnog rešenja želim srećnu i berićetnu Novu godinu čitaocima bloga.

Za one koje smatraju da je ovakav vid čestitanja fundamentalno pogrešan i nekorektan pripremili smo još jednu čestitku

***

Please accept with no obligation, express or implied, my best wishes for an environmentally conscious, socially responsible, low stress, non-addictive, gender neutral, celebration of the winter solstice holiday, practiced within the most enjoyable traditions of the religious persuasion of your choice, or secular practices of your choice, with due respect for the religious and/or secular persuasions or traditions of others, or their choice not to practice religious or secular traditions at all.
Further, and subject to the above limitations, also please accept my best wishes for a successful, personally fulfilling, and medically uncomplicated recognition of the onset of the generally accepted calendar year 2011, but not without due respect for the calendars of choice of other cultures whose contributions to society have helped make our country great, and notwithstanding my personal views to the contrary, with! out specific warranty that our country is necessarily greater than any other nation, or is the only "our country", further, without regard to the race, creed, color, age, sex, physical ability, religious faith, or choice of computer platform of the wishee.

(By accepting this greeting, you further accept the following terms and conditions: This greeting is subject to clarification or withdrawal at any time, with or without cause. It is freely transferable; provided, however, that there is no alteration to the original greeting. This greeting implies no promise by the wisher to actually implement any of the wishes for the wishee or any transferee of the wishee, including friends or family of the wishee or any business or other entity owned or controlled, in whole or in part, by the wishee, and is void where prohibited by law and revocable at the sole discretion of the wisher. This wish is warranted to perform as reasonably expected for its particular purpose within the usual application of good tidings for a period of one year, or until the issuance of a subsequent holiday greeting, whichever comes first, and said warranty is strictly limited to replacement of this wish or issuance of a new wish at the sole discretion of the wisher.)

Balkan i Kavkaz

Iz vrlo zanimljivog članka sa Economistovog Eastern Approaches bloga:

In Soviet times Nagorno-Karabakh was a mostly Armenian-populated autonomous region in Azerbaijan. In Yugoslav times Kosovo was a mostly Albanian-populated autonomous province of Serbia.

Armenians fought a war against the Azeris in the early 1990s, and the Kosovo Albanians against the Serbs in 1998-99. Nagorno-Karabakh declared independence in 1991. Serbia’s administration and security forces were expelled from Kosovo by NATO in 1999. The region was then run by the United Nations. It declared independence in 2008.

On the face of it there are plenty of similarities between Soviet breakaway statelets like Nagorno-Karabakh and Kosovo. But there are also many differences. No countries have recognised Nagorno-Karabakh as an independent state, but more than 80 have recognised Kosovo. Western countries emphasise that they believe that the Kosovo case is not a precedent for others.

Koliko su se stvari promenile

Građani zauzeli vojne objekte u Novom Sadu

Grupa koju čine predstavnici više od 20 nevladinih organizacija, grupa građana, udruženja, ali i pojedinaca nešto posle 12 sati obila je kapiju napuštene kasarne “Dr Arčibald Rajs” u Futoškoj ulici kako bi taj objekat pretvorili u društveni centar.

Zvuči kao neka vest sa Njuza, a nije. 

Verovatno nema bolje ilustracije toga koliko su se stvari promenile u prethodnih 10-ak godina. Neko može činjenicu da se ljudi ne plaše da okupiraju kasarnu lošom, neko može da je smatra dobrom, ali niko ne može da ospori činjenicu da stvari nisu kao što su nekada bile.

Što se mene tiče, ovi događaji ponovo otvaraju pitanje upravljanja neiskorišćenom državnom (ne samo vojnom) imovinom.

Elastičnost

Mislim da je u najboljem interesu trgovaca da neto trgovinske marže za osnovne životne namirnice ne budu veće od 10 procenata jer će to da podigne tražnju i omogući da ljudi kupuju više i da na osnovu obima prometa i trgovine zarađuju više.

Kaže ministar Petrović.

Očigledno se radi o čoveku sjajnog intelekta, koji ne samo da posao trgovine poznaje bolje od trgovaca (pa se oseća pozvanim da im svojim savetima pomogne), već se radi i o ekonomskom geniju, koji narušava sve ukorenjene dogme o elastičnosti tražnje. Recimo, ministru Petroviću je sasvim jasno (za razliku od nas dogmatskih neoklasičara) da ako se hlebu smanji cena za 50%, da će se prodati duplo više hleba. 

Naravno, šalu na stranu, istina je potpuno drugačija. Ako trgovac zaračunava maržu od 20%, a sada je primoran da zaračuna maksimalno 10%, cena proizvoda će pasti samo za 10%. To znači da čak i ako je ministar u pravu, pa se ne radi o proizvodima sa neelastičnom tražnjom (već je elastičnost recimo jedinična), prodaja može da se poveća samo za tih 10%. Po osnovu tog dodatnog prometa, trgovac zarađuje dodatnih 1%. Dakle, umesto 20% ukupne zarade imaće 11%. Potrebne su zaista nenormalne pretpostavke o elastičnosti (koeficijent elastičnosti od 10 i više) da bi trgovci imali interes da ovako nešto urade. Ali, naravno da sve vreme znamo da trgovcima ovakvo obaranje marži nije u interesu. Da im jeste u interesu, oborili bi marže odavno.

Evo još jednog razloga zašto ne treba ovo raditi sa maržama. U narednoj tabeli se nalaze indeksi za različite privredne grane (dobio sam mejlom, zasnovano na podacima RZS). Indeks je u odnosu na isti mesec 2010. godine.

	Ind.	Građ.	Trg.	Turizam	Saobr. i kom.	Остали
Jan 11	105.2	97.7	102.6	109.1	105.8	102.1
Feb 11	109.8	97.8	102.3	107.5	110.6	102.0
Mar 11	106.7	101.9	94.1	103.3	107.8	101.7
Apr 11	100.6	108.6	95.7	102.4	104.1	101.5
Maj 11	108.5	110.8	93.9	105.7	105.7	101.2
Jun 11	105.1	111.1	94.9	105.0	105.6	101.1
Jul 11	97.0	110.1	92.3	101.7	105.7	101.1
Avg 11	100.9	109.2	94.2	102.2	107.5	101.2
Sep 11	99.4	108.4	91.2	99.6	105.6	99.9
Okt 11	101.4	107.2	95.8	98.4	106.2	99.6
Nov 11	102.8	107.3	94.4	98.7	105.6	99.6

Dakle, trgovina jako loše stoji. Poslednje što im treba je ovakav potez. Takođe, po podacima Ankete o radnoj snazi, u sektoru trgovine radi skoro 14% zaposlenih. 

Zlatousti

Superministar se danas bavi prosvetljivanjem. Doneo je odluku koja je, na liniji njegovih drugih odluka iz repertoara Mirka Marjanovića i nekih ranijih nadriekonomista Titovog doba. To je valjda doprinos nacionalnom pomirenju. Ono što je ružno je cinizam gde on objašnjava trgovcima da će manje marže podstaći veću tražnju i da će malotrgovina zarađivati više. Kao da naše malotrgovine vode kompletni retardi koji ne mogu da uoče takve gvozdene zakonitosti koje se ne pojavljuju igde osim u Demagostanu.

Mene kopka jedno drugo pitanje: Da li je ministar Zlatousti našao načina, ne samo da poveća standard građanima, podigne zarade maloprodaje, nego i da reši već uočenu pojavu da Srbi jedu barem 10 puta više od drugih naroda u okruženju i tako potpiruju inflaciju? Kako mi se čini, ja mogu da nastavim da jedem lopatom i da inflacija bude niska. I Šoškić nam daje iste prognoze, pa će biti da sam u pravu.

Gas

Pitanje je - da li će Rusi da grade Južni tok? Čini mi se da je najtačniji odgovor - "niko ne zna". Zašto?

Kao što sam napisao pre jedno tri godine, Južni i Severni tok služe isključivo kao alternativa sadašnjim gasovodima koji idu kroz Ukrajnu i Poljsku, dakle izgradnja nije prevashodno podstaknuta nedostatkom kapaciteta. Pošto Rusi periodično imaju probleme i sa jednima i sa drugima, prosto žele da diversifikuju kanale snabdevanja. Ukoliko, recimo, uspeju da se nekako dogovore dugoročno sa Ukrajincima, Južni tok je čisto bacanje para. Čak i da se poveća tražnja u Evropi, uvek je jeftinije da naprave još jedan gasovod kroz Ukrajnu, nego da ga postavljaju po dnu Crnog mora. 

Drugo veoma bitno pitanje sa realizaciju ovog posla (a koje se otvorilo tek u poslednjih par godina) je otkriće velikih zaliha gasa u Poljskoj, kao i energetska politika drugih EU zemalja (Koga zanima ovo pitanje, obavezno neka pročita ovaj članak. U stvari, pročitajte članak i ako vas energetska politika ne zanima previše, stvarno je dobar). Ukratko, ako Nemačka nastavi sa planovima za odustajanje od nuklearne energije, otvara se ogromno dodatno tržište energije. Međutim, u Poljskoj su nađeni velike zalihe gasa koje novom tehnologijom mogu da se eksploatišu. Pitanje je kako će Francuska (kojoj je nuklearna energija primarni izvor energije i koja računa na veliki izvoz u Nemačku nakon zatvaranja tamošnjih nuklearki), kao i Rusija (kojoj se očigledno nasmeši brk svaki put kada nemački antinuklearni lobi postigne neku pobedu) da reaguju na mogućnost eksploatacije gasa u Poljskoj. Naime, tehnologija vađenja gasa koja bi morala da bude primenjena u Poljskoj je relativno "prljava", pa postoji bojazan da će Francuzi (ali i Rusi) lobirati u Briselu da se Poljacima maksimalno oteža i poskupi eksploatacija. Naravno, pitanje je i da li Poljaci imaju dovoljno dobar regulatorni okvir koji bi privukao privatne investicije bez kojih nema ništa od eksploatacije.

Ljude u Srbiji ovo pitanje zanima prevashodno zbog toga što je svojevremeno dovedeno u vezu za prodajom NIS-a. Dakle, ovde je narodu "prodata" prodaja NIS-a bez tendera pričom da je vezano za izgradnju Južnog toga. Ali, treba biti svestan da ako Južnog toka uopšte ne bude, ne treba kriviti Ruse. 

Naime, ruska strana u pregovorima za NIS nikada nije ništa pismeno garantovala. Možete pročitati vesti od pre tri godine, pa ćete se sami uveriti. Evo jedne vesti:

Vlada, naime, nije prihvatila da se sa Gaspromom napravi jedinstveni ugovor, koji će obuhvatati i prodaju NIS-a i garancije o izgradnji gasovoda Južni tok kroz Srbiju i izgradnju skladišta Banatski Dvor. Prema izvoru B92, Dinkić je ponudio opciju da Gasprom kupi 25 odsto NIS-a sada, a da preostalih 26 odsto akcija dobije kada se potpiše ugovor o Južnom toku.

Većina članova Vlade odbila je taj predlog insistirajući da se NIS proda Gaspromu bez ikakvih garancija. 

Evo i druge vesti:

Cvetković je kazao da će Srbija i Rusija potpisati jedan krovni sporazum, koji će sadržati političke garancije da će Srbija dobiti gasovod preko svoje teritorije i završetak izgradnje skladišta gasa Banatski Dvor. Iza tih garancija, za koje je ocenio da nisu male, biće predsednik ruske vlade i predsednik Rusije Vladimir Putin i Dmitri Medvedev.

Na pitanje da li je Srbija uspela da u pregovorima zaštiti svoje interese i uz podsećanje da je predsednik Srbije Boris Tadić ranije kazao da Srbija traži finansijske i pravne garancije za realizaciju celog sporazuma, Cvetković je naveo da za sada Srbija nema takve garancije, ali da ih očekuje u roku od dve godine. 

"Imamo političke garancije dva predsednika Putina i Medvedeva, koji su založili svoj lični i politički kredibilitet. Nije finansijska garancija i mi zakonski gledano ne bi mogli da naplatimo garancije ukoliko do realizacije sporazuma ne dođe. Međutim, malo je verovatno da će dva takva državnika pogaziti ono što su obećali", objasnio je premijer. 

Znači, jasno je od početka da izgradnja Južnog toka nije izvesna, kao i da Rusi nijednom nisu formalno (kada kažem "formalno" mislim - "pismeno, uz jasne pravne i finansijske sankcije za nepoštovanje dogovora") garantovali izgradnju Južnog toka. Svakome ko iole poznaje situaciju je jasno da je Rusima izgradnja Južnog toka second best rešenje, a da je najbolje rešenje dogovor sa Ukrajincima. Takođe, jasno je Rusima da im Južni tok ne rešava sve probleme. Dok na Ukrajinskom gasovodu treba samo da se dogovaraju sa Ukrajincima, na Južnom toku treba da se dogovaraju sa makar tri zemlje (Bugarska, Srbija, Mađarska), koje nisu ništa bolje raspoložene prema Rusima od Ukrajinaca (osim možda nas, mada smo i mi prevrtljivi).

Sve u svemu, moj zaključak je da se još ne može znati da li će Južnog toka biti ili ne. Ali, kakva god odluka da bude, nemamo razloga da se ljutimo na Ruse, oni su ljudi štitili svoje interese. Možemo samo našim političarima da budemo zahvalni na svemu ovome. Namerno kažem "političarima" a ne "vladi", jer je privatizacija NIS-a imala apsolutnu podršku skoro svih stranaka. Ako se dobro sećam, protiv su bili samo G17 i LDP.