Nezavisna Država Evropa II

Do juče je to bila "teorija zavere" koju su svi uredno negirali, naime da je stvarni cilj evro-elita kreiranje superdržave sa prestonicom u Briselu. Ja sam u junu zabrinuto spekulisao da je "federalizacija" na pragu. Sada vidimo da je drug Barozo ocenio da je situacija sazrela da i se može izaći i u javnost sa tom idejom. Nema više eufemizama i filozofiranja, stvar se sada jasno postavlja: hoćemo evropsku federaciju, ministarstvo finansija, poreze i budžet, drugim rečima zajedničku državu.

Ali, ne brinem,sada će biti lakše sprovesti libertarijanske lideje u Evropi, jer će biti dovoljno samo da se infiltiraramo u centralne institucije i preuzmemo ih. Ne moramo više da se bakćemo nacionalnom ili (daleko bilo) sub-nacionalnom politikom.

Bebi PDV

Dugo se već priča o PDV-u na bebi opremu. Izgleda da će biti uveden povraćaj. Koriste se različiti argumenti za i protiv, ali skrećem pažnju na jedan argument za koji nisam video da se pominje.

Naime, već postoji program koji se zove "roditeljski dodatak". Pri rođenju prvog deteta, roditelji imaju pravo na oko 32.000 dinara, dok se za drugo, treće i četvrto dete dobija po oko 5, 10 i 13 hiljada dinara mesečno u periodu od dve godine.

Cela poenta roditeljskog dodatka je upravo da pokrije neke troškove roditeljima koji su vezani za rođenje i odgajanje deteta. Dakle, ako već postoji želja da se dodatno pomogne roditeljima, daleko bolji način bi bio korišćenje instrumenta koji već postoji (recimo, povećavanje roditeljskog dodatka za iznos koji odgovara plaćenom PDV-u na neku osnovnu bebi opremu), nego izmišljanje mehanizma koji ne samo da je loš i da stvara presedan, već na kraju neće ni pomoći roditeljima jer će procedura za povraćaj PDV-a biti toliko komplikovana da će samo mali broj ljudi prolaziti kroz golgotu prikupljanja dokaza o primanjima i vrednosti imovine (ko i kako će da procenjuje vrednost imovine, baš bih voleo da znam) i čekanja u redu u Poreskoj upravi da bi se ostvario povraćaj od par hiljada dinara. Da ne govorim o tome da mislim da Poreska uprava ipak treba u narednom periodu da se bavi malo bitnijim stvarima od pregleda fiskalnih računa i sabiranjem iznosa na njima

Kad smo već kod ove teme, voleo bih da mi neki genijalac iz organizacija koje su tražile ukidanje PDV-a na hranu za bebe objasni i zašto je kašica od šargarepe "hrana za bebe", a sirova šargarepa kupljena u Maxiju nije? Ja sam uvek mislio da je bolje spremati deci svežu hranu, ali ćemo sada podsticati prodaju konzervi. Verovatno će i Čokolino imati prednost nad Plazmom što kao Požarevljanin moram najoštrije da osudim. 

O kojoj zemlji se radi?

Piše Tyler Cowen za NY Times:

...[One country] for instance, subjects corn to periodic export and import restrictions as well as to price controls, all of which thwart development of a well-functioning market. When market speculators save corn in anticipation of greater scarcity, they may be punished by law. These restrictions of market incentives exacerbate the basic supply problems.

Radi se o afričkoj zemlji Malavi, ali sličnu nazovi politiku vodi i Srbija, ko god da je na vlasti.

Renesansa teorije zavere

Poznato je da u nedostatku sposobnosti da se očiste klozeti, omaluju zidovi i pokupi smeće naši ljudi rado pribegavaju maštovitim teorijama zavere. Današnja teorija Milana Nikolića je stvarno vrh. Ima tu i ponešto tačno, ali ovo je istinski biser novijih žanrova teorije zavere.

Paul Krugman, monetarista

Paul Krugman je vrlo uznemiren što Mitt Romney ne vidi genijalnost Bazuka Bena i njegovog uzora Helikopter Miltona, već ponavlja besmislice austrijskih aristokrata Šumpetera i Hajeka o tome kako se prosperitet ne može stvoriti štampanjem para. Posebno ga nervira što Romney kao i Šumpeter štampanje para naziva "veštačkim stimulusom", opasna besmiclica koju je Friedman bio iskorenio ali se ona eto vraća sad. I obavezna paranoja: Romneyeva izjava nije politička i vezana za kampanju, kako bi čovek pomislio, nego je to dubinski znak kako je Mankiw, njegov savetnik, prestao da bude fan Friedmana i počeo da čita Hajeka i Šumpetera, i sad "pumpa" Romnyja njihovim teorijama:

How times have changed. Back in 2004, Greg Mankiw declared, in the Economic Report of the President, that

Aggressive monetary policy can reduce the depth of a recession.

But now, after the Fed has finally moved a bit in the direction of doing something about the Lesser Depression, Mitt Romney – supposedly advised by Mankiw among others – is outraged:

[T]he American economy doesn’t need more artificial and ineffective measures. We should be creating wealth, not printing dollars.

That word “artificial” caught my eye, because it’s the same word liquidationists used to denounce any efforts to fight the Great Depression with monetary policy. Schumpeter declared that

Any revival which is merely due to artificial stimulus leaves part of the work of depressions undone

Hayek similarly decried any recovery led by the “creation of artificial demand”.
Milton Friedman – who thought he had liberated conservatism from this kind of nonsense –must be spinning in his grave.

Agilno, goropadno, netačno

Premijer nam je danas goropadan. Ne slažem se da je fiskalni savet uporno ćutao kada je pravljen deficit, šta više, ali ja bih se osvrnuo na jednu rečenicu koja je logički netačna.

"Ne pada mi na pamet da slušam propagandu neoliberalnog koncepta koji je propao svugde u svetu".

Rečenica nije tačna iz najmanje nekoliko razloga:

a. Neoliberalni kapitalizam ne propada u većini država u kojima je bio primenjen. Postoje određena smanjenja i povećanja ekonomskih sloboda (što je pravo ime liberalizma) u nekim državama, ali države koje se drže tog koncepta slabo nešto pokazuju želju da usvoje socijalističke ideje, posebno ove na srpski način.

b. Da bi nešto stiglo da propadne mora da postoji neko vreme. Ako nešto nije bilo, onda ni propasti ili usponu ne može biti sklono. Sve u svemu, sigurno je da u Srbiji nikada nije bilo neoliberalnog koncepta u praksi, pa stoga isti nije ni mogao da propadne. Možda ako nategnuto tumačimo teoriju relativiteta pa da jelen padne pre nego što ga metak pogodi. Ocenu o neoliberalizmu inače daje nekoliko institucija, to se obično zove ekonomska sloboda, a Srbija je uvek svrstavana u ono što nikako ne može biti neoliberalni, liberalni ili kakogod socijalisti nazivali slobodno društvo u kome njihove priče nisu baš nešto dobro primljene i popularne. Zemlje slične Srbiji prevlađuju u svetu, ali to ne znači da su im performanse dobre.

c. I ja se odavno pitam koji će nam đavo ta nezavisna tela kada su oni ili osuđeni da kukaju kako ih političari ne slušaju ili apologete sistema. Pametni bi stručnjake već imali u svojim redovima, onim drugima to uopšte nije ni potrebno.

d. Ako i postoje primeri azijskih despotija ili latino levičarskih režima čije privrede relativno solidno rastu, Srbija nema nijedan uslov da njihove recepte primeni u praksi.

Baron Josif Delano Koperfild

Danas obnoviteljska eklektika bez premca.Pretpostavimo da, na primer, ja ne znam išta o ekonomiji i da sve što je megalomanski i potpuno nepotrebno obećano posmatram samo seljačkom zdravom logikom i iskustvom vlasnika SZR/STR.
Prvo, sumnjam u sve što kaže uvaženi JDK. Kako su nekada voleli da kažu, istorijsko pamćenje u Srba je dugo (čista budalaština inače), ali meni je još u sećanju ona čuvena protoindustrija traktora, berzanski bumovi, multiplikatori i šta još ne sve. Ima tu cela zbirka bajki, a kao što znamo bajke su upravo to, štivo koje treba da zabavi i pouči konzumente. Iako se često govori da neke od bajki živimo punim plućima sve analize govore da su u pitanju jako skupe predstave sa vrlo neizvesnim pozitivnim efektima. Ili narodski rečeno, ne vidi se kada na 100.000 mesta štrpneš po 100 evra, ali kada na jednom mestu pljusneš 10 miliona na gomilu izgledaš prilično sposobno.
Drugo pitanje je ako niko na celom belom svetu i u rodnoj grudi nije hteo deceniju i malo jače da uloži u neke pogone, šta to može da se promeni u Srbiji 2012/2013, osim da se skrka neviđeno mnogo para iz budžeta i još poneko legalno podmiti da dođe u Srbiju. Ali, problem je što para u budžetu ne da nema, nego duva vrlo neugodan vetar, pare se dobijaju samo kao bratski krediti koji jedino mogu da raduju braću, a oni koji bi trebalo da pune budžet kopne ili prelaze u sivu zonu. Ima tu i neke logike jer je država de facto legalizovala rad na crno time što je neke investitore oslobodila obaveze da plaćaju doprinose. Ako može multinacionalna kompanija da toga bude oslobođena zašto Mika, Žika i Pera da budu preduzetnici drugoga reda.
Treće pitanje je vrlo logično svakome ko je ikada zaradio novac na tržištu koju nije osnovna plata ili neka jubilarna nagrada. Otkuda bre bilo kom političaru tolika pamet pa da on zna kako je najbolje alocirati sredstva. Pa da je to moguće još bi SSSR bio živ, Kina bi bila ona iz doba Maa, a naši samoupravljači bi mogli da nastave da ne rade ono što inače ne rade. I uvek me zadivi ta esencija patriotizma i samožrtvovanja zarad naše sutrašnjice jer onaj ko zna da upravlja ovakvim grandizonim projektima sigurno bi bio tražen od najvećih privatnih giganata današnjice pod šifrom ne pitam koliko košta samo dođi da isecediš vodu iz suve drenovine.
A jedna stvar mi zaista nije jasna jer će nas to odvesti tamo gde smo se uputili sa puno entuzijazma - odakle vladi porivi da obećava brda i doline u prvoj godini mandata, iako nam se smeši sve samo ne dobre godine. Ako se po jutru dan poznaje, neće da valja.

"Kvantitativno popuštanje" 3

Helikopter Ben je upravo objavio da kreće sa novom rundom štampanja para: 40 milijardi dolara mesečno za hipotekarne hartije (MBS), prevashodno one izdate od strane Fannie i Freddie. Kad dodate već postojeće programe podsticanja istih hartija, mesečno štancovanje konfeta će da ide po stopi od 85 milijardi $. S tim dodatkom da QE3 nije jednokratna mera nego će da traje dok se ekomomija ne oporavi a možda i duže. Dakle, logika je vrlo jasna i neoboriva: pošto je tržište nekretnina doživelo 2007-08 krah, u čemu su MBS, posebno one garantovane od strane GSEs igrale odlučujuću ulogu, šta logičnije ima nego da se štampanjem svežih triliona podrže te iste MBS i izazove novi bum istih infladiranih nekretnina? Samo zatucani srednjovekovni fetišista zlata i ljubitelj "deflacije" i večite depresije, ne bi video genijalnost cele ideje. Mislim da je sledeća faza da Fed počne da kupuje "staro gvožđe i akumulatore" da bi stimulisao "metalurgiju i sirovinsku bazu". Ili krševe iz Detroita, što mu dođe na isto. Jedino to još ne kupuje.

Reakcija tržišta, predividiva: delirijum oduševljenja na berzi, zlato skočilo 35 dolara po unci u jednom danu, na 7 mesečni maksimum! Analitičari i respektabilni ekonomisti infantilno oduševljeni: najčešća metafora je kako je helikpter Ben izvadio "bazuku", što možda i nije neprecizan opis budućih ekekata ovog ludila. Kad bazuka za nekoliko godina temeljno odradi posao (izazove novi balon i krah tržišta), isti geniji će verovatno tražiti atomsku bombu da se njome obnove ruševine.

Koliko ti auto troši u kvadratnim milimetrima?

Čitajući novi post na blogu What if? saznao sam da se potrošnja goriva u stvari izražava u kvadratnim milimetrima. Kako?

Stvar je vrlo jednostavna kada malo razmislite o tome, ali mi je na prvo čitanje delovalo neverovatno (u stvari, najneverovatnije mi je to da tek sada to saznajem).

Radi se o tome da klasična mera potrošnje goriva koju izražavamo u litrima na 100 kilometara u stvari predstavlja meru površine. Naime, pošto je u brojiocu mera zapremine (litar, odnosno kubni decimetar, odnosno 0.001 kubni metar), a u imeniocu mera dužine (kilometar, odnosno 1000 metara), deljenjem se nužno dobija mera površine.

To znači da, ako auto troši 5.8 litara na 100 kilometara, on u stvari troši 0.058 kvadratnih milimetara. Ali, šta to znači, kako je moguće da auto troši gorivo u kvadratnim milimetrima? Moguće je. Interpretacija tih 0.058 kvadratnih milimetara je sledeća: kada bi se potrošena zapremina goriva (recimo, 5.8 litara) "razvukla" u cevčicu dugačku 100 kilometara, površina poprečnog preseka te cevčice bi iznosila tačno 0.058 kvadratnih milimetara.

Sve u svemu, mera potrošnje goriva je mera površine. Ko bi rekao...

Ukinut najgluplji zakon za koji sam čuo

Nakon 60 godina čekanja, stanovnici Nju Džersija od pre nekoliko meseci mogu sami da sipaju benzin u svoja kola.

Sa druge strane, Oregon ne odustaje!

Vesti iz Hondurasa

Prenosi AP:

Investors can begin construction in six months on three privately run cities in Honduras that will have their own police, laws, government and tax systems now that the government has signed a memorandum of agreement approving the project.

An international group of investors and government representatives signed the memorandum Tuesday for the project that some say will bring badly needed economic growth to this small Central American country and that at least one detractor describes as "a catastrophe.

Ovo je nastavak priče o slobodnim gradovima, o kojima smo pisali ranije.

Online učenje

Danas je blog Marginal Revolution objavio da su dva blogera, Tyler Cowen i Alex Tabarrok, postavili sajt pod nazivom Marginal Revolution University, na kojem planiraju da postavljaju "kurseve". Budući da njihov blog pratim već jedno 8 godina, odmah sam se prijavio za prvi kurs, Development Economics. Siguran sam da će biti zanimljivo.

Ali, kada sam već kod ove teme, da kažem da sam pre neki dan odlučio i da vidim šta ima da ponudi Coursera, pa sam se i tamo prijavio za sedam kurseva (ne idu svi u isto vreme, gledao sam da nema prevelikih preklapanja). Stvarno ima vrlo zanimljivih stvari, a kurseve nude zaista vrhunski univerziteti poput Princetona, Dukea i sličnih. Ako vas zanima, ja sam se prijavio za History of the World since 1300, Introduction to Astronomy, Introductory Human Physiology, Energy 101, Fundamentals of Online Education, Nanotechnology: The Basics i Planet Earth.

Naravno, ne planiram da ih sve "završim", čisto hoću da vidim na šta sve to liči, a ako me nešto baš zainteresuje, možda i završim.

Pored Coursere postoji i Udacity. Problem (za mene, nekome je to možda prednost) je što su tamo teme skoro isključivo vezane za IT. Drugo, kaže mi drug koji je "slušao" predmete i na Udacityju i na Courseri, da je Udacity suviše opušten, dok kod Coursere postoji ritam koji mora da se prati, postoje domaći zadaci i slično. Budući da znam vrlo dobro sa kim imam posla, ovaj striktniji način će me verovatno više motivisati. Videćemo. Napisaću nešto o tom iskustvu nakon što 17. septembra počne kurs iz Istorije sveta od 1300. godine.

Deo motivacije za ovaj moj "eksperiment" sa online učenjem u stvari dobrim delom proizlazi iz toga što ja mislim da online učenje može zaista fundamentalno da promeni način na koj i se pruža usluga obrazovanja. Obrazovanje kakvo je danas (profesor, učionica, tabla, učenik, sveska, olovka) izgleda praktično isto već hiljadama godina. Neke stvari se jesu promenile (rekao bih da je glavnu revoluciju uveo Gutenberg sa jefitnim knjigama, ali je i od tada prošlo više od 500 godina), ali je suština i dalje ista: svake godine, u isto vreme, milioni nastavnika na svetu ponavljaju istu stvar. Zašto je potrebno da, na primer, 2.000 nastavnika biologije u Srbiji 15. oktobra svake godine predaje mitozu i mejozu, kad je moguće snimiti predavanje najboljeg od njih i pustiti stotinama hiljada dece? Zašto to ne staviti na Youtube i omogućiti i onima koji su bili bolesni da odgledaju predavanje?

Neko će reći - ne može video snimak da zameni nastavnika. Možda. Zato sam se i prijavio za sve ove predmete, da vidim sam.

Na kraju, jasno je da uloga nastavnika nije samo obrazovna. Nastavnik je tu i da disciplinuje decu, da ih testira, oceni, odgovori na pitanja. Neke od tih funkcija, online obrazovanje svakako ne može da obavi. Ali neke verovatno može i bolje.

MMF podržava 100% rezerve?

U novom radu koji izdaje MMF razmatra se stari predlog za uspostavu bankarstva sa 100% rezervama, koji je prvi dao Irvign Fisher, a podržli između ostalih i Henry Simons i Milton Friedman (zato se ideja često zove "čikaški plan"). Članak zaključuje da bi ovaj predlog bio vrlo dobar za američku ekonomiju i doneo stope rasta od skoro 10% (model tako kaže:)).

 U svakom slučaju, ovde ima dve interesantne stvari. Prvo, ideja o 100% bankarstvu nije neka luda, filozofska izmišljotina Murray Rothbarda i njegovih sledbenika, nego su istu ideju zagovarali i mnogi "respektabilni" ekonomisti, poput Fishera i Friedmana. I drugo, MMF izlazi sa idejom ukidanja frakcionog bankarstva, što je vrlo neobično i bar za mene neočekivano. Evo apstrakta:

At the height of the Great Depression a number of leading U.S. economists advanced a proposal for monetary reform that became known as the Chicago Plan. It envisaged the separation of the monetary and credit functions of the banking system, by requiring 100% reserve backing for deposits. Irving Fisher (1936) claimed the following advantages for this plan: (1) Much better control of a major source of business cycle fluctuations, sudden increases and contractions of bank credit and of the supply of bank-created money. (2) Complete elimination of bank runs. (3) Dramatic reduction of the (net) public debt. (4) Dramatic reduction of private debt, as money creation no longer requires simultaneous debt creation. We study these claims by embedding a comprehensive and carefully calibrated model of the banking system in a DSGE model of the U.S. economy. We find support for all four of Fisher's claims. Furthermore, output gains approach 10 percent, and steady state inflation can drop to zero without posing problems for the conduct of monetary policy.

Ludwig von Mises koji je podržavao 100% rezerve bez centralne banke u svojoj knjizi Human Action (str. 442) odbacuje ovaj "čikaški predlog", sa obrazloženjem da on ostavlja vladi suviše velika ovlašćenja.

In carrying the idea implied in the Currency Theory to its full logical conclusion, one could suggest that all banks be forced by law to keep against the total amount of money-substitutes (banknotes plus demand deposits) a 100 per cent money reserve. This is the core of Professor Irving Fisher’s 100 per cent plan. But Professor Fisher combined his plan with his proposals concerning the adoption of an index-number standard. It has been pointed out already why such a scheme is illusory and tantamount to open approval of the government’s power to manipulate purchasing power according to the appetites of powerful pressure groups. But even if the 100 percent reserve plan were to be adopted on the basis of the unadulterated gold standard, it would not entirely remove the drawbacks inherent in every kind of government interference with banking. What is needed to prevent any further credit expansion is to place the banking business under the general rules of commercial and civil laws compelling every individual and firm to fulfill all obligations in full compliance with the terms of the contract.

Toma i dalje u magli

Danas je predsednik pokazao da ne poznaje ekonomiju i da mu je konsekventno najbolje da ne mudruje o onome o čemu ima ograničena ili pogrešna znanja, a uz to mu nikako ne spada u domen nadležnosti. Takvim izjavama samo kvari veoma dobru praksu, a to je da za ova tri meseca ni po čemu ne liči na ranijeg omnipotentnog predsednika.

Prvo je navođenje da je EBRD dobar primer kako banka treba da deli sudbinu firme. Banka uvek deli sudbinu firme u koju je uložila jer ako je dala kredit lošoj firmi onda mora da reprogramira kredit i/ili menja uslove kreditiranja, uglavnom smanjujući svoju zaradu od plasiranih sredstava, a na kraju ako se sve iscrpi mora ući u vlasništvo nad takvom firmom. Nijedna banka na kugli zemaljskoj ne funkcioniše drugačije, naravno ako nije neko državno čedo. Komercijalne banke ne postaju ciljano vlasnici, to rade investicione banke koje kod nisu baš nešto zaživele.

Druga je teza o špekulacijama kao lošim. Prvo same špekulacije su normalan deo tržišne privrede i u njima nema ništa loše i o tome smo već mnogo puta pisali. Drugo, glavni partner u špekulacijama je onda država jer njene hartije od vrednosti čine najveći deo aktive kojom se trguje na tržištu hartija od vrednosti. Ne znam da li predsednik možda poziva banke da ne kupuju državne hartije.

Kada je reč o finansiranju sumnjivih ili nepostojećih projekata naš bankarski sektor ima probleme te vrste, a u tome ubedljivo prednjače institucije poput Fonda za razvoj, Agrobanke i druge državne čeljadi. Dakle, takvu praksu treba sistemski sprečiti i tu je predsednik u pravu. Takve banke i fondovi pod državnim skutima su istinski način da samo povlašćeni dobiju povlašćena sredstva, a da građani plaćaju sumnjive projekte iz svog džepa. Stoga je Razvojna banka najgori put da se ostvari ono što predsednik hoće kao cilj, osim ako predsednik ne misli da je korupcija u Srbiji problem nesistematskog karaktera, a vrapci na grani dobro znaju da nije tako.

Za kraj, privrednicima nije cilj da propadnu, pa nepropadanje ne može biti uspeh sam po sebi (mada Victoria jeste veoma uspešna, i na tržištu i mimo njega). Stvaranje elitne kaste burazera propalih firmi i odličnih ličnih računa je posledica jednog lošeg modela privatizacije i zaštite domaćeg tržišta i tu će se prepoznati hrabra vlada, ako je nekada bude.

Principijelno, Razvojna

Kada je osnovana Razvojna banka Vojvodine Pajtić je objašnjavao kako će "finansijski potencijal Razvojne banke biti usmeravan pre svega u otvaranje novih radnih mesta, kao i za podršku izvozu i poljoprivredi pokrajine". Onda je, u sebi, dodao da se banka osniva između ostalog i da kreditira kampanju DS-a u iznosu od 3.5 miliona evra, jer je DS nesumnjivo najveći izvozni potencijal Vojvodine.

Od kolevke pa do groba

Pogledajte na koje sve načine Barack Obama pomaže maloj Juliji.

Kafana Srbija

Prof. Danica Popović o kafani.

Dva aspekta

Broker Nenad Gujaničić pita trebaju li Srbiji državne banke:

Sa aspekta partijskih moćnika, brojnih nameštenika koji su zahvaljujući ovim prvima pronašli posao, njima povezanih lica koji na ovaj ili onaj način imaju kakve lukrativne koristi, spomenuta dilema zasigurno ne postoji. Za njih, ne samo da je poželjno postojanje ovakvih privrednih subjekata već imaju sasvim racionalne razloge za odbranu ovakvog stanja stvari. 

U praksi, pak, od ovakvih banaka obični građani teško da mogu imati ikakve koristi: ni jeftinije kredite, niti povoljnije uslove za štednju, niti privreda, generalno gledano, može od ovakvih učesnika ostvariti kakvu vajdu. Štaviše, sa aspekta korisnika usluga, gle čuda, ove banke su veoma često nekonkurentnije od svojih takmaca na tržištu. 

Dakle, državi su potrebne banke u njenom vlasništvu isto koliko i fabrika bicikala, s tim da bi u potonjem slučaju bilo samo malo više poderanih kolena usled nekvalitetnih dvotočkaša. U prvom, ovom našem otužnom slučaju, gomilaju se neefikasni projekti, finansiraju propala preduzeća što u krajnjoj liniji vodi sve većim dubiozama u džepovima građana.

Lionel Robbins o bihevioralnoj ekonomiji

Pre 80 godina, u verovatno najboljoj metodološkoj studiji o ekonomiji ikad napisanoj (čitajte ovo, prvo izdanje iz 1932, ostala su lošija). Meni zvuči kao da je danas pisano, da se odnosi na sve te beskrajne laboratorijske nalaze i kontranalaze o racionalnosti, sebičnosti, altruizmu, kognitivnim i inim "bajasima" i svim ostalim aporijama "homo economicusa" koje "dovode u pitanje ekonomsku ortodoksiju" (ako izuzmemo da bi danas bilo neozbiljno očekivati da ekonomski pisac bude ovako briljantni stilista):

In pure Economics we examine the implication of the existence of scarce means with alternative uses. The assumption of scales of relative valuation is the foundation of all subsequent complications. It is sometimes thought, even at the present day, that this notion of scales of relative valuation depends upon the validity of particular psychological doctrines. The borderlands of Economics are the happy hunting ground of the charlatan and the quack, and, in these ambiguous regions, in recent years, endless time has been devoted to the acquisition of cheap notoriety by attacks on the alleged psychological assumptions of Economic Science. Psychology, it is said, advances very rapidly. If, therefore, Economics rests upon particular psychological doctrines, there is no task more ready to hand for the intellectually sterile, than every five years or so to write sharp polemics showing that, since psychology has changed its fashion, Economics needs "rewriting from the foundations upwards". As might be expected, the opportunity has not been neglected.

Danas se ova knjiga skoro uopšte ne čita. Već i na osnovu ovog citata možete pomalo da naslutite zašto: ona definiše ekonomsku teoriju kao dedukciju iz prvih principa, kao razjašnjavanje implikacija osnovnog postulata retkosti resursa i hipoteze ljudskog delovanja kao ekonomisanja retkim resursima: Robbins otvoreno kaže da ekonomski zakoni nikada ne mogu biti dokazani ili provereni pozivanjem na empirijske podatke, koje on na tragu svog tadašnjeg uzora Mizesa posprdno naziva "istorijom", već da su oni derivacije samoočiglednih "prakseoloških" istina. I da, što je posebno važno, ekonomska racionalnost i teleologija nemaju nikakve veze sa psihološkom "racionalnošću" ili "iracionalnošću" ljudi, da ekonomija proučava odnos sredstvo-cilj, a ne moralni, psihološki ili drugi karakter ili opravdanost bilo sredstava bilo ciljeva.

Knjiga dokazuje, suprotno danas uvreženom gledištu nastalom pod uticajem Friedmanovog eseja  iz 1953, a u skladu sa starijom tradicijom klasične ekonomije, da je ekonomija grana filozofije (moralne filozofije kako bi rekao Adam Smit), a ne još jedna kvazi-prirodna nauka koja kandiduje hipoteze i drži ih se dok ne pronađe "empirijsku evidenciju" protiv njih. Stoga je u potpunom raskoraku sa svim onim što profesori ekonomije u ogromnoj većini danas definišu kao "ekonomsku nauku".