Baš čudan dan

Čudim se, čudim se, ali danas hvalim Dinkića. Da mu je politika bila ovakva i ovakva ne bi bio ubedljivo najveće razočarenje posle 2000. godine. Doduše sada je kasno da se promeni, ali kako ja baš loše procenjujem njegovu gimnastiku, neću dalje ulaziti u prognoze.

Ja i asistent u Ninu

Dobih malo prostora u Ninu. Tu i tamo je seckano (ne zbog sadržaja, nego prostora), pa se ponegde gubi lepota dugačke misli u dugim rečenicama:-)

Nemam odgovor

Jedno od pitanja na koje nemam odgovor jer mi se suprotstavlja više dobrih argumenata je šta raditi sa socijalnim slučajevima koji najočiglednije neodgovorno štancaju decu kojoj gotovo ne mogu išta da pruže. S jedne strane deca nisu kriva i ne treba da gladuju zato što roditelji nisu čuli za kontracepciju i to da je poželjno ulaziti samo u ono za šta imaš novca da isfinansiraš. S druge strane, pitanje je koliko je to novca? Užasno je ako dobiju baš mrvice jer će vrlo verovatno imati teške probleme u daljoj socijalizaciji i karijerama i stvarati nove probleme, a ako im date previše stvorićete malu armiju kao u Britaniji, istinskog belog smeća koje se razmnožava u najranijim godinama i ceo život živi na teretu poreskih obveznika ogajajući mladunce koji se povremeno ističu akcijama kao što je paljenje britanskih gradova 2011. godine. Pitanje nataliteta me uopšte ne zanima kao takvo jer kod nas nikada nije prošlo bez najočiglednije fašističkih primesa u razmtranju istog - i od strane države i od strana većine građana.

Situacija je dodatno komlikovana jer naš sistem kaže da je primarna porodica gotovo uvek na prvom mestu (što je apsurd, zna to svako ko je iole vidio kakvog polusveta ima), sistem usvajanja nam je do zla Boga komplikovan i odbacuje mnogo ljudi koji bi bili odlični roditelji, državna sirotišta su blagi očaj. Kako deca zaista ne mogu sama da se brinu o sebi ostaje mi otvoreno pitanje. Dobra stvar je da će gotovo uvek ovakve porodice ako su iole uklopljene u svoju zajednicu imati pomoć koja je dominatno privatna, ali ima onih koje su potpuno izopštene i tu ni taj deo priče ne pije vodu.

Fiksni kurs i izvoz

Najnovija stvar koju o fiksnom kursu čujem je da ne pogoduje izvoznicima; da je u neskladu sa izvoznom orijentacijom. Na stranu mitologija o izvozu i "izvoznoj orijentaciji" kao nečemu neupitno dobrom, nečemu što se za sve misleće ljude podrazumeva, već ne znam ni odakale je ova ideja da fiksni kurs slabi izvoz iskrsla. Oblik kursa, načelno, nema veze sa izvozom i uvozom. Na primeru Srbije, stvar je još i obrnuta -- ovaj rukovođeno plivajući kurs još i uništava privredu i izvoznike. Fiksni kurs bi, ako išta, popravio izvoz.

Ilustracije radi, pogledao sam neke podatke. Evo grafika o izvozu kao procentu društvenog proizvoda po zemljama. Zemlje sa fiksnim kursom sve redom imaju veći udeo izvoza u GDP-u; da ne pominjem da uglavnom sve imaju i veće stope rasta GDP, pa prema tome i brže rastuće apsolutne iznose izvoza. Srbija sa svojim kursom pliva na začelju.

Evo i omraženog platnobilansnog deficita. Srbija je i ovde, sa plivajućim kursom i depresijacijama koje navodno stimulišu izvoz, na začelju.

Hajde stručnjaci probajte još jednom. Zašto plivajući dinar? Ili bolje, zašto dinar?

Maverick

Neoznačeno tele koje se odvoji od krda i izgubi se naziva maverick. U politici Maverick je osoba koja formira svoje političke stavove nezavisno od grupe kojoj pripada. To je vrsta individualizma po kojoj je poznat John McCain, ameički senator i predsednički kandidat 2008, koji se za razliku od većine republikanaca zalagao za reformu finansiranja političkih kampanja, za povećanje broja trupa u Iraku i slično.

Političar koji u Srbiji najviše podseća na mavericka je Goran Ješić. On često neslaganje sa svojim partijskim kolegama iznosi u javnost, što pretpostavljam jako nervira stranačko rukovodstvo. Glasno je kritikovao Cvetkovićevu vladu i među prvima je podržao Djilasa za predsednika DS. Kada su ga kritikovali što stavove iznosi u javnost umesto na stranačkim organima, kako valjda statut DS nalaže, odbrusio je da su u pitanju pravila koja nisu dostojna demokratske stranke i da ne namerava da ih poštuje. Zalagao se za veću autonomiju Vojvodine nego što je DS prihvatio. Konačno, danas u Blicu je podržao SNS i URS projekat sa investicionim fondom Al Dahra koji za njegove partijske šefove Pajtića i Djilasa predstavlja protivzakonitu prodaju srpske zemlje.

Bez obzira da li se slažete sa Goranom Ješićem mora mu se odati priznanje da je možda i najprincipijelniji političar u Srbiji. Maverick. 

Odgovornost

Danas me je po ko zna koji put inspirisao ministar za koga uvek pomislim da mu teče poslednji mandat u vladi, a on me uvek razuveri i nastavi da ima neproporcionalno moći nad našim životima u poređenju sa poverenjem koje uživa u biračkom telu. Jedan od osnovnih problema, doduše ne samo srpske privrede, je da za loše rezultate velikih igrača niko nije suštinski kriv, pa je dominatna praksa socijalizacija gubitka. Na taj način veliki se sistemski stimulišu na rizično ponašanje, bilo da su to banke, preduzeća ili paradržavni fondovi, a to rizično ponašanje često je usko povezano sa koruptivnim podsticajima. Da bi Srbiji bilo bolje, jedan od osnovnih postulata bi morao postati: kada firma ne može da finansira dospele obaveze ona ide u bankrotstvo, a vlasništvo nad firmom preuzimaju poverioci. U srpskom slučaju banke. To ne znači da firme više nema. Naprotiv, ona je u rukama banke, koja nema ama baš ništa od toga da raskrčmi firmu i da prođe gore nego što bi prošla kada bi ta firma nastavila svoj život. Ona mora da je restrukturira ili da nađe nekoga ko će to da uradi. Ako to ne uradi kako treba banka trpi gubitak, ako uradi na pravi način banci će biti dobro, a firma nastavlja život sa novim vlasnicima (pretpostavka je da će banka pre ili kasnije prodati tu firmu) koji će verovatno svoj posao da rade bolje. Država ne mora da ulazi u priču, neki socijalni slučaj iz svog poreza ne mora da finansira gubitke velikih igrača, a ja ne moram da slušam kako nam o velikim poslovima i parama govore ljudi koji u svom životu nikada nisu nešto zaradili ni na slobodnom, ni na nešto manje slobodnom tržištu. Zaboravih, ne moram da slušam ni logičke besmislice prema kojima firme dolaze u problem zbog kredita, umesto da se kaže da niko ne bije po ušima da se kredit uzima i da se krediti obično ne mogu isplatiti zato što se firmom loše upravlja, a ne zato što banke neće da budu filantropi, prevashodno jer deponetni banke nemaju takvih želja.

Šta su posledice ovog jednostavnog koncepta. Prvo, akcionari će malo bolje razmisliti kome daju na upravljanje firmu i reagovaće brže kada vide da firma juri u ponor. Menadžeri koji upropaste firmu ili je dovedu u poteškoće lete sa svog posla na vreme. Znajući da im država neće priteći u pomoć, i akcionari i menadžment koga postave mnogo opreznije vagaju svoje poslovne planove i ne srljaju. S druge strane i banke ne dele šakom i kapom pare onima koji su vrlo diskutabilni sa stanovišta kvaliteta, jer znaju da će umesto države morati sami da rešavaju probleme koje su potpirili davanjem loših kredita. Rezultat je da je manje nerealnih pokušaja ekspanzije, manje korupcije, manje relaksiranih banaka i manje firmi koje jure u stečaj zbog igranja sa leveridžom na srpski način. Umesto da socijalni slučaj X daje svoje pare da bi finansirao nerealne poslovne planove velikih igrača, socijalni slučaj X iz budžeta dobija još neki dinar za 'leba i s 'leba, a ministri manje mudruju o apstraktno-filozofskim konceptima socijalnih korpi u saradnji sa najširim krugom stejkholdera. Takođe, znajuči da nema drugog izlaza za loše kredite do ulaska u vlasništvo, banke više ne mogu da zatežu oko reprograma loših kredita znajući da će se pojaviti Gandalf od Vlade, nego moraju mnogo pre da reaguju reprogramom kada vide da im je to bolje od ulaska u vlasništvo, a sam reprogram može da uključuje neki oblik kontrole poslovanja dužnika.

Eto, znam da je ovo preprosto da bi bilo prihvaćeno, ali i to bi bio korak napred. Potom se može krenuti na utvrđivanje broja meseci u godini, da li se može trošiti ono čega nema, da li je bolje imati pravo na papiru ili u praksi i tako dalje....

Austrijska teorija recesija

U komentarima na pretprethodni post hasd i Dorćolac pitaju zašto sam u knjizi posvetio relativno malo prostora austrijskoj teoriji recesija (ili poslovnih ciklusa ili ABCT) i kakve su moje zamerke na istu. 

Da prvo vidimo šta ta teorija nije. ABCT nije teorija koja kaže da ako u jednom periodu imate monetarnu ekspanziju u narednom sledi krah. To da će posle monetarne ekspanzije morati da usledi prilagođavanje nadole i recesija nije specifično za ABCT, već je široko prihvaćena stvar, od strane monetarista, novih kejnzijanaca i drugih škola. Ono što je specifično za ABCT je mehanizam tog kraha. On se za ABCT sastoji u tome da su u fazi ekspanzije investotori zavarani veštački niskim kamatnim stopama; zbog čega onda ulažu u dugoročnije projekte više nego što bi inače bio slučaj; ali kad ekspanzija jednom prestane vidi se da su mnogi od ovih dugoročnih projekata bili neisplativi; onda ti projekti propadaju i to je glavni uzrok recesije. 

Dakle, kad se kritikuje ABCT ne kritikuje se široko prihvaćena ideja da će monetarna ekspanzija jednom morati da prestane i da će uslediti prilagođavanje i recesija, već ovaj specifični mehanizam. 

Taj specifični mehanizam nije previše ubedljiv iz više razloga. 

Prvo, on pretpostavlja ekstremnu kratkovidost ulagača. Po ABCT, kada biznismen vidi da su kamate niske, on ne pomisli da je to možda privremena politika centralne banke i da će uslediti inflacija i zatim krah, nego naivno pomisli da će tako biti doveka. I to se navodno dešava stalno, privrednici nikad ništa ne nauče, već prilikom svake recesije ponavljaju istu grešku. To je čudno za teoriju koja inače drži da su, ako ne pojedinci onda tržišta u celini, dosta promućurna. 

Drugo, ABCT ima veliki problem u tretmanu kamatnih stopa. Biznis je kod odluka o ulaganjima pre svega zainteresovan za dugoročnije stope. Ali centralna banka ne može da kontroliše dugoročne stope. Štaviše, ako kratkoročne veštački smanji, ona samim tim dugoročne nenamerno povećava, zbog inflacionog efekta koji smanjenjem kratkoročnih stopa stvara. Ako  centralna banka veštački snizi kratkoročne kamate to neće smanjiti nego će povećati dugoročne i tako negativno delovati na ulaganja, u obrnutom smeru od predviđanja ABCT. ABCT jedino ostaje da barata sa kratkoročnim stopama, ali kao što rekoh, one za realni biznis nisu previše bitne. Pogledajte prethodnu krizu -- ljudi su kupovali stanove sa kreditima na 30 godina, to su bile kamate koje su gledali a centralne banke njih mogu da menjaju onoliko koliko meteorolozi mogu da promene klimu. A nije mnogo različito ni ako uzmete jednogodišnje ili petogodišnje kamate.

Treće, ABCT mehanizam, ponavljam, nije isto što i široko prihvaćena tvrdnja da posle veštačke ekspanzije sledi krah. ABCT mehanizam kaže da su u godinama buma, zbog niskih kamata, investicije rasle više nego što je trebalo, jer su dugoročna ulaganja imala više smisla od kratkoročnih ulaganja i potrošnje. Ali ako je to zaista tako, učešće kratkoročne, lične potrošnje bi tokom godina investicionog buma trebalo da pada. Ako uzmemo poslednju svetsku ekonomsku krizu, 2002. do 2007. je potrošnja trebalo da raste relativno sporije od investicija, što nije tačno. To je poznati problem sa ABCT, testiran i na ranijim recesijama -- investicije i potrošnja se obično kreću zajedno (što potvrđuje da postoje obični bumovi i krahovi), a ne u suprotnim smerovima (kao što bi po ABCT trebalo da bude).

Četvrto, svet se u sto godina otkad je Mizes predložio ovu teoriju dosta promenio. Čak i kad bi tvrdnje ABCT o zavaravanju investitora kamatnim stopama bile potpuno tačne, koliko bi tako nešto bilo bitno u današnje vreme? Pogledajte poslednju svetsku finansijsku krizu. Tu je ulogu igralo toliko državnih politika -- podsticanje građevinarstva; zakonska rešenja o ličnom bankrotsvu; dugogodišnja "preveliki da propadnu" doktrina;  međunarodna bazelska regulacija; mnogo domaćih finansijskih regulacija; uloga koju su države dodelile rejting agencijama; i mogao bih još dugo da nabrajam -- i sada uz sve to što ometa normalno funkcionisanje tržišta mi treba da poverujemo da je do krize došlo zbog loših kamatnih signala? Zato što je neko previše investirao u dugoročne projekte a premalo u kratkoročne? Čak i ako bi tako nešto bilo tačno, kad moje prethodne primedbe ne bi važile, o tome bi imalo smisla govoriti samo na tržištu bez većih ostalih distorzija. Ali u današnjem finansijskom sistemu distorzije su tolike da ABCT, čak i kad bi bila ispravna ne bi bila ni u prvih deset uzroka današnjih recesija. 

To su ukratko razlozi zašto ABCT ne pridajem mnogo pažnje. 

Energetska efikasnost

Malo stvari može da me izvede iz takta kao navođenje lažnih ili besmislenih podataka. Članak u Blicu je dobar primer. Recimo:

Energetska efikasnost u Srbiji je izuzetno niska u poređenju sa prosekom u zemljama Evropske unije, jer se u našoj zemlji troši 2,5 puta više energije po jedinici društvenog proizvoda u odnosu na svetski prosek i četiri puta više od proseka u EU.

Da bi bilo jasnije šta je ovde problem, navodim sledeći primer:

Energetska efikasnost u stanu moje babe je izuzetno niska u poređenju sa mojim stanom, jer se u njenom stanu troši 2,5 puta više energije po dinaru dohotka nego u mom. Ja sa mojih 100.000 dinara mesečno potrošim samo 2.000 Kwh, a ona sa svojom penzijom od 20.000 potroši čak 1.000 Kwh!

E, koliko logike ima moja izjava, toliko logike ima i citat iz članka u Blicu. Ali, to je tek početak:

Domaćinstva u Srbiji troše 2,5 puta više energije po kvadratnom metru stambenog prostora od nekih zemalja EU.

Koje su to "neke zemlje EU"? Nemam pojma, ne kažu, ali se verovatno misli na Maltu, Kipar, Grčku, Španiju, Portugal i slične zemlje gde se deca rasplaču od sreće (ili straha) kada vide sneg.

Srbija ima najniži stepen energetske efikasnosti u Evropi. Države zapadne Evrope po kvadratnom metru potroše oko 100 kWh energije godišnje, a u našoj zemlji je potrošnja od 150 do 180 kWh.
Malo pre je bilo 2,5 puta više, sad je samo 50%-80% više. Ali, ovde se više ne govori o "nekim zemljama EU", već o "državama Zapadne Evrope", tako da opet nije jasno o kojim zemljama se govori. Međutim, šta je zajedničko za "države Zapadne Evrope"? Pa, ako baš gledamo Zapadnu Evropu, u geografskom smislu, zajednička im je klima. A klima u zemljama poput Francuske, Engleske, Belgije i Holandije je mnogo blaža nego klima u Srbiji - niti su zime tako hladne, niti su leta tako topla. A, ako zime nisu tako hladne, a ni leta nisu tako topla, onda su i potrebe za grejanjem zimi, odnosno za hlađenjem leti, manje nego u Srbiji, pa su, samim tim, jeli, te zemlje mnogo "energetski efikasnije".

Evo je ovde dobra klimatska mapa:






Dakle, kao što možete da primetite, "Zapadna Evropa" je prilično irelevantna za nas ovde. Mnogo su relevantnije zemlje Centralne i Istočne Evrope poput Mađarske, Češke, Rumunije ili Poljske.

Trebalo mi je malo vremena da pronađem podatke, ali sam na kraju uspeo. Postoji sajt, na kojem možete naći upravo indikator koji nas zanima - koliko energije se troši po kvadratu stambenog prostora (naravno nema Srbije). Pošto je sajt rađen u Flashu (valjda) ne mogu da stavim link, ali evo print screena (kliknite za veću sliku):




Na mapi vidite koje zemlje su posebno "energetski neefikasne". Igrom nekog vrlo čudnog spleta okolnosti, radi se baš o onim zemljama koje imaju kontinentalnu klimu i vrlo hladne zime.

Na levoj strani možete videti rang listu zemalja sa najvećim utroškom energije po kvadratnom metru - nakon Letonije, Finske i Estonije (koje baš i nisu za nas relevantne), slede upravo Poljska, Češka, Rumunija, Nemačka, Slovenija, Austrija i Mađarska - dakle zemlje sa zimama koje je slične našim.

Pored klime, bitan je još jedan faktor - koliko ljudi živi u stanu, a koliko živi u kući? Sasvim je jasno da su stanovi energetski efikasniji, jer se toplota manje rasipa nego kada se radi o kućama. Procenat stanovništva koje živi u kući veoma varira od zemlje do zemlje, a evo ovde podataka za EU:

Naravno, ovo je delimično rezultat upravo klime, ali mislim da su važniji socio-ekonomski faktori, poput recimo urbanizacije, pošto je jasno da seosko stanovništvo uglavnom ne živi u energetski efikasnim soliterima. Nisam uspeo da pronađem podatke za Srbiju, ali se ne bih iznenadio da se nalazimo negde pri desnom kraju skale, gde su i Hrvatska, Slovenija i Mađarska.

Dakle, imajući u vidu da 1) su zime u Srbiji prilično hladne i 2) ovde dosta ljudi živi po kućama, uopšte ne treba da nas čudi da je ove potrošnja energije po kvadratnom metru relativno visoka. Ali, mislim da nema smisla to nazivati "energetskom neefikasnošću".

Apendiks o SAD

Ko je čitao knjigu video je značajan odeljak o tzv. tržišnim monetaristima. To je vrlo zanimljiva grupacija o kojoj ne mogu sada opet naširoko da pišem, ali ću reći šta se njima u međuvremenu dogodilo. Njihov guru je Scott Sumner, koji je od 2008. tvrdio da je recesiju u SAD, a kasnije i u Evropi, izazvala restriktivna monetarna politika. Kako restriktivna kad svi znamo da su kamate bile niske?

Sumner je pokazao do koje mere su ekonomisti postali autistični. Zauzeti modeliranjem i kompjuterskim simulacijama ekonomije, zaboravili su osnove. Ustvari, mlađi osnove nikad nisu ni naučili, jer se na doktorskim programima knjige više ne čitaju. Čitaju se samo tehnički radovi, ne više od desetak godina stari.  

Sumner je, naime, podsetio da se smer monetarne politike ogleda u količini novca -- nešto što je Milton Friedman naglašavao više od svih. A količina novca i brzina njegovog opticaja su u 2008. pale, bez obzira što su kamate bile niske.  Naprotiv, kamate su bile niske jer je količina novca pala, pa je to izazvalo deflaciona očekivanja. Kamate su bile niske zbog prethodno restriktivne monetarne politike. 

2008. je Sumner, inače nepoznati profesor skromnog koledža praktično jedini to uvideo. Velikim monetarnim autoritetima, stotinama profesionalaca u Fedu i Ivy League ekonomistima je to nekako promaklo. Sumner, koji se inače ne bavi hi-tech modeliranjem nije znao kako drugačije da objavi to što ima da kaže, pa je pokrenuo blog i preko njega počeo da saopštava to što ima. Pri tome on nije ništa novo izmislio, već je podsećao ljude na ono što je govorio Friedman i što je trebalo da svima u branši bude poznato: ne gledajte u kamatne stope, gledajte u količinu novca.

U međuvremenu je Sumner stekao pristalice i kao što rekoh, njemu i sledbenicima sam u knjizi posvetio celo poglavlje. Međutim, pravi Sumnerov uspon nastupio je tek nakon što je knjiga predata u štampu. Otprilike ovim redosledom, neki od vodećih monetrnih ekonomista (naročito Michael Woodford) su prihvatili Sumnerove ideje i propagirali ih na konvenciji Feda u septembru 2012; mediji su počeli o njima izveštavati (odjednom je Sumner dospeo u WSJ, FT, Economist, Bloomberg i druge medije, Kongres ga je pitao za mišljenje); centralni bankari su se priključili (novi guverner Banke Engleske na primer). 

Izgleda da su i Fed i Bernanke prihvatili tumačenje tržišnih monetarista, jer ubrzo posle pomenute konvencije i rasta Sumnerizma, Fed je krenuo sa dodatnim intervencijama. Trenutno Fed štampa dodatnih 85 milijardi dolara mesečno, u nameri da preokrene trend. Međutim, ovako nešto nije nužno po ukusu tržišnih monetarista. Sumner ima dijagnozu krize (nastala je zbog naglog pada novčane mase), lek za izlazak iz nje (podići novčanu masu pomnoženu brzinom opticaja na nivo prethodnog trenda), ali se pre svega zalaže za monetarno pravilo -- rast nominalnog GDP po konstantnoj stopi. Poenta nije da Bernanke posle konvencije arbitrarno odluči da odštampa još para, poenta je uspostaviti režim, pravilo, koje ne dozvoljava ni nagli rast ni pad nominalnog GDP, već cilja njegov rast po konstantnoj stopi. 

Time su tržišni monetaristi u Friedmanovoj tradiciji. Ni oni, kao ni Friedman, ne znaju zašto centralna banka uopšte postoji i najradije bi je ukinuli; kad već postoji, onda kažu da ne bi smela arbitrarno da odlučuje, već bi monetarna politika morala biti obavezana pravilom. 

U svakom slučaju, uspon tržišnog monetarizma je lepa priča iz 2012. zbog povratka Friedmanovih ideja i kao pokazatelj uticaja koji jedan bloger može na kraju da ostvari. Nepoznati profesor koji se oslanja na klasično znanje i zdrav razum, koji ne robuje naučnom pomodarstvu i konvencijama i zato je van uglednih pozicija, je samo uz pomoć tastature u jednom trenutku postao najuticajniji ekonomista na svetu.

Evo par linkova o naglom rastu Sumnerovog uticaja, ovde i ovde. 

Šta je sa evrozonom?

Što se savremenih događaja tiče moja knjiga staje negde u avgustu 2012. -- zato čitajte ovo kao njen apendiks. U vezi evra, knjiga otprilike kaže da u ovom trenutku jedini spas može da dođe iz Evropske centralne banke, pred kojom je paradoksalan izbor: može da spase sopstvenu valutu samo podrivajući je. 

U međuvremenum, evrozone i krize evra više nema u vestima. Kriza je, bar na neko vreme, zaustavljena. Kako se to dogodilo i šta je ECB tu uradila? 

U proteklih par godina uradila je nekoliko stvari o kojima je bilo reči, na blogu ili u knjizi. Na primer, jeftini dugoročni krediti evropskim bankama sa ciljem da ih oni upotrebe za kupovinu obveznica kriznih zemalja. Ti krediti su privremeno gasili paniku ali ubrzo zatim bi kamate ovih obveznica opet skočile. 

Ali ključna stvar koja je ovog puta na duže vreme sanirala krizu je ono što je u septembru 2012. uradio novi guverner Mario Dragi. ECB je izašla sa planom da, u slučaju pogoršanja krize, kupuje neograničene iznose obveznica zemlje koja je u krizi.  "Neograničene" je ključna reč. U prethodnim akcijama, ECB je kupovala te obveznice Španije, Italije i drugih, ili posredno ohrabrivala njihovu kupovinu, u određenim, ograničenim iznosima. Te kupovine bi smanjile kamate za ove zemlje, ali je to uvek bilo privremeno jer je i dalje postojao strah da će kupovina jednom prestati, kamate na njihove obveznice opet porasti i zemlje opet upasti u krizu. 

Kada je Dragi rekao da će ECB to raditi u "neograničenom" iznosu, on je eliminisao jedan potencijalni mehanizam krize: paniku samu po sebi. Kada ste u punom bioskopu, stampedo može da nastane i zato što neko počne da paniči bez razloga; i dalje ima mesta za sve i kad bi svi bili mirni lepo biste izašli kroz vrata. I na finansijskom tržištu panična prodaja, recimo, španskih obveznica, sama po sebi može da izazove špansku krizu -- kamate zbog panike porastu, usled čega Španije ne može da se zaduži da servisira dug, usled čega se kriza pogoršava jer sada već postoji i realna opasnost, svi hoće da izađu iz španskih obveznica, kreće još veća prodaja, kamate onda dalje rastu i tako do bankrota. Obećanjem da će u ovakvim slučajevima kupovati neograničene količine španskih obveznica, ECB je eliminisala paniku kao povod krize. 

Interesantno je da ECB apsolutno ništa osim tog obećanja nije uradila. Rekla je da će to uraditi u slučaju krize, ali baš zbog tog obećanja kriza više nije ni bilo! Nema stalnog straha da će neko drugi početi da prodaje španske obveznice i da će svi ostali slediti, pa prema tome ni vi ne prodajete svoje već ih čuvate i ubirete kamatu. 

Ali da li je sve ovako lako? Gde leže potencijalni problemi? 

Prvo, ovo je dalo oduška zemljama poput Španije i stvorilo moralni hazard. Španija sada ipak ne mora da smanji donacije svom kriket savezu i subvencije društvu filatelista. Istina, da bi ECB pomogla, zemlja mora da formalno aplicira i prihvati programe mera štednje slične onima koje su IMF i evrozona stavili Grčku, pa to donekle sprečava da raskalašno troše i uzdaju se u besplatnu pomoć ECB. 

Drugo, panika može da bude jedan neposredni pokretač krize, ali uzroci krize su i dalje nagomilani dugovi. Bioskop je i dalje prepun i nastavlja da se puni. Ako se to nastavi, u nekom trenutku ni obećanje ECB neće biti dovoljno da spreči stampedo. 

Za sada, tržišta veruju ECB. Niko nema interesa da prvi proda španske ili portugalske obveznice, jer zna da će izgubiti. Spekulativna prodaja bi bila siguran gubitak, jer ECB ima neograničene resurse za intervenciju u suprotnom smeru, kupiće sve što prodate. Ali ako dug nastavi da se nagomilava i većih reformi ne bude, tržišta će početi da misle da Mario blefira. Počeće da misle da je problem sada preveliki da bi se čak i ECB usudila da interveniše. Intervencije ECB nisu besplatne, one su posredno veliki trošak za zemlje evrozone. Ako ECB zaista interveniše na ovakav način, to će na kraju morati da bude ili inflatorno ili pokriveno iz budžeta drugih zemalja. Dragijevo obećanje je neograničena kupovina, ali takva kupovina neće imati beskrajnu toleranciju. 

Zato, kriza je za sada samo prikrivena. Paniku u svakom trenutku može da izazove čak i nešto poput neoprezne izjave Angele Merkel da su se Dragi i ECB previše osmelili i da neće moći da urade baš sve što naume. Kriza je sanirana na psihološki način, obećanjem intervencije; tako se može vratiti na isti način, gubljenjem poverenja u ovo obećanje.