Steve Pejovich

U svom elementu, o liberalnom socijalizmu, u češkom časopisu New Perspectives in Political Economy. Kratak citat iz apstrakta:

Two important lessons of all socialist experiments to date are: socialism has repeatedly failed to duplicate the accomplishments of capitalism, and socialism refuses to die.

Obavezno štivo.

Club von Neumann

Postoje dve vrste ljudi na svetu -- John von Neumann i mi ostali.

Tako je jedan austrijski fizičar opisao univerzalnog genija i tvorca teorije igara Johna von Neumanna.

Sada su dva naša redovna komentatora započela novi tržišno ekonomski blog i nazvala ga po Neumannu. Početak obećava.

Big Mac indeks

Izašao je novi Big Mac indeks Economista. Ako se dolar uzme za referentnu tačku, odatle izgleda da je evro malo precenjen a juan dosta potcenjen.

Big Mac indeks naravno nije najpouzdaniji, ali jeste nekakav indikator realnosti kursa. Dinara na ovoj kratkoj listi nema, ali na sajtu McDonalds Beograda piše da Big Mac košta 210 dinara, što je oko 2.8 dolara. Poredeći to sa cenama u Americi i evro zoni, dobija se da je dinar potcenjen za skoro 30% u odnosu na dolar i za preko 40% u odnosu na evro.

Zašto Dulić gradi stanove?

Masovna državna stanogradnja koju planira vlada Srbije i ministar Dulić je jako štetna ideja. Ako iza nje stoje privatni interesi onda je sve jasno. Ali u slučaju da Dulić, ili deo javnosti, veruje da država time radi nešto korisno za građane, moramo da ih razuverimo dekonstuisanjem ministrovog objašnjenja.

On (Dulić) je objasnio da je "jasno da danas prosečna srpska porodica po tržišnim cenama u pojedinim gradovima ne može da dođe do krova nad glavom".

To samo znači da je standard u Srbiji nizak. To je ista tvrdnja samo okrenuta drugačije - "visoke cene" i "male plate" su jedna ista stvar. Ali kada se država bavi stanogradnjom, kao i proizvodnjom bilo čega, to ne povećava nego snižava životni standard. To neću posebno dokazivati jer o tome nema nesuglasica među pristojnim svetom, od Friedmana do Krugmana. Postoje opravdanja za državnu izgradnju javnih dobara, ali stanovi nisu javna dobra. Državno ulaganje u stanove da bi ljudi mogli priuštiti stan ima smisla koliko i državna proizvodnja automobila da bi ljudi mogli priuštiti automobil ili državna fabrika kompjutera da bi kompjuteri postali pristupačniji -- dakle krajnji efekat je suprotan od željenog. Praksa socijalizma je to pokazala.

Druga mogućnost je da Dulić misli da nije problem u životnom standardu uopšte, nego da su stanovi posebno precenjeni u odnosu na drugu robu, pa je potrebno tu razliku smanjiti, iako se time ne povećava standard u celosti. Ako su stanovi precenjeni, očigledan razlog za to je restriktivan sistem građevinskih dozvola. Svaka restrikcija proizvodnje povećava cene.

Dulić kaže:

Ovo je intervencija države, koja bi mogla da dovede do toga da privatni investitori imaju manji profit od prodaje kvadrata nego što je to do danas bila praksa.

Ako su profiti visoki u odnosu na prosek, onda je to iz istog razloga zbog kojeg su i cene visoke u odnosu na ostale cene, zbog restrikcija gradnje. Kada bi se dozvole za sađenje paradajza izdavale samo izuzetno, privilegovanima, srećnim dobitnicima ili rođacima, onda bi i paradajz bio relativno skup u odnosu na drugu robu, a profiti u toj grani visoki. To se, striktno govoreći, pošto je proizvedeno nasilnom državnom intervencijom a ne tržišnom akcijom i ne zove profit nego renta.

Pretpostavimo da je lako dobiti sve potrebne dozvole za gradnju, ali da su cene stanova ipak nekako previsoke. Takva situacija je na tržištu neodrživa i recimo Marks u Kapitalu (najozbiljnije) daje odličan opis funkcionisanja tržišta u takvim situacijama. Kada vide visoke cene i visoke profite u nekoj grani, investitori će pohrliti u granu i proizvodnja u njoj će rasti sve dok cene ne padnu toliko da se profiti u toj grani izjednače sa normalnim profitom u ostatku ekonomije. Tako se cene snižavaju a profit padne sve dotle dok investitoru nije svejedno da li novac drži u banci ili ulaže u stanogradnju ili bilo šta drugo. To je prirodan mehanizam tržišta i tu nema mesta državnoj intervenciji. Ako država ne smeta, visoki profiti su neodrživi i cene padaju na ravnotežni nivo.

Za direktnu državnu stanogradnju nema apsolutno nikakvog opravdanja. Interesantno je samo videti zašto nema većeg javnog negodovanja ekonomista i novinara o ovome. Možda je razlog u tome što se stanovi percipiraju kao skupi, a zaboravlja se da njihova cena nije tržišna nego je posledica državne intervencije, direktnih državnih restrikcija proizvodnje. Možda se, zbog veličine projekta, stanogradnja brka i sa javnim dobrima poput infrastrukture, puteva ili mostova. Stanovi i kuće su međutim, klasična privatna, ne javna dobra. Jedina intervencija koja je potrebna je reformisanje sistema dozvola za gradnju.

Pošto ekonomskog opravdanja nema, ja se nadam da se Dulićev projekat sprovodi isključivo iz ličnih interesa ministra i nekolicine profitera, jer bio bih jako razočaran da se zemlja ovako osiromašuje samo iz čistog neznanja.

Definicija reči naučnik

Pogledajte ostavku Hala Luisa, američkog fizičara, koju je poslao Američkom udruženju fizičara. Citat:

The giants no longer walk the earth, and the money flood has become the raison d'être of much physics research, the vital sustenance of much more, and it provides the support for untold numbers of professional jobs. For reasons that will soon become clear my former pride at being an APS Fellow all these years has been turned into shame, and I am forced, with no pleasure at all, to offer you my resignation from the Society.


It is of course, the global warming scam, with the (literally) trillions of dollars driving it, that has corrupted so many scientists, and has carried APS before it like a rogue wave. It is the greatest and most successful pseudoscientific fraud I have seen in my long life as a physicist. Anyone who has the faintest doubt that this is so should force himself to read the ClimateGate documents, which lay it bare. (Montford's book organizes the facts very well.) I don't believe that any real physicist, nay scientist, can read that stuff without revulsion. I would almost make that revulsion a definition of the word scientist.

Novi Rim

Amerika je poznata po striktnom odvajanju države od religije. Čak je fascinantno, kada obilazite Vašington, koliko u stvari nedostaje hrišćanske simbolike. Ali zato grčko-rimske simbolike ima koliko hoćete - praktično sve zgrade su izgrađene u tom stilu. Na primer, spomenici Linkolnu i Džefersonu.

Ali, evo i dve stvari koje običan prolaznik može da zaobiđe. Prvo, slika koja se nalazi sa unutrašnje strane ogromne kupole zgrade Kongresa - Vašingtonova apoteoza. Apoteoza, otprilike, znači "obožavanje", odnosno proglašavanje neke ličnosti bogom. Slika je naslikana 1865. godine i, iako donekle liči na hrišćanske freske, na njoj je Vašington u stvari okružen rimskim bogovima i boginjama, poput Minerve, Neptuna i Merkura.

Druga zanimljiva stvar je statua Vašingtona po liku Zevsa.

Stajala je neko vreme u Kongresu, a pošto je bila kontroverzna, prebacivana je sa mesta na mesto. Sada se nalazi u Muzeju američke istorije.

Ako na Vikipediji pogledate unos za pojam "New Rome", videćete raznorazne gradove koji su koristili taj naziv - od Konstantinopolja, preko Moskve, Pariza, čak i Trnova u Bugarskoj. Iz nekog razloga, nema Vašingtona. Pogledajte i zanimljivu stranicu pod nazivom The Classical Temple Architecture and Pagan Symbolism of Washington DC.

Karleuša

Nemojte potcenjivati političku filozofiju Jelene Karleuše. Pre svega nemojte da vas jezik kolumne zavara, to obično nije dobar pokazatelj kvaliteta misli. Da je tako, postmodernisti bi bili najbolji filozofi a ne predmet sprdnje. Mnogo učenih ljudi ovih dana na NSPM pristojnim i visokoparnim jezikom o istim temama piše potpuno apsurdne stvari.

(Primer, Mario Kalik: "Tako i prava homoseksualaca moraju u društvu biti upotpunjena njihovim obavezama. Ove obaveze nastaju kao posledica neispunjavanja od strane homoseksualaca moralne dužnosti rađanja, odnosno stvaranja dece, zbog čega oni neminovno bivaju obavezani da taj dug nadoknade na neki drugi način. ... Ako postoje, na primer, porezi na alkohol, cigarete ili kocku, ne vidi se zašto nešto slično ne primeniti na upražnjavanje homoseksualnosti." )

Sa druge strane, Karleušine tvrdnje su, znala to ona ili ne, u potpunom skladu sa idejama individualizma i liberalizma. Štaviše i izbor ovakvog jezika je taktika skretanja pažnje i rušenja tabua kojoj su pribegavali mnogi kasnije ugledni pisci, slikari i filozofi.

Kada sam video kolumnu setio sam se jedne TV rasprave o šundu sa početka 2000-ih, gde su osim Karleuše gosti bili čini mi se Branislav Lečić i još par uvaženih intelektualaca. Svi do jednog su zagovarali kojekakve državne politike borbe protiv šunda, dok je Karleuša, sama i najmlađa u studiju jedina govorila nešto smisleno -- da ako je šund ono što ljudi hoće onda ih treba pustiti da to slušaju; i da je šund muzika, ako se ona može definisati, reakcija na postojeću tražnju, a ne nekakav namerni, smišljeni proizvod Miloševićeve politike, kako su ovi stručnjaci tvrdili i što je tada zaista bila preovlađujuća dogma. U međuvremenu sam propusito veći deo njene političke misli, a onda me je ova kolumna sada opet prijatno iznenadila.

Preporuka

Pre neki dan sam saznao za domaći sajt njuz.net, koji je nešto poput domaće verzije Oniona - gomila smešnih izmišljenih vesti. Nekoliko zanimljivih tekstova:


1. Sith u akciji
2. Privatnici traže da se stvore uslovi da i njihovi zaposleni ne moraju da rade
3. Legenda - 3 gola za 8 minuta

Racionalnost i regulacija

Ovde možete naći rad o tome koji sam pisao za jednu konferenciju.

Javni dug u svetu

Slika je sa jako lepog interaktivnog sajta Economista sa podacima o zaduženosti zemalja.

Najbogatije zemlje su istovremeno i najviše u crvenom, ali to ne znači da uzročnost vodi od većeg duga ka većem bogatstvu. Japan, SAD i EU su najzaduženije zato što najlakše mogu da se zaduže. Vlade se danas po tom pitanju ne razlikuju mnogo, izgleda da svako pokušava da pozajmi sve što može, sve dok im neko to daje po pristojnim kamatama. Pravo ograničenje je od strane poverioca, Japanu se toleriše dug od 200% GDP-a, kod Srbije je i 40% kritično.

Nobel za ekonomiju

Da ponovim, radi se samo o nagradi švedske centralne banke, koja je nagradu pokrenula 1968., nazvala je nagradom "u memoriju Alfreda Nobela" i dodeljuje je u sličnom iznosu i u isto vreme kao što se dodeljuju originalne nagrade iz Nobelove zaostavštine. Sam Nobel je u jednom pismu napisao da ekonomiju "mrzi iz dna duše". Mada u godini kad mi dobitnik odgovara ja sve to nekako zaboravim da pomenem.

Ove godine dobitnici su Peter Diamond, Dale Mortensen i Christopher Pissarides, za radove na polju nezaposlenosti. Izbor je dosta neočekivan, nisu bili na listama kandidata koje su cirkulisale po blogovima ili kladionicama. Na žalost, ne mogu da kažem ništa iz prve ruke o njima, nisam čitao njihove radove, ali koliko sada vidim listajući blogove njihovi ključni radovi su teorijska modeliranja tržišta rada. To je vrsta ekonomije koja me najmanje privlači i krajnje iskreno uopšte ne razumem kakav je doprinos ovakvog modeliranja nauci. Tu se ne radi o otkrivanju novih teorijskih fenomena, ni o novim empirijskim saznanjima, nego o formalizaciji i etiketiranju inače sasvim jednostavnih, ponekad očiglednih stvari. Jedna od njih je recimo ideja da je tržište rada složenije od tržišta uniformnih proizvoda kao što su zlato ili nafta. Uniformna tržišta se lako nađu u ravnoteži, ponuda i tražnja se uvek sretnu i jedino je pitanje na kojoj ceni. Kod radne snage stvar je složenija jer ima različitih profila zanimanja, ekonomija je dinamična i zahtevi su promenljivi, tržišta radne snage su zbog raznih stvari nefleksibilna, tako da je u takvoj situaciji moguće imati manjak jedne vrste radne snage, a ipak veliku nezaposlenost u ekonomiji uopšte. Očigledno da u pitanju nije revolucionarna ideja, ali deo igre savremene akademske ekonomije je to prikazati u vidu formalnog matematičkog modela. Ako nešto bitno ne propuštam, to je suština radova ovih dobitnika -- evo jednog od najvažnijih radova jednog od dobitnika pa prosudite i sami.

Evo i jednog politički nekorektnog ali veoma dobrog komentara.

Prokopijević u Peščaniku

O novom "modelu razvoja" srpske Vlade:

...tvorci „novog“ modela tvrde da znaju ono što se ne može znati, a to su brojke o ulaganjima, rastu ili izvozu, a uopšte ne navode ono što bi morali znati, jer bi morali da sugerišu – kojim sredstvima bi se to postiglo. To je ta dedukcija socijalnih inženjera, kao ona kojom su nekada komunisti planovima probali da projektuju realnost. Poznato je kako se to neslavno završilo.

Nobel za mir

Nobelov komitet kao da je progutao neku pilulu razuma ove godine. Posle mrskog neoliberala koji je juče dobio nagradu za književnost, nagradu za mir dobio je kineski disident Liu Ksiaobo. Čovek se trenutno nalazi u zatvoru, između ostalog što je tražio da pravosudni sistem prestane da bude pod kontrolom Komunističke partije. Kao dodatna so na ranu, Liu je postao slavan krajem 1980ih kad je izjavio da je Hong Kong postao tako uspešan zahvaljujući 300 godina kolonijalizma, i da se on boji da ostatku Kine ne bi bilo dovoljno ni 300 godina kolonijalne uprave da se dovede u red.

Ovo je bilo sasvim neočekivano: posle Al Gora i Obame, ja sam očekivao da je Nensi Pelosi možda najsolidniji kandidat ove godine. Da se malo "izdženderišu" dobitnici Nobelove nagrade iz Demokratske stranke. Umesto toga, dobili smo nešto nezabeleženo u istoriji Nobelovih nagrada: dva krajnje politički nekorektna laureata za dva dana! Šta je sledeće - Nobel za ekonomiju Hezus Huerta de Sotou?

Nobel za Maria Vargasa Ljosu

Ispravljena je nepravda naneta Borhesu, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2010. je Mario Vargas Ljosa!

Evo mog posta od pre tri godine gde kažem da je Ljosa "jedan od retkih velikih pisaca koji je istovremeno tržišni liberal, čime je verovatno sebi osigurao da nikad ne dobije Nobelovu nagradu za književnost." Izvinjavam se sada Šveđanima.

Evo Ivanovog posta o jednom od Ljosinih romana, a ima ih dosta u srpskom prevodu.

Ljosin sin Alvaro je takođe poznati politički pisac klasično liberalne orijentacije. Tyler Cowen kaže kad već nije mogao za ekonomiju dobro da je dobio za književnost.

Ulaganje u zlato?

Javni poziv za upis i uplatu investicionih jedinica fonda Ilirika gold počeće krajem meseca.

"Prinosi fondova koji ulažu u zlato u poslednjih šest-sedam godina kreću se izmedju 20 i 30 odsto godišnje", kaže portfolio menadžer Ilirike Predrag Pavićević i podsetio da se zlato među investitorima smatra "sigurnom lukom u nemirnim vremenima".

To je trebalo uraditi pre dve godine, ali nisam siguran da je dobra ideja sada. Ustvari je to što su fondovi ostvarivali po 20-30% godišnje već nekoliko godina znak da sada ne treba ulagati u njih. Zlato nema neke sopstvene karakteristike nego se kreće u suprotnom smeru od inflacije svetskih valuta i svetske ekonomije. U proteklih par godina je njegova cena već porasla zbog ekonomske krize, neizvesnosti i loših očekivanja od svih alternativnih ulaganja. Ako mislite da će svetska ekonomija i dalje ići nadole -- što nije nerealno -- onda kupovina zlata ima smisla. Biće zanimljivo videti reakciju cene zlata na američke izbore u novembru.

Ni inflacija svetskih valuta se ne očekuje, tako kažu tržišta. Sa druge strane centralne banke su odštampale mnogo novca, koji za sada još uvek stoji u bankama ali kad jednom krene da se pretače u kredite neće ga biti lako povući. Takođe i SAD i EU i UK i Japan i imaju velike javne dugove, a najlakši izlaz iz toga je inflacija. Mene zato zbunjuje zašto u svetu nema inflacionih očekivanja. Ako i vi mislite da svet greši u prognozi onda je to razlog za zlato.

Sve u svemu, pretpostavke za dalji rast zlata nisu skroz nerealne, ali teško je kupiti bilo šta kad vidite da je cena već na istorijskom maksimumu.

Poslednja žrtva

Miša Đurković, naučni saradnik, otkriva šta se zapravo desilo 5. oktobra:

Pošto je u igri je bila opcija direktne okupacije i još goreg razaranja zemlje, kako vreme prolazi, sve mi je bliža teza da je Milošević namerno raspisao izbore da bi ih izgubio i tako makar kratkoročno spasao zemlju.

Rat i ekonomija

Za sto godina na današnju makroekonomiju gledaće se kao što se sada gleda na pseudonauke poput eugenike ili frenologije. Izgleda kao nauka, nije lako za razumevanje, autoriteti mudro zbore i puk ih obično ne razume, državne strukture ih prihvataju ili aktivno podržavaju. Sistem je uhodan, proizvodi nove đake i favorizuje one koje drže liniju i tako uspeva da nastavi mitove i dok sve više i više autsajdera uviđa da je car go. To počinju da naslućuju i sami autoriteti, ali veliki broj njih je lično i profesionalno duboko investiran u disciplinu da ne može to tek tako sebi priznati.

Evo primera: Paul Krugman i Martin Feldstein, dva vodeća svetska makroekonomska autoriteta, na suprotnim stranama ideološkog spektra (Feldstein je republikanac, za Krugmana već znamo), slažu se u jednom -- rat bi bio najbolje preostalo rešenje za izlazak iz sadašnje ekonomske krize. Ne predlažu nekakav konkretni rat, ali govore "teorijski", sa ekonomske tačke. Tako je rekla nauka. Podigneš javnu potrošnju, poraste multiplikator, poraste GDP, a to je krajnji cilj ekonomije kako je oni vide.

Ovo je, naravno, klasična zabluda razbijenog prozora, o kojoj smo toliko puta govorili. Ako deca razbiju prozor, tačno je da se kreira posao i povećava promet staklorescu. To je ono što vide Krugman i Feldstein. Ono što ne vide je, da bi bez razbijenog prozora novac koji je otišao na njegovu zamenu bio upotrebljen za nešto drugo. Tako bi se stvorila nova, neto vrednost, a zamenom prozora resursi su potrošeni samo da se stvari vrate u prethodno stanje. Razbijanje uništava, a ne stvara vrednost. Krugman je pokazao ovo nerazumevanje već jednom kad je posle 11. septembra tvrdio da teroristički napadi mogu biti i dobra vest za američku ekonomiju, jer će podstaći građevinski industriju (i nove prozore bukvalno).

Apsurd se još bolje vidi ovako -- pošto pravi rat košta života, zašto ne bi, čisto kao sredstvo ekonomske politike, vodili jedan masovni lažni rat? Proizvoditi rakete i lansirati ih u okean, graditi kasarne pa ih rušiti, voziti tenkove i marširati vojsku levo i desno po teksaškoj pustinji, pucati u vazduh i tako dalje. Tako će se kreirati tražnja jednaka pravom ratu, multiplikator i sve to. Šta vrhunski makroekonomski autoriteti današnjice misle, da li bi to podstaklo ekonomski prosperitet? Ako ne, u čemu je razlika?

Što je rekao Orvel, morate biti intelektualac da biste poverovali u takvu glupost.

Kad lajkuješ državu

Bill Easterly skreće pažnju na zanimljiv tekst u WSJ-u, koji počinje sledećom rečenicom

The Internet poses a challenge for authoritarian regimes around the world. But Vietnam's leaders think they have figured out a new way to tame it—by launching their own, Communist-friendly answer to popular social-networking sites like Facebook.

It's called go.vn, and state-owned Vietnam Multimedia Corp. launched a trial version on revolutionary hero Ho Chi Minh's birthday, May 19. A full version is due to go up at the end of the year. Many of its features will be familiar to anybody versed in tagging, poking and defriending: People can post photos, link to friends and ping messages back and forth online.

The catch is that users have to submit their full names and government-issued identity numbers before they can access the site.

Deset godina kasnije

Idealna vest za 5. oktobar:

Ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić kaže da je stav države da Srbija mora da ima svoju vazduhoplovnu kompaniju.

Ministar je Mrkonjić, a ako kliknete na link obratite pažnju i na sliku iza njega.

Bez obzira na to, ja se ne bih pridruživao žalopojkama kako se za deset godina ništa nije promenilo. Ko to misli zaboravio je kako je izgledalo ranije. Politička, demokratska reforma je protekla mnogo bolje od ekonomske, ali tu nema mesta iznenađenju jer je već tada bilo jasno da korenitih reformi tipa Češke ili Estonije ne može biti. Pošto volja da se to uradi nije postojala ni među elitama ni među narodom rezultat je to što jeste. Ne možete hteti da imate nacionalna javna preduzeća ili državne fondove za razvoj, a da onda očekujete da u tim stvarima nema korupcije ili da podržavljenom ekonomijom upravljaju "stručnjaci". To je šizofreno. Kada je već negde 2001. postalo jasno da su najprogresivnije snage u zemlji proevropski levi liberali, odakle je onda trebalo da se pojavi Mart Laar ili Vaclav Klaus? Još tada je bilo jasno da će reforme ići otprilike ovim, umerenim, tempom. Nemojmo sada glumiti uvređenost.

Kad država posluje

Kako državno ulaganje u strateški projekat izgleda u praksi, na primeru niškog aerodroma. Vest izgleda kao da je iz Oniona:

Iako se ambiciozno planiralo da se godišnje “uknjiži” 100.000 putnika i tako niški aerodrom konačno postane samoodrživ, takva priželjkivanja pokazala su se do sada nerealnim.

Niški aerodrom ni subvencije grada nisu dovele na pozitivnu nulu. Zbog činjenice da ovo JP od osnivanja nije nikada imalo dovoljan broj letova i putnika, grad Niš je odrešio kesu i pristupio novom načinu subvencionisanja. Najpre je krajem prošle godine potpisan ugovor sa italijanskom kompanijom “Vind džet”, kojoj se plaća 120 miliona dinara da bi održavala liniju Niš - Forli - Niš, za koju grad “garantuje” 100 mesta u avionu, a razliku, ukoliko postoji, pokriva iz budžeta. Zatim je u februaru grad Niš sa “Montenegro erlajnsom” potpisao ugovor o poslovnoj-tehničkoj saradnji o svakodnevnoj liniji od Niša do Podgorice, a potom i do devet evropskih destinacija. Niš je od crnogorskog avioprevoznika za svaki let zakupio 40 mesta u ekonomskoj klasi, po ceni od 199 evra za povratnu kartu.

Grad za svaki let kupuje avionske karte? Linija Niš-Forli?

Rezultat je:

Ukupno je tokom ova tri meseca prevezeno 6.312 putnika, odnosno u proseku - 28 po letu!

Tekst u JEEH

Moj tekst o teoriji firme objavljen je u Journal des Economistes et des Etudes Humanies (JEEH). Apstrakt je ovde.

Ko želi PDF sa celim tekstom neka ostavi mejl i ja ću mu poslati.

Herojska borba

U čemu je sličnost između monopola i inflacije? Dana Popović je dobro primetila kako su novinari lako naseli na državnu propagandu o borbi protiv monopola:

Setimo se samo kako je ogromni izvor bogatstva Bogoljuba Karića bila ona jedna (jedina) izdata licenca za mobilnu telefoniju. ... Da je tada iz vlade procurila vest država kreće u borbu protiv monopola u mobilnoj telefoniji, čak da je to i sam Milošević izjavio, ne znam stvarno koji bi novinar (uključujući one režimske) tako svečano i tako radosno izveštavao o tome, a barem kroz polovinu medijske scene bi se provuklo ono otrovno pitanje – pa zašto ne izdate još jednu-dve licence pa da taj monopol otpadne sam, kao zrela kruška?

Analognu grešku mediji prave kada poveruju političarima da se država nekako bori protiv inflacije. Država se "bori" ili "obuzdava" inflaciju kao da je reč o prirodnoj nepogodi, a ne posledici ekonomske politike same države. Tačno je da postoje neki spoljni faktori, veći priliv novca iz inostranstva može uticati na domaće cene ili se one u nekim prelaznim periodima mogu nivelisati sa inostranstvom, ali na kraju krajeva država je ta koja ima monopol na štampanje novca. Ona je jedina koja može stvoriti njegovu inflaciju. Sličnih izuzetaka ima i kod monopola, koji teoretski mogu nastati i sami od sebe, ali sa monopolima o kojima se govori u Srbiji jasno je da to nije slučaj. I državni i privatni monopoli su kreirani i održavaju se u životu državnim merama. Protiv čega se onda država bori?

Ukinuto ropstvo u Srbiji

Na istoj sednici Vlade na kojoj je mlekarima zabranjeno da prave jogurt i pavlaku više nego što ministar želi, doneta je i odluka da se ukine obavezno služenje vojnog roka.

Teško je proceniti koliki je trošak obaveznog služenja vojske. Pomislite samo na milione i milione protraćenih čovek-godina koji su mogli biti potrošeni na posao, ljubav, muziku, sport, obrazovanje ili prosto gluvarenje.

Neki ljudi smatraju da samim tim što ste rođeni kao muškarac imate obavezu da stavite godinu dana svog života na oltar državi. Drago mi je da naša vlast to više ne misli. Jeste, trebalo je to da se odavno uradi, ali bolje ikad nego nikad.

Što se mene tiče, ovo je jedna od najvažnijih odluka od 5. oktobra na ovamo.

Sve je isto samo Mirka nema

Ili još bolje čega se pametan stidi tim se....

Ono što je najžalosnije je da je u Srbiji prisutna poplava rešenja iz vremena Mirka Marjanovića. Umesto da prestanu da se bave unakažavanjem privrede kroz administrativno nasilje jedna greška se popravlja novom i tako u krug. Možda bi vlada trebala i da nam kaže koliko putera je dobro za zdravlje i da li margarin nelojno konkuriše. S druge strane, možda bi trebalo ograničiti proizvodnju margarina jer to smanjuje interes za proizvodnjom ulja. Ideja ima mnogo, verovatno je najkonzistentnije da vlada lepo svima propiše šta treba da proizvode i po kojoj ceni, uz jasno definisanje politike raspodele.

Ko je nadležan za vanzemaljce?

Kada sam prvi put čuo za UNOOSA (United Nations Office for Outer Space Affairs), mislio sam da me zezaju. Sada sam se setio da guglujem i na svoje zaprepašćenje našao sam da ta agencija ne samo da postoji, već ima i svoj sajt, sve sa opisom posla.

Naravno, kada malo pogledate čime se oni bave, shvatite da sve to nema veze sa vanzemaljcima, već prosto sa sprovođenjem "svemirskog prava", odnosno raznoraznih međunarodnih konvencija koje se tiču upotrebe svemira (ne znam, sateliti i slično).

Ali, zamislite da sutra dođu neki vanzemaljci. Ko će da ih primi, ko će sa njima da pregovara? Nekako se UNOOSA prirodno nameće, pa zato neke novine pišu da će šefica UNOOSA biti imenovana za "ambasadora za vanzemaljce".

Problem je u tome što već postoji Post Detection Taskgroup pri SETI projektu.

Treba lepo da sednu i da se dogovore, a ne da se sutra svađamo i brukamo pred vanzemaljcima....

Postanite mecena

Sajt Kickstarter je posvećen prikupljanju para za raznorazne umetničke i slične projekte. Mehanizam je vrlo zanimljiv.

Recimo da želite da napišete knjigu o romskoj muzici, ili film o životu Bogoljuba Karića. To možete da finansirate od svojih para, a možete i da napravite "stranicu" na Kickstarteru, gde bi ste objasnili šta želite da uradite, koliko para vam za to treba i u kom roku, kao i kako ćete da nagradite one koji vam daju pare. Recimo, možete da napišete nešto tipa "svako ko uplati 50$ dobije primerak knjige, a ko uplati 500$ dobije štampanu zahvalnost u samoj knjizi, plus ga vodim na večeru". Zanimljiv deo je u tome što, ako ne uspete da skupite para koliko ste rekli da vam treba u roku koji ste naveli, ništa od para. Pare dobijate jedino ako ispunite cilj. Time se, pretpostavljam, bore protiv mogućih prevaranata - moraš da prevariš previše ljudi odjednom, što je teško.

Spisak projekata koji se smartaju najuspešnijim možete videti ovde.

Bohinjska deklaracija slobode

Inicirana od strane nekolicine liberala iz Srbije, Slovenije, Makedonije i Crne Gore. Sada online i otvorena za potpise svih zainteresovanih iz svih krajeva Balkana.

Demokratija i rast

Danas već citirani Easterly daje vrlo zanimljiv grafikon korelacije demokratije i ekonomskog rasta.

Jedna stvar se vrlo jasno vidi - autokratije pokazuju znatno veću varijansu u ekonomskom rastu. Evo kako zaključak formuliše Easterly:

Autocracy is extremely risky: it could result in high growth, but it could just as well result in a growth collapse – for every Lee Kuan Yew, there is a Jean-Bédel Bokassa.

Razvojna pomoć

Bill Easterly skreće pažnju na deo Obaminog govora u Ujedinjenim nacijama:

Our focus on assistance has saved lives in the short term, but it hasn’t always improved those societies over the long term. Consider the millions of people who have relied on food assistance for decades. That’s not development, that’s dependence….

...let’s move beyond the old, narrow debate over how much money we’re spending and let’s instead focus on results-whether we’re actually making improvements in people’s lives

Ovo me je podsetilo na događaj od pre jedno četiri godine. Bio sam u Vašingtonu na nekom seminaru i, između ostalih institucija, posetili smo USAID. U grupi je bilo nas 20-ak, iz svih krajeva sveta. Elem, dočekala nas je potpredsednica USAID-a, ili tako nešto, i održala prigodni govor "Jako mi je drago što imam priliku da vas upoznam, bla, bla, bla. Znate, nama je jako bitno da se novac američkih poreskih obveznika troši na najbolji mogući način. Zato smo angažovali grupu profesora da proceni efekat naših programa širom sveta. Sada će moj kolega Brajan da vas ukratko upozna sa tim izveštajem",

Brajan počinje, bukvalno, sledećim rečima "USAID ima godišnji budžet od 30 mlrd dolara.... Ili je beše 3 mlrd dolara...? (Gleda u šeficu, ona sleže ramenima) Ne, valjda oko 30 mlrd dolara....? U stvari, koliki god da je budžet, radi se o veoma velikim parama i nama je jako bitno da znamo da taj novac dovodi do pravog poboljšanja uslova života, bla, bla."

Mi iz raznoraznih banana zemalja nismo mogli da verujemo - čovek ne zna ni red veličine budžeta organizacije u kojoj radi, a zadatak mu je da nam prezentuje šta i kako rade.

Zaključak prezentacije je bio da su jako pametno trošili pare i da zato zaslužuju da im se budžet sledeće godine značajno poveća.

Glenn Beck objašnjava kapitalizam

Srpska "Sloboda izbora"

Ne, nije reč o još jednom prevodu poznate Friedmanove knjige, nego o potpuno novoj knjizi koju je napisao Miroslav Prokopijević. Ali, svejedno, poređenju itekako ima mesta. Jasnoća i konciznost sa kojom Prokopijević objašnjava i najkomplikovanije ekonomske pojmove i teorije je vrlo dragocena jer demistifukuje ekonomiju kao neku ezoterijsku mudrost i pokazuje da je ona prevashodno stvar logičkog mišljenja i dosledne primene principa, a ne komplikovanog modeliranja i empirijskog testiranja. Kao takva, ova knjiga je podjednako dragocena za "eksperte" i "neeeksperte". Ovu njenu stranu je najbolje opisao Steve Pejovich u svojoj recenziji koja je štapmana na koricama:

Kao što je Friedmanova knjiga Free to Choose doprinela ekonomskom obrazovanju širokih slojeva u Americi, verujem da će knjiga Miroslava Prokopijevića imati sličan rezultat u Srbiji. Razlog je jednostavan. Prokopijević analizira najvažnije ekonomske principe na tako jednostavan način da ih i eksperti mogu razumeti.

Apsolutno se slažem. Posebno je važno da knjiga doprinese obrazovanju eksperata, tj ekonomista u Srbiji, pre nego naroda. Mislim da će narod imati manje problema sa Prokopijevićevom knjigom nego eksperti.

Što se eksperata tiče, videćemo efekte i dalje komentare "iz tog ćoška". Predosećam da neće biti laskavi, ako ih uopšte i bude. Naime, knjiga je još radikalnija od originalne "Free to Choose". Slobodno se može reći da ona predstavlja otvorenu provokaciju ne samo preovlađujućim ekonomskim praznovericama javnosti, već još i više praznovericama u koje i većina ekonomista, u ovom ili onom obliku, i dalje veruje. Šta reći za knjigu koja kaže da je insajdersko trgovanje korisno i treba ga ozakoniti, da treba privatizovati novac, da su špekulanti korisni, antimonopolska politika štetna i često jača monopole, da su "poreski rajevi" super stvar a strana pomoć podriva ekonomski rast, da je koncept socijalne odgovornosti kapitala glupost (ne baš tim rečima, ali to je smisao), ideja "ekonomije zasnovane na znanju" elementarna greška, a neprijateljsko preuzimanje suštinski važna institucija tržišta koju ne treba ograničavati nikako? Bau, bau, sakrijte malu decu, stižu neoliberali. :)

Oni koji nabave knjigu videće da ne preterujem kad kažem da je naslov knjige koji asocira na Friedmana opravdan, i da recenzenti, Madžer i Pejović, koji prave isto poređenje, takođe ne greše. Iako nije pisana kao sistematsko delo, nego kao zbirka naizgled nepovezanih eseja, knjiga funkcioniše kao celovito izlaganje osnova filozofije slobodnog tržišta. Ja uvek kažem da se o ekonomiji mnogo više može naučiti iz naoko popularnih dela kao što su "Free to Choose" ili "What Government has done to our money", "Šta se vidi i šta se ne vidi" nego iz tomova tehničke literature. Sad imate još jednu knjigu tog tipa na srpskom.

Ja dajem pet zvezdica, vi ostali proverite.

Koliko se svet promenio

Za tehno entuzijaste, verovatno najbolji način da shvatite obim tehnološkog progresa je da prelistate stara izdanja Radio Shack kataloga. Pogledajte, na primer, ovaj iz 1990. godine. Mogli ste da kupite VHS kameru tešku jedno 8 kila za 1000 ondašnjih dolara. Ako odete u 1980. godinu, glavna stvar su muzički stubovi, sve sa magnetofonima i gramofonima. Na linkovanom sajtu imate brojeve od 1945. godine, pa gledajte. Ako mislite da je takva situacija samo kod tehnike, pogledajte i druge kataloge, u kojima možete da vidite odeću, obuću, igračke i slično.

Međutim, meni je nešto drugo zanimljivije - kompjuterske igrice. Nedavno sam našao na Youtubeu da je mnogo ljudi snimilo svoje igranje igrica na Komodoru, Spektrumu, Amigi i da su to postavili na net. Evo snimka prve simulacije fudbala koju sam igrao negde 1985. godine na Komodoru 64, i PES 2010 koji sam igrao malo pre.





Na sve to treba dodati i činjenicu da sam se pre 25 godina igrao na CRT TV-u od 14 inča, a danas na LCD monitoru od 22 inča.

Alokacija kapitala

Evo kako to izgleda kad se država meša.

Naravno, pravim vernicima ovo neće značiti ništa. Oni će, kao nekada sa komunizmom, nastaviti da brane koncept državnih kredita "u načelu" -- nije kriva ideja krivi su konkretni izvršioci, u nekoj drugoj zemlji bilo bi drugačije, treba postaviti nove ljude, stručnjake sa moralom, a i ovi zajmoprimci su bezobrazni, i tako dalje do nove afere.

Kamenje u hleb

Dinkić nastavlja da insistira da je potrošnja lek za izlaz iz krize. Ovaj kejnzijanski mehanizam funkcioniše tako što potrošnja povećava proizvodnju, koja onda stvara sredstva za dodatnu potrošnju i tako smo u pozitivnom ciklusu veće potrošnje i veće proizvodnje.

Adam Smith je pisao "ono što je mudro u vođenju porodice teško da može biti pogrešno u upravljanju kraljevstvom". Kada je u krizi, porodica štedi. Kenjzijanci su okrenuli Smitha naglavačke i kažu da kada je u krizi, država treba da troši. To što ljudi kad je kriza štede je po njima "paradoks štednje", jer prolongira krizu zbog nedovoljne potrošnje.

Ova tvrdnja ima neke unutrašnje logike, zato je mnogima tako primamljiva. Sa druge strane, to je očigledan perpetum mobile -- potrošnja povećava proizvodnju, koja onda povećava potrošnju. Suviše lako da bi bilo istinito. Mises je tu ideju zvao pretvaranje kamenja u hleb, po biblijskoj priči.

Osnova greške i istovremeno ove prividne logičnosti je u tome što se pretpostavlja da je proizvodnja krajnji cilj, dok je potrošnja sredstvo za postizanje tog cilja. Fokus na proizvodnju ili na bruto društveni proizvod kao na krajnji cilj ekonomije navodi i mnoge učene ekonomiste da prihvate kejnzijanski mehanizam. Merenje standarda proizvodnjom je toliko opšteprihvaćeno (što je u redu, u nedostatku boljih mera), da se zaboravlja da je cilj ekonomije, odnosno raznih individualnih akcija od kojih se ona sastoji, zadovoljenje ličnih preferencija, dok su proizvodnja i zaposlenost samo sredstva potrebna da se to postigne.

Pošto je logika izvrnuta, čak i ako se prihvati da se sredstvo treba podsticati ciljem, rezultati izostanu. Uzročno posledična veza potrošnje i proizvodnje u obrnutom smeru može funkcionisati samo privremeno i ograničeno. Proizvodnja se može veštački podstaći povećanjem agregatne tražnje, ali povećanje će biti kratkotrajno. Ono što će ostati trajno je javni dug nastao iz nagomilanih budžetskih deficita. Porast produktivnosti je jedini realni uzrok trajnog povećanja životnog standarda. Povećanje tražnje to nije, jer čim se stimulus iscrpi ekonomija će se vratiti na prethodni nivo. (To je jako dobro testirano u Americi u protekle dve godine).

I ovo bi se moglo nekako prihvatiti ako bi se tvrdilo da, pošto je sada velika kriza, potrebno je hitno, makar i tako kratkotrajno, stimulisati ekonomiju. Ali u tom slučaju treba znati da ovakav tražnjom generisani stimulus nije prosto prelivanje iz budućnosti u sadašnjost već i neto gubitak. Jedan deo prilikom prelivanja se gubi jer budžetski deficit obično poveća kamatne stope i tako istiskuje privatna ulaganja. Država se na tržištu kapitala pojavljuje kao dodatni igrač na strani tražnje, što poskupljuje kapital ostalima i neke potencijalne investicije se zbog toga ne ostvare. Potrošnja možda stimuliše, ali zato istovremeno državno zaduživanje destimuliše.

Dalje, u maloj i relativno otvorenoj ekonomiji domaća tražnja se deli sa inostranstvom. Od podsticaja tražnje otprilike polovina će podstaći domaću proizvodnju, druga polovina će podstaći uvoz i tako besplatno stimulisati susedne ekonomije. O tome i ostalim razlozima protiv kejnzijanske politike u Srbiji sam već pisao.

Jedna minijatura o Kvebeku

Ovo je jedina vlada na čitavom severnoameričkom kontinentu koja je za slobodno tržište, pre izbora, za vreme izbora i posle izbora, jer verujemo da je privatno preduzetništvo jedini izvor trajnog prosperiteta.

Grešite ako mislite da je ovo rekao neki američki predsednik, pa bio on i Ronald Regan ili Waren Harding. Ovo je rekao Maurice Duplessis, premijer kanadske provincije Kvebek (1944-1959) u svom govoru 1956 godine. Kvebek je jedan od najfascinantnijih prostora u Severnoj Americi. Francuski element tamo nema nikakve veze sa Francuskom kakvu mi znamo - republikanskom, egalitarističkom, antikapitalističkom. Kvebečki frankofoni su došli u Severnu Ameriku u 16 i 17 veku, mnogo pre revolucije u Francuskoj krajem 18-og veka: kada se revolucija desila, oni su već uveliko bili podanici Britanske imperije, još od poraza u ratu 1763. Na njih "prosvećeni mislioci", jakobinizam i Napoleon nisu ostavili traga. Oni su ostali Francuzi 16 veka - feudalni mračnjaci, monarhisti, katolici i konzervativci. Prihvatili su slobodno tržište i dominaciju anglosaksonskog biznisa oberučke jer im je sve to bilo od koristi. Ali su zauvek ostali "neprosvećeni" i "nemodernizovani" "rednekovi" (pogrdan izraz za američke provincijalce koji kvebečki elitisti vrlo rado koriste i za svoje "seljake". Takođe ih zovu i "Pepsijima" - prazni od vrata na gore).

Duplessis je bio izdanak tog tradicionalnog miksa katoličkog tradicionalizma i free market filozofije Montreala. On je vladao u ime koalicije frankofone većine, uglavnom ruralne i malovaroške, tradicionalne, religiozne, vrlo netrpeljive prema inovacijama "budžovana" iz Toronta i Otave, sa njihovim "modernim" ekscentrizmima poput državnih penzija, škola i nacionalizovanja fabrika, i anglosaksonske poslovne elite iz Montreala. Bio je zagovornik prava provincija, ali u ime ideje klasičnog federalizma, ne frankofonog nacionalizma (bio je ponosni kanadski patriota). Minimalni porezi, slobodno preduzetnništvo, lokalna autonomija, otpor sindikatima, suzbijanje komunista, privatna filantropija umesto države blagsotanja i katoličke škole i bolnice umesto državnih "javnih servisa" - to je bio Duplessijev program zbog koga su ga kvebečki nacionalisti i levičari uvek mrzeli, i zbog koga je i ceo period njegove vladavine nazvan "mračnim dobom".

Nema ništa dalje od istine. Period Duplessijeve vladavine je bio period najvećeg ekonomskog i kulturnog procvata Kvebeka. Montreal je bio najvažniji finansijski, trgovački i akademski centar Kanade i drugo finansijsko središte Severne Amerike, odmah posle Njujorka. Ulica Saint Jacques nazivana je kanadskim Vol Stritom. U periodu Duplessija sagrađen je montrealski metro i najveći deo svih onih lepih niskih zgrada koje uvek zapadaju za oko turisti koji prvi put dođe u grad. Propast Kvebeka i Montreala počinje sa dolaskom levičara na vlast posle Duplessijeve smrti 1959. Levesque, Sauvet, Trudeau i ostali progresivci školovani na američkim univerzitetima preuzeli su dizgine da "modernizuju" Kvebek, i izvuku ga iz mraka zaostalosti. To je značilo opštu nacionalizaciju industrije, progon anglosaksosnke manjine koji je doveo do ruiniranja finansijskog primata Montreala, podgrevanje agresivnog nacionalizma i širenje države blagostanja. Posle 6 ili 7 godina te takozvane "tihe revolucije" Kvebek se pretvorio manje-više u ruinu, a agresivni progresivci na njegovom čelu počeli po prvi put da traže nezavisnost, jer nisu bili zadovoljni stepenom napredovanja socijalizma u ostatku Kanade. Tako da ideja nezavisnosti Kvebeka uopšte ne potiče od frankofonskih tradicionalista, nju su "zasadili" i odgajili levičarski progresivci i liberali školovani po Stanfordima i Harvardima.

Jurodivi francuski "nacionalni karakter" doveo je, međutim, do najnovijeg obrta poslednjih godina. Kvebek jeste najkorumpiranija, najrasipničkija i najzaduženija kanadska provincija. Ali jedino tu se nešto mrda u idejnom i ideološkom smislu. Lucien Bushard, vođa neuspelog pokreta za nezavisnost 1990-ih i veliki zagovornik države blagostanja u međuvremenu je postao njen veliki kritičar i tvrdi da Kvebek mora da se reformiše u pravcu kapitalizma. Sve više lekara i pacijenata počinje da se buni protiv severnokorejskog sistema zdravstvenog osiguranja koji je Sveta krava u Ontariju. Uopšte, za razliku od Ontarija (gde sam ja trenutno), koji zaista podseća na Hakslijev Vrli novi svet, gde niko ne sme (i ne želi) ništa da kaže, gde su svi fini prema svima (osim prema desničarima koje možeš i da skuvaš za večeru, nema veze), gde su građani srećni da mogu da plate što više poreza da bi ih vlada što više usrećila, Kvebečani pokazuju ne samo više političke strasti nego i više smisla za protržišne ideje. Oni hule na vlast, psuju svakoga, ne veruju nikome na reč, ne haju za političku korektnost. U Ontariju ne možete da živite od vetrenjača, ekološke svesti i reklama o spašavanju sveta po ulicama i autoputevima. Bukvalno su svuda. Međutim, ovog leta sam se vozio od Montreala do Kvebek Sitija i nisam video ni jednu! Samo duhovite opaske o pijanim vozačima i lokalne kvebečke doskočice, na francuskom, razume se. Nema Vrlog novog sveta, nema PC Inkvizicije. Stvarni svež vazduh, stvarni ljudi! Rekao bih stoga, na osnovu ograničenog jedniopogodišnjeg iskustva da je frankofonski element u Kvebeku jedina potencijalno progresivna sila u današnjoj Kanadi, osim možda Alberte na Zapadu.

Stiv Pejović u Politici

Recesija bi u Americi već prošla da se država nije umešala i počela da spasava kompanije i banke koje su sebe dovele do propasti lošim odlukama svojih menadžera. Američke firme trenutno „sede” na tri triliona dolara i neće da ih investiraju jer su im nepoznata pravila igre i jer se plaše neizvesnosti.

Pročitajte ceo intervju.

Zabavna strana EU

Evropska unija je ozbiljna država, ali neka inovativna rešenja su prilično zabavna. Evo moje top liste sa Euractive o aktivnostima EU uprave poslednjih godina.
1. Predsednik Evropske komisije Barroso planira da formira novinarsku ekipu koja će ga pratiti na putovanjima, kao i „dva posvećena fotografa na dužnosti 24 sata“
2. Komisija 2010-2014 dobija komesara za klimu (imenovana Connie Hedegaard, završila Masters degree in Literature and History, University of Copenhagen)
3. Umesto the most competitive, knowledge based economy, nov marketinški naziv EU za sezonu 2020, biće Innovation Union.
4. Uvodi se Vacancy monitor. Barroso daje objašnjenje: pošto u EU postoji 4 miliona nepopunjenih radnih mesta, Komisija (tj. Monitor) će obaveštavati građane gde mogu naći uhlebljenje.
5. I naravno, moj omiljeni, pod naslovom Wanted: EU chief scientist. Baroso planira da imenuje Vrhovnog Naučnika koji će ga savetovati o kriznim pitanjima klime i genetski modifikovane hrane. Plata 200 hiljada evra godišnje.

Steve Pejovich o EU

Crna Gora kao mala država ima više šansi ukoliko ostane van Evropske Unije. Korist je veća od troškova, a i Crna Gora je suviše mala da bi zavisila od velikih država koje bi mimo njene volje donosile važne odluke

kaže Steve Pejovich u svom predavanju na Univerzitetu Donja Podgorica, u Crnoj Gori.
Link ovde.

New Deal u praksi

Fantastičan članak Georga Willa počinje ovako:

The crime scene at 138 Griffith St. has changed in 76 years. Today it is a barber shop. In 1934, it was a tailoring and cleaning establishment owned and run by Jacob Maged, 49.

With his responsibilities as a father of four, Maged should have shunned a life of crime. Instead, he advertised his criminal activity with a placard in his shop window, promising to press men's suits for 35 cents. This he did, even though President Franklin Roosevelt's New Dealers, who knew an amazing number of things -- his economic aides were not called a "Brains Trust" for nothing -- knew that the proper price for pressing a man's suit was 40 cents.

Neke Ruzveltove politike danas deluju suludo bez obzira na vaše ideološko opredeljenje -- namerna kartelizacija ekonomije, naredbe o obaveznom podizanju cena ili pokolj svinja radi podizanja cene mesa (mada ovo poslednje liči na Obamin cash-for-clunkers program) -- ali i dalje se perpetuira mit o New Dealu i njemu kao spasiocu ekonomije. To je čovek kome je Kejns, današnji simbol intervencionizma, pisao pisma da mu kaže da prestane da se meša u ekonomiju i ostavi biznis na miru. Ovaj članak je o jednom tipičnom slučaju iz tog vremena, krojaču koji je završio u zatvoru jer je jeftino peglao odela.

Razmišljanja o revoluciji u Americi

Na početku, nagradno pitanje: da li postoji išta što bi najtesnijim vezama moglo da spaja uredništvo Wall Street Journala, uredništvo National Review, Weekly Standard, Reason Magazine, Karl Rovea, mainsstream medije i Demokratsku stranku?

Odgovor: svi jednako mrze Christine O'Donnell. Žena je pobedila na preliminarnim izborima za republikanskog senatora u državi Delaver, u trci sa Mike Castlom, kandidatom koji je 40 godina već funkcioner, favorit republikanskih glavešina iz Vašingotna i celokupnog "konzervativnog establišmenta". Po ispitivanjima "Kluba za rast" najliberalniji republikanski kongresmen već nekoliko godina. Tea Party patrioti su, uprkos tome, progurali svog čoveka (ženu) koja je vrlo desno na ideološkom spektru, bez mnogo iskustva do sada. Posle Aljaske, Kentakija, Jute, Kolorada, Nevade i Florida ovo je sledeća stanica gde su favoritima republikanskog establišmenta pokazana vrata, i na njihovo mesto postavljeni autentični desničarski kandidati, poput Marka Rubia, Rand Paula, Sharon Angle i sada Christine O Donnell.

Dakle, postavka: na jednoj strani beltway konzervativci, beltway libertarijanci, beltway liberali i mainstream mediji, savetnici George W. Busha, Rove i Perino, svi složno ko jedan za najlevičarskijeg republikanskog kandidata, a na drugoj: Jim de Mint, Sarah Palin, Hestonova NRA, Rush Limbaugh, Mike Levin i ostali "krekpotovi" i populistički bukači, na strani Tea Party kandidata. Pametnome dosta.

Najodvratnije, i vrlo razotkrivajuće, u celoj ovoj epizodi je bio sledeći detalj. Bukvalno dan pred izbore, na Weekly Standardu je osvanuo pljuvački članak o Christini O Donnell sa ličnim a ne političkim napadom, koji su onda kolege blogeri sa NRO, WSJ i ostlaih "konzervativnih" medija neumorno ponavljali i međusobno linkovali. Podsetilo je to na orkestriranu kampanju konzervativaca sa NRO i libertarijanaca sa Catoa, Reasona i George Masona da miniraju Ron Paula, dan pred prajmeri izbore u Nju Henpšajru 2008.

Sjajan citat

Crawford u postu vezano za Kubu linkuje na citat Ayn Rand:

Možeš da izbegavaš realnost, ali ne možeš da izbegneš posledice izbegavanja realnosti.

Ovo me je podsetilo na situaciju od pre 11 godina, kada se moj drug raspravljao sa svojim dedom oko bombardovanja. Kaže on dedi "Gledaj deda realno, radi se o 17 najbogatijih zemalja na svetu." Ili, "Deda, budi realan, nemamo šanse da ih pobedimo." Na to mu deda kaže "Šta se bre ti stalno hvataš za tu realnost?"

Državno finansiranje nauke

Posledica.

Lepa ali...

Jelena Krstović PR Delte: - Tržište u Srbiji je premalo da bi moglo imati probleme sa kartelima. Što je tržište manje, odnosno što je manje konkurenata, lakše je organizovati kartel.

Moj RSS feed

Pre jedno šest meseci sam počeo da koristim Google Reader kao svoj "agregator". Pomislih da još ima ljudi koji još uvek ne koriste slične servise i da bi bilo dobro da ukažem na korisnost. Dakle, ako pratite više blogova i/ili sajtova, pređite na Reader odmah! Sve je mnogo jednostavnije i brže od otvaranja stranica u browseru.

Pored toga, možda bi nekoga zanimalo šta ja pratim na Readeru.

Prvo, pratim tri bloga koji su pri časopisu American Interest. Jedan je blog Waltera Russela Meada (Via Meadia), koji se dominantno bavi američkom spoljnom politikom i komentarisanjem dešavanja u svetu. Drugi je blog Petera Bergera (Religion and Other Curiosities), koji je sociolog religije, ali na blogu komentariše i pitanja koja nisu usko vezana za religiju. Treći je "opšti" blog American Interesta (AI Cont'd) koji pretežno pokriva pitanja spoljne politike, ali se ponekada bavi i američkom unutrašnjom politikom.

U drugom "bloku" su blogovi londonskog Economista. Ima ih jedno 18, ali sam se ja "pretplatio" na sedam. Free Exchange i Schumpeter's Notebook su najopštiji. Free Exchange se uglavnom bavi ekonomskim pitanjima, kako ekonmskom teorijom, tako i ekonomskom politikom, dok je Schumpeter's Notebook više orijentisan na biznis. Bagehot's Notebook se bavi britanskom politikom, Charlemagne's Notebook briselskom politikom, Eastern Approaches istočnoevropskom, a Democracy in America Američkom politikom. Babbage se bavi tehnologijom.

Sledi gomila (15-ak) ekonomskih blogova. Pored blogova na koje ovde često linkujemo (Marginal Revolution, Cafe Hayek, Econlog, Freakonomics, Greg Mankiw), hteo bih da skrenem pažnju na još nekoliko na koje ređe linkujemo. The Big Questions je blog Stevena Landsburga, profesora iz Rochestera, koji je pokrenuo sa idejom promovisanja istoimene knjige. Sledeći je Charter Cities Blog za koji često piše Paul Romer, a koji služi da promoviše Romerovu ideju slobodnih gradova, o kojoj je Slaviša pisao još odavno. Tu su i The Money Illusion Scotta Sumnera, čoveka koji je opsednut monetarnom politikom, ali je odličan bloger, The Rational Optimist Matta Ridleya (koji je posvećen promovisanju ideja iz istoimene knjige), Ideas Davida Friedmana, blog Johna Stossela, zatim VoxEU, sajt posvećen popularizaciji nekih nalaza ekonomske nauke, kao i Aid Watch, blog Williama Easterlyja. Od nedavno čitam i Market Urbanism.

Tu su i još dva - Agro gerila, sjajan domaći blog, kao i Blogoir, blog bivšeg britanskog ambasadora u Srbiji, Charlesa Crawforda, svrstan među 30 najboljih britanskih libertarijanskih blogova.

Za kraj, trebaju mi preporuke za dve teme. Prva je sport - da li postoji neki dobar domaći blog koji pokriva utakmice reprezentacija (u svim sportovima), Ligu šampiona, svetska i evropska prvenstva? Mislim, nekako su mi novinski izveštaji suviše "sterilni" i/ili pristrasni. Drugo, da li znate za neki dobar strani blog koji se bavi popularnom naukom? Dakle, nešto kao prevod naučnih saznanja iz biologije, hemije, fizike, astronomije, geologije, psihologije na jezik nas laika. Recimo, nešto kao VoxEu, ali za druge nauke.

Balon obrazovanja

Kad Željka neće da linkuje moram ja:

Nikad u istoriji civilizacije nije bilo lakše steći znanje izvan tradicionalnih akademskih institucija. ... A ono što je već sasvim bizarno je kada se u državi u kojoj su prosečne plate nekoliko stotina dolara, od zajedničkog novca finansira nečije studiranje po elitnim univerzitetima u inostranstvu. To ne samo da se radi, i to ne samo za osnovne, već i magistarske i doktorske studije, nego kada proces dodele stipendija (inače proces u kojem učestvuju brojne birokrate koje takođe finansiraju prosečni građani) iz nekog razloga zakaže, po novinama se objavljuju srceparajuće priče o navodnim talentima kojima, eto, fali samo još malo novca za ostatak školarine, smeštaj ili avionsku kartu, pa da mogu da pomognu Srbiji tako što će svoj talenat razviti do kraja.

Talenat kojem je potrebna pomoć srpskih poreskih obveznika da bi ga kao takvog prepoznali u inostranstvu jednostavno i nije neki talenat. A očekivanje od ipak relativno siromašne Srbije da mu uprkos tome finansira školovanje u inostranstvu govori ne samo o manjku talenta nego i ozbiljnoj dozi beskrupuloznosti.

Jorgovanka dobila konkurenciju

Blic objavljuje, doduše malo kreativno izvlačeći naslov - Definitivno postoje učesnici na tržištu koji misle samo na profit. Kakvo otkrivanje tople vode, kakav naslov, kakvo novinarstvo, kakva Privredna komora... I kakvo očekivanje da treba da misle na nešto drugo - ptice selice, mladost svekoliku Srbije, KK Partizan, bronzane vaterpoliste, penzionere...

Milan Janković nas prosvetljuje ovom izjavom, ostatak teksta protiče u solidnom uočavanju činjenica (ako se uzme u obzir institucija koju predstavlja). Ono što ne valja su zaključci poput onih kod dame pomenute u naslovu, potpuno pogrešni.

Ako je neko mislio da ideja o dobrovoljnosti članstva u privrednim komorama nije dobra jer će neko tu imovinu da razbuca, meni se uvek iznova čini da nije nikava šteta ako se to desi.

Zašto Japanci dugo žive?

Jedu mnogo ribe, a često i ne prijavljuju smrtne slučajeve. Iz teksta:

More than 230,000 elderly people in Japan who are listed as being aged 100 or over are unaccounted for, officials said following a nationwide inquiry.

Na primer:

The Justice Ministry said some of those unaccounted for may have died as long ago as World War II, possibly during the post-war turmoil.

Bazel III

Svetski regulatori su se dogovorili oko novih kapitalnih standarda, sa ciljem da se spreče nove finansijske krize. Pravila su komplikovana, ali suština je povećanje kapitalne adekvatnosti -- osnovni kapital, čiji je međunarodni limit bio 2%, sada će biti u zavisnosti od situacije, od 4.5% do 7%.

Kapitalni standardi su minimum kapitala koji banka mora da ima u odnosu na plasmane. Ako je to 7%, to znači da za svakih 100 dinara kredita banka mora imati 7 dinara sopstvenog akcijskog kapitala, dok se ostatak od 93 može finansirati tuđim depozitima. Standardi su u stvarnosti složeniji od ovoga, jer se svi plasmani ne tretiraju jednako nego množe rizikom, pa je za neke potrebno više a za neke manje kapitala. Kolika je naznačena rizičnost pojedinačnih vrsta plasmana takođe propisuju Bazel i nacionalni regulatori. (Tako je američki regulator čuvene hipotekarne obveznice proglasio nerizičnim.)

Evo zašto Bazel III ništa ne rešava. Ekonomista Frank Knight je još 1920-ih napravio razliku između rizika i neizvesnosti. Rizik je merljiv i moguće je znati koliko se rizikuje. Neizvesnost je kada smo u mraku, ne poznajemo situaciju, nemamo pojma šta se dešava i ne znamo da li i koliko rizikujemo. Sve upućuje na to da je poslednja kriza bila posledica ne uzimanja poznatih rizika, nego neizvesnosti koju je donela regulaciona konfuzija. Do bankrotstava nije došlo zato što su bankari ulazili u rizik, nego zato što nisu imali pojma da ulaze u rizik. Za ono što su bankari, bazelski i naiconalni regulatori i agencije za rejting mislili da je sigurno, ispostavilo se da je bilo veoma rizično. Kod banaka koje su se našle u problemima, prethodni bazelski standardi kapitalne adekvatnosti bili su više nego ispunjeni, one nisu držale kapital na regulatornom minimumu da bi ostvatile veći profit nego, naprotiv, čuvale više nego što je od njih traženo. Mislile su da igraju konzervativno. Njihovi top menadžeri su mislili da igraju na sigurno i zato izgubili milijarde sopstvenog novca. (O uzrocima krize detaljnije ovde).

Novi bazelski standardi sada povećavaju kapitalni minimum, ali opet rade pod pretpostavkom da je rizik plasmana poznat. U isto vreme, novonastajuće naiconalne regulacije dodaju još opskurnosti i neizvesnosti u sistemu i nastavljaju da homogenizuju ponašanje banaka propisivanjem šta je rizično a šta nije. Zato situacija neće biti mnogo različita od prethodne. Banke se u odgovoru na regulaciju i dalje moraju ponašati sve sličnije jedna drugoj, što povećava rizik serijskih bankrotstava, pada celog sistema.

I naravno, regulacija košta. Cena Bazela III će biti skuplji kapital, više kamatne stope i usporavanje svetske ekonomije, a da verovatnoća nastanka nove nepredvidive krize nije ništa manja nego ranije.

Pouke 11 septembra

Evo kako to vidi filozof Mario Kopić:

Rušenje je Svjetskoga trgovačkog centra na simboličkoj ravni izazvalo rascjep metafizike kao onto-teologije, kao dvostruko-jedinstvenog učenja o bivstvovanju (i volji za bivstvovanjem) i učenja o najvišem i izvornom Bivstvujućem (i žrtvovanju pod njegovim okriljem). Taj je rascjep u metafizici prisutan već od njenog početka, ali je bio prikriven. Sada je postao očigledan, tako da se unutrašnji rascjep razjapio i prema spolja i metafiziku ugrozio raspadom. Pokazalo se, naime, da ontološka volja za bivstvovanjem, koju je Nietzsche identificirao kao volju za moć, nije samo u suprotnosti, nego i u nepremostivom proturječju s teološkom težnjom za samožrtvovanjem, za žrtvovanjem ili darovanjem vlastitog bivstvovanja pod plaštem najvišeg Bivstvujućeg. To je proturječje na spekulativnoj ravni već više prije pola vijeka artikulirao Emmanuel Lévinas, a 11. septembra se potvrdilo i empirijski.

Pošto odricanje od vlastitog bivstvovanja znači najveću žrtvu i ontološki uopće nije opravdano, metafizika ga kao onto-teologija opravdava nečim s onu stranu bivstvovanja, opravdava ga Bogom koji kao Uzrok bivstvovanja prethodi bivstvovanju, koji bivstvovanje kao takvo prekoračuje kako po svojoj moći tako i po svojoj uzvišenosti. Ukratko, platonski rečeno: Dobro prethodi bivstvovanju. Biti je manje od dobro biti, a kamoli od biti-za-Dobro.

Siguran sam da je Mohamed Ata upravo ovo hteo da postigne (da izazove freeking "rascep u metafizici tu-bivstvovanja" i empirijski potvrdi "proturečje zapadne metafizike u spekulativnoj ravni"). I štaviše, siguran sam da je događaj upravo tako danas shvaćen i u Americi i u islamskom svetu.

Naravno filozof ne bi bio filozof kad ne bi onako diskretno, mufljuski, opravdao 11 septembar:

Dok sasvim ne ukine smrtnu kaznu i duhovno nasilje, zapadnjačka civilizacija nema prava zgražati se nad barbarstvom drugih. Još smo daleko od toga da bismo bili zadovoljni sa sobom i da bismo bez rđave savjesti mogli biti uvjereni da je evanđelje kojeg širimo zaista veselo otkrivenje, otkrivenje dobrih vijesti, da je zaista blagovijest.

Jasno ko dan, ne? Koje pravo Amerika ima da se žali na ovo što su ti metafizički inspirisani momci uradili 11 septembra, kad je njen sopstveni predsednik potpisao toliko smrtnih kazni kao guverner Teksasa? A "duhovno nasilje" bi moglo da bude bilo šta. Dakle, filozof se mudro zaštitio od kobne mogućnosti da bi bilo koji akt plemenitog divljaka protiv civilizacije ikad mogao da se smatra neopravdanim; kako god da se promeni Amerika, šta god da uradi, on uvek ima tu odstupnicu, taj svoj mali pacovski kanal, koja mu omogućava da šmugne, tj da brani stvari poput 11 septembrra - "duhovno nasilje" Amerike koje znači ono što on danas kaže da znači.

Right Network

U Americi sa radom počinje Right Network, on-demand TV program. Pogledajte promotivni spot Kelsey Grammera (svi ga znaju kao Frasier Cranea, ali mnogi ne znaju da on daje glas Sideshow Bobu, u Simpsonovima):