Thomas Woods

Izvanredan govor Thomasa Woodsa o Zaboravljenoj Depresiji iz 1920-1921. Prvorazredna edukativna stvar.

Mane proporcionalnog sistema

Dušan Pavlović ima interesantan tekst u Politici o izbornim sistemima. Pavlović se zalaže za zadržavanje proporcionalnog sistema uz obrazloženje da je većinski sistem nepravedniji u smislu preslikavanja volje građana u skupštinske klupe. Ovo je u teoriji tačno. U praksi nije.

Osnovna mana proporcionalnog sistema je činjenica da poslanici ne predstavljaju građane već predstavljaju političke partije odnosno njene lidere. Pavlovićeva kritika većinskog sistema se svodi na činjenicu da deo biračkog tela u većinskom sistemu ostaje nepredstavljen. To je delimično tačno. Ali ta kritika je mnogo primerenija proporcionalnom sistemu jer u njemu absolutno svi građani ostaju nepredstavljeni.

Kada je bilo ko od čitalaca ili vaših poznanika poslednji put zvao nekog "stranačkog" poslanika u Narodnoj Skupštini da zahteva da se skrene pažnja najvećeg zakonodavnog tela na neki problem? Ili još bolje, kada se poslednji put bilo koji "stranački" poslanik pozvao na građane koje predstavlja (idealno imenom i prezimenom) i objasnio skupštini sa kojim se problemima suočavaju njegovi ili njeni birači?

U većinskom sistemu poslanik odgovara samo glasačima. Posledično svaki poslanik će se truditi da građanima koji glasaju u njegovom ili njenom distriktu izađe u susret, bez obzira da li dotični glasač podržava njegovu ili neku drugu stranku, jer im je to prilika da obezbede još koji glas. Poslanici u većinskom sistemu zaista predstavljaju građane dok su poslanici u proporcionalnom sistemu samo tasteri partijskih lidera.

Pavlović zatim predlaže čudan hibrid kao rešenje jednog nepostojećeg problema. Da bi obezbedio "stabilnost" izabrane vlade predlaže kombinaciju predsedničkog sistema i proporcionalnog parlamenta. U praksi bi to značilo da direktno biramo Tadića koji postavlja predsednika vlade i ministre koji rade kao njegovi pomoćnici. Parlament bi se zatim birao po proporcionalnom sistemu koji bi trebalo da predstavlja građane. Zamislite parlamentarnu većinu koju imamo danas, iako prema Pavovićevim uputstvima nije jasno zašto bi parlament uopšte morao da ima većinu jer niti bira niti obara vladu. Ovakva skupština bi i dalje služila kao produžena ruka izvršne vlasti, odnosno ništa se suštinski ne bi promenil.

Takav sistem sam video još samo u Angoli. I naravno ne funkcioniše. Mislim funkcioniše u smislu da rešava "problem" nestabilnosti; Angola ima istu vladu već 30 godina. Sa druge strane ono što takav sistem ne rešava je nedostatak podele a samim tim i kontrole vlasti. Sva moć je kod iste grupe ljudi. Tadić bi po Pavlovićevom scenariju vodio i izvršnu i zakonodavnu vlast. Drugim rečima ništa se ne bi promenilo, osim što bi Tadićeva vlada sigurno trajala četiri, pet godina a ova može da padne ako se Ištvan dogovori sa Tomom, što je po mom skromnom mišljenju svakako prenost sadašnjeg sistema u odnosu na Pavlovićev.

Svaka naredna reforma izbornog sistema bi morala da se fokusira na podelu i kontrolu vlasti. Većinski sistem je dobro rešenje. Tek kada poslanici više ne budu samo dizači ruku u skupštini doći će do istinske podele vlasti. Ministri više neće sami pisati zakone koje će posle i primenjivati. Skupština bi konačno postala zakonodavno telo u pravom smislu te reči. Zakoni bi bili stvar kompromisa postignutog u skupštini a ne u Maderi prilikom sastanka koalicionih partnera. Obama već godinu dana pokušava da progura zakon o reformi zdravstvenog sistema i trebalo mu je 12 meseci da značajno izmenjena verzija prođe Senat. Zakon još uvek nije usvojen. Činjenica da ni čarobni Obama ne može lako da progura zakon kroz demokratski Senat i Kongres je dokaz podele i kontrole vlasti. Nasuprot tome najveća prepreka bilo koje srpske vlade u donošenju zakona je brzina kojom tehničko osoblje može da ih otkuca. Ta praksa mora da prestane.

Sa druge strane slažem se sa idejom o uvođenju predsedničkog sistema ali isključivo u kombinaciji sa većinski izabranim parlamentom. Pavlović navodi primere Sjedinjenih Država, Francuske i Finske. Samo SAD ima predsednički sistem, gde predsednik postavlja vladu dok je kongres isključivo zakonodavno telo. Francuski i Finski sistem je polupredsedničkog karaktera. Predsednik se bira direktno ali on deli izvršnu vlast sa vladom koju de facto postavlja parlament (odnosno ima mogućnost da je smeni). Francuski parlament se uglavnom bira većinski dok se Finski bira proporcionalno, ali je to manje bitno jer je u pitanju polupredsednički a ne predsednički sistem. Jednostavnst predsedničkog sistema i jasna podela vlasti kao u SAD je najveća prednost ovog izbornog sistema.

Pavolvićev tekst ima još bisera: Većinski sistem... ima i neke prednosti: skupština koja je izabrana po većinskom sistemu omogućava... manju javnu potrošnju, jer će u njoj biti manji broj stranaka. Ovo ne mora da bude tačno. U većinskom sistemu svaki poslanik će se truditi da što više novca preusmeri svom izbornom okrugu. Čuvena pork belly potrošnja ili popularno "svinjarija". Koliko bi bila razlika između zahteva stranaka i pojedinačnih poslanika Pavlović ne može da zna, pa stoga ne bi trebalo ni da tvrdi kako je očigledno da bi u većinskom sistemu javna potrošnja bila manja.

...postoje efikasniji mehanizmi kojima je moguće smanjiti javnu potrošnju: umesto promene izbornog sistema moguće je doneti zakon kojim bi se budžetski deficit ograničio na tri odsto BDP-a, a svaki dodatni procenat zaduženja zahtevao veću većinu u skupštini. (Recimo, za deficit od četiri odsto zahtevala bi se većina od 60 odsto, za deficit od pet odsto većina od 70 odsto). Svakako nije u pitanju efikasniji mehanizam a i ne znam da li se igde primenjuje. Iako se primenjuje verovatno je beskoristan. Ne vidim šta to sprečava parlament da poveća prihodnu stranu budžeta odnosno da poveća poreze i poveća potrošnju bez povećavanja deficita? Više realnijih načina za ograničenje javne potrošnje možete naći ovde. Nažalost nijedan nije idealan.

Mišljenja sam da je demokratija politički sistem u kome vlada ima zadatak da obezbedi dobra i usluge koje tržište nije u stanju da obezbedi efikasno. Zato i postoji termin ograničena ili ustavna demokratija, koja ima za cilj da zaštiti pojedinca od takve tiranije većine.

Sećam se da sam rado čitao tekstove Dušana Pavlovića pre šest ili sedam godina, čimi se u Vremenu, iz kojih sam ponešto naučio i o liberalizmu. Njegova fascinacija kolektivizmom u poslednje vreme nažalost ne izgleda samo kao prolazna faza. Šteta.

Iz programa koje stranke je ovo?

Ali, bez Guglovanja... :)

...(нама) је јасно да се излаз из постојећих тешкоћа у спољној трговини не може наћи путем оганичавајућег увоза, нити политиком извоза по сваку цену, већ пре свега преузимањем потребних мера за стварање ефикаснијег система, повећање продуктивности рада и смањења трошкова производње. Либерализација спољне трговине је нужност која се мора спроводити врло брзо, али не и моментално. Одређене мере заштите домаћег тржишта морају се спровести ради оспособљавања земље за равноправно учешће у конкуренцији на светском тржишту.

Међутим, пракса је показала да једном уведене протекционистичке мере имају тенденцију да се на отворен или мање видљив начин задржавају што је могуће дуже. Таква тенденција настаје због тога што се у условима протекционистичке спољнотрговинске политике формирају одређени интереси како послодаваца тако и радника, као и региона у којима су лоциране заштићене гране индустрије.

Током времена протекционизам постаје део нормалне атмосфере за производњу, запошљавање, стицање профита и надница, односно дохотка свих врста, те сви друштвени слојеви имају заједничку склоност, да без обзира на друге интересе, задржавају протекционизам што је могуће дуже. Врло често тај протекционизам води монополистичком протекционизму и на ту замку се озбиљно мора рачунати.

Ovde je odgovor na pitanje. Program je, navodno, donet 23. oktobra ove godine, mada dosta tu ima "arhaičnosti". Očigledno je dobar deo programa prepisan iz nekog programa od pre desetak godina. Recimo, pominje se "socijalistički režim", a nude i rešenje problema stare devizne štednje.

Climategate 2

U prvom postu o Climategate-u bilo je reči o štelovanju podataka iz temperaturnih rekonstrukcija udaljene prošlosti da bi se demonstriralo kako je zagrevanje u 20-om veku bilo "bez presedana".

Ali, naše elitno društvo klimatologa misli da bi i stvarne podatke iz 20-og veka trebalo malo "izmasirati". Jedan od problema sa kojim su se oni suočili u pogledu temperaturne istorije 20-og veka jeste da se kretanja globalne temperature ne poklapaju sa predviđanjima teorije; zagrevanje počinje "suviše rano". U periodu 1920-1945 kada je emisija CO2 bila relativno niska i kada po nalazima IPCC čovek nije mogao imati većeg uticaja na globalnu temperaturu, Zemlja se ipak zagrejala oko 0.45 stepeni C, što je u osnovi slično stopi zagrevanja u periodu 1975-2000. Ovo ne valja, jer ne predstavlja teoriju o CO2 kao uzroku zagrevanja u najboljem svetlu. Ako je u prvoj polovini 20-veka uzrok bilo sunce, ili okeani ili bilo koji drugi prirodni faktor, što ne bi i kasnije? Pogađate, treba zato "popraviti" podatke iz 1930-ih i 40-ih i eliminisati ili barem minimizirati zagrevanje iz tog perioda. Piše Tom Wigley čitavom društvancetu 29 septembra 2009 godine o tome šta uraditi sa globalnim zagrevanjem 1920-1945:

"Dakle, ako bi smo mogli da smanjimo temperaturu iznad okeana za recimo 0,15 stepeni, onda bi to bilo signifikantno za globalni prosek - ali još uvek bismo morali da objasnimo porast iznad kopna. Namerno sam izabrao 0.15 stepeni. To još uvek ostavlja porast iznad okeana, jer mislim da moramo da imamo neki porast iznad okeana da bi objasnili zagrevanje iznad kopna (bilo kroz neki zajednički faktor zagrevanja, ili preko okeana koji utič ena zagrevanje kopna ili obratno, ili možda sve to zajedno)".

Momci su lukavi: ako otvoreno falsifikuju podatke iznad okeana potpunim "ukidanjem" zagrevanja, neće moći da objasne zagrevanje iznad kopna. Trebaće im novi falsifikat a to je teško napraviti. Zato Wigley predlaže da "smanje temperaturni skok" za 0.15 stepeni (ukupno zagrevanje 1920-1945 je bilo oko 0.45 stepeni C). Ne možemo da eliminišemo prokleti "blip" iz 1940-ih u potpunosti, ali smanjićemo ga barem (to jest sad neće moći, jer su u međuvremenu provaljeni).

Ovo je inače omiljena tehnika klimatologa. Kako vreme prolazi, rade se nove i nove "korekcije temperature" pri čemu uvek 1930e i 1940e postaju sve hladnije i hladnije, a poslednje decenije 20-og veka sve toplije i toplije. Najflagrantniji primer za ovo orvelovsko prepravljanje klimatske prošlosti su korekcije koje vrši NASA i notorni James Hansen. Sirovi podaci o temperaturi u SAD pokazuju da je i periodu od 1940 do danas u SAD došlo do zagrevanja od samo 0.1 stepena C, što je veće od margine greške merenja (dakle globalno zagrevanje 1975-2005 je jedva nešto veće od globalnog zahlađenja 1945-1975!!!). Ipak, kad pogledate finalne podatke ispada da je zagrevanje 0.6 stepeni! Različitim tehnikama korigovanja i štelovanja oni su izmislili pola stepena celzijusa zagrevanja koji ne postoje u originalnim, sirovim podacima. Pogledajte ovde grafikon razlike između sirovih i naštelovanih podataka koje su oni sami objavili. A ovde imate animirani grafikon koji pokazuje kako se odnos 1930ih i 1990ih promenio posle jednog od tih štelovanja koja je Hansen uradio 2001.

Naravno, u nekim slučajevima je neophodno vršiti korekcije. Recimo meteo stanice koje su se početkom veka nalazile u ruralnim ili suburbanim krajevima tokom veka su zbog urbanizacije često završavale kao urbane stanice usred mora čelika, asfalta i betona. To podiže veštački temperaturu (efekat urbanog ostrva toplote) i potrebno je korigovati nove podatke "nadole". Ali, oni su umesto toga dodali, tj "zagrejali" dodatno nove podatke! Čak i sa urbanim efektom, zagrevanje posle 1940 bilo je relativno malo. Plauzibilna korekcija bi ga verovatno eliminisala sasvim. Ali oni su ga uvećali pet puta! I to važi za Ameriku, gde oni objavljuju metodologiju kojom vrše korekcije, kao i sirove podatke. Za ostatak sveta niko nema pojma šta oni rade, kako Jones i engleska grupa tako i Hansen i američka grupa. Phil Jones je jednom australijskom istraživaču koji mu je tražio samo listu stanica na osnovu koje je kreirao svoj temperaturni indeks HADCrut (ne i procedure korigovanja ni sirove podatke) odgovorio: "Zašto bih vam ja dao podatke kad vi hoćete da nađete neku grešku u njima"? Pre 15 dana je izjavio da je "izgubio" sirove podatke, i da ima samo korigovane ("value-added"!) u svom posedu! Mi, dakle, ne znamo ni koje stanice je on koristio u kreiranju svog "autoritativnog" indeksa globalne temperature, niti kako je podešavao i korigovao sirove podatke! I na osnovu njegovih tvrdnji i "podataka" poreski obveznici ovog sveta treba da plaćaju hiljade milijardi kroz sheme racionisanja potrošnje energije i da se žrtvuju za spas planete!?

Za mnoge ljude je ovo bilo zaista šokantno - naučnici koje smo svi naučeni da poštujemo kao nepristrasne tragaoce za istinom spremni da falsifikuju direktno istinu zarad političkih razloga. Mnogi će morati polako da uče da žive za saznanjem da vera u eksperte koji u "javnom interesu" određuju politiku i cost-benefit standarde racionalnosti može voditi samo ovome i ničemu drugom.

Sutra još o štelovanju podataka.

LDP o penzionom sistemu

Odlični nastupi Andrića i Ostojića u Parlamentu Srbije povodom zakona o penzionom osiguranju. I dobar govor Čedomira Jovanovića na sličnoj liniji. Predlog LDP je da se penzionerima smanje penzije 1% za svaku godinu koju su pre vremena otišli u penziju da bi se smanjilo opterećenje plata i proizvodnje.

Odlična ideja, i bilo bi dobro da se LDP u budućnosti što više bavi ovakvim stvarima, i na ovakav način. To je jedini način da privuče glasove, jer on ionako ima šansu samo među onima koji su u stanju da shvate neki komplikovaniji koncept od "hleba za tri dinara" i "lopove u zatvore". Ipak, imam jednu nedoumicu: ni u jednom od ova tri govora čelnih ljudi LDPa ne vidim neki sistematski koncept reforme penzionog sistema. OK, kratkoročno se mora smanjiti budžetsko izdvajanje, ali šta dalje? Stari ekonomski program govori o "uvođenju konkurencije" u penzioni sistem, tj delimičnoj privatizaciji (tri stuba), ali vidimo da ima i novi program koji je pisao Gligorov, i koji ne kaže ni reč o tome. Ova incijativa bi bila mnogo efektnija kada bi LDP rekao šta je duguročni koncept reforme - krpljenje postojećeg sistema stezanjem kaiša u okviru koncepta univerzalnog pay-as-you-go modela, ili uvođenje privatnog osiguranja?

Intervju sa Klausom

Kada budete imali vremena, odgledajte ovaj 30-ominutni intervju sa češkim predsednikom, Vaclavom Klausom.

Climategate 1

Kao što već znate, pre više od 20-ak dana hiljade dokumenata sa emajlovima, komjuterskim kodovima i drugim važnim dokumentima su hakovani (ili namerno otkriveni od strane nekog insajdera) sa servera istraživačkog centra CRU (Climate Research Unit) u Velikoj Britaniji. Sadržaj emejlova je vrlo eksplozivan za publiku koja nije detaljno upućena u aktivnosti naučnika IPCC i stanje klimatologije danas, ali čak i eksperti koji su to sve znali su bili često škoirani sadržajem prepiske nekih od vodećih svetskih klimatologa. U najkraćem, ova prepiska daje direktne dokaze zavere vodećih naučnika IPCC u manipulaciji podacima, štelovanju rezultata istraživanja da bi se uklopili u političke zahteve, sakrivanja od javnosti podataka koji podležu zakonu o njihovoj javnoj dostupnosti, zavera u zajedničkom brisanju zvaničnih emajlova pisanih kao deo IPCC procesa, sprečavanje oponenata da objavljuju u stručnim časopisima itd

U prethodnom postu sam napisao da ova afera otkriva i dokazuje "egzaktno" zašto IPCC ne predstavlja konsenzus 3000 vodećih naučnika, već zaveru šačice ispolitiziranih prevaranata. U ovom i u nekoliko narednih postova ćete videti i zašto.

Najpre, kratak rezime ko su učesnici ove naše drame. Ukratko rečeno, 6 ili 7 ljudi, ne više. Ali, vrlo vrlo važnih. Glavni akter - Dr Phil JOnes, direktor CRU i autor najviše citiranog indeksa globalne temperature CRU HADCrut koji IPCC koristi kao zvaničnu procenu globalne temperature a klimatski modeleri kao imput podatke u "validiranju" modela. U IPCC od 1990 igra vrlo istaknutu ulogu. Broj 2, doktor Michael Mann, Pennsilvania State University, bivši glavni autor za paleoklimatologiju u izveštaju IPCC TAR 2001, i autor čuvenog grafika Hockey Stick koji je besomučno korišćen kao "dokaz" da je 1998 bila najtoplija godina u prethodnom milenijumu, a poslednja dekada 20 veka najtopija dekada u tom milenijumu. Broj tri, dr Keith Briffa, Mannov naslednik na mestu šefa IPCC za paleoklimatologiju, čiji rad je vrlo često bio komentarisan u ovim mejlovima. Sledeći, doktor Tom Wiggley, Jonesov prethodnik na CRU i takođe vrlo istaknut član IPCC. Još jedan, Kenneth Trentbeth, glavni autor u izveštaju AR4 od 2007, mislim poglavlje o "fizičkoj osnovi" globalnog zagrevanja. Jednom rečju, krem.

A sada, da vidimo čime se sve naš "krem" sve bavio. Pošto je stvar toliko komplikovana i sa mnogo detalja, ja ću danas komentarisati samo dva emejla koji su puno pažnje privukli. Sutra nastavljam sa drugim mejlovima koji se tiču manipulacija naukom i podacima, a kasnije ću se pozabavati manipulacijama naučnim procesom i njihovim pokušajima da ućutkaju skeptike i sakriju od javnosti podatke koje su bili po zakonu dužni da objave. Prvi mejl. Piše Phil Jones, Mannu, Briffi i drugima:

"Upravo sam završio Majkov (Michael Mann IJ) trik za Nature (časopis IJ) dodavanjem stvarnih temperatura svakoj seriji za poslednjih 20 godina, kao i od 1961 za Keitha (Briffa IJ) da sakrijem pad temperature".

Ovo je svakako najcitiraniji i jedan od najžešćih mejlova koji su u ovoj aferi razotkriveni. Izgleda prilično belodano kako se vodeći naučnici hvale korišćenjem trikova i manipulacija da bi sakrili globalno zahlađenje. Međutim, stvar je mnogo komplikovanija, i mnogo gora od toga. Naime, to "sakrivanje pada" o kome govori Jones nije pokušaj da se manipulišu stvarni temperaturni podaci kako se često misli, nego takozvani proksi podaci iz temperaturnih rekonstrukcija. Naime, nemajući direktne termometarske podatke za udaljenu prošlost, naučnici često koriste indirektne pokazatelje poput godova na dugotrajnom drveću, sadržaja izotopa kiseonika u ledenim korama, sedimentima polena na dnu jezera i slično da bi rekonstruisali temperaturu u udaljenoj prošlosti. Ova grupa se bavi time, ali na spedifičan način; oni pokušavaju da pronađu proksi podatke koji bi opovrgli davno ustanovljene teorije o toplom periodu srednjeg veka i malom ledenom dobu u 16, 17 i 18'om veku. Stvar se događa pre objavljivanja izveštaja TAR. U njemu ide Mannov Hockey Stick, i jedna Jonesova rekonstrukcija koji pokazuju da famoznog Srednjovekovnog toplog perioda nema, da je temperatura bila statična tokom perioda 1000-1900, a onda skočila naglo kao posledica ljudske emisije CO2 u 20-om veku. Ovim je ostvaren naputak Mannovog prethodnika na mestu šefa grupe za peloklimatologiju IPCC Johnatana Overpecka da "moramo da se rešimo tog srednjovekovnog toplog perioda" (da bi ovaj u 20-om veku izgledao dramatičnije). Međutim, Briffina rekonstrukcija iz analize godova na drveću se ne slaže sa ovim - originalna verzija grafikona pokazuje veću prirodnu varijabilnost nego što se zahteva i odudara znatno od oblika hokejaškog štapa. U jednom drugom majlu vidimo da se naš krem sastaje u Tanzaniji da diskutuje ovo pitanje, šta da se radi sa Briffinom rekonstrukcijom i kako da se napiše izveštaj IPCC. Vajkaju se da će, ako nešto ne učine, Briffin grafik dati municiju skepticima, i pitaju se kako da izmanipulišu Brifine podatke da se uklope u hokejašku viziju klimatske prošlosti. Na kraju Mann predlaže da Briffa iskoristi njegovu statističku metodologiju koja minimizira varijacije temperature (čista prevara, oprobana u stvaranju Hokey sticka, kasnije posprdno nazvana Mannomatic). Briffa pristaje i vrši novu kalkualciju. Zbilja, sada se njegov grafik bolje slaže sa hockey stickom, ali javlja se novi problem - kao posledica nove kalkulacije, pojavljuje se čudna anomalija posle 1961; umesto da temperatura raste, kao što termometri pokazuju, Briffini "proksiji" pokazuju oštar pad, toliko da su vrednosti krajem 1990-ih niže od onih s početka veka? Problem...postavlja se pitanje kakva je pouzdanost te rekonstrukcije 1000 godina unazad kad ne može ni približno da replicira poznate temperaturne podatke u instrumentalnom periodu 20-og veka?

"Trik" za "sakrivanje pada" o kome Jones govori u emailu je zapravo vezan za ovaj problem "divergencije" Briffinih proksija od stvarnih temperatura. Kako sakriti da Briffina korigovana rekonstrukcija "predviđa" snažno globalno zahlađenje u periodu koji bi trebalo da bude "period nezapamćenog globalnog zagrevanja". Pitate se možda koji je to tačno "trik" Jones upotrebio da reši ovaj problem? U svojoj nemuštoj odbrani, ovi prevaranti su često tvrdili da u naučnom žargonu reč "trik" znači pametnu stvar ili kreativno rešenje nekog problema, a ne nužno prevaru. No, ovde je reč o čistoj prevari. Šta je Jones uradio? Ništa posebno "kreativno". Naprosto je uhvatio i "odfikario" deo Briffinog grafikona posle 1961 čiji rezultat mu se nije sviđao! Prosto ko pasulj (detaljna rekonstrukcija cele afere). Podaci nam se ne sviđaju, dođavola s podacima. Izveštaj IPCC iz 2001 kao i onaj iz 2007 donose Brifinu rekonstrukciju, lukavo zatrpanu u druge slične grafikone, koja se završava 1961! Nema ni reči zašto je deo od 1961 do 2000 obrisan! Zapravo nije ni bilo prijavljeno da je uopšte obrisan. Steve McIntyre, kanadski istraživač, je uočio to još 2006. I u svojstvu reviewera IPCC izveštaja iz 2007 tražio da pokažu ceo Briffin grafikon. I odbili su ga, tvrdeći da je to "inappropriate".

Zašto je ovo važna stvar? Prosto zato što imamo egzaktnu potvrdu štelovanja peloklimatskih rekonstrukcija temperature. A one su bile kritično važne u "atribuciji" globalnog zagrevanja čoveku, jer su pružale ključnu podršku tezi da je varijabilnost u prošlosti navodno bila mnogo manja nego što je tradicionalna klimatologija verovala (sa srednjim vekom gde su Vikinzi naselili Zelenu Zemloju Grenland a vinova loza uspevala u Škotskoj). Sad imamo osim već dokazane prevare sa hockey stickom i dokaze u vidu priznanja samih aktera da je druga važna rekonstrukcija, ona Keitha Briffe, bila direktno štimovana da bi se prikrila činjenica da se ona ne slaže sa temperaturnim podacima u 20 veku i da time nema nikakvu prediktivnu moć kada je reč o temepraturama u mnogo daljoj prošlosti. Paleoklimatski "dokazi" za zagrevanje bez presedana u 20 veku naprosto ne postoje. Izmišljeni su.

Pošto je ovo ionako bio (pre)dugačak post, neću sada komentarisati drugi mejl koji sam planirao, već ga prebacujem za sutra.

Kopenhagen i suton klimatske neuroze

Mada znam da se od ekološkog dopisnika TR to očekuje, zgusnute obazveze mi nisu dozvolile da komentarišem zbivanja vezana za aferu popularno nazvanu "Klajmatgejt", kao i propale pregovore svetskih lidera o daljem smanjenju emisija CO2 u Kopenhagenu. Danas ću nešto reći o Kopenhagenu, a narednih dana više o skandalu decenije sa objavljivanjem privatne email prepiske vodećih klimatologa iz Britanije i SAD.

Što se Kopenhagena tiče, stvar je neslavno propala. Posle 10ak dana odurnog cirkusa gde su koljači i diktatori poput Čaveza, Moralesa ili Mugabea dobijali za svoje napade na kapitalizam frenetične ovacije i aplauze od zapadnih NGO zombija, divljanja anarhista i drugih sličnih ludaka po ulicama itd, konačni rezultat koji je proizišao iz cele galame je predstavljao razočarenje za iskrene vernike. Od svih obećanja i pretnji dekarbonizacijom svetske privrede koje su izricane nedeljama pred samit , "istorijski dogovor" postignut između SAD i vodećih zemalja u razvoju je jedno veliko ništa: maglovito obećanje finansijske pomoći nerazvijenima od 100 milijardi u narednih 10 godina, bez specifikacije ko će da plati, koliko, kome i pod kojim uslovima, nikakve konkretne kvote za smanjenje emisija, nikakav obevezujući sporazum i nikakav mehanizam za kontrolu sprovođenja istog. Bazično, na užasavanje ekoloških frikova širom sveta, politički lideri su se dogovorili da nastave da se dogovaraju dogodine u Meksiko Sitiju. To je dobra vest za sve nas. Sa vrlo izglednim debaklom demokrata na izborima za Kongres i Senat dogodine, i vrlo izglednom daljem istrajavanju kineskih komunista u odbrani zdravog razuma i svetskog kapitalizma od Zapada, šanse da će eko-industrijski kompleks biti u stanju da napravi neku veću štetu znatno opadaju.

Ne verujem da je objavljivanje egzaktnih dokaza da IPCC ne predstavlja "konsenzus 3000 vodećih naučnika", već zaveru šačice politički motivisanih prevaranata, igralo neku veću ulogu u ovome. Politički razlozi su bili odlučujući. Interes Kineza, Indusa i ostalih da nastave sa ekonomskim razvojem se sudario sa željom zapadnih mondijalista da kreiraju svetsku vladu. Glavni cilj Kopenhagena nije bio da se donese sporazum o redukciji CO2, nego da se obezbedi nezavisno finansiranje birokratije UN, da ne moraju da zavise od hirovitog američkog Kongresa. U prvom draftu sporazuma iz Kopenhagena je bilo predviđeno da se uvede porez na finansijske transakcije svuda u svetu iz koga bi se finansirali programi UN. KLimatski pregovori su bili samo povod za ono što zapadne socijalističke elite pokuašvaju pod raznim izgovorima da ostvare tokom poslednjih decenija: da od orgranizacija poput UN, MMF ili Svetske Banke, naprave jezgro buduće svetske vlade. Da bi se opravdala potreba za svetskom vladom, morao se naći "svetski problem" koji zahteva globalno upravljanje. To je najpre bilo svetsko siromaštvo, pa neželjeni efekti globalizacije, pa razne druge stvari. Ali klimatske promene su prosto idealan kandidat za to. Ima li išta globalnije od klime i prirode? Mnogi političari su govorili o Kjotou kao začetku globalnog svetskog upravlajnja, a jedan od bivših šefova IPCC je sasvim kenedijevski izjavio da "ne treba da se pitamo šta mi možemo da učinimo za klimatske promene, već šta klimatske promene mogu da učine za nas". Naravno, posao svetske vlade bi bilo ono što je posao nacionalnih vlada u viđenju svih socijalista - da redistribuiraju bogatstvo, to jest da ga "šire unaokolo" kako bi se izrazio američki predsednik. Opravdanje se izmenilo u odnosu na ranija vremena - razlog zašto su milijarde i milijarde državnih transfera sa Zapada ka nerazvijenom svetu potrebni, i zašto je potrebna svetska vlada da ih administrira, nije više "dug zbog kolonijalizma" kako je to bilo popularno u 1960im i 1970im godinama, nego sada "klimatski dug". A da biste osigurali napredak vaše agende morate toj svojoj svetskoj vladi u zametku da date nezavisno finansiranje, kroz globalne poreze.

Sve je to propalo u Kopenhagenu, jer Kinezi i Indusi nisu pristali na obavezujuću dekarbonizaciju, i nisu bili impresionirani obećanjima finansijske pomoći koja treba da nadomesti odustvo ekonomskog rasta. Uvek kad vidim kako kineski komunisti spasavaju kapitalizam od ludaka sa Zapada setim se primopredaje Hong Konga kada je Kris Paten, tadašnji guverner ove kolonije pokušao kineskom namesniku poslatom iz Pekinga da objasni prednosti državnog penzionog osiguranja, a ovaj mu odgovorio da "gospodin guverner može svoje skupe evrosocijalističke ideje da sprovodi kući o trošku svojih poreskih obveznika". Verovatno su delegati iz Pekinga, Delhija i ostalih sličnih azijskih centara rekli Obami, Braunu i ostalim zapadnim socijalistima da svoju klimatsku neurozu mogu da leče kući, o trošku svojih poreskih obveznika.

Domaći novinari ništa ne znaju

Naravno, ništa novo. Ali, ponekad čak i mene iznenade.

Recimo, Blic, koji prenosi da "građevinska industrija učestvuje u bruto domaćem proizvodu sa 40%". Ili, Press, koji kaže da je Boing uložio 140 milijardi dolara u razvoj novog aviona, Dreamlinera.

Već na prvi pogled je jasno da su cifre nemoguće. Pod "nemogućim" podrazumevam da se vidi iz aviona sa su preterane najmanje 10 puta.

Ne morate biti ekonomski novinar da znate da je učešće usluga u domaćem BDP skoro 60%, što znači da ostalih 40% dele poljoprivreda, industrija i, između ostalog, građevinarstvo. Kako može samo građevinarstvo da učestvuje sa 40%, nemam pojma. Da li novinar zaista živi u nekom paralelnom svetu, u kojem su Beograd i Novi Sad balkanski Dubai i Šangaj, gde novi soliteri niču svakog dana, ne znam. Po podacima RZS, učešće građevinarstva je 2007. godine bilo 4,4%.

A što se Boinga tiče, ukucavanjem "boeing dreamliner 140 billion" u Google se lako može videti da je u stvari vrednost porudžbina (prihod od prodaje Dreamlinera) oko 140 milijardi dolara, a da je investicija u razvoj aviona bila oko 10 milijardi.

Uzroci finansijske krize, 2

Evo i drugog i poslednjeg dela - prvi, ko nije video, je u postu odmah ispod.

Polovina svih kredita odmah otpada na državna, odnosno kvazi-državna preduzeća Freddie Mac i Fannie Mae. Kad je kriza izbila Fannie i Freddie su prvi bankrotirali ali ih je država onda finansijski podržala. Oni su držali MBS po političkim instrukcijama i aktivno podsticali banke da pojačaju davanje tih kredita. Senatori kao što su Barney Frank i Chris Dodd su bili među glavnim proponentima ove aktivnosti, u sklopu politike „priuštivog stanovanja“. Ali situacija je tu jasna i ne previše interesantna – znamo da su Fannie i Freddie kvazidržavne firme koje su to radile iz političkih razloga. Mnogo interesantnije pitanje je zašto su privatne komercijalne i investicione banke držale drugu polovinu ovih, ispostaviće se jako rizičnih obveznica? Kako to da privatne banke nisu videle opasnost?

Za razliku od ostalih stvari u vezi ove krize, koje su komplikovane ali u suštini jasne, ovo je zagonetka koje zahteva nagađanje. Postoje dva respektabilna mišljenja o tome. Jedno, čiji je glavni zagovornik Jeffrey Friedman, kaže da je mnogostrana regulacija stvorila takvu konfuziju da na kraju ni privatni ulagači nisu znali šta tačno kupuju. Drugo je Charlesa Calomirisa, koji kaže da je sistem podsticaja bio takav da menadžeri fondova nisu imali mnogo razloga da brinu o tome šta tačno kupuju. Vidimo da u osnovi obe verzije objašnjenja stoji suvišna državna regulacija kao konačni uzrok. Ali pre nego što stignemo do suptilnijih razlika između njih potrebno je razjansiti još neke stvari.

Rejting agencije, opšte je poznato, su redovno davale MBS obveznicama najbolji AAA ili AA rejting. Ove rejting agencije se sa pravom zovu agencije a ne firme, jer su produžena ruka države. One, kao i Fannie i Freddie, jesu u privatnom vlasnitvu, ali je 1970-ih trima od njih, Standard & Poor’s, Moody and Fitch, dodeljen poseban status. Tada su one postale „Nacionalno priznate rejting agencije“, tako da je rejting koje one dodeljuju zvanično korišten za regulaciju i imao snagu zakona. (Kada je to urađeno, kao razlog je citirano to što bi se u suprotnom, ako država ne odredi ko je nadležan, pojavile druge firme koje bi davale rejting po potrebi. Poslednih godinu-dve još agencija je dobilo ovu licencu; one međutim nisu bile u igri kada su osnovi za krizu stvoreni.) Sa jedne strane rejting agancije su imale oligopol; sa druge, rejting je bio obavezan, jer ga je regulacija zahtevala. Prema tome, ove tri agencije imale su garantovan prihod koji uopšte nije zavisio od kvaliteta rejtinga. I rejting sam po sebi je postepeno izgubio prvobitni smisao i postao ništa više nego birokratska zavrzlama. Štaviše, Security and Exchange Commission, glavni regulator finansijskih tržišta, je u jednom trenutku zabranila takozvani „notching“ -- ili miniranje rejtinga jedne agencije od strane druge. Dakle ako je Moody dao A rejting nečemu, Fitch ga nije mogao smanjiti na recimo BBB!

Dodeljivanje rejtinga od strane ovih agencije je posebno važno u kontekstu ukupne bankarske regulacije. Banke i fondovi mogu držati hartije od vrednosti određenog rizika u određenom procentu. Sve je to propisano detaljnim regulatornim pravilima, a za merilo rizika uzima se rejting dodeljen od strane ove tri agencije. I bankarska regulacija je ključni razlog zbog čega su komercijalne banke držale MBS. Da podsetim, banke su prodavale hipotekarne kredite kupcima kao što su Fannie, Freddie i neke privatne investicione banke. Zašto su onda te iste banke koje su prodavale kredite kupovale MBS, koje su bile ništa drugo nego isti ti krediti samo drugačije zapakovani? Moguće je zato što su MBS sadržale teritorijski diverzifikovane kredite, koji su onda bili percepirani kao sigurniji, imuniji na pad cena nekretninta. Ali to nije pravi razlog, jer najveće banke svejedno imaju filijale svuda i daju kredite širom zemlje. Razlog je regulatorne prirode.

Bazelski standardi su međunarodni bankarski standardi koji regulišu kapitalnu adekvatnost banaka. Osnovno pravilo je da banka mora držati kapital u iznosu od minimum 8% od aktive ponderisane rizikom. Razne vrste aktive se po ovom pravilu ponderišu različitim nivoima rizika. Tako se keš, zlato i državne obveznice zemalja OECD smatraju nultim rizikom, odnosno ponderišu se sa 100% ili jednostavnije 1; obveznice drugih zemalja nose rizik od 20%, odnosno ponderišu se sa 0.8; hipotekarni krediti nose rizik od 50% i ponderišu sa 0.5; obični komercijalni krediti imaju rizik od 100% i njihov ponder je 0. Da bi zadovoljili bazelski kriterijum, ako imate $8 miliona kapitala, vi možete imati $100m keša ili zlata (100 x 1 = 100, znači 8 miliona kapitala je 8% kapitalne adekvatnosti) ili $125m (125x0.8=100) državnih obveznica, ili $200m (200x0.5=100) hipotekarnih kredita.

Bazelski standardi su međunarodni, ali detalje njihove primene specifikuje nacionalni regulator. U Americi, pravilo je bilo ovakvo: dok hipotekarni krediti imaju rizik od 50% (ponder 0.5), MBS koje drže Fannie i Freddie su manje rizični od hipoteka i imaju rizik od 20% (ponder 0.8). Štaviše, od 2002. je uvedeno još jedno, ključno pravilo za ovu krizu: MBS koje nose rejting AAA ili AA od strane licenciranih rejting agencija, takođe imaju rizik od samo 20%.

Dakle regulatorna pravila su bila takva da se bankama isplati da prodaju svoje kredite, i onda ih ponovo kupuju u vidu MBS. MBS nosi sličan prihod, ali veći regulatorni ponder od kredita koju su sadržani u njima, čime banke ispunjavaju uslove kapitalne adekvatnosti. Zato je vršena sekjuritizacija. Zato su krediti konvertovani u MBS. Ako se pogledaju podaci, vidi se da je sekjuritizacija kod privatnih banaka krenula tada, posle uvođenja ovog pravila (zvanog „recourse rule“), 2002. godine.

Kriza ne bi dobila ovakve razmere da su MBS bile ograničene na investicione banke. Ali komercijalne banke su ih takođe držale, videli smo zbog čega. Sekjuritizacija je odgovor na regulaciju rizika i dodeljivanje odgovarajćih pondera. Još važnije, niko se 2002. godine nije bunio zbog ovog pravila, ono je prošlo nezapaženo. I realno, malo ko je mogao bilo šta predvideti. I bankari i regulatori su MBS smatrali sigurnim i dodeljivanje većeg pondera njima nije bilo posebno skandalozno. Ali cela poenta ove priče o krizi je da i naizgled smislena regulacija stvara posledice koje uopšte ne možemo predvideti.

Sada dolazimo do možda najkontroverzije hipoteze u priči, a to je da su banke iskreno verovale u AAA rejting MBS. Komercijalne banke su vršile sekjuritizaciju da bi ispunile uslove kapitalne adekvatnosti, ali nisu morale. Mogle su potpuno izbeći MBS i zadovoljiti kriterijume adekvatnosti i držanjem aktive koja donosi manji prihod ali je sigurnija. Kad su prodavale kredite, mogle su tim novcem kupiti super sigurne državne obveznice sa manjim prihodom, umesto MBS sa većim. To je sada lako reći ex post facto, ali tada prosto niko nije to video. Opšta poslovna klima je bila odlična, a rejting agencije i same imaju dugu tradiciju i niko nije sumnjao u njih.

U ovoj verziji objašnjenja, zasnovanoj na konfuziji i nerazumevanju, postoji crta ograničene racionalnosti tržišnih aktera (verzija Jeffreyja Friedmana). Sveznajući biznismen bi znao da je država dala oligopol rejting agencijama; da je monetarna politika ekspanzivna i da zbog toga cene nekretnina rastu, ali da kad se stvari preokrenu one mogu pasti u celoj zemlji; da će zbog toga i zakonske zaštite zajmoprimaca ljudi napuštati kuće pod hipotekom i prestati da vraćaju kredite; zbog čega će onda vrednost MBS pasti bez obzira na njihov rejting. Sveznajući biznismen je sve to mogao znati, ali jako teško. To sigurno nisu znali regulatori koji su do samog kraja ohrabrivali ulaganje u MBS, niti centralni bankari kao Ben Bernanke koji je mesecima pre krize izjavljivao da su ekonomski fundamenti stabilni. Bilo je nekoliko ljudi koji su videli da kriza dolazi – ogromna većina nije. Ali da tržišni akteri nisu sveznajući nije ništa novo zagovornicima slobodnog tržišta i protivnicima regulacije. Upravo suprotno, tržište je mehanizam borbe protiv neznanja, gde svako može da isprobava svoje ideje o svom trošku. Kada neka ideja radi, onda je i ostali prihvate. Kod regulacije to ne postoji. Pogrešna regulacija ne bude istisnuta sa tržišta kao pogrešna biznis ideja. Ona ostane sve dok ne dovede do katastrofalnih posledica, a čak i tada nije sigurno da će ona biti prepoznata kao pravi uzrok.

Druga verzija objašnjenja zašto su privatne banke kupovale MBS je u sistemu podsticaja u sferi korporativnog upravljanja (Chrales Calomiris). Još od 1930. godine, postoji zakon koji zabranjuje investicionim fondovima da imaju veći procenat kapitala u finansijskim institucijama. Kapital najvećih banaka je toliki da nijedna individua ne može imati ni približno značajno učešće u njima. Pošto ni fondovi ne mogu imati značajno učešće, vlasništvo nad bankama je veoma razvodnjeno. Tu nastaje klasičan problem korporativnog upravljanja, jer kad nema dominantonog vlasnika da ih kontroliše, menadžeri gledaju svoje interese umesto interesa akcionara. U ovom slučaju menadžeri su mogli zarađivati milione dok traje bum i opet ne izgubiti mnogo kad počne kriza.

Druga stvar je regulacija plata menadžera investicionih fondova. Tu je dobro poređenje običnih investicionih fondova sa hedž fondovima. Hedž fondovi su partnerska društva velikih ulagača, koja su zbog toga, za sada, uspevala da izbegnu regulacije koje važe za ostatak finansijskog sektora. Pre dve godine kada je sve izgledalo u redu, glavna finansijska briga je bila kako regulisati hedž fondove, jer su oni navodno veoma rizični ne samo za svoje ulagače nego stvaraju rizik i za sve ostale. Šta se desilo tokom krize? Hedž fondovi su bili jedini koji su preživeli. Oni nisu bili podložni regulaciji kapitalne adekvatnosti i nisu imali potrebe da kupuju mnogo MBS. Takođe, oni su, za razliku od običnih investicionih fondova, bili slobodni da plaćaju svoje menadžere kako hoće. Način koji su po pravilu izabirali bio je prema profitu koji menadžeri ostvare. Menadžeru hedž fonda je garantovano učešće u profitu, ali nema obavezu da učestvuje u gubitku. Razlog za to je, prvo, što su to ulagači koji nisu hteli konzervativna nego rizična ulaganja; da su hteli konzervativna štedeli bi u banci. Drugo, ako menadžera uslovite da mora učestvovati i u gubitku, pitanje je kakvog ćete menadžera naći. Najbolji će otići tamo gde su im uslovi bolji. Hedž fond ulagači su prema tome sami, slobodom ugovaranja, izabrali ovaj metod plaćanja. Nasuprot tome, plaćanje menadžera običnih investicionih fondova bilo je regulisano. Regulacija je glasila da oni, ako hoće da učestvuju u profitu, moraju u jednakoj meri učestvovati i u gubitku fonda. Pošto niko nije hteo da radi po tim pravilima a regulacija nije mogla biti prekršena, fondovi su umesto toga nudili plaćanje kao fiksni procenat ukupnog portfolia. Ali kakve je podsticaje to stvorilo menadžerima? Za razliku od menadžera hedž fonda koji maksimizira profitnu stopu, menadžer investicionog fonda maksimizira ukupan obim svog portfolia, odnosno ulaganja. Menadžer hedž fonda, ako sumnja u mogućnost profitabilnog ulaganja, kaže ulagačima da sačekaju. Menadžer regulisanog investicionog fonda radije ulaže u šta god i ne razmišlja mnogo o tome. Još ako rejting agencije sa licencom i tradicijom kažu da je nešto AAA, zar nije razumnije staviti novac u upotrebu, kupiti MBS i profitirati?

Postoje, međutim, činjenice koje su u suprotnosti sa ovom verzijom. Najveći gubitnici krize nisu ni poreski obveznici ni mali akcionari, nego menadžeri najvećih banaka, koji su po pravilu bili među najvećim akcionarima svojih firmi. Evo bilansa nekih CEO-ova. Richard Fuld iz Lehman Brothersa izgubio je milijardu dolara; Sanford Weil iz Citibanka pola milijarde; Jimmy Cayne iz Bear Sternsa milijardu dolara, pri čemu mu je ostao 61 milion.

Niži menadžeri takođe nisu dobro prošli i izgubili su svoje milione, često uložene u sopstvene fondove. Nedavno je završen sudski proces gde su kriminalnih optužbi oslobođeni menadžeri fondova unutar Bear Sternsa, Ralph Cioffi i Matthew Tannin. Jedan od dokaza odbrane bili su e-mailovi (autentični) koje su ova dvojica slali neposredno pre krize, gde se jedan drugom žale na dežurne širioce panike koji se usuđuju da sumnjaju u nešto tako sigurno kao što su obveznice AAA rejtinga.

Takođe, setimo se da su bazelska pravila u američkoj regulacionoj interpretaciji davala AAA i AA obveznicama isti rizik i ponder. Banke su mogle jednako ispunuti kriterijume ali dodatno zaraditi držeći samo malo rizičnije (i profitabilnije) AA obveznice. Ali nisu – 93% svih problematičnih MBS-ova koje su privatne banke držale bilo je AAA rejtinga. Ovo upućuje na dve stvari: prvo, banke nisu gledale samo profit nego i rizik; drugo, pri oceni rizika oslanjale su se na rejting i verovale da razlika između AAA i AA nešto znači.

Konačno, još uvek nema velikog broja empirijskih istraživanja o ovim događajima, ali jedno koje postoji govori suprotno. Rene Stulz i Rudiger Fahlenbrach su pronašli da menadžeri banaka čiji su podsticaji bili u boljem skladu sa interesima akcionara –menadžeri koji su posedovali veći udeo akcija svojih banaka – nisu bolje dočekali krizu. Čak postoji izvesna korelacija u suprotnom smeru, takve banke su dospele u veći problem.

Na kraju krajeva, nije presudno koja od ove dve verzije bolje opisuje situaciju – u oba slučaja radi se o nizu regulatornih mera koje su u interakciji ili stvorile takvu iskrivljenu sliku stvarnosti koja je navela sve banke na istu grešku, ili iskrivile podsticaje na način koji je naveo sve banke da u isto vreme naprave istu grešku. Pojedinačne greške na tržištu su moguće – ali kad svi prave istu grešku, to je neminovno posledica nekih uniformnih pravila koja važe za sve. Još važnije, malo koja od ovih regulacija je bila percipirana kao posebno opasna, najvećem broju ljudi sve su delovale smisleno. Ali zajedno, one su bile pogubne. I sve to samo kada se govori o onoj polovini krize koja se povezuje sa privatnim sektorom; jer krivica za drugu polovina pripada ekskluzivno državnim firmama Fannie Mae i Freddie Mac koje su sprovodile političke ciljeve.

Prvo što bi iz ove krize trebalo da naučimo je kolimo malo znamo o mogućim posledicama regulatornih mera. Ne zato što su regulatori nekompetentni ili zato što su političari sebični, nego zato što su ekonomske interakcije složene do te mere da niko ne može znati šta će se iz čega izroditi. Lek za to je dehomogenizacija tržišnog ponašanja – pustiti firme, banke i pojedince da sami sebe regulišu da bi opstali na tržištu. Tako se dobra poslovna praksa izdvaja, a loša nestaje. Nasuprot tome, regulacija homogenizuje ponašanje – kada se neka praksa uspostavi centralizovanom regulacijom, moguća greška se nameće svima. Regulacija sprečava takmičenje poslovnih praksi.

Politički odgovori na krizu o kojima se u Evropi i Americi danas raspravlja, nažalost, ne uzimaju u obzir ništa od ovih činjenica. Kao rešenje se sprema dodatna regulacija, iako je regulacija – a videli smo do kog nivoa je ovaj sektor bio sa raznih strana regulisan – na prvom mestu izazvala krizu. Govori se o daljem regulisanju plata menadžera, iako jedina studija koja postoji pokazuje da to nije igralo ulogu, i iako je slučaj sa hedž fondovima pokazao čak suprotno. Ako do nove, dodatne regulacije dođe, ona će verovatno sprečiti nastanak nove ovakve krize u dogledno vreme. Ali ako sudimo po iskustvu koje sada imamo, ono što neće sprečiti nego, naprotiv, proizvesti, je nastanak novih, potpuno nepredvidivih posledica, koje će stvoriti uslove za novu vrstu krize kojoj se sada uopšte ne nadamo. I tako u krug. Nameravane direktne koristi od regulacije je lako videti, a stvarne posledice je teško razlučiti čak i ex post, a nemoguće znati ex ante. Zato se na novu, razumnu regulaciju uvek polakomimo, uopšte ne znajući kakvo smo seme ustvari posejali.

Uzroci finansijske krize, 1

Napisao sam poduži članak o finansijskoj krizi pa ću ga preneti u dva posta. Uzroci ove krize su jako složena stvar, mnogo je faktora čija se važnost može razumeti samo u sprezi sa drugima. Zato ko hoće da čita mora biti strpljiv. Meni je trebalo mnogo vremena i mnogo različitih izvora da sklopim sve kockice. Tako i u ovim postovima, neće sve imati smisla odmah, ali sve zajedno nadam se da hoće. Prvi deo teksta sledi.

Vreme je da sumiramo najveću priču iz 2009 godine – svetsku ekonomsku krizu. Kriza je počela 2008., ali 2009. je bila godina posledica. Osim toga, tek tokom ove godine stvari su uspele da se razjasne. Kada je kriza počela niko nije stvarno znao šta se dešava i prve reakcije su bile ideološke – jedni su odmah „znali“ da je u pitanju tržišna greška (jer država ne može da pogreši, ona je tu da popravlja stvari), dok su sa druge, opet, „znali“ da je državno mešanje krivo, samo što su nisu znali kako tačno je to državna intervencija stvorila krizu. Ali negde do polovine ove godine dobili smo prilično jasnu i verovatnu sliku događaja. Ključnu ulogu igrao je ne jedan uzrok, ni više faktora pojedinačno, nego speficična kombinacija više uzroka. Dakle nisu svi ovi uzroci po malo doprineli krizi, nego je stvar kvalitativno drugačija – za krizu je kriva njihova kombinacija, okolnost da su oni postojali u isto vreme na istom mestu i način njihove interakcije. Praktično svi su vezani za državnu regulaciju tržišta nekretnina, finansijskog tržišta i bankarskog sektora. Nijedna od ovih regulacija nije bila posebno skandalozna i može se čak reći da je svaka od njih bila sama po sebi smislena. Zajedno, one su dovele do ogromnih nepredvidivih posledica.

Cilj mi je da objasnim sam nastanak finansijske krize. Ne posledice, ni odgovor na nju, ni širenje u svetu, nego sam nastanak finansijske krize u najužem smislu – serijski banrkot najvećih američkih investicionih i komercijalnih banaka u roku od nekoliko meseci.

Krenimo redom. Da pogledamo prvo šta od nije dovelo do krize. I površna zdravorazumska analiza je dovoljna da se vidi da do krize nije dovela pohlepa jedne grupe ljudi, kao što su mnogi odmah posle krize pokušali da predstave. Kao što je jedan ekonomista rekao, kriviti pohlepu za krizu je kao kriviti gravitaciju za pad aviona. Mislite šta hoćete o ljudima u celini, možete čak imati i gore mišljenje o bankarima nego o ostalim ljudima, ali da bi pokazali da je pohlepa dovela do ove krize morate imati vrlo specifičnu pretpostavku – a to je da su bankari postali pohlepni negde između 2005. i 2006. godine. U suprotnom bi ovakvih kriza bilo stalno, jer ljudi su to što jesu, određeni nivo pohlepe ili sebičnosti je u opisu ljudskog roda. Drugo, opšteprihvaćeno je da je glavni neposredni faktor krize bila preterana izloženost velikog broja banaka riziku. Ali pohlepa i sklonost riziku nisu isto. Oni su čak i suprotstavljeni – pohlepna osoba stavlja novac pod jastuk, a ne ide u kazino.

Do krize nije dovela ni deregulacija. Jer deregulacije nije bilo. Krajem 2008. godine, odmah po izbijanju krize, deregulacija je odmah uz „pohlepu“ bila dežurni krivac. Tokom ove godine, kada izlaze analitički članci i knjige o krizi, niko još nije pokazao o kakvoj se deregulaciji radi. Koja tačno deregulacija, koja bi mogla imati veze sa krizom, se dogodila na tržištu SAD? Gramm-Leach-Blieley zakon iz 1999. je dozvolio ujedinjavanje komercijalnog i investicionog bankarstva. To je nešto što postoji svuda u svetu i što je bila de facto praksa i u SAD i pre donošenja zakona. Teško da se može računati u posebnu deregulaciju. Jedina veza ovog zakona sa krizom je bila mogućnost sanacije krize, jer su usred krize komercijalne banke (Bank of America) mogle legalno kupiti neke investicione banke (Merrill Lynch) i tako ih spasiti bankrota. Druge deregulacije, jednostavno, nije bilo.

Do krize nisu dovele ni misteriozne sile koje su ponekad asocirane sa kapitalizmom. Kod svake krize evociraju se radovi starih ekonomista kao što su Kindelberger ili Minsky, koji su oscilacije na finansijskim tržištima pripisivali psihološkim faktorima ili nekoj fundamentalnoj nestabilnosti kapitalizma. Ali to je izbegavanje odgovora, prizivanjem neke neobjašnjive fundamentalne sklonosti se sve može objasniti. Nasuprot tome, finansijska istorija kaže da, kada se pogledaju uzroci bankarskih i finansijskih kriza u prošlosti u raznim zemljama, uvek postoje neke prave institucionalne pretpostavke za njih. Uvek se radi o poremećenim pravilima igre. Bankarske krize ne nastaju tek tako, same od sebe.

Šta su onda uzroci ove krize? Da ponovim, potrebno je obratiti pažnju na njihovu kombinaciju, na savršenu oluju koja se dobija kombinacijom dobrnonamernih i naizgled smislenih intervencija i regulacija.

Prvi preduslov je ekspanzivna monetarna politika Federalnih rezervi tokom prve polovine 2000-ih. Ja ne verujem da „austrijska“ teorija krize – po kojoj je monetarna ekspanzija i kontrakcija dovoljan uslov krize – ovog puta važi. Ali monetarna ekspanzija je igrala ulogu u rastu cena nekretnina. Da je monetarna politika bila ekspanzivna može se faktualno proveriti poređenjem kamatne stope Feda sa kamatnom stopom preporučenom pomoću nekog od monetarnih pravila, recimo Taylorovim pravilom. Od 2001. do 2006. kamata Feda je bila niža od kamate preporučene Tejlorovim pravilom, da bi onda u 2006. postala viša. Samo je ovakva monetarna politika mogla biti uzrok rasta i pada svih cena nekretninta odjednom. Naime, do sada se smatralo da je tržište nekretnina u Americi lokalno – cene stanova su mogle rasti u Kaliforniji a opadati u Njuorku. Pad cena počev od 2006. je bio prvi opšti pad cena nekretnina u celoj zemlji otkad se to prati.

Hipotekarne obveznice (zovimo ih nadalje MBS – mortgage backed securities) su finansijski instrument smišljen da bi se diverzifikovao rizik. Kada banka da hipotekarni kredit, ona taj kredit može prodati drugom ulagaču. To se radilo tako što banke uzmu nekoliko stotina ovih kredita i prepakuju ih u jednu obveznicu, MBS, koju ulagač, na primer investicioni fond, kupi. Tako fond postane vlasnik kredita i prihod od mesečnih rata ide njemu. (Više MBS-a je ponekad bilo prepakovano još i dalje u hartiju višeg stepena prerade, collateralized debt obligation ili CDO; ali zanemarimo to jer nije od suštinske važnosti i nastavimo kao da se radi samo o MBS hartijama.)

Pošto su krediti hipotekarni, garantovani zalogom, njihovo vraćanje zavisi od vrednosti nekretnine koju kupac ima i za koju je kredit izdat. Rizik nevraćanja kredita je najveći ako vrednost nekretnine padne ispod vrednosti kredita; u tom slučaju banci malo vredi što može prisvojiti nekretninu. Ali banke su diverzifikovale rizik nevraćanja kredita tako što su u jedan MBS pakovale kredite iz raznih delova zemlje. Račun je bio da ako vrednost nekretnina u Kaliforniji padne i dužnici prestanu da plaćaju, neće istovremeno pasti i u Njujorku. Pošto nikada sve cene neće pasti, to znači da MBS kao celina bezbedan jer uvek zadržava barem neku vrednost.

Ali pad cena nekretnina u celoj zemlji, izazvan ekspanzivnom pa restriktivnom monetarnom politikom je onda iznenadio vlasnike MBS-ova.

Zašto vrednost obveznice tako drastično padne kada vrednost nekretnina padne? Amerika je zemlja sa najblažim pravilima bankrota. Posebno je u slučaju hipotekarnih kredita, zakon, koji je na nivou država, štitio zajmoprimce od banaka. U skoro svih 50 država vi možete uzeti kredit na hipoteku i odlučiti da ga ne vratite, bez kriminalnih posledica i čak bez obaveze da vratite ceo kredit. Banka uzima vašu nekretninu, ali vas ne može primorati da vratite kredit jer zakoni ili eksplicitno to zabranjuju ili predviđaju takve pravne prepreke da se bankama ne isplati da vas tuže za ceo iznos kredita, već im je lakše da se zadovolje onim što imaju.

Zato je pad cena nekretnnina doveo do toga da su ljudi masovno napuštali kuće pod hipotekom, samo da bi prestali sa vraćanjem kredita koji sada iznosi više od nove vrednosti kuće. Ako ste uzeli kredit na $100.000 i još niste otplatili ništa, kuća je kada ste je kupili vredela $110.000 a sada vredi $80.000, najbolje vam je da napustite kuću jer ste tako praktično uštedeli $20.000. Pravnih posledica nema, niti kredit morate vratiti.

Setimo se da je u početku ova kriza zvana sub-prime krizom, jer se mislilo da su najveći problem krediti koje ljudi ne mogu da otplate. Delimično se i to dešavalo, ali u najvećem broju slučajeva ljudi su prosto odlučivali da ne vrate. To je direktna posledica regulatorne zaštite potrošača, odnosno zajmoprimaca, od banaka.

Ovom mehanizmu je pomoglo to što je ogromna većina kredita bila bez ili sa veoma malim učešćem. Ako ste već platili učešće onda vam se manje isplati da napuštate nekretninu. Ali učešće u stambenom kreditu je u tipičnom slučaju iznosilo 0-3%. Zašto tako malo? Banke su davale kredite bez učešća jer su znale da te kredite mogu brzo upakovati u MBS i prodati kupcima. Nisu ih morale same držati. (Videćemo uskoro ko su bili kupci i zašto su ih oni držali.) Drugi razlog su opet bili regulatorni pritisci. U većini država postojala je regulacija da banke moraju ponuditi refinansiranje zajmova klijentima. Ako je vaš kredit $80.000; vrednost kuće vam je tokom prethodnih godina buma porasla sa $80.000 (dobili ste kredit sa 0% učešća), na $100.000, vi ste imali pravo na cash-out refinansiranje. Pošto vaš zalog sada vredi $100.000, mogli ste dobiti dodatnih $15.000 keš zajma od banke, tako da sada vaš ukupan kredit iznosi $95.000. Ljudi su ovo pravo obilato koristili. Tako je odnos vrednosti zaloga u odnosu na kredit stalno smanjivan na minimum. I preko svega ovog, postojala su pravila, na regulatornom i zakonskom nivou, oko toga kada banka mora odobriti kredit kojim manjinama i ugroženim kategorijama (npr. Community Reinvestment Act, pojačan 1997). To nije bilo ključno kao što se u početku mislilo, ali jeste doprinelo situaciji gde su kreditni standardi dalje opadali.

Da ponovimo, banke se nisu preterano bunile na sve to jer su mnoge od tih kredita one vrlo brzo prodavale. Ali ko su kupci ovih kredita, odnosno MBS-a? Zašto su oni kupovali?

Već viđeno

Nadao sam se da se neće ponoviti da predstavnik vlasti potpuno neutemeljeno naziva političke protivnike "neonacistima".

Koliko je vremena prošlo od kada je Miloševićev režim nazivao pripadnike Otpora neonacistima? 10 godina?

Žica

Poslednjih nekoliko nedelja, nakon što deca konačno zaspe, gledam sa ženom HBO-ovu seriju "The Wire". Radi se o verovatno jednoj od najboljih serija koje sam ikada gledao. Prosečna ocena na IMDB-u je 9.7, što je neverovatno, imajući u vidu da je glasalo preko 20.000 ljudi. Čak je Obama (jednom prilikom) pomenuo da mu je The Wire omiljena serija. Serija najviše podseća na Homicide, ne samo zato što se dešava u Baltimoru, a ima mnogo, mnogo zanimljivih detalja.

Na primer, jedan od glavnih narko dilera, Stringer Bell, na lokalnom koledžu pohađa Uvod u ekonomiju (ili tako nešto) i pokušava da ekonomske principe primeni i u realnom životu. Recimo, kada mu ponestaje dobre droge (jer Kolumbijci prestaju da ga snabdevaju), pita profesora "Šta je najbolje uraditi u situaciji u kojoj vam se kvalitet proizvoda pogoršava?" a profesor mu, otprilike, kaže "Radi na poboljšanju kvaliteta, a u međuvremenu prodaj svoj proizvod pod drugim brendom, kako ne bi ugrozio reputaciju.", što Stringer i počinje da radi. U jednom trenutku, kada mu policija pretresa stan, policajac na polici nalazi Smithov "The Wealth of Nations".

Sve u svemu, prva sezona serije me je veoma podsetila na Levittovu analizu finansija bande, koju možete naći u Freakonomicsu (ili, još bolje, pogledajte originalni akademski rad Levitta i Venkatesha ovde).

Druga zanimljiva stvar u seriji je prikazivanje besmisla borbe protiv droge. To nekako stalno provejava kroz seriju, jer kako nekoga konačno uhapse, pojavi se novi diler i nove, mlade snage i sve počne ispočetka. A, u dve situacije je taj besmisao prikazan vrlo eksplicitno. Recimo, u drugoj sezoni, službenik zatvora kaže "Kad ne možemo OVDE da se izborimo sa drogom, kakve šanse imamo u spoljnom svetu?". Druga situacija je još zanimljivija. Naime, šef policije u Zapadnom Baltimoru shvata da, ne samo da borbu ne može da dobije, već da borba nanosi mnogo štete ostalim građanima. Zato odlučuje da drogu de facto legalizuje u određenim delovima grada. Nakon što za to čuju političari, on dobija otkaz i pored toga što je oborio stopu kriminala za 16% za samo nekoliko nedelja.

Serija na odličan način pokazuje koliko su propali neki gradovi u Americi. Mešavina lošeg upravljanja, populističke lokalne politike i pogrešne državne politike prema gradovima je dovela dotle da je prosečni kvalitet života u najgorim gradovima u Americi verovatno niži nego u Srbiji. Na primer, sećam se podatka da polovina filadelfijske dece nikada nije napustila Filadelfiju. Mislim da o tome nismo mnogo ovde pisali, možda napišem neki post na tu temu.

Amsterdam je out

Češka je napravila veliki korak ka uvažavanju činjenice da je sloboda izbora temelj blagostanja, a da država nikako ne može brinuti više i bolje o pojedincu nego on sam.

Iako je sloboda ove vrste izbora još uvek ograničena u Češkoj, ljudi koji preferiraju da žive drugačijim životnim stilom imaće mogućnost da ne budu tretirani kao kriminalci, a češka policija će imati prilike da se posveti pametnijim stvarima. Zarekao bih se i da će još neke institucije imati manje nepotrebnog posla.

Kako bilo lepo je kada se barem malo prodrma licemerni moral koji donesi samo štetu društvu.

Fiksni kurs

Guverner Jelašić:

Može li NBS nešto preventivno da učini kako dinar ne bi naglo slabio?

- Da, može da promeni devizni režim i način formiranja kursa, ali mora da se zna da se sa izmenom režima kursa moraju automatski promeniti i svi ostali parametri makroekonomske politike, pre svega u još većem smanjenju potrošnje i drastično čvršćoj fiskalnoj disciplini. To ujedno znači da sa stanovišta životnog standarda ne bi bili ni blizu onog nivoa na kome smo danas.

Znači ovako -- smanjenje javne potrošnje i bolja fiskalna disciplina bi doveli do smanjenja životnog standarda?

Štaviše, to čujemo od guvernera koji godinama poziva vladu na smanjenje javne potrošnje? Sve to samo da bi se našao nekakav razlog protiv uvođenja fiksnog kursa.

Guverner kaže da su zahtevi privrednika da se kurs zajednički odredi na sastanku odraz mentaliteta dogovorne ekonomije. To je tačno -- ali ni guvernerove arbitrarne intervencije na deviznom tržištu nisu egzemplar slobodnog tržišta. Proizvoljni intervencionizam vlasti nije ništa bolji od dogovorne ekonomije.

Postoje samo dva oblika tržišno formiranog kursa: slobodno plivajući kurs i fiskni kurs vezan za slobodno plivajuću valutu. Srbija je ekonomski suviše mala, cenovno nestabilna i politički nezrela da bi priuštila slobodno plivajući kurs. Sa druge strane, trgovinska povezanost sa korisnicima evra ili valutama vezanih za evro, kao i mnogi drugi razlozi, jasno upućuju na odricanje od sopstvene monetarne politike i fiksno vezivanje dinara za evro.

Ekonomisti i politika

Još o Samuelsonu

Sa svetlije strane, Samuelson je imao nekoliko nezaboravnih citata. Neke možete naći ovde, mada među njima nisu moja dva omiljena:

Od poslednjih pet recesija ekonomisti su predvideli osam.

Ne interesuje me ko u zemlji donosi zakone, sve dok ja mogu da pišem njene ekonomske udžbenike.

Oba su ustvari dosta ozbiljne hipoteze političke ekonomije.

Opet sa tamnije strane, ne propustite komentar Maria Rizza, austrijskog ekonomiste sa NYU, koji sumira sve što i ja mislim o Samuelsonu i današnjoj ekonomiji uopšte. Na primer:

The problem for Samuelson’s theoretical contributions is that one cannot easily point to any way in which economics is better rather than just different because of them. ... An idea plainly in Adam Smith became a “new idea” because someone was able to oversimplify it and put in mathematics. Economists overestimated their contributions to knowledge because they confused knowledge about the world with refinements in theory. The fact that Keynes and Hayek became so relevant (once again) to current events and policy made clear, I believe, that refinements of theory were of limited value in understanding the world.

Paul Samuelson, RIP

Danas je u 94-oj godini umro Paul Samuelson, najuticajniji akademski ekonomista 20. veka. Ukratko, Samuelson je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju druge godine po njenom osnivanju; autor radova kojima je prvi definisao tako osnovni koncept kao što su javna dobra; autor mnogih drugih radova i poznatih teorema iz međunarodne ekonomije; pisac udžebika koji je nekoliko decenija bio vodeći na tržištu i doživeo dvadesetak izdanja; pisac čuvenog udžbenika za postdiplomske studije iz 1948. godine, koji je usmerio dalji razvoj akademske ekonomije.

Ali došli smo da sahranimo Cezara, ne da ga hvalimo. Akademska ekonomija danas je, nažalost, disciplina gde najuticajniji nije kompliment nego optužba. Nema sumnje da je Samuelson bio svojevrsni genije. Kao doktorski student uzeo je kompletnu mikroekonomiju i transformisao u matematički jezik -- to je bila njegova doktorska disertacija, naslovljena ni manje ni više nego "Osnovi ekonomske analize". Od disertacije je nastao taj postiplomski udžbenik koji je u prelomnom trenutku usmerio ekonomiju ka matematičkoj formalizaciji.

Problem je što je matematička formalizacija je u ekonomiji išla pod ruku sa 'sajentizmom', lažnom naučnošću. Privid naučnosti i preciznosti ostvaren je o trošku prizemne analize pravih, relevantnih događaja iz realnog sveta. Tako smo danas dobili ono što ekonomski metodolog Phillip Mirowski zove cyborg nauka; nauka koju više interesuje matematička formalizacija radi održavanja privida naučnosti, nego saznavanje i objašnjavanje ekonomskih događaja u stvarnosti.

Ne može se sva krivica za to svaliti na Samuelsona, ali evo par ilustracija. U Samuelsonovom udžbeniku, u poglavlju o javnim dobrima, je nekoliko decenija stajalo da je svetionik tipičan primer javnog dobra. Pošto se brodovi upravljaju prema svetioniku, znači da im je potreban; ali pošto nijedan brod pojedinačno nema motiv da plati, odnosno ima motiv da izbegne plaćanje svetionika, to znači da izgradnju svetionika treba da sponzoriše država. Problem je, međutim, što je Ronald Coase -- sušta suprotnost Samuelsonu, ekonomista više zainteresovan za realnost nego za visoku teoriju -- pogledao kako su stvari istorijski funkcionisale i pokazao da su svetionici redovno bili organizovani privatno. Ljudi su jednostavno nalazili načine plaćanja koji su akademicima možda nepredvidivi, vezivali su usluge svetionika sa plaćanjem za ulazak u luku, prikupljali nekakve članarine, i slično. Klasični primer javnog dobra ustvari uopšte nije bio javno dobro. I ovde se ne radi o svetioniku nego o trendu -- mnoge stvari za koje nam se kaže da su "javna dobra" i da država "mora" da ih obezbeđuje, ustvari to nisu. Ali ako ih država već prethodno monopolizuje, onda naravno da ih privatni sektor neće proizvoditi.

Samuelsonova najpoznatija zabluda nije to, nego grafik iz njegovog udžebika koji projektuje ekonomski rast Sovjetskog saveza u poređenju sa ekonomsim rastom SAD. Sve do izdanja iz kasnih 1980-ih taj grafik je stajao u udžbeniku, pokazujući kako će SSSR i komunističke ekonomije pre kraja 20. veka dostići i prestići zapadni svet. Visokoparna teorija nije pomogla da se razumeju neke prilično očigledne, zdravorazumske stvari.

Ekonomistima preporučujem ovaj poduži, sada već klasični članak Petera Boettkea o udaljavanju ekonomije od realnosti i zaslugama Samuelsonovog postiplomskog udžbenika za to. Ako hoćete nešto kraće, ovde i ovde je stari Samuelsonov kritičar Mark Skounsen.

Država protiv naroda

Evo jednog članka u Blicu za koji imaju zasluge i još neki sa Tr.

Zašto je Obama u stvari dobio Nobelovu nagradu

Zato što je poslat iz budućnosti da spase svet od dolaska na vlast Sare Pejlin.

Uostalom, pogledajte karikaturu....

Zašto ne fiksni kurs?

Dinkić objašnjava da će dinar ostati stabilan.

Meni nije jasno zašto Srbija ima plivajući kurs dinara, kada je očigledno cilj ekonomske politike da dinar bude stabilan. Cela poenta plivajućeg kursa je da se na eksterne neravnoteže, kao što je finansijska kriza i prestanak priliva kapitala, prilagođava kurs plivanjem, umesto domaćih cena i plata. Ali ako se plivajući kurs sprečava da pliva, zašto onda postoji?

Razumem zašto je vlastima bitno da je kurs stabilan. U Srbiji je sa skorom istorijom hiperinflacije i još uvek hronične inflacije, stvorena slika u javnosti o povezanosti cena i evra. To je nešto što su ljudi iz sopstvenog iskustva naučili i kad god dinar pada svi mirišu inflaciju. Pogledajte samo rečnik, ne kaže se da dinar pada nego da "evro raste" -- sve oči su uprte u stranu valutu. To je potpuno opravdano, ali mi nije jasno zašto onda država, znajući sve to, insistira na plivajućem kursu. I država je u pravu što hoće da ga održi stabilnim -- sa ovakvom ulogom evra, ako dinar i padne cene će porasti i efekat pada će biti brzo poništen. "Stvarni" kurs dinara neće pasti. Ali tako dolazimo u paradoksalnu situaciju da se ima plivajući kurs koji ne sme da mrdne ni gore ni dole a da pola vlade ne izađe u medije da se pravda.

Srbija je udžbenički primer zemlje kojoj je potreban fiksni devizni kurs. Istorija inflacije i loše monetarne politike kažu da je za stabilizaciju i izgradnju poverenja potrebno imati nominalno sidro -- kurs vezan za čvrstu valutu. Srbija je mala i spoljnotrgovinski otvorena zemlja. Glavni trgovinski partneri, zemlje EU i većina drugih zemalja u okruženju koristi ili evro ili ima fiksne kurseve sa evrom. Politički Srbija ide prema EU, dalja integracija sledi, a pre ili kasnije će probati da se priključi i monetarnoj uniji. Sve su to ekonomski razlozi u prilog fiksnom kursu vezanom za evro.

Štaviše, sada kada kriza prolazi, je odličan trenutak za fiksiranje kursa. Jedina mana fiksnog kursa je što u slučaju velikih lomova, naglog prestanka priliva kapitala, ako hoćete održati kurs mora se prilagođavati realni sektor. To sada rade baltičke zemlje, i iako imaju odlične ekonomije pad realnog sektora je tamo bio veliki. (To nije njihov problem na dugi rok nego njihova prednost; problem je jedino što se mora proći bolno prilagođavanje. Ali spreman sam da se opkladim da će baltičke zemlje sledeće godine rasti najbrže u Evropi, jer je prilagođavanje prošlo.) Pošto je to sada izbegnuto i dinar malo depresirao, ovo je odličan trenutak za vezivanje za evro.

Zašto država to ne uradi? Pod fiksnim kursom ne mislim na "fiksirani", gde centralna banka odredi paritet ali i dalje vodi monetarnu politiku, nego pravi fiksni kurs sa pratećim pravilima igre -- odricanje centralne banke od monetarne politike i emisija novca samo na osnovu kupovine i prodaje deviza. Najbolji način da se to uradi je zakonski, uvođenjem valutnog odbora. Moguće je i bez zakona, ali bi zavisilo od volje vlade da ga održava i centralne banke da sledi pravila igre. Eto upravo zato ga i ne uvodi. Teško mi je da zamislim Narodnu banku Srbije, ma ko da je na njenom čelu, da samoukine svoje nadležnosti, odrekne se moći da proizvoljno emituje i povlači novac, izdaje zapise, igra se kamatnim stopama, i umesto toga usvoji automatski mehanizam fiksnog kursa. Malo je ljudi koji bi to sami sebi uradili. Naravno, inicijativa može doći i iz Skupštine i iz Vlade i iz Privredne komore, Naučnog društva ekonomista ili medija. Ali zbog nečega to u zemlji uopšte nije tema. Postoji nekakav konsensuz da je za dinar najbolje da ima plivajući kurs koji ne pliva.

Talentovani političar

Moja baba Dragica mi je rekla jednom tokom devedesetih "Ivica je najbolji političar. On jedini ima završen Fakultet političkih nauka". Nisam ni probao da joj objasnim da to nema baš mnogo veze jedno sa drugim.

A onda sam danas pročitao tekst u Vremenu, i shvatio da je moja baba sve vreme bila u pravu, mada iz pogrešnih razloga:

Za razliku od većine koja se aktivira prema potrebi, Ivica Dačić se svakog dana ponaša kao da su izbori sutra. A to je odlika talentovanog političara, kakav god on bio ministar i šta god mislili o njegovoj ideologiji.

I to je, sa žaljenjem moram priznati, tačno. Činjenica je da Jočić (ili njegova stranka) nije znao da politički "unovči" hapšenja i borbu protiv kriminala. Iako je hapšenja i borbe protiv raznoraznih "mafija" bilo i u Jočićevo vreme, on to prosto nije znao da iskoristi. Ili to, ili Dačić iz raznih drugih razloga uživa podršku medija. Ali, čak i da se o tome radi, opet iza toga stoji činjenica da je Dačić talentovani političar, kome je jasno kakva se igra igra i šta je bitno - da se uvek javljaš na telefon kada zovu novinari.

Poenta je da talentovani političar zna da iz bilo čega napravi politički profit, da li je to hapšenje navodno korumpiranih ljudi, zaštita Brankice Stanković, ili borba protiv droge. Takođe, a to je možda i bitnije, zna da minimizuje štetu od loših poteza i neurađenih stvari. Ko krivi Dačića što vozovi ne mogu da prođu kroz Srbiju ili što US Steel nema pristup svojim postrojenjima u Šapcu, zbog štrajka radnika potpuno druge firme? Manje-više, niko.

Zato je predsednik studentskog parlamenta u pravu kada kaže "ukoliko izazovete krizu, Vlada Srbije će učiniti nešto da tu krizu reši". Zna i on da SPS neće opet da šalje policiju na studente, pa makar i blokirali ceo grad u zahtevima za pečenjem jarećim.

Mizantropija

Istražujući ideološke intuicije - implicitne pretpostavke o društvu koje, po mom mišljenju, igraju važnu ulogu u stvaranju ideološkog identiteta - otkrila sam da je jedna važna razlika između levičara i desničara način na koji vide ljudska bića.

U osnovi, levičari smatraju da, što je više ljudi to je bogastvo manje, dok desničari smatraju da veći broj ljudi uvećava bogatstvo. Argumenti o iščezavanju prirodnih resursa do kojih dovodi neumereno trošenje sve veće ljudske populacije su odavno poznati. Malo manje poznat je argument po kojem veći broj ljudi omogućava veću specijalizaciju, a samim tim, uz pomoć slobodne razmene, i veće bogatstvo za sve.

Takodje, prema mojim podacima, desničari su skloniji da bebe vide kao 'slatke' i mnogo manje skloni da se slože da su 'ljudi životinje'. S druge strane, od ranije je poznato da desničari imaju više dece od levičara. "Višak ljudi" je stara elitistička opsesija i uopšte ne iznenađuje da se se ponovo aktivirala, ovog puta u cilju spasavanja planete.

Alisa u zemlji čuda

B92:

Vlada Srbije i Narodna banka imaju stav da je država loš bankar i da banke ne mogu biti njeno vlasništvo. S druge strane, ekonomisti misle da treba da postoji finansijska institucija, koja bi objedinila sve postojeće koje finansiraju privredu i mnoge razvojne projekte.

Ovo je bizaro svet -- država dokazuje ekonomistima da je država loš bankar i da državna svojina ne funkcioniše!

To je možda zato - videti post ispod - što nam je državni obrazovni sistem školovanjem ovakvih ekonomista omogućio uslove za ubrzani razvoj.

Državni fakulteti i ubrzani razvoj

Posle ovog teksta Branka Medojevića, bivšeg dekana Ekonomskog fakulteta, morao sam da restartujem kompjuter i pustim antivirus program. Pogledajte ovaj efektan završetak:

Na taj način država bi očuvala ono što je najvrednije u Srbiji – državne univerzitete i državni obrazovni sistem i obezbedila jednu od najbitnijih pretpostavki za ubrzani razvoj.

Obećanje ludom radovanje

Ministar Dinkić ne želi da preuzima odgovornost za nisku nominalnu cenu, koja je, kako kaže, politička, a ne tržišna.

“Procena koju sam izneo krajem 2007. i početkom 2008. da će ceo ovaj paket vredeti 1 000 evra – ja iza te procene sam stajao u tim vremenskim uslovima”, poručuje on. “U međuvremenu su se dogodile dve stvari svetska ekonomska kriza i s druge strane, ne mogu da odgovaram za to što se neko politički dogovorio da se ispod cene NIS proda. Za taj deo ne odgovaram”, kaže ministar.

To što je NIS prodat jeftino utiče na nominalnu, ali ne i na tržišnu cenu. Nominalna vrednost akcija je beznačajna -- to u striktnom smislu i nije cena nego obračunsko sredstvo koje nam služi za računicu prilikom raspodele akcija. Kad se akcije jednom podele ona nema značenje. Prema tome Dinkić će morati da preuzme odgovornost što je tržišna cena niža od obećane. Nominalna je mogla da bude i jedan dinar i milion dinara, ali obećanje je podrazumevalo da će tržišna vrednost akcija NIS-a i drugih preduzeća biti 1000 evra.

Ostaje mu svetska ekonomska kriza kao drugo i jednako loše opravdanje. Berzanski indeksi tokom krize nisu pali za 90%, kolika je razlika između obećane i stvarne vrednosti akcija NIS-a. Svetski indeksi su pali mnogo manje i do sada su se uglavnom oporavili, a na Beogradskoj berzi su od prošle godine čak malo i porasli. Zašto bi bilo drugačije sa cenom akcija NIS-a?

Nijedno od dva opravdanja ni približno ne stoji.