Kejnz u New York Timesu

Kad New York Times proglasi Kejnza "mrtvim" onda znajte da je dogorelo do nokata! U novom članku, Times govori o užasu koji se odigrava u Evropi, gde Velika Britanija eliminiše 130 milijardi dolara državne potrošnje i otpušta 500 000 zaposlenih u javnom sektoru, a ostali je slede, ili čak nadmašuju. Naravno, članak donosi oširnu kuknjavu razočaranih kejnzijanaca iz Amerike poput De Longa i Stiglitza koji predviđaju da će nastati veliki potop i opšta kuga u svetu zbog ovih mera štednje.

Smešna strana cele stvari je kad se samo setimo da je pre godinu dana masa mudrih komentatora s obe strane Atlantika dubokoumno zaključila da je došao kraj kapitalizma i renesansa Kejnza. Godinu dana kasnije, u njega je prestao da veruje i New York Times. Izgleda da se drže još samo profesori sa Kolumbije i Berklija, koji kao "sirak tužni bez igde ikoga" žaluju i tuguju zbog propasti sveta koji je otišao dođavola.

Šta se dogodilo?

Kada je započela globalna ekonomska kriza, govorilo se o kraju kapitalizma. Govorilo se o tome kako je slobodno tržište još jednom demonstriralo svoju inherentnu nestabilnost i kako je sada valjda i najvećim talibanima jasno da država mora da se žestoko umeša. Očekivano je da kriza, praćena većom nezaposlenošću, povećanjem siromaštva i padom životnog standarda, skine sa vlasti neoliberale koji su dominirali politikom u razvijenim zemljama u poslednjih 20 godina i na vlast vrati prave levičare.

Možda samo jedan komentar vezano za prethodnu rečenicu koja nekome možda može da bude sporna. Na vlasti jesu često bile socijaldemokrate (laburisti u Britaniji, socijalisti u Francuskoj, socijaldemokrate sa zelenima u Nemačkoj, demokrate u Americi), ali su manje-više svi sprovodili neoliberalnu ekonomsku politiku - slobodna trgovina, privatizacija, ograničena deregulacija, ograničenje prava na socijalnu zaštitu, liberalizacija tržišta rada, smanjenje poreza i slično. Ako su negde demonstrirali svoja levičarska ubeđenja, onda su to ili bila raznorazna druga društvena pitanja (prava manjina i slično), ili po pitanju ekologije (mada je veliko pitanje da li su evropski konzervativci išta bolji po tom pitanju). Nije bilo nacionalizacija firmi, nije bilo dramatičnog povećavanja poreza, uvođenja novih skupih državnih programa.

Elem, tokom krize se desilo nešto potpuno suprotno od onoga što su mnogi očekivali (a neki poput mene se i plašili) - iz izbora u izbore na vlast dolaze desničari, koji obećavaju još niže poreze, dalje smanjenje uticaja države i reformu javnog sektora. 

Praktično jedini bitan izuzetak je Amerika, gde je na vlast došao Obama, ali je to, iz današnje perspektive, već bilo davno. Juče sam preneo pisanje WRM-a o političkoj situaciji u Americi, a ako ne verujete, pogledajte podatke Gallupovog istraživanja od pre dve nedelje po kojem se 54% ljudi izjašnjava da su "konzervativci". To je ubedljivo najviši procenat u poslednjih 20 godina. Videćemo šta će se desiti na izborima 2. novembra, ali niko ne predviđa dobar rezultat za demokrate.

U Engleskoj su od nedavno na vlasti konzervativci sa liberalima, u Švedskoj su po prvi put u istoriji desničari dobili drugi mandat za redom, u Holandiji su formirali vladu, u Letoniji su desničari ostali na vlasti i pored pada BDP od skoro 20% i žestokih mera štednje.

Takođe, ne morate da gledate izbore, možete da gledate šta države rade. Osim Amerike, nema nijedne zemlje u kojoj je reakcija na krizu bila "socijalistička". Jeste, države su tu i tamo davale pare velikim firmama i bankama, pretile da će strožije regulisati finansijska tržišta, ali su ih visoki deficiti i javni dugovi ubrzo primorali da okrenu priču na štednju, reformu penzijskih sistema i smanjenje javne uprave. Da ne pominjem Kubu i Rusiju (vest u linku je da planiraju privatizaciju udela u 900 državnih preduzeća i banaka).

Ne kažem ja da je kriza dovela do neke velike liberalne revolucije, samo skrećem pažnju da nema govora o nekoj socijalističkoj revoluciji. Ako uopšte ima nekog trenda, on je suprotan.

Sloboda ili karma

Članak psihologa Jonathana Haidta u WSJ mi rešava neke dileme o učesnicima američkih Tea Parties (jer taman sam bio dokazivao da ljudi ustvari hoće državno mešanje u ekonomiju, kad se pojavio masovni antidržavni pokret). Iako imam najdublje poštovanje prema Tea Party pokretu i uopšte sistemu vrednosti koji te ljude karakteriše (ukratko: marljivost, poštenje i nesebičnost na delima, a ne rečima), narativ o čajankama kao libertarijanskom pokretu protiv velike države nije se skroz uklapao u neke činjenice. Recimo, posetioci čajanki nikad nisu bili protiv velikih državnih programa kao što je Medicare, nemaju primedbi na vojne intervencije, ne pokazuju da im smeta eksponencijalni rast ekonomske regulacije, podržavaju zabranu gradnje njujorške džamije na privatnoj svojini.

Haidt objašnjava šta je u srži pokreta -- to nije individualna sloboda ili minimalna vlada, to je "karma". Karma znači da svako treba da snosi posledice svojih postupaka, dobre ili loše. U američkom društvu država se već decenijama meša u delovanje karme, ublažava posledice loših odluka (na primer spasavanje banaka) i nagrađuje one koji nisu zaslužili (država blagostanja, afirmativna akcija). Trend postoji odavno, ali je kulminirao Obaminom administracijom. Ljudi dakle nisu ustali da brane individualnu slobodu ni slobodno tržište, nego nešto drugačije vrednosti. Te vrednosti su same po sebi za divljenje, u najvećem broju slučajeva poklapaju se sa klasičnim liberalnim idejama, ali nisu sasvim isto.

Sve ovo čajankama ne oduzima mnogo u pogledu efekata. Na kraju krajeva i originalna Bostonska čajanka nije bila nikakva borba protiv nepravednih nameta kao što se to kasnije predstavljalo, nego protest lokalnih uvoznika čaja i protekcionista protiv britanske konkurencije.

Izbori u Švedskoj

Desilo se nešto što se nikada u istoriji nije desilo - levičari su izgubili dva izbora za redom.  Naime, u prethodnih 78 godina, na vlasti su levičari bili punih 65. Desničari su dolazili na vlast tu i tamo, ali nikada nisu uspevali da opstanu na vlasti nakon sledećih izbora. Sada se to dogodilo. Kako i zašto?

Engleski Spectator kaže sledeće:

When the recession came, Sweden was badly hurt, as one would expect from an export-orientated economy trading with a stricken continent. But the damage was limited because Sweden had properly regulated financial institutions (having been stung by a serious financial crisis in the 1990s. Banks which had embarked on misadventures in the Baltic cleaned up their own mess. The government entered the recession with a surplus. A Gordon Brown figure would have been impossible in Sweden because its laws prohibit politicians running up the national debt in boom years.

Like most of Europe, Sweden launched a stimulus, but Reinfeldt set aside two thirds of his for a tax cut. Corporation tax fell from 28 per cent to 26.3 per cent, taxes on jobs were cut further still while income tax thresholds were raised. Determined not to let a crisis go to waste, he declared the tax cuts permanent. So while Brown was planning to increase National Insurance, the Swedes were doing the reverse and explaining why. 'If you tax work higher, you will get fewer people in work,' said the education minister, Jan Björklund. 'But if you tax work less you will get more in work.' This was a battle of ideas, and it was a battle that Reinfeldt and his coalition allies were winning.

 Pogledajte i tekstove na sajtu Reutersa, i jednom od sajtova na engleskom koji prate događaje u Švedskoj.

Via Meadia

Par nedelja nisam stigao da pratim blog Waltera Russela Meada Via Meadia, pa tek sada linkujem na nekoliko odličnih postova (članaka, u stvari).

1. Post o savremenoj američkoj politici. WRM misli da , ukoliko demokrate ubrzo nešto ne promene, nemaju budućnost: 

In fact, the only real economic policy today that has any chance of working in the United States today is to promote the emergence of small business.  Many of those businesses will fail; some will become thriving though never large enterprises; a few will become world-changing giants like Microsoft and Google.

Unfortunately for Democrats, the policies needed to support the emergence of an entrepreneurial, small-business-fueled society are almost the opposite of the classical policies that 20th-century Democratic ideology supports.  Large business usually welcomes government intervention in the economy — if only because large businesses have the power to influence the government policies that affect them most directly.  Regulations that raise the cost of entry into the market (everything from minimum wage laws, extensive paperwork requirements, taxes, environmental regulations, health care and other social mandates) benefit well-capitalized, large firms who thrive on economies of scale by making it hard for feisty newcomers to emerge and challenge existing product lines and business models.

The grand strategy of Democratic policy in the 20th century was to use the confluence of interests between big established business and organized labor to set up a nationally regulated marketplace that served major interests of both groups. That strategy for all its shortcomings arguably once served the national interest better than any conceivable alternative.  Now, it’s a recipe for economic disaster in the long run, and for electoral failure next month.

2. O Kjoto prevari. Mead ukazuje na vrlo zanimljiv članak iz Guardiana, u kojem se navodi da, iako Evropa smanjuje emisiju ugljen dioksida u proizvodnji, ako posmatrate potrošnju (i uvoz) emisija je skočila za 40% od 1990. godine. U suštini, Evropljani su jedino naterali firme da se odsele u Istočnu Aziju. 

EU “progress” on greenhouse gasses in the last twenty years was a mirage.  And the only reason that the EU can pretend to look green is that it was outsourcing economic growth to countries like China.  Those 95 US senators were totally right; twenty years of the Kyoto Protocol have brought the world twenty years of rising greenhouse gas emissions and twenty years of job migration to low wage, low regulation havens in the Third World.

It is extremely rare for 95 US senators to be right about anything; it is not, unfortunately, rare for environmentalists to come up with grotesquely bad policy ideas.

3. Post o Gruziji i komunizmu, u kojem WRM opisuje svoje prvo lično iskustvo sa zemljama iza gvozdene zavese.

As a radical teenager growing up in the midst of the anti-Vietnam War movement I had always figured that since the government was lying to us about so much in Indochina, maybe they were lying about communism as well.  The Pol Pot genocide?  That, the radical leaders of the young boomer generation told us, was a natural and regrettable consequence of America’s interference in Cambodia.  We had destabilized Cambodia; naturally, there was a genocide now — and it was really our fault, much more than the communists’.  And it was probably overreported anyway, and at least some of the people killed had probably done some bad things.  And episodes like that could simply not be compared to the moral horror that was Nazism.  I had my doubts, but they said it with great conviction.  And Richard Nixon really was a bad guy.  Why shouldn’t the genocide also be his fault?  As a kid, I really, really wanted the world to make sense.

By the time I reached the Soviet border, a lot of that early left-wing soft sympathy for communism had fallen away.  Driving through the wasted urban landscapes of central and eastern Europe, it was hard to avoid noticing that the evil capitalist pigs were actually much nicer to the environment than the enlightened and idealistic socialist workers had managed to be.  The filth of late-communist Poland was hard to take; I stood outside Krakow one day in a beautiful field by the side of the road, with a fresh breeze blowing through the grass.  I took a deep breath and nearly choked; it was like standing directly behind the exhaust pipe of a big, dirty bus.  The air in that part of Poland was so polluted that kids used to have to go down to the salt mines, hundreds of feet below the earth’s surface, to get something approaching fresh air.... 

As in Yugoslavia, I got to know people who were nerving themselves up to massacre their neighbors and drive innocent people out of their homes.  I saw how the worst nationalistic paranoias and chauvinisms raged unchecked under Soviet rule — while in the capitalist west most Europeans had left that murderous claptrap behind long ago.  Communism, it seemed to me then and still seems to me now, is not the opposite of fascism: it is fascism’s blood-brother, its complementary twin.  The two live together in a vicious symbiotic relationship; scratch a Red and you’ll find a Brown.  Better yet, scratch either one deeply enough and you will find a Black: someone so caught up in the will to power that crimes and atrocities don’t even count anymore.

If we want to increase freedom, we want to increase the number of countries

Između ostalog, Kaže Peter Thiel.


Peter Thiel - The Seasteading Institute Conference 2009 from The Seasteading Institute on Vimeo.


On je, inače, jedan od osnivača Pay Pala i jedan od prvih investitora u Facebook.

Grčka

Pročitajte članak o Grčkoj u New York Timesu. Par citata:

Greece is the last Soviet-style economy in Europe

For selling a cancer drug for $4,200, Mr. Stournaras said, a pharmacist makes a profit of around $1,400. That’s a movement of the elbow that is more expensive than one of Roger Federer's. 

The IOBE report found it was more expensive to truck something from Athens to Thebes, about 45 miles, than from Athens to Rome, a distance of more than 600 miles. Businessmen say it is cheaper to ship goods here from China than it is to move them from Athens to the island of Rhodes, 285 miles away.

Internet mafija

Od kolevke pa do groba...

Jedan od državnih monopola koji je na čudan način dobio krila u vreme otimanja Mobtela se brani velikim prilježnošću. I kako bi drugačije jer ne može da se u Srbiji kocka na svoju ruku i da se od toga zarađuje. Pa još preko Interneta.

Ja smatram da je jedina greška organizatora što lepo nisu prebacili sve aktivnosti izvan Srbije, i račune i opremu - onda bi mogli da kažu da su se lepo narugali besmislenoj politici. Nisu trebali ići daleko, mogli su to i da rade i na "neotuđivom delu naše teritorije". Ovako se država hvali kao da je u najmanju ruku uhvatila... ma takve i ne želi i/ili ne sme da hvata.

Još ako saznaju za FMC Internet izborne kladionice gde se neovlašćeno zarađuju i dve večere svake tri godine, a klijenti su rezidenti najrazličitijih zemalja.

Dve godine u zatvoru

Alex Tabarrok linkuje na sjajnu ispovest coveka koji je prethodne dve godine proveo u zatvoru.

Vrlo, vrlo zanimljivo.

Šta radi konkurencija

Slobodno tržište nastavlja sa odličnim postovima. Posebno skrećem pažnju na dva. Prvi, u kojem Branko analizira intervju Jugoslava Ćosića sa Milkom Forcan i drugi, u kojem analizira post Saše Radulovića sa B92 bloga.

Agro gerila nastavlja tradiciju sa relativno retkim, ali vrlo dobrim postovima. U poslednjem su dali 22 linka, od kojih je velika većina zaista zanimljiva. U pretposlednjem postu detaljno se secira tekst Aleksandra Radovića, koji je objavljen na NSPM. Bolji tekst o krizi na srpskom jeziku teško da ćete moći da nađete. Osim onih na TR, naravno.

Club von Neumann je za sada interesantan. Tri posta u par dana, nadam se da će uspeti da održe taj tempo.

Poenta svega ovoga je da izgleda da je liberalna blogosfera u Srbiji konačno malo živnula. Imamo (barem) četiri bloga sa petnaestak blogera koji se prilično ozbiljno bave manje-više sličnim temama. Ako imate sličan blog, pošaljite link. Ako još nemate blog, šta čekate?

Koliko je veliki balon obrazovanja?

Naišla sam na temu o zaduženosti američkih i kanadskih studenata i mislim da se nekako nadovezuje na Željkin post o balonu obrazovanja. Detaljnu ekonomsku strane problema  imate ovde.

Državno finansiranje visokog obrazovanja podstaklo je rast studentskih dugova u SAD i Kanadi. Lista univerziteta sa najvećim dugovima pokazuje da tu ima veoma različitih univerziteta. Studentski krediti koje garantuje država i direktni federalni krediti čine najveći deo studentskih kredita (100 milijardi dolara godišnje u odnosu na 10 milijardi privatnih). Od 2003/4 prosečni kumulativni dug se povećavao u proseku za 5.6% odnosno 1139 dolara godišnje po studentu. Procena privatnog i državnog duga  u SAD (jun 2010): 833 milijardi dolara.Trenutno stanje dugovanja možete videti na ovom semaforu.

Državna uprava se domišlja kako da ovo stanje sredi. Uvedene su razne inovacije, konsolidacije dugova, čak je primenjen model peer-to-peer rotacionih šema Muhameda Junusa. Posebno je zanimljiva aktuelna priča o mahinacijama univerziteta u vezi sa federalnim programom kreditiranja Pell Grant. Možda ovo treba imati na umu kada se govori o vaučerizaciji srpskog visokog školstva.

Steve Pejovich

U svom elementu, o liberalnom socijalizmu, u češkom časopisu New Perspectives in Political Economy. Kratak citat iz apstrakta:

Two important lessons of all socialist experiments to date are: socialism has repeatedly failed to duplicate the accomplishments of capitalism, and socialism refuses to die.

Obavezno štivo.

Club von Neumann

Postoje dve vrste ljudi na svetu -- John von Neumann i mi ostali.

Tako je jedan austrijski fizičar opisao univerzalnog genija i tvorca teorije igara Johna von Neumanna.

Sada su dva naša redovna komentatora započela novi tržišno ekonomski blog i nazvala ga po Neumannu. Početak obećava.

Big Mac indeks

Izašao je novi Big Mac indeks Economista. Ako se dolar uzme za referentnu tačku, odatle izgleda da je evro malo precenjen a juan dosta potcenjen.

Big Mac indeks naravno nije najpouzdaniji, ali jeste nekakav indikator realnosti kursa. Dinara na ovoj kratkoj listi nema, ali na sajtu McDonalds Beograda piše da Big Mac košta 210 dinara, što je oko 2.8 dolara. Poredeći to sa cenama u Americi i evro zoni, dobija se da je dinar potcenjen za skoro 30% u odnosu na dolar i za preko 40% u odnosu na evro.

Zašto Dulić gradi stanove?

Masovna državna stanogradnja koju planira vlada Srbije i ministar Dulić je jako štetna ideja. Ako iza nje stoje privatni interesi onda je sve jasno. Ali u slučaju da Dulić, ili deo javnosti, veruje da država time radi nešto korisno za građane, moramo da ih razuverimo dekonstuisanjem ministrovog objašnjenja.

On (Dulić) je objasnio da je "jasno da danas prosečna srpska porodica po tržišnim cenama u pojedinim gradovima ne može da dođe do krova nad glavom".

To samo znači da je standard u Srbiji nizak. To je ista tvrdnja samo okrenuta drugačije - "visoke cene" i "male plate" su jedna ista stvar. Ali kada se država bavi stanogradnjom, kao i proizvodnjom bilo čega, to ne povećava nego snižava životni standard. To neću posebno dokazivati jer o tome nema nesuglasica među pristojnim svetom, od Friedmana do Krugmana. Postoje opravdanja za državnu izgradnju javnih dobara, ali stanovi nisu javna dobra. Državno ulaganje u stanove da bi ljudi mogli priuštiti stan ima smisla koliko i državna proizvodnja automobila da bi ljudi mogli priuštiti automobil ili državna fabrika kompjutera da bi kompjuteri postali pristupačniji -- dakle krajnji efekat je suprotan od željenog. Praksa socijalizma je to pokazala.

Druga mogućnost je da Dulić misli da nije problem u životnom standardu uopšte, nego da su stanovi posebno precenjeni u odnosu na drugu robu, pa je potrebno tu razliku smanjiti, iako se time ne povećava standard u celosti. Ako su stanovi precenjeni, očigledan razlog za to je restriktivan sistem građevinskih dozvola. Svaka restrikcija proizvodnje povećava cene.

Dulić kaže:

Ovo je intervencija države, koja bi mogla da dovede do toga da privatni investitori imaju manji profit od prodaje kvadrata nego što je to do danas bila praksa.

Ako su profiti visoki u odnosu na prosek, onda je to iz istog razloga zbog kojeg su i cene visoke u odnosu na ostale cene, zbog restrikcija gradnje. Kada bi se dozvole za sađenje paradajza izdavale samo izuzetno, privilegovanima, srećnim dobitnicima ili rođacima, onda bi i paradajz bio relativno skup u odnosu na drugu robu, a profiti u toj grani visoki. To se, striktno govoreći, pošto je proizvedeno nasilnom državnom intervencijom a ne tržišnom akcijom i ne zove profit nego renta.

Pretpostavimo da je lako dobiti sve potrebne dozvole za gradnju, ali da su cene stanova ipak nekako previsoke. Takva situacija je na tržištu neodrživa i recimo Marks u Kapitalu (najozbiljnije) daje odličan opis funkcionisanja tržišta u takvim situacijama. Kada vide visoke cene i visoke profite u nekoj grani, investitori će pohrliti u granu i proizvodnja u njoj će rasti sve dok cene ne padnu toliko da se profiti u toj grani izjednače sa normalnim profitom u ostatku ekonomije. Tako se cene snižavaju a profit padne sve dotle dok investitoru nije svejedno da li novac drži u banci ili ulaže u stanogradnju ili bilo šta drugo. To je prirodan mehanizam tržišta i tu nema mesta državnoj intervenciji. Ako država ne smeta, visoki profiti su neodrživi i cene padaju na ravnotežni nivo.

Za direktnu državnu stanogradnju nema apsolutno nikakvog opravdanja. Interesantno je samo videti zašto nema većeg javnog negodovanja ekonomista i novinara o ovome. Možda je razlog u tome što se stanovi percipiraju kao skupi, a zaboravlja se da njihova cena nije tržišna nego je posledica državne intervencije, direktnih državnih restrikcija proizvodnje. Možda se, zbog veličine projekta, stanogradnja brka i sa javnim dobrima poput infrastrukture, puteva ili mostova. Stanovi i kuće su međutim, klasična privatna, ne javna dobra. Jedina intervencija koja je potrebna je reformisanje sistema dozvola za gradnju.

Pošto ekonomskog opravdanja nema, ja se nadam da se Dulićev projekat sprovodi isključivo iz ličnih interesa ministra i nekolicine profitera, jer bio bih jako razočaran da se zemlja ovako osiromašuje samo iz čistog neznanja.

Definicija reči naučnik

Pogledajte ostavku Hala Luisa, američkog fizičara, koju je poslao Američkom udruženju fizičara. Citat:

The giants no longer walk the earth, and the money flood has become the raison d'être of much physics research, the vital sustenance of much more, and it provides the support for untold numbers of professional jobs. For reasons that will soon become clear my former pride at being an APS Fellow all these years has been turned into shame, and I am forced, with no pleasure at all, to offer you my resignation from the Society.


It is of course, the global warming scam, with the (literally) trillions of dollars driving it, that has corrupted so many scientists, and has carried APS before it like a rogue wave. It is the greatest and most successful pseudoscientific fraud I have seen in my long life as a physicist. Anyone who has the faintest doubt that this is so should force himself to read the ClimateGate documents, which lay it bare. (Montford's book organizes the facts very well.) I don't believe that any real physicist, nay scientist, can read that stuff without revulsion. I would almost make that revulsion a definition of the word scientist.

Novi Rim

Amerika je poznata po striktnom odvajanju države od religije. Čak je fascinantno, kada obilazite Vašington, koliko u stvari nedostaje hrišćanske simbolike. Ali zato grčko-rimske simbolike ima koliko hoćete - praktično sve zgrade su izgrađene u tom stilu. Na primer, spomenici Linkolnu i Džefersonu.

Ali, evo i dve stvari koje običan prolaznik može da zaobiđe. Prvo, slika koja se nalazi sa unutrašnje strane ogromne kupole zgrade Kongresa - Vašingtonova apoteoza. Apoteoza, otprilike, znači "obožavanje", odnosno proglašavanje neke ličnosti bogom. Slika je naslikana 1865. godine i, iako donekle liči na hrišćanske freske, na njoj je Vašington u stvari okružen rimskim bogovima i boginjama, poput Minerve, Neptuna i Merkura.

Druga zanimljiva stvar je statua Vašingtona po liku Zevsa.

Stajala je neko vreme u Kongresu, a pošto je bila kontroverzna, prebacivana je sa mesta na mesto. Sada se nalazi u Muzeju američke istorije.

Ako na Vikipediji pogledate unos za pojam "New Rome", videćete raznorazne gradove koji su koristili taj naziv - od Konstantinopolja, preko Moskve, Pariza, čak i Trnova u Bugarskoj. Iz nekog razloga, nema Vašingtona. Pogledajte i zanimljivu stranicu pod nazivom The Classical Temple Architecture and Pagan Symbolism of Washington DC.

Karleuša

Nemojte potcenjivati političku filozofiju Jelene Karleuše. Pre svega nemojte da vas jezik kolumne zavara, to obično nije dobar pokazatelj kvaliteta misli. Da je tako, postmodernisti bi bili najbolji filozofi a ne predmet sprdnje. Mnogo učenih ljudi ovih dana na NSPM pristojnim i visokoparnim jezikom o istim temama piše potpuno apsurdne stvari.

(Primer, Mario Kalik: "Tako i prava homoseksualaca moraju u društvu biti upotpunjena njihovim obavezama. Ove obaveze nastaju kao posledica neispunjavanja od strane homoseksualaca moralne dužnosti rađanja, odnosno stvaranja dece, zbog čega oni neminovno bivaju obavezani da taj dug nadoknade na neki drugi način. ... Ako postoje, na primer, porezi na alkohol, cigarete ili kocku, ne vidi se zašto nešto slično ne primeniti na upražnjavanje homoseksualnosti." )

Sa druge strane, Karleušine tvrdnje su, znala to ona ili ne, u potpunom skladu sa idejama individualizma i liberalizma. Štaviše i izbor ovakvog jezika je taktika skretanja pažnje i rušenja tabua kojoj su pribegavali mnogi kasnije ugledni pisci, slikari i filozofi.

Kada sam video kolumnu setio sam se jedne TV rasprave o šundu sa početka 2000-ih, gde su osim Karleuše gosti bili čini mi se Branislav Lečić i još par uvaženih intelektualaca. Svi do jednog su zagovarali kojekakve državne politike borbe protiv šunda, dok je Karleuša, sama i najmlađa u studiju jedina govorila nešto smisleno -- da ako je šund ono što ljudi hoće onda ih treba pustiti da to slušaju; i da je šund muzika, ako se ona može definisati, reakcija na postojeću tražnju, a ne nekakav namerni, smišljeni proizvod Miloševićeve politike, kako su ovi stručnjaci tvrdili i što je tada zaista bila preovlađujuća dogma. U međuvremenu sam propusito veći deo njene političke misli, a onda me je ova kolumna sada opet prijatno iznenadila.

Preporuka

Pre neki dan sam saznao za domaći sajt njuz.net, koji je nešto poput domaće verzije Oniona - gomila smešnih izmišljenih vesti. Nekoliko zanimljivih tekstova:


1. Sith u akciji
2. Privatnici traže da se stvore uslovi da i njihovi zaposleni ne moraju da rade
3. Legenda - 3 gola za 8 minuta

Racionalnost i regulacija

Ovde možete naći rad o tome koji sam pisao za jednu konferenciju.

Javni dug u svetu

Slika je sa jako lepog interaktivnog sajta Economista sa podacima o zaduženosti zemalja.

Najbogatije zemlje su istovremeno i najviše u crvenom, ali to ne znači da uzročnost vodi od većeg duga ka većem bogatstvu. Japan, SAD i EU su najzaduženije zato što najlakše mogu da se zaduže. Vlade se danas po tom pitanju ne razlikuju mnogo, izgleda da svako pokušava da pozajmi sve što može, sve dok im neko to daje po pristojnim kamatama. Pravo ograničenje je od strane poverioca, Japanu se toleriše dug od 200% GDP-a, kod Srbije je i 40% kritično.

Nobel za ekonomiju

Da ponovim, radi se samo o nagradi švedske centralne banke, koja je nagradu pokrenula 1968., nazvala je nagradom "u memoriju Alfreda Nobela" i dodeljuje je u sličnom iznosu i u isto vreme kao što se dodeljuju originalne nagrade iz Nobelove zaostavštine. Sam Nobel je u jednom pismu napisao da ekonomiju "mrzi iz dna duše". Mada u godini kad mi dobitnik odgovara ja sve to nekako zaboravim da pomenem.

Ove godine dobitnici su Peter Diamond, Dale Mortensen i Christopher Pissarides, za radove na polju nezaposlenosti. Izbor je dosta neočekivan, nisu bili na listama kandidata koje su cirkulisale po blogovima ili kladionicama. Na žalost, ne mogu da kažem ništa iz prve ruke o njima, nisam čitao njihove radove, ali koliko sada vidim listajući blogove njihovi ključni radovi su teorijska modeliranja tržišta rada. To je vrsta ekonomije koja me najmanje privlači i krajnje iskreno uopšte ne razumem kakav je doprinos ovakvog modeliranja nauci. Tu se ne radi o otkrivanju novih teorijskih fenomena, ni o novim empirijskim saznanjima, nego o formalizaciji i etiketiranju inače sasvim jednostavnih, ponekad očiglednih stvari. Jedna od njih je recimo ideja da je tržište rada složenije od tržišta uniformnih proizvoda kao što su zlato ili nafta. Uniformna tržišta se lako nađu u ravnoteži, ponuda i tražnja se uvek sretnu i jedino je pitanje na kojoj ceni. Kod radne snage stvar je složenija jer ima različitih profila zanimanja, ekonomija je dinamična i zahtevi su promenljivi, tržišta radne snage su zbog raznih stvari nefleksibilna, tako da je u takvoj situaciji moguće imati manjak jedne vrste radne snage, a ipak veliku nezaposlenost u ekonomiji uopšte. Očigledno da u pitanju nije revolucionarna ideja, ali deo igre savremene akademske ekonomije je to prikazati u vidu formalnog matematičkog modela. Ako nešto bitno ne propuštam, to je suština radova ovih dobitnika -- evo jednog od najvažnijih radova jednog od dobitnika pa prosudite i sami.

Evo i jednog politički nekorektnog ali veoma dobrog komentara.

Prokopijević u Peščaniku

O novom "modelu razvoja" srpske Vlade:

...tvorci „novog“ modela tvrde da znaju ono što se ne može znati, a to su brojke o ulaganjima, rastu ili izvozu, a uopšte ne navode ono što bi morali znati, jer bi morali da sugerišu – kojim sredstvima bi se to postiglo. To je ta dedukcija socijalnih inženjera, kao ona kojom su nekada komunisti planovima probali da projektuju realnost. Poznato je kako se to neslavno završilo.

Nobel za mir

Nobelov komitet kao da je progutao neku pilulu razuma ove godine. Posle mrskog neoliberala koji je juče dobio nagradu za književnost, nagradu za mir dobio je kineski disident Liu Ksiaobo. Čovek se trenutno nalazi u zatvoru, između ostalog što je tražio da pravosudni sistem prestane da bude pod kontrolom Komunističke partije. Kao dodatna so na ranu, Liu je postao slavan krajem 1980ih kad je izjavio da je Hong Kong postao tako uspešan zahvaljujući 300 godina kolonijalizma, i da se on boji da ostatku Kine ne bi bilo dovoljno ni 300 godina kolonijalne uprave da se dovede u red.

Ovo je bilo sasvim neočekivano: posle Al Gora i Obame, ja sam očekivao da je Nensi Pelosi možda najsolidniji kandidat ove godine. Da se malo "izdženderišu" dobitnici Nobelove nagrade iz Demokratske stranke. Umesto toga, dobili smo nešto nezabeleženo u istoriji Nobelovih nagrada: dva krajnje politički nekorektna laureata za dva dana! Šta je sledeće - Nobel za ekonomiju Hezus Huerta de Sotou?

Nobel za Maria Vargasa Ljosu

Ispravljena je nepravda naneta Borhesu, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2010. je Mario Vargas Ljosa!

Evo mog posta od pre tri godine gde kažem da je Ljosa "jedan od retkih velikih pisaca koji je istovremeno tržišni liberal, čime je verovatno sebi osigurao da nikad ne dobije Nobelovu nagradu za književnost." Izvinjavam se sada Šveđanima.

Evo Ivanovog posta o jednom od Ljosinih romana, a ima ih dosta u srpskom prevodu.

Ljosin sin Alvaro je takođe poznati politički pisac klasično liberalne orijentacije. Tyler Cowen kaže kad već nije mogao za ekonomiju dobro da je dobio za književnost.

Ulaganje u zlato?

Javni poziv za upis i uplatu investicionih jedinica fonda Ilirika gold počeće krajem meseca.

"Prinosi fondova koji ulažu u zlato u poslednjih šest-sedam godina kreću se izmedju 20 i 30 odsto godišnje", kaže portfolio menadžer Ilirike Predrag Pavićević i podsetio da se zlato među investitorima smatra "sigurnom lukom u nemirnim vremenima".

To je trebalo uraditi pre dve godine, ali nisam siguran da je dobra ideja sada. Ustvari je to što su fondovi ostvarivali po 20-30% godišnje već nekoliko godina znak da sada ne treba ulagati u njih. Zlato nema neke sopstvene karakteristike nego se kreće u suprotnom smeru od inflacije svetskih valuta i svetske ekonomije. U proteklih par godina je njegova cena već porasla zbog ekonomske krize, neizvesnosti i loših očekivanja od svih alternativnih ulaganja. Ako mislite da će svetska ekonomija i dalje ići nadole -- što nije nerealno -- onda kupovina zlata ima smisla. Biće zanimljivo videti reakciju cene zlata na američke izbore u novembru.

Ni inflacija svetskih valuta se ne očekuje, tako kažu tržišta. Sa druge strane centralne banke su odštampale mnogo novca, koji za sada još uvek stoji u bankama ali kad jednom krene da se pretače u kredite neće ga biti lako povući. Takođe i SAD i EU i UK i Japan i imaju velike javne dugove, a najlakši izlaz iz toga je inflacija. Mene zato zbunjuje zašto u svetu nema inflacionih očekivanja. Ako i vi mislite da svet greši u prognozi onda je to razlog za zlato.

Sve u svemu, pretpostavke za dalji rast zlata nisu skroz nerealne, ali teško je kupiti bilo šta kad vidite da je cena već na istorijskom maksimumu.

Poslednja žrtva

Miša Đurković, naučni saradnik, otkriva šta se zapravo desilo 5. oktobra:

Pošto je u igri je bila opcija direktne okupacije i još goreg razaranja zemlje, kako vreme prolazi, sve mi je bliža teza da je Milošević namerno raspisao izbore da bi ih izgubio i tako makar kratkoročno spasao zemlju.

Rat i ekonomija

Za sto godina na današnju makroekonomiju gledaće se kao što se sada gleda na pseudonauke poput eugenike ili frenologije. Izgleda kao nauka, nije lako za razumevanje, autoriteti mudro zbore i puk ih obično ne razume, državne strukture ih prihvataju ili aktivno podržavaju. Sistem je uhodan, proizvodi nove đake i favorizuje one koje drže liniju i tako uspeva da nastavi mitove i dok sve više i više autsajdera uviđa da je car go. To počinju da naslućuju i sami autoriteti, ali veliki broj njih je lično i profesionalno duboko investiran u disciplinu da ne može to tek tako sebi priznati.

Evo primera: Paul Krugman i Martin Feldstein, dva vodeća svetska makroekonomska autoriteta, na suprotnim stranama ideološkog spektra (Feldstein je republikanac, za Krugmana već znamo), slažu se u jednom -- rat bi bio najbolje preostalo rešenje za izlazak iz sadašnje ekonomske krize. Ne predlažu nekakav konkretni rat, ali govore "teorijski", sa ekonomske tačke. Tako je rekla nauka. Podigneš javnu potrošnju, poraste multiplikator, poraste GDP, a to je krajnji cilj ekonomije kako je oni vide.

Ovo je, naravno, klasična zabluda razbijenog prozora, o kojoj smo toliko puta govorili. Ako deca razbiju prozor, tačno je da se kreira posao i povećava promet staklorescu. To je ono što vide Krugman i Feldstein. Ono što ne vide je, da bi bez razbijenog prozora novac koji je otišao na njegovu zamenu bio upotrebljen za nešto drugo. Tako bi se stvorila nova, neto vrednost, a zamenom prozora resursi su potrošeni samo da se stvari vrate u prethodno stanje. Razbijanje uništava, a ne stvara vrednost. Krugman je pokazao ovo nerazumevanje već jednom kad je posle 11. septembra tvrdio da teroristički napadi mogu biti i dobra vest za američku ekonomiju, jer će podstaći građevinski industriju (i nove prozore bukvalno).

Apsurd se još bolje vidi ovako -- pošto pravi rat košta života, zašto ne bi, čisto kao sredstvo ekonomske politike, vodili jedan masovni lažni rat? Proizvoditi rakete i lansirati ih u okean, graditi kasarne pa ih rušiti, voziti tenkove i marširati vojsku levo i desno po teksaškoj pustinji, pucati u vazduh i tako dalje. Tako će se kreirati tražnja jednaka pravom ratu, multiplikator i sve to. Šta vrhunski makroekonomski autoriteti današnjice misle, da li bi to podstaklo ekonomski prosperitet? Ako ne, u čemu je razlika?

Što je rekao Orvel, morate biti intelektualac da biste poverovali u takvu glupost.

Kad lajkuješ državu

Bill Easterly skreće pažnju na zanimljiv tekst u WSJ-u, koji počinje sledećom rečenicom

The Internet poses a challenge for authoritarian regimes around the world. But Vietnam's leaders think they have figured out a new way to tame it—by launching their own, Communist-friendly answer to popular social-networking sites like Facebook.

It's called go.vn, and state-owned Vietnam Multimedia Corp. launched a trial version on revolutionary hero Ho Chi Minh's birthday, May 19. A full version is due to go up at the end of the year. Many of its features will be familiar to anybody versed in tagging, poking and defriending: People can post photos, link to friends and ping messages back and forth online.

The catch is that users have to submit their full names and government-issued identity numbers before they can access the site.

Deset godina kasnije

Idealna vest za 5. oktobar:

Ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić kaže da je stav države da Srbija mora da ima svoju vazduhoplovnu kompaniju.

Ministar je Mrkonjić, a ako kliknete na link obratite pažnju i na sliku iza njega.

Bez obzira na to, ja se ne bih pridruživao žalopojkama kako se za deset godina ništa nije promenilo. Ko to misli zaboravio je kako je izgledalo ranije. Politička, demokratska reforma je protekla mnogo bolje od ekonomske, ali tu nema mesta iznenađenju jer je već tada bilo jasno da korenitih reformi tipa Češke ili Estonije ne može biti. Pošto volja da se to uradi nije postojala ni među elitama ni među narodom rezultat je to što jeste. Ne možete hteti da imate nacionalna javna preduzeća ili državne fondove za razvoj, a da onda očekujete da u tim stvarima nema korupcije ili da podržavljenom ekonomijom upravljaju "stručnjaci". To je šizofreno. Kada je već negde 2001. postalo jasno da su najprogresivnije snage u zemlji proevropski levi liberali, odakle je onda trebalo da se pojavi Mart Laar ili Vaclav Klaus? Još tada je bilo jasno da će reforme ići otprilike ovim, umerenim, tempom. Nemojmo sada glumiti uvređenost.

Kad država posluje

Kako državno ulaganje u strateški projekat izgleda u praksi, na primeru niškog aerodroma. Vest izgleda kao da je iz Oniona:

Iako se ambiciozno planiralo da se godišnje “uknjiži” 100.000 putnika i tako niški aerodrom konačno postane samoodrživ, takva priželjkivanja pokazala su se do sada nerealnim.

Niški aerodrom ni subvencije grada nisu dovele na pozitivnu nulu. Zbog činjenice da ovo JP od osnivanja nije nikada imalo dovoljan broj letova i putnika, grad Niš je odrešio kesu i pristupio novom načinu subvencionisanja. Najpre je krajem prošle godine potpisan ugovor sa italijanskom kompanijom “Vind džet”, kojoj se plaća 120 miliona dinara da bi održavala liniju Niš - Forli - Niš, za koju grad “garantuje” 100 mesta u avionu, a razliku, ukoliko postoji, pokriva iz budžeta. Zatim je u februaru grad Niš sa “Montenegro erlajnsom” potpisao ugovor o poslovnoj-tehničkoj saradnji o svakodnevnoj liniji od Niša do Podgorice, a potom i do devet evropskih destinacija. Niš je od crnogorskog avioprevoznika za svaki let zakupio 40 mesta u ekonomskoj klasi, po ceni od 199 evra za povratnu kartu.

Grad za svaki let kupuje avionske karte? Linija Niš-Forli?

Rezultat je:

Ukupno je tokom ova tri meseca prevezeno 6.312 putnika, odnosno u proseku - 28 po letu!

Tekst u JEEH

Moj tekst o teoriji firme objavljen je u Journal des Economistes et des Etudes Humanies (JEEH). Apstrakt je ovde.

Ko želi PDF sa celim tekstom neka ostavi mejl i ja ću mu poslati.

Herojska borba

U čemu je sličnost između monopola i inflacije? Dana Popović je dobro primetila kako su novinari lako naseli na državnu propagandu o borbi protiv monopola:

Setimo se samo kako je ogromni izvor bogatstva Bogoljuba Karića bila ona jedna (jedina) izdata licenca za mobilnu telefoniju. ... Da je tada iz vlade procurila vest država kreće u borbu protiv monopola u mobilnoj telefoniji, čak da je to i sam Milošević izjavio, ne znam stvarno koji bi novinar (uključujući one režimske) tako svečano i tako radosno izveštavao o tome, a barem kroz polovinu medijske scene bi se provuklo ono otrovno pitanje – pa zašto ne izdate još jednu-dve licence pa da taj monopol otpadne sam, kao zrela kruška?

Analognu grešku mediji prave kada poveruju političarima da se država nekako bori protiv inflacije. Država se "bori" ili "obuzdava" inflaciju kao da je reč o prirodnoj nepogodi, a ne posledici ekonomske politike same države. Tačno je da postoje neki spoljni faktori, veći priliv novca iz inostranstva može uticati na domaće cene ili se one u nekim prelaznim periodima mogu nivelisati sa inostranstvom, ali na kraju krajeva država je ta koja ima monopol na štampanje novca. Ona je jedina koja može stvoriti njegovu inflaciju. Sličnih izuzetaka ima i kod monopola, koji teoretski mogu nastati i sami od sebe, ali sa monopolima o kojima se govori u Srbiji jasno je da to nije slučaj. I državni i privatni monopoli su kreirani i održavaju se u životu državnim merama. Protiv čega se onda država bori?

Ukinuto ropstvo u Srbiji

Na istoj sednici Vlade na kojoj je mlekarima zabranjeno da prave jogurt i pavlaku više nego što ministar želi, doneta je i odluka da se ukine obavezno služenje vojnog roka.

Teško je proceniti koliki je trošak obaveznog služenja vojske. Pomislite samo na milione i milione protraćenih čovek-godina koji su mogli biti potrošeni na posao, ljubav, muziku, sport, obrazovanje ili prosto gluvarenje.

Neki ljudi smatraju da samim tim što ste rođeni kao muškarac imate obavezu da stavite godinu dana svog života na oltar državi. Drago mi je da naša vlast to više ne misli. Jeste, trebalo je to da se odavno uradi, ali bolje ikad nego nikad.

Što se mene tiče, ovo je jedna od najvažnijih odluka od 5. oktobra na ovamo.

Sve je isto samo Mirka nema

Ili još bolje čega se pametan stidi tim se....

Ono što je najžalosnije je da je u Srbiji prisutna poplava rešenja iz vremena Mirka Marjanovića. Umesto da prestanu da se bave unakažavanjem privrede kroz administrativno nasilje jedna greška se popravlja novom i tako u krug. Možda bi vlada trebala i da nam kaže koliko putera je dobro za zdravlje i da li margarin nelojno konkuriše. S druge strane, možda bi trebalo ograničiti proizvodnju margarina jer to smanjuje interes za proizvodnjom ulja. Ideja ima mnogo, verovatno je najkonzistentnije da vlada lepo svima propiše šta treba da proizvode i po kojoj ceni, uz jasno definisanje politike raspodele.

Ko je nadležan za vanzemaljce?

Kada sam prvi put čuo za UNOOSA (United Nations Office for Outer Space Affairs), mislio sam da me zezaju. Sada sam se setio da guglujem i na svoje zaprepašćenje našao sam da ta agencija ne samo da postoji, već ima i svoj sajt, sve sa opisom posla.

Naravno, kada malo pogledate čime se oni bave, shvatite da sve to nema veze sa vanzemaljcima, već prosto sa sprovođenjem "svemirskog prava", odnosno raznoraznih međunarodnih konvencija koje se tiču upotrebe svemira (ne znam, sateliti i slično).

Ali, zamislite da sutra dođu neki vanzemaljci. Ko će da ih primi, ko će sa njima da pregovara? Nekako se UNOOSA prirodno nameće, pa zato neke novine pišu da će šefica UNOOSA biti imenovana za "ambasadora za vanzemaljce".

Problem je u tome što već postoji Post Detection Taskgroup pri SETI projektu.

Treba lepo da sednu i da se dogovore, a ne da se sutra svađamo i brukamo pred vanzemaljcima....

Postanite mecena

Sajt Kickstarter je posvećen prikupljanju para za raznorazne umetničke i slične projekte. Mehanizam je vrlo zanimljiv.

Recimo da želite da napišete knjigu o romskoj muzici, ili film o životu Bogoljuba Karića. To možete da finansirate od svojih para, a možete i da napravite "stranicu" na Kickstarteru, gde bi ste objasnili šta želite da uradite, koliko para vam za to treba i u kom roku, kao i kako ćete da nagradite one koji vam daju pare. Recimo, možete da napišete nešto tipa "svako ko uplati 50$ dobije primerak knjige, a ko uplati 500$ dobije štampanu zahvalnost u samoj knjizi, plus ga vodim na večeru". Zanimljiv deo je u tome što, ako ne uspete da skupite para koliko ste rekli da vam treba u roku koji ste naveli, ništa od para. Pare dobijate jedino ako ispunite cilj. Time se, pretpostavljam, bore protiv mogućih prevaranata - moraš da prevariš previše ljudi odjednom, što je teško.

Spisak projekata koji se smartaju najuspešnijim možete videti ovde.

Bohinjska deklaracija slobode

Inicirana od strane nekolicine liberala iz Srbije, Slovenije, Makedonije i Crne Gore. Sada online i otvorena za potpise svih zainteresovanih iz svih krajeva Balkana.

Demokratija i rast

Danas već citirani Easterly daje vrlo zanimljiv grafikon korelacije demokratije i ekonomskog rasta.

Jedna stvar se vrlo jasno vidi - autokratije pokazuju znatno veću varijansu u ekonomskom rastu. Evo kako zaključak formuliše Easterly:

Autocracy is extremely risky: it could result in high growth, but it could just as well result in a growth collapse – for every Lee Kuan Yew, there is a Jean-Bédel Bokassa.

Razvojna pomoć

Bill Easterly skreće pažnju na deo Obaminog govora u Ujedinjenim nacijama:

Our focus on assistance has saved lives in the short term, but it hasn’t always improved those societies over the long term. Consider the millions of people who have relied on food assistance for decades. That’s not development, that’s dependence….

...let’s move beyond the old, narrow debate over how much money we’re spending and let’s instead focus on results-whether we’re actually making improvements in people’s lives

Ovo me je podsetilo na događaj od pre jedno četiri godine. Bio sam u Vašingtonu na nekom seminaru i, između ostalih institucija, posetili smo USAID. U grupi je bilo nas 20-ak, iz svih krajeva sveta. Elem, dočekala nas je potpredsednica USAID-a, ili tako nešto, i održala prigodni govor "Jako mi je drago što imam priliku da vas upoznam, bla, bla, bla. Znate, nama je jako bitno da se novac američkih poreskih obveznika troši na najbolji mogući način. Zato smo angažovali grupu profesora da proceni efekat naših programa širom sveta. Sada će moj kolega Brajan da vas ukratko upozna sa tim izveštajem",

Brajan počinje, bukvalno, sledećim rečima "USAID ima godišnji budžet od 30 mlrd dolara.... Ili je beše 3 mlrd dolara...? (Gleda u šeficu, ona sleže ramenima) Ne, valjda oko 30 mlrd dolara....? U stvari, koliki god da je budžet, radi se o veoma velikim parama i nama je jako bitno da znamo da taj novac dovodi do pravog poboljšanja uslova života, bla, bla."

Mi iz raznoraznih banana zemalja nismo mogli da verujemo - čovek ne zna ni red veličine budžeta organizacije u kojoj radi, a zadatak mu je da nam prezentuje šta i kako rade.

Zaključak prezentacije je bio da su jako pametno trošili pare i da zato zaslužuju da im se budžet sledeće godine značajno poveća.

Glenn Beck objašnjava kapitalizam

Srpska "Sloboda izbora"

Ne, nije reč o još jednom prevodu poznate Friedmanove knjige, nego o potpuno novoj knjizi koju je napisao Miroslav Prokopijević. Ali, svejedno, poređenju itekako ima mesta. Jasnoća i konciznost sa kojom Prokopijević objašnjava i najkomplikovanije ekonomske pojmove i teorije je vrlo dragocena jer demistifukuje ekonomiju kao neku ezoterijsku mudrost i pokazuje da je ona prevashodno stvar logičkog mišljenja i dosledne primene principa, a ne komplikovanog modeliranja i empirijskog testiranja. Kao takva, ova knjiga je podjednako dragocena za "eksperte" i "neeeksperte". Ovu njenu stranu je najbolje opisao Steve Pejovich u svojoj recenziji koja je štapmana na koricama:

Kao što je Friedmanova knjiga Free to Choose doprinela ekonomskom obrazovanju širokih slojeva u Americi, verujem da će knjiga Miroslava Prokopijevića imati sličan rezultat u Srbiji. Razlog je jednostavan. Prokopijević analizira najvažnije ekonomske principe na tako jednostavan način da ih i eksperti mogu razumeti.

Apsolutno se slažem. Posebno je važno da knjiga doprinese obrazovanju eksperata, tj ekonomista u Srbiji, pre nego naroda. Mislim da će narod imati manje problema sa Prokopijevićevom knjigom nego eksperti.

Što se eksperata tiče, videćemo efekte i dalje komentare "iz tog ćoška". Predosećam da neće biti laskavi, ako ih uopšte i bude. Naime, knjiga je još radikalnija od originalne "Free to Choose". Slobodno se može reći da ona predstavlja otvorenu provokaciju ne samo preovlađujućim ekonomskim praznovericama javnosti, već još i više praznovericama u koje i većina ekonomista, u ovom ili onom obliku, i dalje veruje. Šta reći za knjigu koja kaže da je insajdersko trgovanje korisno i treba ga ozakoniti, da treba privatizovati novac, da su špekulanti korisni, antimonopolska politika štetna i često jača monopole, da su "poreski rajevi" super stvar a strana pomoć podriva ekonomski rast, da je koncept socijalne odgovornosti kapitala glupost (ne baš tim rečima, ali to je smisao), ideja "ekonomije zasnovane na znanju" elementarna greška, a neprijateljsko preuzimanje suštinski važna institucija tržišta koju ne treba ograničavati nikako? Bau, bau, sakrijte malu decu, stižu neoliberali. :)

Oni koji nabave knjigu videće da ne preterujem kad kažem da je naslov knjige koji asocira na Friedmana opravdan, i da recenzenti, Madžer i Pejović, koji prave isto poređenje, takođe ne greše. Iako nije pisana kao sistematsko delo, nego kao zbirka naizgled nepovezanih eseja, knjiga funkcioniše kao celovito izlaganje osnova filozofije slobodnog tržišta. Ja uvek kažem da se o ekonomiji mnogo više može naučiti iz naoko popularnih dela kao što su "Free to Choose" ili "What Government has done to our money", "Šta se vidi i šta se ne vidi" nego iz tomova tehničke literature. Sad imate još jednu knjigu tog tipa na srpskom.

Ja dajem pet zvezdica, vi ostali proverite.

Koliko se svet promenio

Za tehno entuzijaste, verovatno najbolji način da shvatite obim tehnološkog progresa je da prelistate stara izdanja Radio Shack kataloga. Pogledajte, na primer, ovaj iz 1990. godine. Mogli ste da kupite VHS kameru tešku jedno 8 kila za 1000 ondašnjih dolara. Ako odete u 1980. godinu, glavna stvar su muzički stubovi, sve sa magnetofonima i gramofonima. Na linkovanom sajtu imate brojeve od 1945. godine, pa gledajte. Ako mislite da je takva situacija samo kod tehnike, pogledajte i druge kataloge, u kojima možete da vidite odeću, obuću, igračke i slično.

Međutim, meni je nešto drugo zanimljivije - kompjuterske igrice. Nedavno sam našao na Youtubeu da je mnogo ljudi snimilo svoje igranje igrica na Komodoru, Spektrumu, Amigi i da su to postavili na net. Evo snimka prve simulacije fudbala koju sam igrao negde 1985. godine na Komodoru 64, i PES 2010 koji sam igrao malo pre.





Na sve to treba dodati i činjenicu da sam se pre 25 godina igrao na CRT TV-u od 14 inča, a danas na LCD monitoru od 22 inča.

Alokacija kapitala

Evo kako to izgleda kad se država meša.

Naravno, pravim vernicima ovo neće značiti ništa. Oni će, kao nekada sa komunizmom, nastaviti da brane koncept državnih kredita "u načelu" -- nije kriva ideja krivi su konkretni izvršioci, u nekoj drugoj zemlji bilo bi drugačije, treba postaviti nove ljude, stručnjake sa moralom, a i ovi zajmoprimci su bezobrazni, i tako dalje do nove afere.

Kamenje u hleb

Dinkić nastavlja da insistira da je potrošnja lek za izlaz iz krize. Ovaj kejnzijanski mehanizam funkcioniše tako što potrošnja povećava proizvodnju, koja onda stvara sredstva za dodatnu potrošnju i tako smo u pozitivnom ciklusu veće potrošnje i veće proizvodnje.

Adam Smith je pisao "ono što je mudro u vođenju porodice teško da može biti pogrešno u upravljanju kraljevstvom". Kada je u krizi, porodica štedi. Kenjzijanci su okrenuli Smitha naglavačke i kažu da kada je u krizi, država treba da troši. To što ljudi kad je kriza štede je po njima "paradoks štednje", jer prolongira krizu zbog nedovoljne potrošnje.

Ova tvrdnja ima neke unutrašnje logike, zato je mnogima tako primamljiva. Sa druge strane, to je očigledan perpetum mobile -- potrošnja povećava proizvodnju, koja onda povećava potrošnju. Suviše lako da bi bilo istinito. Mises je tu ideju zvao pretvaranje kamenja u hleb, po biblijskoj priči.

Osnova greške i istovremeno ove prividne logičnosti je u tome što se pretpostavlja da je proizvodnja krajnji cilj, dok je potrošnja sredstvo za postizanje tog cilja. Fokus na proizvodnju ili na bruto društveni proizvod kao na krajnji cilj ekonomije navodi i mnoge učene ekonomiste da prihvate kejnzijanski mehanizam. Merenje standarda proizvodnjom je toliko opšteprihvaćeno (što je u redu, u nedostatku boljih mera), da se zaboravlja da je cilj ekonomije, odnosno raznih individualnih akcija od kojih se ona sastoji, zadovoljenje ličnih preferencija, dok su proizvodnja i zaposlenost samo sredstva potrebna da se to postigne.

Pošto je logika izvrnuta, čak i ako se prihvati da se sredstvo treba podsticati ciljem, rezultati izostanu. Uzročno posledična veza potrošnje i proizvodnje u obrnutom smeru može funkcionisati samo privremeno i ograničeno. Proizvodnja se može veštački podstaći povećanjem agregatne tražnje, ali povećanje će biti kratkotrajno. Ono što će ostati trajno je javni dug nastao iz nagomilanih budžetskih deficita. Porast produktivnosti je jedini realni uzrok trajnog povećanja životnog standarda. Povećanje tražnje to nije, jer čim se stimulus iscrpi ekonomija će se vratiti na prethodni nivo. (To je jako dobro testirano u Americi u protekle dve godine).

I ovo bi se moglo nekako prihvatiti ako bi se tvrdilo da, pošto je sada velika kriza, potrebno je hitno, makar i tako kratkotrajno, stimulisati ekonomiju. Ali u tom slučaju treba znati da ovakav tražnjom generisani stimulus nije prosto prelivanje iz budućnosti u sadašnjost već i neto gubitak. Jedan deo prilikom prelivanja se gubi jer budžetski deficit obično poveća kamatne stope i tako istiskuje privatna ulaganja. Država se na tržištu kapitala pojavljuje kao dodatni igrač na strani tražnje, što poskupljuje kapital ostalima i neke potencijalne investicije se zbog toga ne ostvare. Potrošnja možda stimuliše, ali zato istovremeno državno zaduživanje destimuliše.

Dalje, u maloj i relativno otvorenoj ekonomiji domaća tražnja se deli sa inostranstvom. Od podsticaja tražnje otprilike polovina će podstaći domaću proizvodnju, druga polovina će podstaći uvoz i tako besplatno stimulisati susedne ekonomije. O tome i ostalim razlozima protiv kejnzijanske politike u Srbiji sam već pisao.

Jedna minijatura o Kvebeku

Ovo je jedina vlada na čitavom severnoameričkom kontinentu koja je za slobodno tržište, pre izbora, za vreme izbora i posle izbora, jer verujemo da je privatno preduzetništvo jedini izvor trajnog prosperiteta.

Grešite ako mislite da je ovo rekao neki američki predsednik, pa bio on i Ronald Regan ili Waren Harding. Ovo je rekao Maurice Duplessis, premijer kanadske provincije Kvebek (1944-1959) u svom govoru 1956 godine. Kvebek je jedan od najfascinantnijih prostora u Severnoj Americi. Francuski element tamo nema nikakve veze sa Francuskom kakvu mi znamo - republikanskom, egalitarističkom, antikapitalističkom. Kvebečki frankofoni su došli u Severnu Ameriku u 16 i 17 veku, mnogo pre revolucije u Francuskoj krajem 18-og veka: kada se revolucija desila, oni su već uveliko bili podanici Britanske imperije, još od poraza u ratu 1763. Na njih "prosvećeni mislioci", jakobinizam i Napoleon nisu ostavili traga. Oni su ostali Francuzi 16 veka - feudalni mračnjaci, monarhisti, katolici i konzervativci. Prihvatili su slobodno tržište i dominaciju anglosaksonskog biznisa oberučke jer im je sve to bilo od koristi. Ali su zauvek ostali "neprosvećeni" i "nemodernizovani" "rednekovi" (pogrdan izraz za američke provincijalce koji kvebečki elitisti vrlo rado koriste i za svoje "seljake". Takođe ih zovu i "Pepsijima" - prazni od vrata na gore).

Duplessis je bio izdanak tog tradicionalnog miksa katoličkog tradicionalizma i free market filozofije Montreala. On je vladao u ime koalicije frankofone većine, uglavnom ruralne i malovaroške, tradicionalne, religiozne, vrlo netrpeljive prema inovacijama "budžovana" iz Toronta i Otave, sa njihovim "modernim" ekscentrizmima poput državnih penzija, škola i nacionalizovanja fabrika, i anglosaksonske poslovne elite iz Montreala. Bio je zagovornik prava provincija, ali u ime ideje klasičnog federalizma, ne frankofonog nacionalizma (bio je ponosni kanadski patriota). Minimalni porezi, slobodno preduzetnništvo, lokalna autonomija, otpor sindikatima, suzbijanje komunista, privatna filantropija umesto države blagsotanja i katoličke škole i bolnice umesto državnih "javnih servisa" - to je bio Duplessijev program zbog koga su ga kvebečki nacionalisti i levičari uvek mrzeli, i zbog koga je i ceo period njegove vladavine nazvan "mračnim dobom".

Nema ništa dalje od istine. Period Duplessijeve vladavine je bio period najvećeg ekonomskog i kulturnog procvata Kvebeka. Montreal je bio najvažniji finansijski, trgovački i akademski centar Kanade i drugo finansijsko središte Severne Amerike, odmah posle Njujorka. Ulica Saint Jacques nazivana je kanadskim Vol Stritom. U periodu Duplessija sagrađen je montrealski metro i najveći deo svih onih lepih niskih zgrada koje uvek zapadaju za oko turisti koji prvi put dođe u grad. Propast Kvebeka i Montreala počinje sa dolaskom levičara na vlast posle Duplessijeve smrti 1959. Levesque, Sauvet, Trudeau i ostali progresivci školovani na američkim univerzitetima preuzeli su dizgine da "modernizuju" Kvebek, i izvuku ga iz mraka zaostalosti. To je značilo opštu nacionalizaciju industrije, progon anglosaksosnke manjine koji je doveo do ruiniranja finansijskog primata Montreala, podgrevanje agresivnog nacionalizma i širenje države blagostanja. Posle 6 ili 7 godina te takozvane "tihe revolucije" Kvebek se pretvorio manje-više u ruinu, a agresivni progresivci na njegovom čelu počeli po prvi put da traže nezavisnost, jer nisu bili zadovoljni stepenom napredovanja socijalizma u ostatku Kanade. Tako da ideja nezavisnosti Kvebeka uopšte ne potiče od frankofonskih tradicionalista, nju su "zasadili" i odgajili levičarski progresivci i liberali školovani po Stanfordima i Harvardima.

Jurodivi francuski "nacionalni karakter" doveo je, međutim, do najnovijeg obrta poslednjih godina. Kvebek jeste najkorumpiranija, najrasipničkija i najzaduženija kanadska provincija. Ali jedino tu se nešto mrda u idejnom i ideološkom smislu. Lucien Bushard, vođa neuspelog pokreta za nezavisnost 1990-ih i veliki zagovornik države blagostanja u međuvremenu je postao njen veliki kritičar i tvrdi da Kvebek mora da se reformiše u pravcu kapitalizma. Sve više lekara i pacijenata počinje da se buni protiv severnokorejskog sistema zdravstvenog osiguranja koji je Sveta krava u Ontariju. Uopšte, za razliku od Ontarija (gde sam ja trenutno), koji zaista podseća na Hakslijev Vrli novi svet, gde niko ne sme (i ne želi) ništa da kaže, gde su svi fini prema svima (osim prema desničarima koje možeš i da skuvaš za večeru, nema veze), gde su građani srećni da mogu da plate što više poreza da bi ih vlada što više usrećila, Kvebečani pokazuju ne samo više političke strasti nego i više smisla za protržišne ideje. Oni hule na vlast, psuju svakoga, ne veruju nikome na reč, ne haju za političku korektnost. U Ontariju ne možete da živite od vetrenjača, ekološke svesti i reklama o spašavanju sveta po ulicama i autoputevima. Bukvalno su svuda. Međutim, ovog leta sam se vozio od Montreala do Kvebek Sitija i nisam video ni jednu! Samo duhovite opaske o pijanim vozačima i lokalne kvebečke doskočice, na francuskom, razume se. Nema Vrlog novog sveta, nema PC Inkvizicije. Stvarni svež vazduh, stvarni ljudi! Rekao bih stoga, na osnovu ograničenog jedniopogodišnjeg iskustva da je frankofonski element u Kvebeku jedina potencijalno progresivna sila u današnjoj Kanadi, osim možda Alberte na Zapadu.

Stiv Pejović u Politici

Recesija bi u Americi već prošla da se država nije umešala i počela da spasava kompanije i banke koje su sebe dovele do propasti lošim odlukama svojih menadžera. Američke firme trenutno „sede” na tri triliona dolara i neće da ih investiraju jer su im nepoznata pravila igre i jer se plaše neizvesnosti.

Pročitajte ceo intervju.

Zabavna strana EU

Evropska unija je ozbiljna država, ali neka inovativna rešenja su prilično zabavna. Evo moje top liste sa Euractive o aktivnostima EU uprave poslednjih godina.
1. Predsednik Evropske komisije Barroso planira da formira novinarsku ekipu koja će ga pratiti na putovanjima, kao i „dva posvećena fotografa na dužnosti 24 sata“
2. Komisija 2010-2014 dobija komesara za klimu (imenovana Connie Hedegaard, završila Masters degree in Literature and History, University of Copenhagen)
3. Umesto the most competitive, knowledge based economy, nov marketinški naziv EU za sezonu 2020, biće Innovation Union.
4. Uvodi se Vacancy monitor. Barroso daje objašnjenje: pošto u EU postoji 4 miliona nepopunjenih radnih mesta, Komisija (tj. Monitor) će obaveštavati građane gde mogu naći uhlebljenje.
5. I naravno, moj omiljeni, pod naslovom Wanted: EU chief scientist. Baroso planira da imenuje Vrhovnog Naučnika koji će ga savetovati o kriznim pitanjima klime i genetski modifikovane hrane. Plata 200 hiljada evra godišnje.

Steve Pejovich o EU

Crna Gora kao mala država ima više šansi ukoliko ostane van Evropske Unije. Korist je veća od troškova, a i Crna Gora je suviše mala da bi zavisila od velikih država koje bi mimo njene volje donosile važne odluke

kaže Steve Pejovich u svom predavanju na Univerzitetu Donja Podgorica, u Crnoj Gori.
Link ovde.

New Deal u praksi

Fantastičan članak Georga Willa počinje ovako:

The crime scene at 138 Griffith St. has changed in 76 years. Today it is a barber shop. In 1934, it was a tailoring and cleaning establishment owned and run by Jacob Maged, 49.

With his responsibilities as a father of four, Maged should have shunned a life of crime. Instead, he advertised his criminal activity with a placard in his shop window, promising to press men's suits for 35 cents. This he did, even though President Franklin Roosevelt's New Dealers, who knew an amazing number of things -- his economic aides were not called a "Brains Trust" for nothing -- knew that the proper price for pressing a man's suit was 40 cents.

Neke Ruzveltove politike danas deluju suludo bez obzira na vaše ideološko opredeljenje -- namerna kartelizacija ekonomije, naredbe o obaveznom podizanju cena ili pokolj svinja radi podizanja cene mesa (mada ovo poslednje liči na Obamin cash-for-clunkers program) -- ali i dalje se perpetuira mit o New Dealu i njemu kao spasiocu ekonomije. To je čovek kome je Kejns, današnji simbol intervencionizma, pisao pisma da mu kaže da prestane da se meša u ekonomiju i ostavi biznis na miru. Ovaj članak je o jednom tipičnom slučaju iz tog vremena, krojaču koji je završio u zatvoru jer je jeftino peglao odela.