Apendiks o SAD

Ko je čitao knjigu video je značajan odeljak o tzv. tržišnim monetaristima. To je vrlo zanimljiva grupacija o kojoj ne mogu sada opet naširoko da pišem, ali ću reći šta se njima u međuvremenu dogodilo. Njihov guru je Scott Sumner, koji je od 2008. tvrdio da je recesiju u SAD, a kasnije i u Evropi, izazvala restriktivna monetarna politika. Kako restriktivna kad svi znamo da su kamate bile niske?

Sumner je pokazao do koje mere su ekonomisti postali autistični. Zauzeti modeliranjem i kompjuterskim simulacijama ekonomije, zaboravili su osnove. Ustvari, mlađi osnove nikad nisu ni naučili, jer se na doktorskim programima knjige više ne čitaju. Čitaju se samo tehnički radovi, ne više od desetak godina stari.  

Sumner je, naime, podsetio da se smer monetarne politike ogleda u količini novca -- nešto što je Milton Friedman naglašavao više od svih. A količina novca i brzina njegovog opticaja su u 2008. pale, bez obzira što su kamate bile niske.  Naprotiv, kamate su bile niske jer je količina novca pala, pa je to izazvalo deflaciona očekivanja. Kamate su bile niske zbog prethodno restriktivne monetarne politike. 

2008. je Sumner, inače nepoznati profesor skromnog koledža praktično jedini to uvideo. Velikim monetarnim autoritetima, stotinama profesionalaca u Fedu i Ivy League ekonomistima je to nekako promaklo. Sumner, koji se inače ne bavi hi-tech modeliranjem nije znao kako drugačije da objavi to što ima da kaže, pa je pokrenuo blog i preko njega počeo da saopštava to što ima. Pri tome on nije ništa novo izmislio, već je podsećao ljude na ono što je govorio Friedman i što je trebalo da svima u branši bude poznato: ne gledajte u kamatne stope, gledajte u količinu novca.

U međuvremenu je Sumner stekao pristalice i kao što rekoh, njemu i sledbenicima sam u knjizi posvetio celo poglavlje. Međutim, pravi Sumnerov uspon nastupio je tek nakon što je knjiga predata u štampu. Otprilike ovim redosledom, neki od vodećih monetrnih ekonomista (naročito Michael Woodford) su prihvatili Sumnerove ideje i propagirali ih na konvenciji Feda u septembru 2012; mediji su počeli o njima izveštavati (odjednom je Sumner dospeo u WSJ, FT, Economist, Bloomberg i druge medije, Kongres ga je pitao za mišljenje); centralni bankari su se priključili (novi guverner Banke Engleske na primer). 

Izgleda da su i Fed i Bernanke prihvatili tumačenje tržišnih monetarista, jer ubrzo posle pomenute konvencije i rasta Sumnerizma, Fed je krenuo sa dodatnim intervencijama. Trenutno Fed štampa dodatnih 85 milijardi dolara mesečno, u nameri da preokrene trend. Međutim, ovako nešto nije nužno po ukusu tržišnih monetarista. Sumner ima dijagnozu krize (nastala je zbog naglog pada novčane mase), lek za izlazak iz nje (podići novčanu masu pomnoženu brzinom opticaja na nivo prethodnog trenda), ali se pre svega zalaže za monetarno pravilo -- rast nominalnog GDP po konstantnoj stopi. Poenta nije da Bernanke posle konvencije arbitrarno odluči da odštampa još para, poenta je uspostaviti režim, pravilo, koje ne dozvoljava ni nagli rast ni pad nominalnog GDP, već cilja njegov rast po konstantnoj stopi. 

Time su tržišni monetaristi u Friedmanovoj tradiciji. Ni oni, kao ni Friedman, ne znaju zašto centralna banka uopšte postoji i najradije bi je ukinuli; kad već postoji, onda kažu da ne bi smela arbitrarno da odlučuje, već bi monetarna politika morala biti obavezana pravilom. 

U svakom slučaju, uspon tržišnog monetarizma je lepa priča iz 2012. zbog povratka Friedmanovih ideja i kao pokazatelj uticaja koji jedan bloger može na kraju da ostvari. Nepoznati profesor koji se oslanja na klasično znanje i zdrav razum, koji ne robuje naučnom pomodarstvu i konvencijama i zato je van uglednih pozicija, je samo uz pomoć tastature u jednom trenutku postao najuticajniji ekonomista na svetu.

Evo par linkova o naglom rastu Sumnerovog uticaja, ovde i ovde. 

Šta je sa evrozonom?

Što se savremenih događaja tiče moja knjiga staje negde u avgustu 2012. -- zato čitajte ovo kao njen apendiks. U vezi evra, knjiga otprilike kaže da u ovom trenutku jedini spas može da dođe iz Evropske centralne banke, pred kojom je paradoksalan izbor: može da spase sopstvenu valutu samo podrivajući je. 

U međuvremenum, evrozone i krize evra više nema u vestima. Kriza je, bar na neko vreme, zaustavljena. Kako se to dogodilo i šta je ECB tu uradila? 

U proteklih par godina uradila je nekoliko stvari o kojima je bilo reči, na blogu ili u knjizi. Na primer, jeftini dugoročni krediti evropskim bankama sa ciljem da ih oni upotrebe za kupovinu obveznica kriznih zemalja. Ti krediti su privremeno gasili paniku ali ubrzo zatim bi kamate ovih obveznica opet skočile. 

Ali ključna stvar koja je ovog puta na duže vreme sanirala krizu je ono što je u septembru 2012. uradio novi guverner Mario Dragi. ECB je izašla sa planom da, u slučaju pogoršanja krize, kupuje neograničene iznose obveznica zemlje koja je u krizi.  "Neograničene" je ključna reč. U prethodnim akcijama, ECB je kupovala te obveznice Španije, Italije i drugih, ili posredno ohrabrivala njihovu kupovinu, u određenim, ograničenim iznosima. Te kupovine bi smanjile kamate za ove zemlje, ali je to uvek bilo privremeno jer je i dalje postojao strah da će kupovina jednom prestati, kamate na njihove obveznice opet porasti i zemlje opet upasti u krizu. 

Kada je Dragi rekao da će ECB to raditi u "neograničenom" iznosu, on je eliminisao jedan potencijalni mehanizam krize: paniku samu po sebi. Kada ste u punom bioskopu, stampedo može da nastane i zato što neko počne da paniči bez razloga; i dalje ima mesta za sve i kad bi svi bili mirni lepo biste izašli kroz vrata. I na finansijskom tržištu panična prodaja, recimo, španskih obveznica, sama po sebi može da izazove špansku krizu -- kamate zbog panike porastu, usled čega Španije ne može da se zaduži da servisira dug, usled čega se kriza pogoršava jer sada već postoji i realna opasnost, svi hoće da izađu iz španskih obveznica, kreće još veća prodaja, kamate onda dalje rastu i tako do bankrota. Obećanjem da će u ovakvim slučajevima kupovati neograničene količine španskih obveznica, ECB je eliminisala paniku kao povod krize. 

Interesantno je da ECB apsolutno ništa osim tog obećanja nije uradila. Rekla je da će to uraditi u slučaju krize, ali baš zbog tog obećanja kriza više nije ni bilo! Nema stalnog straha da će neko drugi početi da prodaje španske obveznice i da će svi ostali slediti, pa prema tome ni vi ne prodajete svoje već ih čuvate i ubirete kamatu. 

Ali da li je sve ovako lako? Gde leže potencijalni problemi? 

Prvo, ovo je dalo oduška zemljama poput Španije i stvorilo moralni hazard. Španija sada ipak ne mora da smanji donacije svom kriket savezu i subvencije društvu filatelista. Istina, da bi ECB pomogla, zemlja mora da formalno aplicira i prihvati programe mera štednje slične onima koje su IMF i evrozona stavili Grčku, pa to donekle sprečava da raskalašno troše i uzdaju se u besplatnu pomoć ECB. 

Drugo, panika može da bude jedan neposredni pokretač krize, ali uzroci krize su i dalje nagomilani dugovi. Bioskop je i dalje prepun i nastavlja da se puni. Ako se to nastavi, u nekom trenutku ni obećanje ECB neće biti dovoljno da spreči stampedo. 

Za sada, tržišta veruju ECB. Niko nema interesa da prvi proda španske ili portugalske obveznice, jer zna da će izgubiti. Spekulativna prodaja bi bila siguran gubitak, jer ECB ima neograničene resurse za intervenciju u suprotnom smeru, kupiće sve što prodate. Ali ako dug nastavi da se nagomilava i većih reformi ne bude, tržišta će početi da misle da Mario blefira. Počeće da misle da je problem sada preveliki da bi se čak i ECB usudila da interveniše. Intervencije ECB nisu besplatne, one su posredno veliki trošak za zemlje evrozone. Ako ECB zaista interveniše na ovakav način, to će na kraju morati da bude ili inflatorno ili pokriveno iz budžeta drugih zemalja. Dragijevo obećanje je neograničena kupovina, ali takva kupovina neće imati beskrajnu toleranciju. 

Zato, kriza je za sada samo prikrivena. Paniku u svakom trenutku može da izazove čak i nešto poput neoprezne izjave Angele Merkel da su se Dragi i ECB previše osmelili i da neće moći da urade baš sve što naume. Kriza je sanirana na psihološki način, obećanjem intervencije; tako se može vratiti na isti način, gubljenjem poverenja u ovo obećanje. 

Vizionar

Đilas, dobro, predlaže fiksni kurs dinara. Ali:

1. Država mora da kroz nacionalnu strategiju prepozna poljoprivredu, prehrambenu industriju, energetiku, IT industriju... 

2. U prvoj fazi treba da se posvetimo jačanju industrija u kojima već danas imamo stručnu radnu snagu i dobar privredni rezultat. Za mene su to prehrambena industrija, poljoprivreda i IT sektor. U drugoj fazi subvencije treba da usmerimo u razvoj industrija koje su izvozno konkurentne, a koriste pre svega domaće sirovine i energiju.

3. Država treba da formira Razvojnu i izvoznu banku Srbije...

4. Neophodno je da kreiramo prostor za otvaranje novih državnih preduzeća... 

5. ... nove oblike javno-privatnog partnerstva...

9. Važno je da usvojimo poseban plan za ubrzan razvoj prvih 10 gradova u Srbiji...

10. Moramo da zabranimo dalju prodaju poljoprivrednog zemljišta...

12. Nužno je da restruktuiramo, osavremenimo i profesionalno ojačamo javna preduzeća...

13. Treba da usvojimo program "10.000 stručnjaka" kroz koji ćemo školovati uspešnu decu koja žele da rade za državu... Tako ćemo stvoriti stručnu bazu u državnoj upravi i javnim-državnim preduzećima.

Od oportunitetnih i korumpiranih mnogo su opasniji političari u zabludi. Đilas i ostali u DS-u izgleda da su zaista u dubokoj zabludi. Da su samo korumpirani, izneli bi jedan plan pa bi se posle predomislili, po Dinkićevom uvežbanom scenariju. Ali kada opoziciona stranka iznosi jedan ovakav plan posle poraza, za novi početak, to znači da je stvar mnogo gora od pokvarenosti i korumpiranosti. Oni, tragično, ništa ni ne shvataju.

Libertarijanska utopija

Jedan od najčešćih, i za većinu ljudi najuverljivijih, prigovora koji se daje na sam pomen libertarijanske anarhije je da tako nešto nikad nije postojalo. Ako država nije potrebna, i još gore nije moralno opravdana, kako to da nikad u ljudskoj istoriji ne srećemo slučaj razvijene civilizacije bez države? Ti si sad najpametniji, niko pre tebe se nije setio da privatizuje vojsku, policiju ili sudstvo.

Ja predlažem da ovaj problem osvetlimo iz jednog drugačijeg ugla. Pozivam vas da zajedno napravimo jedan misaoni eksperiment. Zamislite društvo u kome vlada gotovo potpuni laissez-faire, ne postoji nikakva državna regulativa privrede, prava investitora su striktno zaštićena i uopšte, reč je o uzornom kapitalističkom sistemu kakav bi svaki libertarijanac podržao. Njihovi zakoni štite sve oblike privatnog vlaništva, uključujući kupoprodaju, transfer, ugovore, nasleđivanje, ortakluke i sve ostalo što srećemo i u modernim kapitalističkim ekonomijama. Štaviše, naš utopijski sistem je rotbardijanski do te mere da zabranjuje frakciono bankarstvo: onaj ko pozajmi drugome i jedan cent depozita po viđenju smatra se kriminalcem.

Ali, naša utopijska zajednica ima jedan vrlo čudan politički sistem. Najpre, ne postoji ništa što bi se moglo opisati kao šef države - nema kralja, ni cara, ni predsednika, poslove države obavlja nakolicina različitih izabranih funkcionera koji su zaduženi za različite stvari, a često njihove nadležnosti i nisu sasvim jasne. Predsednik Nikolić ne bi znao s kime da zakaže sastanak kad bi ga odveli u našu utopijsku zajednicu. Još gore, zakonodavno telo je potpuna sprdnja: imamo dve različite skupštine u kojima sede ljudi koji se biraju na različitim izborima i iz različitih delova populacije. I svaka od tih skupština ima apsolutnu zakonodavnu moć ne obazirući se na to šta druga skupština radi. Ako donesu direktno suprotne zakone nema nekog zajedničkog tela koje bi arbitriralo.

Ali, stvar je još crnja. Naša mala utopija uopšte nema ni policiju! Sam koncept policije im je nepoznat. Pa kako sprovode ugovore? Individualno. Kada dobijete na sudu pravo da sprovedete ugovor, ili da kaznite počinioca krivičnog dela koji vas je oštetio, to radite sami, ili rotbardijanski, angažujući neku privatnu agenciju. Ali, ne samo da nema policije, nego je i pravni sistem poluprivatan. Postoji jedan državni funkcioner koji igra određenu ulogu u vođenju pravnih procesa, ali je ta uloga ograničena: on samo sastavlja listu potencijalnih sudija, koja je javna. Sudije nisu državni službenici nego privatne osobe. Strane u sporu onda biraju same konsenzusom sa te liste ko će suditi, i jedina dalja uloga tog funkcionera je da stavi pečat i formalizuje odluku koju sudija donese, bez prava preispitivanja. I onda privatna lica sprovode zakon. Još zabavnije, sami zakoni po kojima se sudi su nastali postupno, kao običajno pravo, a ne "zakonodavstvom". Država ne igra skoro nikakvu ulogu u regulisanju "zakonskih" prava i obaveza, a način primene i tumačenje zakona određuju opet privatna lica koja se zovu "pravni stručnjaci". Oni su osobe koje stiču autoritet najčešće kao dobri govornici na sudu i komentatori čije knjige i studije postaju zakon tako što ih ljudi prihvataju u praksi! Strukturno slično kao sudije Vrhovnog suda u Americi, samo što ove  ne postavlja i ne plaća država nego tržište, i što nemaju moć da nametnu svoja tumačenja silom nego zavise od svoje popularnosti i dobrovoljnog prihvatanja od strane drugih ljudi.

Tužioci za krivična dela su takođe privatni preduzetnici, osobe koje su se u ranijim sporovima pokazale kao uspešne i onda ih ljudi angažuju dalje i preporučuju drugima. Ne postoji "javni tužilac", osoba koja po "službenoj dužnosti" goni prekržioce zakona i kriminalce. Kažnjavanje zločina je isključivo privatna stvar, između oštećenog i optuženog i njihovog privatnog sudije i tužioca. Tako su i donošenje "zakona", i procedure suđenja i sprovođenje prava i ugovora  u našoj Utopiji u osnovi u privatnim rukama.

Sad vidimo da one dve sumanute paralelne "skupštine" o kojima smo govorili na početku i nisu "zakonodavna tela" u modernom smislu reči, jer one i ne donose zakone, već više forumi koji donose političke odluke tipa ko će da bude ambasador u stranoj zemlji, ko je vojni komandant, da li se ide u rat, da li se povećava porez itd. Pravne regule, zaštita vlasništva, krivično pravo i sva ostala regulativa društvenog života je manje-više u nadležnosti privatnih osoba čiji je jedini legitimitet da su uspešni i cenjeni učitelji, govornici i advokati.

Ako se pitate zašto sam konstruisao celu ovu utopijsku zajednicu i kakvog to uopšte ima smisla, odgovor je: to nije nikakva utopija, nego stvarnost jednog od najstarijih, najcenjenijih, najviše komentarisanih, oponašanih i obožavanih političkih režima u ljudskoj istoriji - Rimske Republike. Ako je nešto kolevka zapadne civilizacije, onda je to Rimska republika. A ipak, ako primenimo mudre argumente savremenih ekonomista o "kolektiivnoj akciji" i "javnim dobrima", Rimska republika se uopšte ne kvalifikuje kao država, već više liči na neku smešnu rotbardijansku ili dejvidfridmanovsku fikciju. U njoj nema državnog monopola sile nego su funkcije zakonodavstva, pravosuđa i policije u rukama privatnih osoba ili asocijacija! Politička suština sistema je jedan amalgam privatnih agencija, anarhije, običajnog prava i političkih institucija, ali po standardima savremene ekonomske teorije, to je čista anarhija!  Hobs je bio toliko užasnut Rimskom republikom i njenom popularnošću da je to smatrao najvećom preprekom "miru i stabilnosti" u Evropi. To nije slučajno.

Stoga, "libertarijanska anarhija" nije nikakv utopijski model koji nigde nije isproban, nego stari i izvorni model uređenja ljudskog društva koji je u potpunosti napušten tek od 17 ili 18og veka naovamo. Sami koncepti policije i pravosuđa kao "javnih dobara" koje mora država da obezbedi su 20-vekovne izmišljotine etatističkih ekonomista: rimska republika je mogla 700 godina da opstoji bez istih (i prvih 200 godina imperije takođe, u značajnoj meri). Srednji vek takođe ne zna za koncept "monopola sile": kada kralj prekrši ugovor sa feudalcem ovaj ima pravo na primenu sile, i štaviše to se smatra dužnošću.Ako gospodar uvredi slugu ovaj ima pravo da angažuje drugog gospodara da u njegovo ime vodi rat (feud) protiv ovog prvog. I ti feudi su bili regulisani opšteprihvaćenim zakonima, kao pravila ratovanja. Sam koncept teritorijalnog monopola sile je nepoznat u Srednjem veku. Svaki govor o "antičkoj državi" ili "srednjovekovnoj državi" je uvek nužno metaforički.

Iz ove vizure, "država" u smislu u kome o njoj govori savremena politička filozofija, i savremena ekonomska teorija,  nije univerzalni standard ljudske civilizacije nego jedan u osnovi relativno skorašnji izum. Anarhija je standard, a država je skorašnja, pomodarska devijacija od tog standarda.

Zašto dinar jača?

Mene i dalje zbunjuje uporno insistiranje celokupne stručne javnosti na različitim prolaznim uzrocima jačanja kursa (ovde ili ovde ili gde god se okreneš), a zanemarivanje osnovnih, kao što su kretanje referentne kamatne stope, novčane mase i inflatornih očekivanja.

Pre nekoliko meseci je jačanje dinara neposredno posle povećanja referentne kamatne stope objašnjavano subvencionisanim kreditima i državnim zaduživanjem; sada kada dinar jača još više objašnjava se kreditom Srbijagasu. Ovi događaji nisu bez značaja, ali mi je sumnjiva važnost koju im pridaju domaći ekonomisti i bankari. 

U Srbiji ima preko 10 milijardi evra samo na računima i još mnogo neobuhvaćenog deviznog keša koji jednako utiče na devizni kurs. Država se zadužuje, ali u isto vreme i otplaćuje kredite; isto važi i za Srbijagas i druge firme. Ovo nisu nove neto sume koje ulaze u zemlju, jer u isto vreme mnogo po različitim osnovama i izlazi. 

Zašto je ovo važno? Ako je monetarna politika uzrok, onda ne mora da znači da je jačanje dinara privremeno -- u principu. U praksi verovatno jeste privremeno, ali iz sasvim drugih razloga od ovih koji se čuju. Ne zato što je Srbijagas ili neko vratio kredit, već zato što će NBS u nekom trenutku odlučiti da olakša monetarnu politiku.

Strateški proizvod

Malinari su ovih dana proaktivni, što je dobro ako želite da vršite pritisak. Hoće red na tržištu i traže da malina bude strateški proizvod. Meni nikada nije bilo jasno šta je to strateški proizvod i zašto je malina strateški, a trešnje nisu, na primer, a trešnjari se nikada ne bude. Kada pogledam spisak zahteva koje povlači status strateškog proizvoda, onda je strateški proizvod onaj koji ima velike probleme da se realizuje na tržištu. Cela Srbija treba da stane iza njih da bi oni u privatnom biznisu zaradili koliko su navikli. Ustvari ceo svet, jer izgleda da je svetsko tržište nezdravo.

Zašto?

Grad Zaječar, nakon što je postao zamajac razvoja Srbije i rešio sve probleme, može da se posveti i socijalnoj politici. Koga interesuje tugaljiva priča može detaljnije da se informiše o velikom sportisti. Naravučenije, nije bitno koliko si neodgovoran u životu, dovoljno je biti patetičan i staviti pridev "veliki" i to plasirati u medije i eto prilike za jeftine poene lokalnim šerifima.

Klima, vetar, cenzura

Marko je već pisao o Belamiju, a danas je izašao kratak članak na B92 sa par videa. Moguće je da čovek u osmoj deeniji života ne može da odgovori obavezama, ali uvek je čudno kada se to poklopi sa zastupanjem stavova koji negiraju klimatske promene izazvane delovanjem čoveka, odnosno ukazuju na štetnost vetroparkova.

Selo spava, kanal žubori

Dve infrastrukturne utopije su obeležile ekonomske ideje SNS u kampanji. Prva je bila ogromna industrijska zona na Dunavu, od Beograda do Novog Sada, a druga je kanal Dunav-Velika Morava-Vardar-Egejsko More. Kako je po neimare otišla delegacija u Kinu, a javnost krenula da se interesuje za infrastrukturne tlapnje, red je nešto reći i o infrastrukturnoj naučnoj fantastici.

Prvo, naučna fantastika nije ista u svim delovima sveta. Da je u pitanju kanal koji spaja tri razvijene, uračunljive i elementarno organizovane države, koje bi ga mogle izgraditi, njime upravljati i od njega imati i nekakvu korist, ne bi to bila naučna fantastika - to bi bio projekt koji bi se možda i ostvario, verovatno nikada ne bi otplatio, ali bi se kroz nategnute gimnastike eksternih efekata mogao podvesti pod grupu koliko-toliko smislenih državnih projekata. Kako nam svi pokazatelji govore da Grčka, Firom i Srbija ne zadovoljavaju gore pobrojane uslove, onda smo žanrovski odredili projekt. Imajući u vidu da je NF, u ovom slučaju podržanr INF, blagodaran kao oblik brejnstorminga, koji daje kreativnost, a to je ono što našem društvu nedostaje u svim oblastima osim u sferi polurazbojničke preraspodele, ima smisla dati i neke argumente.

Prvi argument se odnosi na vodeni saobraćaj kao takav. Ako je nečega u Srbiji napisano na hiljade strana, a učinjeno groteskno malo, to je korpus projekata vezanih za Koridor 7, u našem narodu poznat kao Dunav. Taj Dunav, teče kako teče već vekovima, ne ište para da se njime plovi, ali avaj, od sve te silne dunavske infrastrukture skoro pa ništa, saobraćaj stagnira, a Srbija kao država nije u stanju da Dunav očisti decenijama od olupina iz Drugog svetskog rata. Logički argumenti govore da će se teško pojaviti neki novi saobraćaj i da će naša država pametnije upravljati onime što skupo plati nego onime što ne košta ništa. Ko iole poznaje taj vodeni saobraćaj zna da vreme i nije baš neki problem, par dana više-manje neće promeniti troškove prevoza koji bi umesto putanjom Egejsko More-Mramorno more-Crno more - Dunav išli kroz kanal, koji bi se, ipak morao naplaćivati pa su sve šanse da ne bi bio neka opcija. Sve i da pretpostavimo da je taj krak saobraćaja neviđeno bitan. Ako je reč o samoj privredi duž kanala, pa sve i da se ista razvije, jeftinije je obnoviti železnicu i uraditi čestitu intermodalnu luku.

I tako se kroz natuknutu železnicu stiže do realnosti. Naša država se pokazala nesposobnom u svakom pogledu kada je reč o infrastrukturi. Ako ćemo krenuti u stanje sposobnosti bolje je ići sa nečim što se meri u stotinama miliona nego odmah udariti u desetine milijardi. Zemlja koja gradi 10-ak kilometara auto puta godišnje, koja nije u stanju da obnovi više od 10 kilometara pruge godišnje i gde su svi ti poslovi specifična inženjerska tehnika izgradnje & ugradnje je očajno mesto za investiciju ovakve vrste, taman i da se svaki dan sudaraju brodovi u Dunavu.

Kada je reč o finansijama, pričati da će neko finansirati projekat koji je skuplji od svih SDU u Srbiji zajedno ili da će država koja prosi po svetu da ne bi bankrotirala još neku godinu ući u finansiranje radova reda veličina sa 10 nula u evrima je lišeno elementarne logike. Sve i da se ne vraćamo na pitanje koliki je to obim saobraćaja koji generiše prihode koji investitoru omogućavaju da ostvari normalan prinos ponderisan rizikom.

I na kraju, ne najmanje bitno. Kanal kada se napravi ište pare za održavanje. Ako je verovati našim praksama održavanja kanalske mreže u Vojvodini, mrka kapa.

A Kinezi? Pa oni imaju para što ih ne bacaju, a i kada ih bace to rade u Kini, što bi to radili u Srbiji?

Marš na Drinu

Znamo svi da je Vuk Jeremić osoba koja ima iskrivljenu percepciju o svojim poslovima. Kao šef diplomatije bio je popularan u Srbiji, jer vox populi i ne može da shvati kako se ozbiljni ljudi bave ozbiljnom diplomatijom u ozbiljnim državama. Bio je, ustvari, šef diplomatije za domaću upotrebu. Za veći deo sveta, bio je neozbiljan, često i nepoželjan. Učinci su mu uglavnom nepostojeći kada se sve sabere, barem kada je reč o boljitku Srbije. Slično ponašanje nastavio je i kao predsedavajući Skupštine UN, a javnost u Srbiji koja ga je volela kao šefa diplomatije danas ga voli misleći da je on tamo nešto više od majstora protokola. Dakle, moje mišljenje je da je on svojim radom naneo i nanosi štetu Srbiji, ako pretpostavimo da želimo da Srbija bude jedna zapadna država i uređena tržišna demokratija.

Ovih dana su ga prvo napali Bošnjaci SAD, a potom i domaći "izvinjavao/la bih se zbog svega i svačega i govorio/la bih pih, pih na sve što ima nešto tradicionalnog i srpskog". Pesma Marš na Drinu je pesma koje se samo budala stidi. U toj pesmi je opevano junaštvo u odbrani otadžbine od višestruko nadmoćnijeg agresora. U toj pesmi se slavi pobeda Srbije, za razliku od naše tradicije da veličamo poraze. U toj pesmi se slavi vojska koja je bila na strani pobednika u Prvom svetskom ratu i donela prvu pobedu Antanti u Prvom svetskom ratu. U toj pesmi se slave hrabri vojnici koje su proterali agresora koji je pobio stotine nedužnih civila u Mačvi. U toj pesmi se slavi sloboda, slavi se vojska kojoj je agresor koji je godinu dana kasnije okupirao celu Srbiju podigao spomenik zbog ispoljene hrabrosti. Slavi se jedan narod koji sa današnjim ima malo veze.

Činjenica da je neki maloumnik koristio tu pesmu u vreme kada su oni koji su popljuvali sve što je vredelo u srpskoj istoriji imali svojih pet minuta nije razlog da se iko odriče Cera i Marša na Drinu. Činjenica da je neki maloumnik govorio da je četnik, a bio je istinski naslednik Titovih praksi, ne znači da Srbija treba da se stidi ravnogoraca. Posebno ne treba da se stidi kada primedbu postavlja neko ko govori o ćetnicima. Nisu se Nemci odrekli svoje himne, pa ne treba ni mi da se odričemo svoje istorije.


KO ne zna, a pravi se pametan, neka prvo nauči pesmu o jednoj od retkih epizoda zbog kojih i danas svako ko ima malo mozga u glavi mora da bude ponosan što je građanin Srbije i Srbin.

U boj krenite junaci svi
Kren'te i ne žal'te život svoj
Cer da čuje tvoj, Cer da vidi boj
A reka Drina, slavu, hrabrost
I junačku ruku srpskog sina.

Poj, poj, Drino vodo hladna ti
Pamti, pričaj kad su padali
Pamti hrabri stroj koji je
Pun ognja, sile, snage, proterao
Tuđina sa reke naše drage.

Poj, poj, Drino, pričaj rodu mi
Kako smo se hrabro borili
Pevao je stroj, vojev'o se boj
Kraj hladne vode
Krv je tekla
Krv se lila
Drinom zbog slobode.

Pet godina LibeKa

Libertarijanski klub ili LibeK ovih dana slavi 5 godina postojanja. Moram da kažem da je impresivno šta su za kratko vreme uspeli da naprave -- na sajtu možete videti više o njihovim projektima i programima. U Beogradu je tokom godina bilo mnogo pokušaja liberalnog ili libertarijanskog organizovanja i pošto sam i sam bio upleten u bar dva ili tri, znam da to ne ide tako lako. Retko koji na kraju izrastu u nešto trajno i održivo. LibeK je uspeo i zato zaslužuje sve čestitke.

O prirodi konkurencije

Ovih dana imamo i malo tema koje su, kako bi se reklo, fundamentalne, temeljne. Jedna od stvari o kojima nismo pisali na blogu je priroda konkurencije. Vrlo često se ona na mikro nivou (koji jedini i postoji, ostalo su najčešće nategnute statističke apstrakcije) posmatra kao konkurencija između firmi u istoj grani ili između firmi koje proizvode supstitute. Na primer, konkurenti Pioniru u Srbiji su Bambi-Banat, Paraćinka, Simka, Štark, Ravanica, kada je reč o domaćim igračima, a u srpskoj ligi igraju i domaće ispostave stranih konditora. Dalji krug su supstituti, na primer proizvođači sladoleda, voćnih jogurta ili štagod neko koristio umesto čokolade ili keksa kada ima potrebu za slatkišima. Međutim, ovo gledište navodi na pogrešne zaključke, posebno one koji sebe doživljavaju kao velike inovatore ili majstore diferencijacije. Nije konkurencija samo ona koja proizvodi iste ili slične proizvode. Potrošač jednostavno ima određen nivo dohotka i on ga može potrošiti na različite načine. Činjenica da je u nekoj grani mala konkurencija ili da je u lokalu uopšte nema, uopšte ne znači da će neko dobro da zaradi. Ja kao potrošač pravim izbor da li ću izabrati da za diskrecioni deo svoje zarade idem u bioskop ili da jedem nekog skupljeg stanovnika morskih dubina. Ili da li ću da se vozim taksijem ili ću da upišem početni kurs francuskoj jezika? Izbor je ponekad između odlaska na skijanje i kupovine skupih cipela, na primer.

Ko ovo ne shvata obično pukne dosta para kada krene u sopstveni biznis.

Knjiga je u prodaji

Ovde je možete pronaći online, po ceni od 594 dinara. 

Gruzijski automobili

Danas sam od druga koji ide u Gruziju s vremena na vreme čuo vrlo zanimljivu priču - glavni izvozni proizvod Gruzije su automobili. Kako automobili, kad Gruzija nema nijednu fabriku automobila?

Pa, radi se o reeksportu - Gruzija je usled vrlo liberalne trgovinske politike postala centar trgovine polovnim automobilima u kavkaskom, čak i centralnoazijskom regionu. Gruzijski uvoznici uvoze velike količine automobila, sređuju ih (naročito japanske automobile, kojima treba i da prebace volan na levu stranu), a zatim ih izvoze državama u okruženju. Kaže mi drug da svuda po Gruziji ima malih radionica koje se ovime bave.

Elem, guglovao sam malo pre i izašlo je dosta sajtova koji o tome pišu. Otišao sam i na sajt gruzijskog zavoda za statistiku, evo najnovijih podataka:

Dakle, celih 25% izvoza čine automobili (što je oko 550 miliona dolara). Ne verujem da postoji neka zemlja na svetu kojoj automobili imaju toliko učešće u izvozu.

Naravno, radi se o reekportu, što znači da rast izvoza "vuče" i rast uvoza, ali pogledajte šta se desilo:

Svakako da dobar deo automobila ostaje i u Gruziji za domaće tržište, ali je meni neverovatno da će oni za neku godinu verovatno imati i suficit u trgovini automobilima, a da nemaju nijednu klasičnu fabriku automobila.

U ovom kratkom članku piše da u gruzijskoj "auto industriji" radi 15.000 ljudi. To je nekoliko puta više nego što ih radi u kragujevačkom Fijatu.

Dva pogleda na tržište

Podstaknut raspravama oko prethodnog posta hteo bih da napravim razliku između dva nešto različita pogleda na kapitalizam i tržište.

Prvi je jednostavniji, razumljiviji i rašireniji. Na tržište gleda kao na arenu, na ring, na konkurenciju kao na takmičenje, borbu za opstanak. Na kapitalizam gleda kao na darvinističku borbu gde najbolji preživljavaju. Opravdanje za ovaj sistem su jednaka sloboda koja imaju svi i mogu da se u ringu okušaju. Ko uspe neka preživi i profitira, ko ne uspe neka propadne.

Drugi pogled na tržište je kao iznad svega mehanizam dobrovoljne kooperacije, način mobilizacije pojedinačnih doprinosa i koordinacije različitih ciljeva  koja za rezultat ima generalno povoljne posledice za sve. Ovo ne isključuje konkurenciju, konkurencija je neizostavno deo procesa. Ali suštinu tržišnog sistema ne vidi u opstanku jačih i nestanku slabijih, nego u razmeni i saradnji, u uključenosti velikog broja pojedinaca u proces kreacije. Opravdanje za tržišni sistem onda nisu samo jednake slobode ili pravo da se zadrži profit, mada se i to podrazumeva, već povoljni rezultati koje ovakav sistem spontane koordinacije postiže. 

Mislim da prvo viđenje ne treba posebno braniti. I dobar deo poklonika i neprijatelji slobodnog tržišta, upravo tako razumeju proces. Dežurni kritičari kapitalizma najčešće uopšte ne razumeju drugo i imaju na umu isključivo prvo gledište. Međutim i neki vatreni pobornici tržišta i kapitalizma, poput Ajn Rend, takođe nastupaju za pozicija prvog gledišta. 

Aspekti koje drugi pogled potencira su ono što stvarno treba razumeti, to je ono što stavrno objašnjava ekonomsku efikasnost kapitalizma i što ga čini i intuitivno pravednim i poželjnim sistemom. Kod prvog viđenja, tržište može da bude i igra sa nultom sumom, u kojoj dobitak za jednog uvek znači gubitak za drugog. To ne bi promenilo stvari, jer i tako nešto bi jednako bilo opravdano istim pravima i slobodama, bolji bi svejedno u takmičenju pobedio. Ali drugo viđenje ima na umu da se u tržišnoj ekonomiji ustvari radi o igri sa pozitivnim zbirom, o rastu i kreaciji, gde svi, mada ne i svi jednako, nešto dobijaju. 

Prvo, takmičarsko viđenje, stavlja akcenat na opstanak najboljih. Drugo viđenje stavlja akcenat na asocijaciju putem razmene. Rikardov zakon komparativnih prednosti kaže da i manje efikasni, konkretno manje konkurentne zemlje, mogu jednako biti uključene u sistem međunarodne trgovine i od toga profitirati. Rikardov zakon komparativnih prednosti je samo poseban slučaj onoga što je Mizes zvao opštim zakonom asocijacije među pojedincima. Poruka ovog zakona je da u tržišnom sistemu ne morate nikoga pobediti i potući konkurenciju -- možete, ali sa stanovišta celog sistema poenta nije u tome. Manje efikasni nisu eliminisani, već jednako uključeni u saradnju. I najmanje konkurentna zemlja na svetu će biti izvoznik, kao što će i najmanje konkurentan radnik na slobodnom tržištu rada imati posao. Takmičenje je važan aspekt tržišta, ali takmičenje i uopšte želja da se bude bolji i napreduje je prirodni ljudski instinkt prisutan u bilo kom sistemu, pa ne ostvaruju svi sistemi jednake rezultate. Ono što odvaja sistem slobodnog tržišta od alternativa je stepen asocijacije, saradnje i nalaženja zajedničkih interesa u podeli rada.

Razmislite o reči "konkurencija" na trenutak -- tu je srpski jezik u prednosti nad engleskim. Na engleskom se ono što mi zovemo konkurencija kaže "competition" i bukvalno znači "takmičenje". Srpski, preko italijanskog, u kontekstu tržišta ne koristi reč takmičenje, već upravo "konkurencija" -- ista reč bi na engleskom, "concurrence", značila nešto kao "slaganje". Obe stvari naravno dolaze iz latinskog korena, ali dok je engleska reč bliža našem prvom viđenju tržišta, srpsko-italijanska reč "konkurencija" je, barem u izvornom značenju, bliža ovom drugom; ne radi se o pukom takmičenju, već o dosta složenijoj pojavi, o procesu usklađivanja različitih interesa kroz razmenu i asocijaciju.

Fenomenalan tekst

Odavno nisam pročitao tekst koji lepše opisuje pitanja preduzetništva i radništva. Autor koristi oštar i precizan jezik, utrošite nekoliko minuta da ga pročitate. Zaista retko kažem potpisujem 100%, ali ovde je tako. Vrh.

Marks je bio u pravu

Uobičajeno socijal-demokratsko viđenje države je kao agenta u službi materijalno lošije stojećih slojeva. Država je navodno tu da bi peglala velike razlike u materijalnom stanju, odmagala bogatima i pomagala siromašnima. To nije samo socijal-demokratsko već apsolutno dominantno viđenje države danas. I konzervativne partije misle da država to radi, samo što imaju preferenciju za malo manje preraspodele.

Milton Friedman je upozorio da u praksi to ne bude uvek tako. U realnosti, politički proces dovodi do toga da politički značajna srednja klasa bude ta koja od države dobija najviše, dok su malobrojni bogati i mnogobrojni ali neuticajni siromašni slojevi oni koji sve to plaćaju. Međutim, čini mi se da je u zapadnom svetu danas to sve manje slučaj i da se situacija preokrenula. Srednja klasa je neto finansijer, dok su najbogatiji i najsiromašniji neto dobitnici.

Treća teorija države je marksistička. Marks je video državu kao puko oruđe kapitalističke klase za očuvanje sopstvenih interesa. Malopre sam video dve vesti, jednu o nastavku građevinskih subvencija, drugu o pomaganju IT sektora i mislim da je u konteksu ovakvih stvari koje se stalno ponavljaju, marksistička teorija ona ta koja najbolje objašnjava državu u Srbiji i drugim zemljama. Danas ne može govoriti o kapitalističkoj klasi u onom ranijem, pozitivnom, stvaralačkom i buržoaskom smislu, već se radi o burazerskom i "crony" kapitalizmu, ali država je velikim delom ništa drugo nego oruđe za unapređenje tih interesa. Još bolje je to objasnio Franc Openhajmer, ali suština je slična.

"Svetska ekonomska kriza: dileme i rešenja"

Moja najavljivana knjiga je konačno izašla u izdanju Službenog glasnika. Dobio sam probne primerke a ako već nije onda će biti ovih dana biti u prodaji. Ima oko 160 stranica i teme su svetska ekonomska kriza, kriza evrozone, teorijske bitke oko ovih stvari i posebno sukobi kejnzijanizma, monetarizma i austrijanaca od 1930-ih do danas.

Evo početka:

U avgustu 2011. godine, Pol Krugman, jedan od najpoznatijih svetskih ekonomista i nedavni dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, u jednoj televizijskoj emisiji izneo je neobičnu ideju: svetsku ekonomiju bi iz krize najlakše mogla izvući lažna invazija vanzemaljaca. Emisija nije bila humorističkog tipa i Krugman je iznoseći svoj predlog bio smrtno ozbiljan.

Da bi priča o lažnoj invaziji imala smisla, potrebno je samo razumeti ekonomski mehanizam iza jednog ovakvog scenarija. Prema Krugmanu i celoj jednoj ekonomskoj školi mišljenja koju Krugman zastupa, taj mehanizam bi izgledao ovako. Ako bi se svet uplašio invazije vanzemaljaca, vlade zemalja odjednom bi počele da troše velike svote novca na oružje za odbranu od invazije. Državna potrošnja na kupovinu oružja i drugih odbrambenih resursa značila bi prihod za proizvođače i prodavce ovih stvari i zaposlene u vojnoj industriji.

Ali novac ne bi ostao samo u vojno-industrijskom kompleksu. Proizvođači oružja takođe kupuju materijal od nekoga, isplaćuju plate, plaćaju zakupe, kamate i imaju razne druge troškove. Novac bi putem isplata dobavljačima, plata radnicima i troškova materijala otišao dalje u ekonomiju.  Dobavljači bi novac prosledili svojim poslovnim partnerima od kojih su oni nešto kupili; radnici bi plate potrošili na hranu, odeću i druge proizvode i time u nastavku lanca potrošnje stimulisali grane koje na kraju nemaju nikakve veze sa početnim troškom za odbranu od invazije. Kao što kamen bačen u vodu još nekoliko sekundi posle pada pravi sve veće koncentrične krugove, tako bi se prvobitni impuls potrošnje, podstaknut strahom od lažne invazije vanzemaljaca, postepeno širio kroz ekonomiju i imao blagotvorne efekte na gotovo sve njene učesnike. 

Ako u Krugmanovom predlogu vidite neku logiku, u pravu ste. 

...

Džejms Bjukenen 1919-2013

Umro je James Buchanan, najpoznatiji kao jedan od osnivača teorije javnog izbora (public choice) i dobitnik nagrade švedske centralne banke - takozvane Nobelove nagrade za ekonomiju - 1986. godine.

Public choice teorija je vrlo jednostavna stvar -- kaže da se u ekonomsku analizu moraju uključiti i politički činioci i da se na te političke činioce ne sme gledati romantično nego realistično. Ne postoji država, postoje samo pojedinci koji upravljaju državom. I ti pojedinci obično nisu majka Tereza i Mahatma Gandi, nego kvarljivi ljudi sa sopstvenim interesom.

Ovo, može se reći, i nije neki nalaz. Sav public choice je sažet u jednoj rečenici Jamesa Madisona od dva veka ranije, onoj u kojoj govori da državom ne upravljaju anđeli nego ljudi. Međutim, ta jednostavna stvar je nekako promakla visokom ekonomskim teoretičarima koji su negde od početka 20. veka počeli sistematski odvajati politiku od ekonomske analize. To brisanje politike dovelo je do naivnih zaključaka -- dovoljno je bilo pokazati da je tržište manje savršeno od nekog zamišljenog teorijskog ideala, da bi se u sledećem koraku tvrdilo da će država bez problema rešiti stvar. Mada public choice ima i modernih preteča (Schumpeter, Anthony Downs, itd) knjiga Buchanana i Tullocka iz 1962. označila je početak nove škole koja kaže da i država ima svojih ograničenja. Nisu se posle nje drugi ekonomisti naprasno predomislili i prestali da lakomisleno preporučuju intervenciju, ali sada se češće, barem u udžbenicima,  obraća pažnja i na ovaj, "public choice" argument.

Public choice je otišao dalje u objašnjavanju ekonomskih i političkih dešavanja na ovaj način i to je dobro, mada ja i nisam baš najveći poklonik ove škole. Ukratko, ova teorija primenjuje princip individualne racionalnosti na razne vrste političkog ponašanja, od političara do glasača, dok se meni čini da se mnogi postupci mogu bolje objasniti drugačije -- da i kod glasanja i kod visokih političkih odluka veću i zanimljiviju, misteriozniju ulogu od pukih interesa igraju znanje, neznanje, principi, vrednosti, zablude, ideologije. Public choice argument je uvek dobro napraviti i to često radimo ovde na blogu, ali iako je bar delom verovatno uvek ispravan, kod objšanjenja stvarno zanimljivih stvari najšešće nije dovoljan.

Ali ni sam Buchanan nije bio public choice imperijalista. Pisao je mnogo i mnogo toga mi je promaklo, ali od onoga što znam posebno mi se dopadaju njegova političko-ekonomska razmišljanja -- recimo ovaj (pdf) njegov skoriji članak, Afraid to be Free. Nije problem samo to što država hoće da svima bude dadilja. Pravi problem je što glasači hoće da imaju dadilju. Ljudima je potrebna zamena za opadajuću ulogu religije i država popunjava taj vakuum. Ljudi se plaše da budu slobodni.

Druga stvar u vezi koje smo Buchanana ovde već pominjali je njegov raniji tretman javnog duga i veze između državnog zaduživanja i demokratije. Ova pitanja su sada ponovo aktuelizovana i izgleda da su mu predviđanja bila dobra. Kad je stigma sa državnog zaduživanja jednom skinuta i kejnzijanizam to proglasio mudrom politikom, demokratija će prirodno težiti sve većim budžetskim deficitima i sve većem zaduživanju. Možda su moguće su neke ustavne prepreke da se to zaustavi, ali i ustavi se povlače pred demokratijom. Kriza evrozone nije iznenađenje, nego logična posledica kejnzijanizma u demokratiji.

Heritage

Indeks ekonomskih sloboda za 2013. Neoliberalna Srbija samo jedno mesto iza Zambije, ali i jedno ispred Kambodže.

Blago onome ko ima ovakvu opoziciju

Hvala Blues Rokeru na linku ka ovoj izjavi Nebojše Medojevića. Meni je promakla jer se ne interesujem previše za opoziciju u CG, niti sam očekivao da neko može da nalupeta takve besmislice. Đukanoviću se svašta može prigovarati, ali na primanju Depardjea (koga Medojević naziva kriminalcem) mu se može samo čestitati. Mislim da se ni Branko Kostić i Momir Bulatović na vrhuncu svog slobizma ne bi postideli ovakvih komentara. Ja savetujem da krene od sebe i da odmah počne da daje državi 80% od svega što zaradi preko 100.000 evra godišnje (jer je Crna Gora ipak znatno siromašnija od Francuske pa moramo granicu postaviti niže). Ako je zarada manja, manji je i kredibilitet da predentujete da ćete omogućiti bolji život za još 600.000 i kusur duša u CG. Ne znam da li u CG glasaju za DPS/SDP/LP iz razloga koje navodi opozicija, ali ja bih se istinski plašio da mi državu vodi neko kome je neokomunistička otimačina uzor.

Ekonomska kvazi nauka u službi nosoroga

Za razliku od matemtičara koji svoje spekulacije nazivaju ekonomijom, ovaj tekst koji prenosi b92 lepo pokazuje da se "mučenjem" podataka bave ljudi koji su po vokaciji matematičari, čak i kada je iza problema nešto što ima veze sa ekonomskim aktivnostima pojedinaca. Elem, mogu odmah da kažem da je u pitanju čisto bacanje novca poreskih obveznika. Da bi nosorozi preživali oni moraju imati privatne vlasnike koji ih mogu ustreliti. Niko se bolje neće brinuti o nosnoj aktivi koja vredi 50.000 dolara od onih koji su vlasnici iste. Brinuće se oni da li se nosorožice uredno onosorožavaju, šta klopaju, kakvi su im porodični odnosi i sve po redu. Ako je država vlasnik, niko od njenih agenata koji mora da radi 10+ godina za jedan rog nosoroga neće imati motivaciju da ne zažmuri na gnusne lovokradice koji ih gađaju mecima, a u praksi najčešće parama.

Sve u svemu, nosorozi imaju komparativnu prednost u odnosu na mnoge druge vrste jer imaju vrlo konkretno priznatu vrednost na tržištu. Kao što je garant opstanka krava to što ih ljudi jedu i muzu, tako će i nosorozi opstati sa 100% sigurnosti ako ljudi budu i dalje konzumirali nosorogov rog. Ako se poveća ponuda nosoroga cena roga će pasti, biće više odstrela i kroz par kolebanja cene doćiće se do ravnotežnog broja nosoroga.

Da li će se nosorozi gajiti ili bivstvovati u divljini je drugo pitanje. Gajenje ima prednost da je imovina sigurnija, bivstvovanje u divljini povlači niže troškove ishrane, ali komplikovanije obezbeđivanje staništa. Korektiv je princip štete jer lovokradica neće odgovarati što je ubio zaštićenu vrstu nego što je otuđio 50.000 evra od privatnog vlasnika. Doušništvo se javlja kao dodatna garancija jer onaj koji otkrije štetočinu bi mogao da učestvuje delimično u odšteti vlasnika.

Jedini način da nosorozi izumru je da ostanu u vlasništvu države i da ona optimizira nosorožstvo, sve sa matematičarima kvazi ekonomistima.

Nova vlada - nakon skoro pola godine

Nakon skoro pola godine nove vlade evidentno je da svi oni koji su sejali atmosferu straha nisu bili u pravu - barem kada je reč o tome gde Srbija treba da ide i šta da radi s Kosovom, pa završno sa još nekim pitanjima. Kada se sve sabere činjenica da umesto DS u vladi imamo SNS i ojačani SPS nije nešto posebno unazadila Srbiju. Jedini razlog tome je što cela ekipa, barem u vrhovima tih stranaka, shvata da pare ne padaju s neba, gde para ima i koje su cene ludiranja. Ako se samo setimo kako su nekada sa sve blagoslovom vrha vlasti postavljane blokade na Kosovu, a kako se sada sa tekom gutaju žabe, sve bude jasno. Mada su te žabe lekovite, već na srednji rok.

Međutim, za sada možemo samo govoriti o fenomenu jednako loše. U nekim oblastima radi se malo bolje, u nekim oblastima gore. U suštini, ako se izuzme hiper-agilni borac protiv posledica korupcije, veliki deo vlade i nižih službenika ide po inerciji - kao što je nekada davno rečeno, SNS će raditi isto što i DS samo još bolje. Tu se javlja osnovni razlog zašto mislim da će biti problema. Ko je posmatrao kadrove koji su imenovani na menadžerske funkcije u javnim firmama, na savetnička mesta i državnu upravu primetiće da je došlo do neviđene eksplozije imenovanja ljudi čija pozicija u mnogome prevazilazi njihove sposobnosti. Prvi put kada se odstupi od inercije, jer po inerciji se ne može ići u sadašnjoj situaciji, isplivaće sva nagomilana nesposobnost te ekipe. Potpuno je svejedno koji će biti vid borbe sa takvom stresnom situacijom - nečinjenje, ulaganje mnogo napora i traženje saveta drugih, prenebregavanje svoje nesposobnosti, čist javašluk, pokušaj da se otme za kratko vreme na poziciji - nijedan od načina borbe sa tom neusklađenošću obaveza i mogućnosti neće izaći na dobro. Ono što je loše, to je što ne vidim da je bilo volje za akvizicijama iole kvalitetnijih kadrova, čak i okviru samog SNS i SPS.

Čak i borba protiv korupcije, kojigod bili motivi i kolikogod bilo besmisleno udarati na posledice umesto na uzroke neće imati dobar rezultat. Ako se zadrže loši zakoni i podzakonski akti koji podstiču korupciju, usled pritiska odozgo desiće se (1) da korupcija postane još skuplja i komplikovanija na nižim nivoima, (2) da se od strane manjeg broja nižih činovnika loši zakoni počnu dosledno sprovoditi ili (3) da se počne bežati od odgovornosti u javašluk/nečinjenje.

Sve dok se ne bude jasno čulo šta su uzroci problema u kojima je Srbija i budu predložena smislena rešenja, ova vlada neće uraditi ništa, baš kao i prethodna. Ja za sada to nisam čuo, barem ne od vodeće ekipe.

Irelevantnost težine

Danas čitam u štampanom Blicu, što kao e-štogod može retko radim, kako su testovi za novu generaciju srednjoškolaca nikad teži. Ide tu malo priče o svemu, međutim, ono što je bitno istaći je da je sa stanovišta rangiranja znanja pojedinačnih članova jedne grupe irelevantno da li je test teži ili lakši. Ako je test ove godine, na primer, 50% teži nego prošle godine, samo će raspored bodova biti drugačiji, tako da će neko ko bi bio, recimo, 200. na nekoj listi sa lakim testom, to verovatno biti i sa teškim testom, samo će se razlikovati apsolutni broj bodova. Ako se ne postavi neki apsolutni prag bodova za upis (a ne samo apsolutni broj učenika koji se prima) sve je potpuno isto. Jedina razlika kada je test težak je što se bolje uoče vanserijski dobri učenici (uz ograničenja koja su inherentna testiranjima), a vrlo teško je napraviti razliku između onih koji su veoma loši i najgori. Ako je test lak, teško je napraviti razliku između izvrsnih i odličnih, a sa druge strane lako razlikujete loše i veoma loše. Biće da je težak test bolje rešenje.

GDP i dugi rok

U komentarima na prethodni post imate neke zanimljive linkove i raspravu o kretanju bruto društvenog proizvoda, GDP-a, u različitim zemljama.

Ja sam veoma sumnjičav prema GDP-u kao meri, posebno na dugi rok. Na primer, ako se pogleda rast GDP-a po stanovniku, dobije se da je u poslednjih 200 godina na zapadu životni standard porastao 16 puta.

Ali kad razmislite šta je prosečan stanovnik Engleske, Francuske ili SAD imao 1812. godine i šta ima sada, razlika je nebo i zemlja. I ključna razlika nije to što je tada mogao da kupi jedan kilogram kukuruza a sada može 16, već što sada može da ima stvari čije je samo postojanje ranije bilo nepojmljivo. Kako izmeriti razliku između potrošačke korpe iz 1812. i potrošačke korpe iz 2012? Korpa koja osim hrane i odeće uključuje i Samsung Galaxy, avionsku kartu, internet pretplatu i gledanje Lige šampiona na TV-u, nije samo 16 puta veća korpe iz 1812. godine, već pre svega kvalitativno drugačija. I kvalitativno gledano, neizmerno bolja.

Ako eliminišete nove stvari i pokušate da merite samo proizvode koji su postojali i onda i sada, svejedno nailazite na problem. Recimo, danas se u svetu proizvodi samo nešto više hrane po stanovniku nego 1950-ih, ali to nije zato što su proizvodne mogućnosti ograničene, nego što su potrebe za hranom uglavnom zadovoljene i prioriteti širom sveta su drugačiji. Resursi se usmeravaju na druge, luksuznije, stvari.

Ekonomista W. Nordhaus je pokušao da ove probleme premosti tako što je merio koliko je radnih sati potrebno da bi se proizvela jedna svetlosna jedinica. Svetlo je, naime, jedna ista stvar koja se proizvodi od praistorije do danas. Po njegovoj računici, u poslednjih 200 godina proizvodne mogućnosti su, barem kada je u pitanju svetlo, porasle blizu 10.000 puta. To je daleko veći, ali čini mi se smisleniji broj od onih 16 koje daje GDP.

A šta tek reći o demokratizaciji privrednog rasta? Kao što je Šumpeter rekao, dostignuće kapitalizma nije u tome što kraljica Viktorija može da kupi više svilenih čarapa, nego što sada svaka radnica u fabrici može da kupi svilene čarape.  Dok levičari trabunjaju o materijalnoj nejednakosti, pred očima im promiče veliko izjednačavanje u potrošnji. Danas skoro sve važne stvari skoro svi u kapitalističkom svetu mogu da priušte. U kapitalizmu, ako je neka nova stvar zaista korisna i potrebna, njena proizvodnja uskoro postaje masovna i stvar brzo pojeftinjuje. Šta mislite da piju Voren Bafet ili Britni Spirs, neke napitke nedostupne običnim smrtnicima? Ja takve slike uvek primetim i bude mi drago. Izuzetak je prestižna roba koja je ionako namenjena snobovima i čija je jedina svrha prestiž (pogledajte taj genijalni dizajn) i čija cena upravo zbog prestiža kao svrhe automatski uključuje neku vrstu poreza na snobizam -- tržište se i za to pobrinulo.  Kod važnih i korisnih stvari toga nema. Kad su se mobilni telefoni pojavili u Srbiji krajem 1990-ih oni su takođe bili luksuzna i prestižna roba, ali samo na kratko. Danas svako dete u Africi ima mobilni telefon. Ali nijedan od ovih posebnih aspekata ekonomskog rasta se ne ogleda u stopama rasta GDP-a.

GDP nije beskorisna mera -- i takva kakva je, ona bolje od bilo koje druge mere obuhvata kratkoročne promene materijalnog bogatstva i razlike među zemljama u trenutku merenja. Ali što je vremenski rok koji posmatramo duži, to nam kretanje GDP-a manje govori.

Indeks globalne povezanosti

Nisam ranije čuo za ovaj indeks, koji pravi firma DHL. U obzir se uzima dubina i širina povezanosti, a povezanost se posmatra kroz četiri elementa - trgovina (robe, usluge), kapital (FDI, portfolio), komunikacije (internet, telefonski pozivi, trgovina štampanim publikacijama), ljudi (migracije, turisti, strani studenti). Indeks deluje zanimljivo, na vrhu su Holandija, Singapur, Luksemburg, Irska i Švajcarska, a na dnu su Burundi, Centralnoafrička Republika, Mijanmar i Burkina Faso. Najveći broj očigledno nepovezanih zemalja, poput Severne Koreje, Libije i Afganistana nije ni ocenjen.

Srbija je rangirana kao 96. od 140 zemalja, dok je Makedonija 89., Bosna 121., Hrvatska 57., Bugarska 40., a Rumunija 66., a Albanija 112.

To deluje prilično loše za naš region (a naročito za Srbiju), ali ako pogledate podatke malo detaljnije, videćete da je to pretežno zbog niske širine povezanosti, ne toliko zbog niske dubine, što znači da je veći problem to što je naša povezanost fokusirana na mali broj zemalja, a ne to da je sama povezanost niska. Recimo, ako pogledate rang Srbije po pitanju izvoza i uvoza robe i usluga (odnosno njihovo učešće u BDP-u), rang nam je sledeći (dat u zagradi): uvoz robe (46.), izvoz robe (80.), uvoz usluga (54.), izvoz usluga (56.). Sve ukupno, što se tiče dubine trgovinske povezanosti, rangirani smo kao 52. što i nije tako loše.

Ali, ako pogledate širinu trgovinske povezanosti, tu smo rangirani kao tek 113, jer nam je čak 95% izvoza i 90% uvoza u okviru "regiona" (ne znam kako tačno definišu region, ali izgleda da uključuje celu Evropu i Rusiju). Evo kako izgleda mapa sveta iz perspektive srpskog izvoza:

Kao što možete videti, praktično postoje samo zemlje regiona, Nemačka, Italija, Rusija i Austrija.

Slična je situacija i sa stranim studentima - njih ima relativno mnogo (u poređenju sa drugim zemljama, rangirani smo čak kao 31. u svetu), ali je "širina" veoma niska, tek smo 85. od 93 zemlje za koje su imali podatke. To je i očekivano, skoro svi ti strani studenti su ili iz Republike Srpske, ili iz Crne Gore.

Sve u svemu, još jedan zanimljiv indeks.

PS. Da ne bude da nisam pomenuo, po kvalitetu interneta samo rangirani kao čak 19.

Brut i Miro

Intervju Borislava Ristića sa Miroslavom Prokopijevićem, objavljen na sajtu Sloboda i Prosperitet. Bave se liberalizmom, Austrijskom ekonomijom, finansijskom krizom, ekonomistima koji su uticali na Prokopijevića, perspektivama liberalnih ideja na Balkanu, socijalizmom, praksisovcima i mnogim drugim temama. Nemojte propustiti, odličan intervju.

Belfast, Edinburg i Muzeji

Skoro sam bio u Belfastu i iznenadio sam se da i dalje postoji zid koji fizički deli grad na protestanski i katolički deo. Mir je sklopljen 1999. kada je između ostalog Republika Irska morala da izmeni svoj ustav po kojem je celo ostrvo smatrano irskom državnom teritorijom. Integracija je i dalje "work in progress" i koliko se meni čini to pitanje će čekati buduće generacije ako i tada bude rešeno jer su škole uglavnom i dalje neintegrisane.

    Zid u Belfastu


Referendum za nezavisnost Škotske je iznenađujuće neprisutna tema u engleskim medijima. Englezi su u suštini generalno nezainteresovani i u šali često kažu neka se spremi i Vels. U Škotskoj sa druge strane situacija obrnuta mada opcija za nezavisnost za sada nema većinu. Edinburg je inače jako interesantan grad, pejzaži, arhitektura i trava poput persijskog tepiha su fascinantni. Na mene je najveći utisak ipak ostavio muzej viskija. U suštini u Velikoj Britaniji sam bio u nekoliko privatnih i uspešnih muzeja (Madame Tussauds, Ripley's, Titanic u Belfastu) pa me zanima da li je i u Srbiji moguće napraviti profitabilan muzej? Možda muzej komunizma ili rakije.

    Grob Adama Smita u Edinburgu

Konačno

Toliko godina se već pitam šta je problem našeg radnog zakonodavstva i konačno su mi otvorene oči. Uzrok svih problema je što ugovorci nemaju status zaposlenog i ne mogu da ostvare sindikalna prava. Ako će nam ovakva ekspertiza koja ne vidi ružičastog slona u dnevnoj sobi rešavati problem defektnosti tržišta rada, onda je moja preporuka da poslodavci isključivo zapošljavaju na crno.

Panciri

Prošle nedelje je poginuo policajac Miroslav Stamenković pokušavajući da spreči pljačku zlatare u Vlasotincu. Navodno, da je imao pancir, danas bi bio živ. Predstavnik sindikata policije, vezano za slabu opremljenost domaćih policajaca, za Politiku kaže:

Kao i uvek, nadležni kao razlog tome navode nedostatak finansija i ekonomsku recesiju koja pogađa policiju.

Na sledećem grafikonu su prikazana tri podatka: (1) ukupni izdaci za materijal, mašine i opremu u MUP-u, predviđeni rebalansom budžeta za 2012. godinu, (2) ukupan budžet MUP-a i (3) ukupna javna potrošnja (sve u milijardama dinara).

Hoću da kažem da izjava - "Nema para!" prosto nije tačna. Para ima, ali je, u postupku utvrđivanja prioriteta za trošenje državnih para, bezbednost policajaca na veoma niskom nivou. Što reče na Twitteru pre neki dan @mileusna, "Država ima para za hotel na Staroj planini, ali ne i za pancire? Šta je primarna funkcija države, hotelijerstvo ili bezbednost građana?"

Sa druge strane, iako je za sve to lako kriviti političare, mislim da krivica nije samo na njima. Jer, kada bi političari sutra doneli odluku da se MUP-u dodeli dodatnih 10 milijardi, sindikat MUP-a bi, siguran sam, tražio da se svih 10 milijardi podeli na plate (koje, uz druge troškove vezane za zaposlene, danas čine oko 85% ukupnih uizdataka MUP-a).

Ovo ne govorim potpuno napamet. Pre nešto više od godinu dana, tadašnja vlada je donela odluku da svi pripadnici MUP-a dobijaju dodatnih 10.000 dinara mesečno, što godišnje košta budžet oko 6,5 milijardi (po proceni Fiskalnog saveta). Sindikat je tada mogao da traži da se deo tih para usmeri u bezbednost policajaca ali, koliko ja znam, nije.

Debata na temu zemalja u razvoju

William Easterly i Dambisa Moyo. Vrlo zanimljivo.

Slučaj Depardje

Između ostalog, slučaj i rasprave koje se oko njega vode ilustruju dve liberalima poznate stvari.

Prva, socijalizam i nacionalizam su srodne ideologije. Kad socijalistima ponestane argumenata, brzo se dosete patriotizma. Plaćanje poreza je, prema francuskom premijeru, "patriotska dužnost" i od bogatih Francuza se sada traži da svoj patriotizam dokazuju plaćanjem poreza od 75%. Depardje je, drugim rečima, izdajnik.

Druga, moralni i ekonomski argument za liberalizam su u savršenom skladu. Po jednima Francuska ovim porezom puca sebi u nogu, jer će tako oterati kapital iz zemlje, ubiti privatnu inicijativu i dugoročno uništiti podsticaje za preduzetništvo. Drugima ekonomske posledice i nisu u prvom planu, već jednostavno misle da je Depardje u pravu jer je porez od 75% čista pljačka (posebno kad znaju i kako se taj novac troši). I ekonomski i moralni rezon vode u isti zaključak.

Armentano o antitrustu

Dominick Armentano, pisac po mom sudu najbolje knjige ikad o antitrustu, sažima svoj argument u jednočasovnom predavanju.

Rasizam u Blicu

Znate ono o tri vica u jednoj rečenici, Blic objavio pre par dana, a ja parafraziram: "Rom jedinac se okupao čim je došao s posla". Žestoko, taman da vam hard core profesionalni ljudskopravaši i lukrativni dušebrižnici sednu na grbaču. Međutim, hajde da razložimo ovaj vic sa tri predrasude.

Prvo, predrasude su često korisna stvar jer su akumulirano znanje o nekoj pojavi, grupi, pojedincima i sličnim predmetima predrasuda. Predrasuda je, na primer, da su otrovne zmije pomalo nervozne kada menjaju svoje odelce i da tada neće kao obično da se u miru udalje bez da isprobaju kako deluje sadržaj njihovih kesica. Čovek koji veruje u te predrasude i neće sam da se empirijski uveri je u prednosti. Predrasude o etničkim grupama su često takođe korisne. Na primer, ja da sam na mestu nekoga ko se buni protiv predrasuda, dobro bih razmislio o predrasudi da u Saudijskoj Arabiji uglavnom žive srednjevekovni primitivci koji imaju dosta novca od nafte i da će vas vrlo verovatno fizički kazniti ako ste žensko i ne nosite specifičnu žensku srednjevekovnu odeću. Isto važi i za muškarce koji se odvaže da nose krst na lančiću.
Drugo, predrasude mogu biti i delom netačne. Na primer, Srbi nisu listom narod koji obožava da čini genocide, a to nisu ni Hrvati. To ne znači da ne postoji zabrinjavajući procenat u tim narodima koji nije sklon da takve prakse osudi ili šta više, spreman je da ih ponovi ako bude dobre prilike. Dakle, i ovde predrasude imaju smisla, ali ih je netačno generalizovati na svakog pojedinca.
Treće, postoji i nešto što se zove kultura humora. Humor je zdrav način da se ukaže na određene karakteristike nekih od grupa. Na primer, znate da delovi BiH imaju problem sa kvalitetom ljudskog kapitala. Super štediše žive u Pirotu. U Banat možete ići na kurs kontrole besa. Šumadinci se razbiše od seksa. Mudrost kupite od Užičana. Na kurs prevare kod Valjevaca. Ako vam se ništa ne radi pravac u Crnu Goru. Ako hoćete da zeznete sve svetske igrače, vi kupite mudrost od Srbina. Sve u svemu, tu ima istine, ima i preterivanja, ali uglavnom nema zle namere, a pogotovo govora mržnje koji preti da neku grupu dovede u stvarnu opasnost.
Tako i dolazimo do ovih predrasuda o Romima. Statistika nam govore da naša četvrta po brojnosti etnička zajednica u Srbiji ima najmlađu populaciju. To se postiže tako što barem u domenu 2 sigma imate više od dva deteta po fertilnoj ženi. Procenat nezaposlenosti kod Roma je veći nego kod svih ostalih etničkih grupa. Ogroman procenat Roma živi u neuslovnim objektima ili nema stalno mesto boravka u skladu sa svojim tradicionalnim načinom života i samim time u problemu je da se okupa svaki dan - probajte to da radite na minus 10 u dvorištu ili pomoćnom objektu. Ne verujem da postoji više od 10% Roma koji mogu da zadovolje sve tri premise iz vica (a gledam optimistički), a isto tako, većina Roma verovatno ne može svaki dan da zadovolji ijednu od tri premise. Da budem iskren i sa Srbima nije neviđeno bolje, iako većina živi u uslovnim objektima, ali dobar deo mrzi sapun.
Dakle, vic se oslanja na činjenice, a možete ga shvatiti kako želite. Ja bih ga shvatio kao poziv da i Romi i Srbija rade na rešavanju uzroka problema slabe romske inkluzije. Budale će ga shvatiti kao što ga i uvek shvate, mada znaju da je tvrdo kad se dođe na gostujući teren u romska naselja, pa se isti dominatno bave verbalnim iživljavanjima i hrabrim potezima 5 na 1. Ljudskopravaši će to najčešće shvatiti kao način da sebe izreklamiraju i da se ogrebu za neke parice da bi lepo živeli od rešavanja romskog pitanja, a ako se otvori mogućnost da budu cenzori novog doba, uf, eto posla na dugi rok.
Eto, ja ću ovaj vic da branim, a paradoksalno, volim da kažem, doduše sada više za stolom nego na stadionu - Mi smo Cigani, najjači smo, najjači.

Štednja u Ujedinjenom Kraljevstvu

Pre par dana je jedan moj Facebook prijatelj stavio link na članak iz New Yorkera u kojem se tvrdi da štednja ne funkcioniše. Praktično, teza je da su ekonomski rezultati u Ujedinjenom Kraljevstvu (koje navodno vodi politiku štednje) lošiji od rezultata u Americi, koja je vodila drugačiju, pretežno kejnzijansku politiku visokih defiicita.

Međutim, kada pogledate podatke, teško je da zaključite da su SAD i UK vodili različitu politiku. Na rečima je politika svakako bila drugačija, ali kada pogledate brojeve (učešće deficita u BDP po godinama), razlike teško da ima (podaci preuzeti sa sajta OECD-a):

Vi sada možete da tvrdite da je 1-2% razlike u godišnjem deficitu bitno, ali ako pogledate širu sliku, videćete da je razlika između UK i SAD trivijalna u odnosu na razliku sa drugim zemljama. Na sledećem grafikonu je prikazan kumulirani deficit u periodu 2008. - 2012. godina u tridesetak zemalja (isti izvor, SAD i UK obojeni u bordo).

Sad, članak u New Yorkeru ni ne kaže da su deficiti u UK niski, već da je vlada oštro kresala javnu potrošnju, pa da da je to dovelo do recesije koja je dovela do deficita. Ali, tek to nije tačno. Evo podataka o javnoj potrošnji (u milijardama funti, izvor britansko Ministarstvo finansija). O kakvom smanjenju rashoda se govori, uopšte nije jasno.

Sve u svemu, možda štednja ne daje rezultate (u to ne mogu sada da ulazim), ali uzeti Ujedinjeno Kraljevstvo kao primer zemlje koja vodi politiku štednje je, blago rečeno, potpuno pogrešno.

Pearl Harbor, godišnjica

Najbolji kratak uvod u ovu problematiku. Predavanje istoričara Roberta Higgsa



Detaljnije o ratu ovde.

Aco Srbine

Danas pompa oko uvrede potpredsednika vlade. Dokaz više u prilog mojoj teoriji da mi ne bi znali pta bi sa Kosovom i kada bi ga dobili. Kako može biti uvreda da neko kaže da si pripadnik ili da podsećaš na pripadnika drugog po brojnosti naroda u Srbiji? Ko smatra da je ovo uvreda sam o sebi govori sve.

Čudno je kako nije bilo ovakve revnosti u vreme jedne druge propagandne zidne kampanje - znate ono kada su tražili drugu reč koja se rimuje sa prezimenom...

Pritajena inflacija, vidljivo magarčenje

Novi naučni doprinosi dinamičnog gradonačelnika koji najavljuje da bi osnivao nova javna preduzeća (ako nekada dođe na vlast, a meni se nešto čini da mu i nisu neke šanse, ali to je tema za neki drugi post) i eksperata iz SPS su da je optimalno da u stanovima bude 20C. Time je sprečena višegodišnja štetna praksa pregrevanja stanova. Naravno, ovde je reč o vrhunskom bezobrazluku i vrhunskoj marvi koja na to klima glavom i umotava se u ćebad iako je toplotnu energiju uredno platila. Kroz tih teorijskih 20C (koji su u praksi često 16-17C da se ne bi loše spavalo ili bavedalo do kasno u noć) se pokrivaju svi oni koji ne plaćaju grejanje, a sve su šanse da ostane ponešto i za pokrivanja svih vrsta. Suštinski grejanje u Beogradu nije poskupelo 18,5% kako je objavljeno, već je sa isporukom toplotne enrgije koja iznosi jedva 60% prosečne isporuke ranijih godina, poskupljenje ustvari gotovo 100%, jer kao što struju ne plaćamo kroz neku imaginarnu struju po m2, tako se i grejanje ne plaća po kvadratu nego po jedinici energije, osim u banana državama gde nažalost banana nema. Sve u svemu u Beogradu je na delu sva lepota socijalizma, bilo ovog inženjersko-žuto/naradžastog, bilo ovog dobro poznatog. KAo i uvek budale su oni koji redovno plaćaju.

Istok i zapad

Ovako su rasle neke evropske i svetske ekonomije u poslednjih petnaestak godina. To na vrhu su Litvanija i Estonija, pa zatim Latvija i Poljska, sve daleko ispred iscrpljene stare Evrope. Centralno-istočna Evropa je sada ono što je zapadna Evropa bila 1950-ih i 1960-ih, u vreme Erharda, Adenauera i de Gasperija. Još kad se pogledaju intelektualni trendovi i razmišljanja koja preovlađuju kod mlađih ljudi, staroj Evropi, čini mi se, nema povratka.

Istorija, komedijant

Recently, Obama has been re-elected for a 2nd term by an illiterate society and he is ready to continue his lies of less taxes while he raises them. He is a Communist without question promoting the Communist Manifesto without calling it so. How shrewd he is in America. His cult of personality mesmerizes those who cannot go beyond their ignorance. They will continue to follow him like those fools who still praise Lenin and Stalin in Russia. Obama’s fools and Stalin’s fools share the same drink of illusion.Russia lost its' civil war with the Reds and millions suffered torture and death for almost 75 years under the tyranny of the United Soviet Socialist Republic. Russians survived with a new and stronger faith in God and ever growing Christian Church. The question is how long will the once "Land of the Free" remain the United Socialist States of America?

piše moskovska Pravda.  Ako ništa drugo, zbog ovoga vredi biti živ u novembru 2012. :) Prevazilazi kineskog aparatčika koji je svojevremeno držao bukvicu poslednjem britanskom guverneru Hong Konga o opasnostima države blagostanja, i rekao mu neka nosi te svoje "skupe evrosocijalističke ideje kući", u Englesku.

Stranac za guvernera

Naravno, ne u Srbiji, već u Britaniji:

THE Premier League’s transfer window does not open until January but George Osborne, Britain’s chancellor of the exchequer, has done some early dealing. Mark Carney, currently the head of Canada’s central bank, will be the Bank of England’s new governor, when Sir Mervyn King steps down next June.

Bravo mali Perice

Krkobabić II u poslednje vreme voli da daje izjave pa se visoko vinuo na listi verbalnog štetočinstva. Današnji biser glasi:

Direktor "Pošta Srbije" je najavio i da niko neće biti otpušten, jer nema viška ljudi, već ima manjka posla.

Ovo ne vredi ni komentarisati, kratka rečenica koja sve govori o profilu "menadžera".

Siromašni i ponosni

Za razliku od političara koji uporno ponavljaju mantru da će biti bolje zahvaljujući njihovim umotvorinama, koji nemilice nalaze razloge zašto to ne funkcioniše, koji nas ubeđuju da u Srbiji i nije tako loše, patrijarh lepo i pošteno reče, ne damo Kosovo i živećemo kao i poslednjih 500 godina, teško i mukotrpno. To može da govori u svoje ime i ime SPC, ali nešto nisam siguran da mu je to pravi put za omasovljenje pastve, a u moje ime kao građanina Srbije (a verujem i velike većine) nema apsolutno potrebe da objašnjava kako je super zavet na siromaštvo.

Ova izjava je poštena, jer nam lepo govori šta nas čeka ako se okrenemo fiks idejama, barem sa stanovišta lepšeg i bogatijeg života. Lepo bi bilo i da SPC počne da taj težak i mukotrpan život pokazuje vlastitim delima, osim ako se iza vrlo očigledne suprotnosti proklamovanoj mukotrpnosti ne krije svesno iskušavanje kroz sveokružujuće materijalno. Takođe, lepo bi bilo da umesto brige o srpstvu, svetskoj politici i svetskim sudovima više brige bude posvećeno upravo onima koji su pravoslavci sa imenom i prezimenom i koji su bedni i siromašni.

Što bi rekao moj učitelj ekonomije, od države i crkve nema većih protivnika dobrog života.

Zajam za preporod Srbije 4s

NIN ima predlog:

Stranim investitorima za pozajmljenih milijardu dolara država plaća za kamatu od 52,5 do 72,5 miliona dolara godišnje, a taj novac može povoljnije da pozajmi od građana kojima banke za oročenu štednju u američkoj valuti plaćaju upola nižu kamatu. Ministarstvo finansija podržalo ideju NIN-a o emisiji „narodnih obveznica“

Dok država na svakih 1.000 pozajmljenih američkih dolara godišnje za kamate plaća između 52,5 i 72,5 dolara, dotle građani za istu sumu, oročenu na tri godine, od ovdašnjih banaka dobijaju između 11 i 35 dolara, s tim što na taj prihod još plaćaju i porez od 15 odsto. Država, dakle, svake godine plaća skoro 40 dolara više nego što dobijaju njeni građani kada istu sumu dolara polože na štednju. 

Pošto je malo verovatno da bi, uz isti prihod koji im donosi i kamata na štednju, građani hteli da kupuju državne dužničke hartije, realnija je opcija da prinos na „narodne obveznice“ bude nešto veći od kamata na štednju. To bi bila dobitna kombinacija za obe strane. Država bi na taj način mogla da obezbedi deo nedostajućeg novca i da uštedi nekoliko desetina miliona evra, a građani bi, čak i ako taj prihod ne bude oslobođen od plaćanja poreza, dobijali bar upola više nego što im sada daju banke kada novac oroče kod njih.  

„Umesto da građani štede dolare u bankama uz kamatu od dva do 2,5 odsto, a onda ih banke pozajmljuju državi uz znatno višu kamatu, treba razmisliti o dugoročnim obveznicama, koje bi, uz prinos od 4,5 ili pet odsto, mogli da kupuju građani. Tako bi se smanjili troškovi zaduživanja države i istovremeno povećali prihodi stanovništva“, kaže Zec.

Dakle predlog je dao NIN, a Zec, Vlajko Senić i drugi se slažu da je to odlična ideja. Dobro, ideja ništa ne košta, može se probati. Samo, da li se neko setio da pozajmljivanje državi Srbiji i oročavanje novca u reputabilnoj stranoj banci nisu ista stvar? Postoji dobar razlog zašto su ove kamate različite. To su dva ulaganja sa vrlo različitim rizicima.

Prvo, ova kamata na oročenu štednju koju pominju uopšte nije niska za današnje prilike: 1.1-3.5% su sasvim pristojne kamate ovih godina. Ako biste kupili američke ili nemačke obveznice dobili biste manje od toga, ne više.

Zašto onda država Srbija plaća više kamate? Čik pogodi, zato što je država Srbija rizičan dužnik, zato što je na pola puta do bankrota. "Narodne" obveznice ne bi bile nikakva zamena za oročenu štednju, bile bi samo drugačija opcija, rizičnije ulaganje. Kao kada ne stavite pare u banku nego ih pozajmite prijatelju prijatelja koji se kune da ima odličnu šemu samo ne može da vam kaže šta je. Nesigurno je, ali je kamata veća.

Mene čak čudi zašto Srbija i dalje plaća ovako niske kamate na svoje novoemitovane obveznice. Jedini razlog za to su niske kamate na svetskom nivou, zbog čega deo novca odlazi na rizičnija tržišta.

Ako ponude ove obveznice imaće šta da vide -- neće dobiti ni promil nižu kamatu od one koju plaćaju sada.

Samoodbrana

Srbija spada u zemlje koje su granicu nužne samoodbrane postavile na nivo koji samoodbranu ustvari u potpunosti onemogućava, bez da onaj koji brani svoju imovinu i život ne bude u poziciji da ili dobije novčanu kaznu ili krivično odgovara. Mene je na ovaj post inspirisalo dešavanje tinejdžera u NS gde je jedan od učenika prema našim zakonima dobrano prešao granicu nužne samoodbrane, iako nam zdrav razum govori da stvari baš nisu takve.
U Srbiji ako vam provalnik uđe u kuću, vi nemate pravo da ga silom zadržite, a možete odgovarati ako mu nanesete povrede ukoliko vas nije napao. Ukoliko vas napadne morate ga upozoriti tipa "Gospodine lopove, ako vas ne bi odveć indisponiralo i konsterniralo, ali ja bih prvo da pozovem organe reda, a vi nemojte da pucate na mene", morate sačekati da on prvi upotrebi silu, pa tek onda imate pravo da ga ozledite i to vrlo precizno. Ovakvo stanje dovodi do toga da su kod nas sitne krađe suštinski legalne, da policija mora da radi stvari koje bi privatna sila sprečila (a suštinski neće to uopšte da radi jer joj oduzima resurse, pa najočitije to otaljava), da građani nemaju gotovo nikakvu moć da se brane od nasilnika jer bi odgovarali prekršajno i/ili krivično, a i kada imaju sva znanja ovog sveta o mirnom rešavanju konflikta i tehnikama aikida, ostaje problem da oružje kod covila u praksi nose kriminalci. Kada je reč o imovini države situacija je još drastičnija, iako bi privatna zaštita državne imovine sigurno preko noći zaustavila prakse divljačkog pljačkanja šahtova, spomenika, bakra i još mnogih drugi stvari gde pljačkaši na jedan dinar zarađen otimačinom, unište barem 10 puta više. Američki pristup iz zemalja koje se ponose pravom na samoodbranu, posedovanje i nošenje oružja bi bio odličan u rešavanju problema sitnog kriminala i nasilništva.

Stvarnost šamara demagoge

Da stvarnost ošamari naše demagoge nije ništa novo, međutim njih šamari činjenica ne bole sve dok im nisu ugroženi vrlo vitalni privatni interesi koji su obučeni u najbolje nacionalno odelo. Elem, čudesni perpetum mobile koji po rečima naših stručnjaka za telekomologiju vredi i celih 5 milijardi evra, ove godine nešto kašljuca. Tako je Telekom ponešto u problemu jer su mu porasli rashodi i smanjeni prihodi, što je obrazloženje u domenu humorističkih stripova. Da cela priča ne deluje tako isprazno, ubačena je depresijacija dinara, iako ne znam zašto bi to bio tako velik problem jer im niko ne brani da slobodno formiraju cene, ako iko danas zna šta su cene usluga telekomunikacionih kompanija kada ih stave u pakete koje niko živ ne može da shvati sa 100% sigurnosti. Kako ti užasni investitori koji ponižavaju Srbiju samo razumeju tu EBIDA, izgleda da ako se po jutru dan poznaje ne da je nisu ponižavali nego da su pokazali lep stepen srpstva vlastitim novčanicima, verujući naravno, ne u svekoliko srpstvo telekomsko, nego u svoje poslovne planove.
Ali ko se još seća cirkusanata telekomskih, sada su na dnevnom redu druge besmilice.

Umetnost penzije

Da li znate čime su nas zadužili Nikola Kusovac, Vito Marković, Dimitrije Kalezić, Božidar Šujica, Đoko Stojičić, Miodrag Ilić, Ljiljana Šop, Simon Simonović, Branko Kukić, Maja Herman-Sekulić i Ljubica Mrkalj. Pretpostavljam da ste za neke čuli, a teško da znate da nabrojite barem 20% onoga što je ključno za rad pomenutih. Izvan Srbije pretpostavljam da se ovi brendovi nalaze u domenu 6 sigma neprepoznatljivosti.

To su ljudi koji su imali poseban doprinos razvoju kulture, tačnije književnosti u Srbiji i mi treba da onima za koje komisija proceni da su našu kulturu unapredili, štagod to značilo, dajemo iz budžeta svake godine 600.000 dinara.

Nisu samo pisci puni potpunih anonimusa, postoje kandidati iz sveta baleta, likovnih umetnosti, kinematografije i iz reda ostalih -ljudi koji su svoj život posvetili svojim hobijima koje su nazvali profesijom i koji treba da budu prepoznati od strane državnih činovnika, ako ih već nisu prepoznali kupci njihovih roba i usluga.

Ovo je jedno neviđeno bahaćenje države koja pretenduje da glumata neke mnogo veće zemlje i da nešto nagrađuje, naravno, tuđim parama, prenoseći svoje bahaćenje na generacije koje se još nisu ni rodile. Ključna je i poruka da se penzija ne mora zaraditi, niti je bitno šta tržište kaže o vašem radu - ideal iz vremena socijalizma i socijalističkog negovanja umetnosti bez odgovornosti ikome osim CK,a sada bez odgovornosti uopšte.

Pored ovih anoninimnih umetnika ima i nekih koji su afrmisani i koji su svojim radom zaista pristojno zaradili. I ovde je pitanje zašto relativno imućnim ljudima davati nacionalnu penziju?

400 hiljada siromašne dece

Tako kaže B92 pozivajući se na podatke Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike o broju korisnika dečijeg dodatka.

Da li je ovo realan broj? Meni, svakako, deluje nerealno, pošto u Srbiji ima otprilike 1,5 miliona dece (0-19 godina). Dakle, da li je 27% dece u Srbiji siromašno?

Činjenica je da su uslovi za ostvarivanje prava na dečiji dodatak prilično restriktivni i da oni koji zadovoljavaju kriterijume verovatno jesu siromašni. Problem je u tome što ispunjenost uslova proverava lokalni centar za socijalni rad, a sredstva se isplaćuju iz republičkog budžeta. Meni takva situacija nije baš optimalna, pošto svakako mogu da zamislim da neki predsednik opštine kaže zaposlenima u centru za socijalni rad "Slobodno gledajte ljudima kroz prste, to ne ide iz našeg budžeta".

Da li imam neki dokaz da se ovakve stvari dešavaju? Pa, dokaz baš i nemam (u smislu da nisam nikada prisluškivao sastanke između predsednika opština i zaposlenih u centrima za socijalni rad), ali sam video neke podatke koji bude sumnju. Izvor podataka je baza koja se može skinuti sa sajta ministarstva, a koja se zove Socijalni profil opština u Republici Srbiji. Ako skinete i otvorite Access bazu sa podacima za 2012. godinu, pa kliknete na "Indikatori", pa na "Opadajući redosled opština prema broju korisnika dečjeg dodatka u odnosu na stanovništvo opštine starosti do 18 godina, videćete da su opštine u kojima je najveći procenat korisnika sledeće: Tutin (90,2%), Sjenica (71,6%), Novi Pazar (67,49%), Bojnik (58,87%), Babušnica (58,42%), dok su na dnu lestvice Boljevac (9,91%), Kučevo (8,01%), Koceljevo (5,36%), Malo Crniće (2,09%) i Petrovac na Mlavi (1,98%).

Ako vi uspete da primetite da je prvih pet opština u proseku siromašnije od poslednjih pet, svaka vam čast.

Cela poenta je sledeća - ja ne znam koliko ima siromašne dece u Srbiji, ali podatak koji je zasnovan na korisnicima dečjeg dodatka svakako nije preterano relevantan.