Nacionalizacija štampe

Jirgen Habermas kaže da se novine ne smeju prepustiti tržištu. Mora država da ih finansira. Ne sve, ali gigante. Zato što, kaže, ako se prepuste tržištu, novine padaju u ruke kompanija "koje koji žele brzi profit i prave neprimereno kratkoročne planove". To onda dovodi do vulgarizacije novina i one gube kulturnu i intelektualnu vrednost.

Dakle kada su novine privatne, sve one postanu Kurir, Svet i Skandal. Po Habermasu, načelno je nemoguće da postoji privatno Vreme ili Ekonomist. Jer privatne novine vodi kratkoročni profit, želja za brzom zaradom. Verovatno je kao primer uzeo engleski Economist i američki Wall Street Journal, oba privatno osnovani u 19. veku. Ali šta je sto-dvesta godina za novine, a ionako svi znamo da se WSJ i Economist uglavnom bave bezveznim tračevima. Nisu analitični kao Ženmin Žibao.

Ali Habermas ne bi bio Habermas kada bi samo uzvikivao parole. On ima i naučno objašnjenje zašto je to tako. Naime, novine su posebna roba koja ne podleže zakonima tržišta. Evo:

Ova pitanja počivaju na kontroverznoj pretpostavci da izbor pravi sam kupac, na osnovu sopstvenih preferencija. Ta mudrost iz starih udžbenika bez sumnje je pogrešna kada je reč o specifičnom karakteru robe koju bismo nazvali "kulturna i politička komunikacija" – a razlog je to što za roba u isti mah izlaže probi i transformiše preferencije onih koji je prihvataju.

Novine su specifične, kaže Habermas. Mudrost iz starih (kao npr. Mankiw G., Principi ekonomije, 2007., ali februar) udžbenika se ne odnosi na novine.

Problem je samo što kada bi napravili listu svega što razni habermasovci, frankfurtovci, kejnzijanci ili francuski sociolozi kao iz prethodnog posta smatraju specifičnim zato i zato, mogli bi odmah da ukinemo privatnu svojinu i proglasimo socijalizam.

O "neoliberalnom ekonomizmu" na NSPM

Evo jednog teksta koji ja ne umem da opišem nikako drugačije nego kao naprosto neverovano lupetanje, udruženo sa nekom komičnom kvazifilozofskom ambicijom da se pokreću i komentarišu velike teme. Ono - društvo, politika, sloboda, "čista filozofija teške stvari", iza čega je samo neopisiva glupost i praznina misli.

Možda ću napisati jedan šaljivi komentar na taj tekst. Najviše mi se dopala teza da su Hobs, Lok i Smit osnivači kvazinaučnog ekonomizma i neoliberalizma, a Hajek predstavnik scijentizma.

Odliv mozgova

Ali ne iz Srbije, nego iz Nemačke. Independent piše da je prošle godine emigriralo 155 hiljada Nemaca, uglavnom visokoobrazovanih, lekara, pravnika, menadžera, naučnika. Destinacije su na prvom mestu Švajcarska, na drugom SAD, na trećem Austrija.
Šta sve porezi mogu da ti urade.

Koliko Betoven ima godina?

Palma o Šopenu i Betovenu.

Prvi srpski kartel

"Problem je što se time narušava teško postignuti dogovor između privatnika i njih (NIS-a) da trgovačka marža bude fiksna u iznosu od pet dinara." Kaže Atanacković, predsednik AD Nafta, u Glasu. Kompanije se dogovaraju oko cene što znači da sada zvanično imamo naftni kartel u Srbiji. Možda nije prvi, možda je gradski prevoz isto kartel.

Da se razumemo karteli, ili dogovaranje cena, u suštini i nisu problem ukoliko postoji slobodno tržište i ne postoje zakonska ograničenja ulasku novih konkurenata. Ipak, kod nas je kartelisanje zabranjeno. Postoji Zakon o zaštiti konkurencije, kao i Komisija koja ga sprovodi. Zanima me da li će se Komisija oglasiti sada kada je i državna kompanija dokazano umešana u kršenje zakona.

U istom članku se navodi da NIS od ove godine prodaje gorivo po cenama koje su niže od maksimalno dozvoljenih. Ko to u Srbiji ne dozvoljava snižavanje cena?

Koja ste klasa?

Interesantna interaktivna tabela na sajtu Njujork Tajmsa pomoću koje možete da odredite svoj društveni status. Tabela uzima u obzir zanimanje, obrazovanje, prihod i ukupnu imovinu. Najprestižnije zanimanje ima hirurg a prati ga advokat. Ekonomista je na 53. mestu.

Crna Gora kao primer

Steve Hanke u komentaru na Kejtovom sajtu, priča o problemu hiperinflacije u Zimbabveu i pominje Crnu Goru kao sjajan primer monetarne stabilnosti. Onda preporučuje Zimbabveu da veže svoju valutu za južnoafrički rand, otprilike kao što je Avram uradio 1994. u Srbiji sa markom.

Drago mi je da se Crna Gora uzima kao primer, ali mislim da Steve poredi babe i žabe. Vezivanje za valutu i dolarizacija nisu isto. Argentina je takođe imala valutni odbor (baš je Steve radio kao konsultant ako se ne varam), pa to baš na kraju i nije funkcionisalo kako je zamišljeno. Jednostavno ima više mogućnosti za zloupotrebe (manji iznos čvrste valute nego novca u opticaju). Mislim da je Steve malo pristrasan pošto je najprominentniji stručnjak za valutni odbor. Zimbabveu, a verovatno i Srbiji, bi najbolje bilo da odmah uzmu južnoafrički rand kao svoju valutu.

Ko pijan plota

Jedna stvar je zakon, druga stvar je što imamo elemente koji se tiču mnogih drugih službi. Ovako, otprilike, Đelić objašnjava zašto se možda neće primenjivati Zakon o lustraciji. Bez namere da diskutujem o lustraciji, nisam ekspert, interesantno mi je što vladi sprovođenje zakona ne predstavlja ništa više od povoda za ozbiljnu diskusiju.

Winner's curse

Pojam "pobedničke kletve" se odnosi na činjenicu da je onaj ko pobedi na aukciji verovatno precenio vrednost predmeta aukcije. Radi se o tome da, kada je cena predmeta veoma neizvesna, izlicitirana cena predstavlja procenu najoptimističnijeg kupca. Kada na kraju aukcije kupac plati cenu, ostaje mu da razmišlja "Da li je moguće da su svi ostali glupi, a da sam ja jedini pametan jer sam ponudio ovoliko para? Da nisam ipak ja pogrešio?" Ovaj koncept je ključan u ekonomskoj analizi aukcija. Koga zanima, na netu se nalazi dobar online udžbenik o teoriji aukcija. Mislim da svaki ekonomista treba da zna bar osnove ove teorije.

Setio sam se ovoga juče dok sam, na Radio Beogradu, slušao izjavu Đorđa Milunovića, čoveka koji je kupio "Reč naroda" iz Požarevca za cenu koja je bila 100 puta viša od početne. Čovek bukvalno nije mogao da progovori i uspeo je samo da promuca da "je u šoku jer je platio mnogo više nego što je planirao". (Uzgred, šta je Zavod za ekonomiku domaćinstva, koji je isto juče prodat???)

Mislim da bi Danijelu Cvjetićaninu i drugima koji misle da se naša privreda prodaje po bagatelnim cenama bilo korisno da makar malo prouče teoriju i naše zakone.

Dvostruko „hvala“ -- Džon Stosel

Prenosimo u celosti tekst Džona Stosela iz prethodnog posta, u prevodu Andreja Stanimirovića:

Neki ljudi me mrze zato što branim slobodno tržište. Jednom me je neko opsovao na ulici u Njujorku i rekao „Dabogda crk’o!“
Otkud ovo neprijateljstvo prema trgovini? Šta može da bude bezopasnije nego sloboda da čovek trguje s kim god hoće?
Pretpostavljam da neznanje ekonomije navodi mnoge da veruju da, kada dvoje ljudi razmenjuju novac i dobra, jedan dobija a drugi gubi. Ako bogati kapitalisti profitiraju, siromašni i slabi pate.
To je mit.
Koliko puta ste platili 1$ za šoljicu kafe i na kasirkino „Hvala“ odgovorili „Hvala vama“? Pravo bogatstvo ekonomske mudrosti krije se u tom čudnom dvostrukom hvala. Zašto se to događa? Jer vi želite kafu više nego dolar a radnja želi dolar više nego kafu. Oboje dobijate.
Ekonomisti odavno razumeju da dvoje ljudi trguje jer svako od njih želi ono što drugi ima više nego ono što sam ima. U glavi svakog od njih, stvari koje razmenjuju imaju nejednaku vrednost. Ali ovo znači da oboje dobijaju, jer daju nešto što žele manje za nešto što žele više. Jednostavno nije istina da jedan dobija a drugi gubi. Da je tako, gubitnik ne bi trgovao. To je win-win situacija, ili kako to kažu ekonomisti, igra sa pozitivnom sumom.
Upravo to se događa svaki put kada se dvostruko hvala čuje u prodavnici ili restoranu.
Nebitno je što želite da cena kafe bude niža. Svi mi želimo da cene svega budu niže (izuzev cene onoga što sami prodajemo, bilo da su to naši proizvodi ili radna snaga). Ono što je bitno to je da ste kupili kafu za dolar.
Situacija je potpuno ista i ako kafu kupite od nekoga iz drugog grada ili druge savezne države. Ne menja se čak ni ako je kupite od nekoga iz druge zemlje.Zato me zabrine kad čujem političare da kažu „Ja verujem u slobodnu trgovinu, ali to mora da bude poštena trgovina“. Ovo je citat predsedničkog kandidata Majka Hakabija, bivšeg guvernera Arkanzasa.
„Poštena trgovina“ je šifra za protekcionizam maskiran u osvetu prema drugim zemljama koje možda praktikuju protekcionizam, i to što čak i republikanci govore o „poštenoj“ a ne o „slobodnoj“ trgovini predstavlja loš znak.
Mi treba da praktikujemo slobodnu trgovinu bez obzira na to šta rade drugi. Zašto? Zato što je sloboda dobra sama po sebi. To što strane vlade žele da naude svojim građanima nije razlog da naša vlada naudi nama.
Ljude koji žive u različitim zemljama deli politička granica, ali granice su istorijski incidenti ili ishodi arbitrarnih odluka političara. Političke granice su ekonomski irelevantne. Ako ih ostave na miru, ljudi trguju preko granica između zemalja isto kao što trguju preko granica saveznih država. Trgovina je trgovina. I kupac i prodavac su na dobitku. „Hvala.“ „Hvala vama.“
Ako vas brine trgovinski deficit sa, na primer, Kinom, zamislite da Kina postane 51. savezna država. Istog momenta bismo potpuno zaboravili na takozvani trgovinski deficit. Koga je briga da li Njujork ima trgovinski deficit sa Pensilvanijom? Kao što je pisao Adam Smit, „Ništa ... ne može biti apsurdnije nego ova cela doktrina trgovinskog bilansa.“
Šeldon Ričman diskutuje o ovim idejama u magazinu The Freeman, pa kaže, „U stvarnosti, ne postoji uvozna i izvozna roba. Postoji samo ono što ja proizvodim i ono što svi drugi proizvode. ... Vrlo malo ljudi bi želelo da živi koristeći samo ono što su sami u stanju da proizvedu.“
Kada jednom izaberemo da trgujemo umesto da sve što nam treba pravimo sami, sve o čemu ostaje da diskutujemo je kolika treba da bude zona slobodne trgovine. Pošto je trgovina uvek obostrano korisna, odgovor je: Što veća zona slobodne trgovine, to bolje.
Globalna je najbolja.

Duplo hvala

Pogledajte sjajni članak poznatog novinara Johna Stossela u kojem objašnjava zašto je slobodna trgovina dobra. Ovo obavezno treba prevesti na srpski i objaviti. Dobrovoljci?

Šta je 100 evra na ovu skupoću?

Đelić u poslednje vreme priča kako će svaki zemljoradnik dobiti 100 evra po hektaru a stočar određeni iznos po grlu. Konačno smo dobili predračun za ovu genijalnu ideju. Ministar Milosavljević misli da će to koštati minimum 500 miliona evra, ili grubo oko 2% BDP.

Ovo će praktično preko noći postati jedna od top 5 stavki u budžetu. Ja se ne sećam da su poljoprivredne subvencije pominjane u predizbornoj kampanji, ali možda grešim. U svakom slučaju teško da će posle ovoga vlada moći da napravi gluplji potez.

Nema razloga da pišem o tome zašto su poljoprivredne subvencije loše. Ne verujem ni da je Google u stanju da nađe pozitivne argumente. Srpske stranice se ne računaju.

I jare i pare

Sindikalci RTB Bor i lokalna samouprava traže hitnu privatizaciju. Obradovao sam se kad sam pročitao naslov jer zaposleni insistiraju na privatizaciji. Nažalost, kasnije u tekstu piše da traže hitnu privatizaciju 49% kapitala. Ne shvatam ih. Kao da su rekli: Hitno nas privatizujte da ostanemo državni. Izgleda da se kod nas termin privatizacija stvarno opasno izlizao.

Usput navode kako RTB Bor u poslednje vreme dobro posluje i iznose sledeće dokaze: Isplaćene zaostale zarade, i isplaćen prvi deo regresa od 15,000 din. Šteta što nisu pomenuli i kako su konačno, posle 30 godina terora one dlakave babetine, zaposlili mladu kuvaricu u kantini.

Ekonomisti

Takozvani srpski ekonomisti su na okruglom stolu FEFA dali brojne predloge, koji su se ministrima nove Vlade uglavnom svideli. Ako vidite da se nešto sviđa istovremeno i Dinkiću u Đeliću, budite sigurni da to ne valja.

"On (Dinkić) je prihvatio brojne sugestije koje su se čule na okruglom stolu i najavio aktiviranje Agencije za mala i srednja preduzeća i njeno povezivanje s Fondom za razvoj, kao i spajanje dve agencije koje se bave podsticanjem izvoza u jednu, "jer je rast izvoza jedan od ključnih prioriteta nove vlade" naglasio je Dinkić uz ocenu da ukoliko ne budemo uspeli da kroz rast izvoza smanjimo spoljnotrgovinski deficit, moraćemo to da radimo na strani uvoza."

Iz ovoga bih izvukao neke opšte zaključke o srpskim ekonomistima.

1) Naši ekonomisti i dalje predlažu državni koncept razvoja. Oni ozbiljno misle da razvoj donose agencije i fondovi. Ja uopšte ne znam odakle crpe te ideje, jer čak i ako pogledate radove svetskih ekonomista naklonjenijih državnoj intervenciji, teško ćete naći da neko od njih propagira agencije i fondove za razvoj.

2) Naši ekonomisti redovno brkaju uzrok i posledice. Oni vide da razvijene privrede imaju veliki izvoz, pa iz toga zaključuju da je izvoz pokretač razvoja. A ako je izvoz pokretač razvoja, onda izvoz treba nekako podsticati. Istina je, međutim, da je veliki izvoz samo jedna posledica dobrog rada privrede. A za dobru privredu potrebni su, kao što znamo, niski porezi i efikasne pravne institucije.
Isto je i sa malim i srednjim preduzećima. Zato što su ih videli u Švajcarskoj, oni misle da mala i srednja preduzeća treba posebno podsticati. Tako je i Staljin video železare u Engleskoj pa je mislio da i SSSR treba da gradi svoje. Ali u pitanju je ponovo brkanje uzroka i posledice. Mala, srednja, velika, ili kakva god treba preduzeća nastaju kada se lepo urede institucije. Preduzetnici sami shvate da li za poslove koji u ovom trenutku odgovaraju Srbiji treba osnivati mala ili velika preduzeća. Mala i srednja preduzeća su dobra samo ako kao takva izrastu spontano, konkurencijom u tržišnom okruženju.

3) Naši ekonomisti su u paranoičnom iracionalnom strahu od spoljnotrgovinskog deficita. Kada ih pitate da objasne zašto je taj deficit strašan oni ne umeju. Kao što i ne razumeju da je deficit neminovna posledica velikog priliva kapitala, ni štetna ni korisna. Zato je taj strah iracionalan, kvazi-religijski. Posledice tog neznanja su jako štetne, jer kao što nam ministar Dinkić kaže, Vlada će pokušati da deficit smanjuje na strani uvoza. Podsećam da kada smo poslednji put smanjivali deficit na strani uvoza uvedena je zabrana na uvoz automobila starijih od 3 godine, kojom se građanima i privredi i dalje nanosi velika šteta.

Blobiranje

Novi izraz, koji sam upravo izmislio, a znači "traženje para od države putem bloga". Primer za to je post Dejana Stankovića na B92 Blogu, u kojem se zalaže za to da država treba da finansira deo troškova prevođenja naših pisaca na strane jezike jer autor smatra da bi to pomoglo poboljšanju našeg imidža u svetu. Takođe, tvrdi da to ne bi mnogo koštalo, a da bi dalo sjajne rezultate. I naravno, navodi najbolji argument u ovakvim raspravama - to rade i svi ostali. Posle ovog uvoda, šta mislite čime se autor posta bavi? Ako ste cinični, pa ste pomislili da se bavi prevođenjem srpskih pisaca, u pravu ste.

Naravno, u postu nisu dati bilo kakvi dokazi o tome koliko takav vid subvenicioniranja ima efekta, ali sam našao nešto slično na drugom mestu. Pogledajte grafik u ovom dokumentu (na strani 3). Grafik daje odnos između toga koliko je država uložila u produkciju filmova i iznosa koji su ti filmovi zaradili na stranim tržištima. Austrija, kao najgori primer, je na svaki dolar zarađen u bioskopima van Austrije uložila skoro 29 dolara iz budžeta. Samo Češka i Poljska imaju taj odnos ispod jedan. Ne verujem da je u književnosti mnogo drugačije.

Danijel, pre i posle

Danijel Cvjetičanin, nekada Koštuničin prvi ekonomista, je pod stare dane revidirao stavove. Pred izbore 2004. napisao je dosta liberalan ekonomski program za DSS i moja jedina zamerka, naravno pored nezainteresovanosti DSS za ekonomiju, je tada bila stimulacija izvoza. Danas Danijel i dalje smatra da je mali izvoz rak rana srpske privrede ali mu sada smeta i privatizacija. Kaže, ne smemo dozvoliti da se EPS i NIS prodaju za bagatelu. Ja mislim da je bolje i da ih država pokloni nego da nastavi da restruktuira i upravlja.

Generalno Danijel ne nudi rešenje ali prognozira budućnost koju će karakterisati deficiti, inflacija i dugovi. Ne mislim da je situacija tako kritična. Možda nećemo imati privredni rast koji bi mogli da imamo daljom liberalizacijom, ali je krah ekonomije malo verovatan.

Ko je ovde kriminalac

B92:
Petnaest osoba uhapšeno zbog sumnje da su falsifikovale dokumenta o uvozu nafte iz Grčke, saznaje B92.
Oni se sumnjiče da su u dužem periodu uvozili naftne derivate iz Grčke prikazujući ih kao naftne derivate namenjene proizvodnji, odnosno prikazujući ih kao odmašćivače, a zatim ih prodavali privatnim pumpama i na crnom tržištu. ... Prema saznanjima B92, ta grupa je oštetila državni budžet za oko deset miliona evra.

Da sam ja pisao istu vest, ona bi glasila ovako:
Uhapšena je grupa preduzetnika koja je kupovala benzin u Grčkoj i njime snabdevala potrošače u Srbiji. Uvozom benzina po nižoj ceni ova grupa je zaobilazila zabranu uvoza naftnih derivata koju je država uvela da bi svojoj kompaniji NIS omogućila veći profit, i tako za 10 miliona evra umanjila zaradu državne kompanije i budžeta. Zbog izbegavanja zabrane uvoza naftnih derivata, novinari su ovu grupu preduzetnika nazvali kriminalcima.

Stručnjaci Tržišnog rešenja međutim procenjuju da je samonametnutim sankcijama na uvoz benzina i monopolizacijom unutrašnjeg tržišta u poslednjih pet godina Vlada Srbije oštetila Srbiju za mnogo veći iznos -- verovatno više od milijardu evra. Kao i uvek kada se radi o sankcijama, šverc benzina je olakšavao snabdevanje potrošača i omogućio niže cene.

Ovi ljudi su kriminalci samo zato što ih je država napravila kriminalcima. Ja nemam moralni problem sa izbegavanjem monopolističkih državnih uredbi. Ovaj nedozvoljeni uvoz benzina je bez sumnje bila čista dobit za potrošače koji su ga kupovali, i indirektno i za celu Srbiju. Ko je onda kriminalac -- onaj ko nam zabranjuje da trgujemo i time nam nanosi štetu, ili onaj ko se ne obazire na takve nelegitimne zabrane i pri tome stvara opštu ekonomsku korist?

Tekst o Kosovu

Članak Douga Bandowa (Cato institut i bivši Reganov savetnik) jeste malo zastareo (avgust 2005), ali je i dalje relevantan. Jedna od zanimljivih rečenica: "In the case of the Balkans, the only principle that seemed to apply was that everyone got to secede from Serb-dominated territories and Serbs were never allowed to secede from territories dominated by other groups. This might be consistent policy, but it should not be confused with a principled moral stand."

Država i sport

Direktor atletskog mitinga "Artur Takač" kaže: "Problemi su bili takvi da bismo morali da otkažemo manifestaciju. Ilić je finansijski stao iza svega i mnogo mu zahvaljujemo. On je u svemu prepoznao interes Srbije i imaće čast da otvori miting."

Naravno, ne znam detalje, ali čisto sumnjam da je Velja dao svoje lične pare za miting. Ako jeste - svaka čast. Ako nije, voleo bih da nam objasni na kojoj budžetskoj liniji Ministarstva za infrastrukturu su namenjene pare za sport i to još u vreme privremenog finansiranja. Mada, da budem iskren, uopšte ne verujem da su pare iz budžeta. Mnogo je lakše da JAT, Železnica ili Putevi Srbije budu sponzori mitinga.

Amnestija i polovni automobili

Đelić je izgleda odlučio da podrži Veljinu inicijativu da se omogući preregistracija automobila sa crnogorskim tablicama, jer ti ljudi "nisu prekršili nikakav zakon". Ja verujem da jesu prekršili zakon, jer oni kao građani Srbije ne mogu da voze auto sa stranim tablicama ako nemaju prijavljeno prebivalište u inostranstvu. Ako imaju crnogorsko prebivalište, a u stvari žive u Srbiji, siguran sam da krše neki zakon. Koliko mi se čini, postoji obaveza prijavljivanja nove adrese u roku od 15 dana od dana promene prebivališta.

Međutim, mislim da to nije toliko ni bitno. Mislim da jeste veoma bitno da amnestija ne pređe u naviku, kao što je bio slučaj 90-ih godina, kada su omogućavali preregistracije svakih 6 meseci (ja sam vozio automobile sa tablicama Belog Manastira i Pljevalja, čak sam imao i prijavljeno prebivalište, a da i ne znam gde se tačno nalaze ta mesta).

Nabolje rešenje je, naravno, ukidanje obaveznog euro 3 standarda i smanjenje carine na maksimalno 5%. Mislim da će do smanjivanja carine doći jer se samo radnici Zastave zalažu za zadržavanje carina, a i SAA će dovesti do toga. Što se ukidanja euro 3 standarda tiče, nisam optimista jer sadašnja situacija pogoduje i svim uvoznicima novih automobila, od kojih su neki politički veoma bitni.

Hoću, majke mi!

Vlada je na prošloj sednici predložila izmene nekoliko zakona. Zanimljive su izmene Zakona o Vladi kojim se predlaže i promena zakletve, koja će, između ostalog, imati i sledeći deo: "... i biti posvećen očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije". O ostala 4 prioriteta ove Vlade (EU integracije, borba protiv siromaštva, borba protiv korupcije, saradnja sa Hagom) ni reči u zakletvi.

Bad policy is good politics

Naslov posta se često čuje u Americi. Često se čuje i kod nas, mada ne tako direktno. Često se priča da su "reforme nepopularne". Dajem nekoliko mogućih objašnjenja zašto je to najčešće tako:

1. Dobar policy je dugoročan a dobra politika kratkoročna. Primer za ovo su državna osiguranja, koja su, uz ovakvu demografiju, neodrživa. Kakav interes ima političar da danas pokreće to pitanje? To mu neće doneti glasove na izborima. Bolje da se deficit fondova nadoknađuje iz budžeta.
2. Dobar policy posmatra efekte na celo društvo, dobra politika gleda samo segmente društva kojima onda udovoljava. Carine i subvencije su klasični primeri. Kakav interes ima političar da ih sada ukine? Nikakav.
3. Dobar policy je zasnovan na analizi i principima, dobra politika na emocijama. Ko još u Srbiji racionalno razmatra pitanje Kosova, na primer?
4. Dobar policy razmatra troškove i koristi od određene politike. Dobar političar priča samo o koristima.

Znači, ako hoćete da se bavite policy-jem, analizirajte sve dugoročne efekte na celo društvo. Ako hoćete da se bavite politikom, usmerite se na nekoliko segmenata populacije i probajte da ih ubedite da ćete za njih nešto uraditi čim dođete na vlast. Koliko vidim, naši političari već znaju ove lekcije. Analitičari i novinari imaju još puno da nauče.

Absurd

Kompanije iz Srbije koje sklapaju računare ne mogu da ih prodaju državnim institucijama jer od istih ne mogu da dobiju potvrde o poreklu. Odličan članak u Glasu javnosti.

PS:
Pogledajte Markov komentar. Propustio sam deo u tekstu gde autor kaže da su domaće firme oštećene jer nemaju 20% prednosti u odnosu na preduzeća iz inostranstva. Ova odredba zakona o javnim nabavkama naravno radi na štetu poreskih obveznika i zato je treba ukinuti.

Dan milicije

Danas su Četvorice i Dan policije. Na stranu to što se koriste crvena slova u pravoslavnom kalendaru za obeležavanje državnih praznika, policija je u prazničnom duhu brutalno pretukla mladića u Kuršumliji. Ja sam imao sličan slučaj pre par godina, na sreću sa manjim povredama. Proces u kome se sudi policajcu koji me je tukao još traje jer sud nije u mogućnosti da mu uruči rešenje. Unutrašnja kontrola MUP je policajca oslobodila odgovornosti jer četiri svedoka nisu dovoljna. Ovom momku želim više sreće.

Ovo naravno nema mnogo veze sa temama koje se obično obrađuju na Tržišnom rešenju ali sam imao potrebu da prokomentarišem jer me bahato ponašanje državnih službenika iritira više od velike državne potrošnje.

Ideja - pravo ili ne

U beloj knjizi koju je pomenuo Slaviša strani investitori između ostalog pozivaju vladu da se više posveti zaštiti prava na intelektualnu svojinu. Ne slažem se sa ovim predlogom.

Najčešći argument koji se koristi u odbrani prava na intelektualnu svojinu je izjednačavanje prava na posedovanje ideje sa pravom na posedovanje imovine. Na taj način recimo kopiranje muzike i krađa kola bi trebalo da su isto. Nisu. Ako mi neko ukrade kola ja ih više nemam. Ako kopiraju moj disk ili prepišu moju priču ja i dalje imam svoj primerak. Neko takođe ulaže rad i sredstva za proizvodnju (disk i kompjuter, ili olovku i papir). Tomas Džeferson je otprilike rekao, moguće je zapaliti sveću o sveću i pri tom ne ugasiti plamen.

Malo je verovatno da bez zaštite intelektualne svojine ljudi ne bi bili motivisani da stvaraju. Madona ne bi postala računovođa a teško da bi i Pfizer počeo da proizvodi kolače umesto lekova. Jednostavno našli bi druge načine da naplate svoj rad. Na primer u 19. veku u Americi samo su domaći autori imali zaštićena prava. U to vreme u Americi Čarls Dikens, Englez, je bio najprodavaniji autor. Iako nije bilo zakonske osnove Čarls je dobijao novac od izdavača u Americi, koji su osećali potrebu da nagrade slavnog autora. Autor je tako bio nagrađen za svoj rad bez državne prinude.

Prava na intelektualnu svojinu tako predstavljaju ništa drugo nego zakonom zaštićen monopol. Srećom, razvoj tehnologije sve više komplikuje sprovođenje ovih monopola. EMI, jedna od najvećih muzičkih distributera, je već dozvolio neograničeno kopiranje muzike. Sigurno je da je to budućnost. Ideju je moguće sačuvati jedino ako je držite kao tajnu. Eto zašto recept za Koka-kolu na primer nikada nije patentovan.

Bela knjiga

Saveta stranih investitora.

Krenule su reforme!

Pre svega, pohvale Vladi Srbije na sjajnom sajtu, posebno delu koji daje dokumenta koja je Vlada izglasala (da se razumemo odmah, nisam sarkastičan, zaista je dobar sajt).

Na prvoj sednici nove Vlade je bilo samo reči o kadrovskim pitanjima, što je valjda i normalno. Ali, šta mislite, koji je prvi zakon koji je Vlada prosledila Narodnoj skupštini, već na drugoj sednici? Da li je nešto vezano za ukidanje poreza na prvi stan, smanjenje poreza na hardver, povećanje zaposlenosti, smanjenje siromaštva, pristupanje EU, uravnoteženiji regionalni razvoj ili očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije?

Odgovor je, naravno, NE. Radi se o Predlogu Zakona o izmenama Zakona o javnim službenicima. Jedna od odredbi tog zakona je da se pomoćnici ministara (i još neke bitne kategorije) ubuduće biraju na konkursu. Rok za primenu te odredbe je 1. juli ove godine. Predlogom novog Zakona, taj rok se pomera na 1. maj 2008. Da sam zao čovek, pomislio bih da je to zato što više vole da postavljaju partijske aparatčike nego stručnjake. Zvanično obrazloženje je da tehnička vlada nije mogla nikoga da postavlja, pa da zato rok mora da se promeni. Jednostavno, nema vremena.

Bulevar Ratka Mladića

Aleksandar Vučić je najavio da će radikali lepiti plakate sa imenom Ratka Mladića. Verujem da sloboda govora mora biti neograničena pa samim tim i lepljenje plakata ne bi trebalo biti zabranjeno. Da li se to nekom sviđa ili ne je drugo pitanje.

Tupoljevom u svet

Više ne smem da koristim termin privatizacija olako. U svakom slučaju Velja kaže da je Aeroflot zainteresovan da kupi JAT, otplati sve dugove, zadrži sve zaposlene i neizbežno napravi regionalnog lidera (možda po proseku godina stjuardesa). Razlog za prodaju je što Velja smatra da JAT neće izdržati konkurenciju kada Srbija potpiše ugovor o slobodnom nebu nad Evropom, do kraja godine.

I pored toga što verujem da niko neće kupiti JAT pod ovim uslovima smatram da je ideja o prodaji odlična ali da je motivacija pogrešna. JAT treba da se proda ili zatvori ne zato što je "potencijalno" nekonkurentan već zato što je u državnom vlasništvu.

Šta je to privatizacija

Čini mi se da i dalje postoji suštinsko neslaganje oko toga šta uopšte znači "privatizacija", a da budem iskren, nisam ni ja baš siguran. Recimo, potpredsednik Đelić prodaju 25% akcija NIS-a naziva privatizacijom. Ministar Ilić želi da država Srbija učestvuje u privatizaciji Luke Bar, jer je ona mnogo bitna za našu privredu. Ako pitate Srbe iz Srpske, oni će vam reći da su privatizovali svoj Telekom tako što su ga prodali Telekomu Srbija, srpskom državnom preduzeću. U svim ovim primerima se pojam "privatizacija" poistovećuje sa pojmom "prodaja". Te dve stvari su često jednake, ali često i nisu. Recimo, po starom Zakonu o privatizaciji, neke firme su privatizovane besplatnom podelom akcija radnicima. Takođe, kada država državi nešto prodaje, nema govora o privatizaciji.

Po meni, firma je privatizovana tek onog časa kada na njeno poslovanje isključivo utiču privatni interesi vlasnika. Da pojednostavim, sve dok vlada imenuje makar jednog člana Upravnog odbora, to nije privatna firma. Po Đeliću, firma je privatizovana čim u UO sedi makar jedan član koji ne zastupa vladu. Po Iliću, firma je privatizovana čak i ako u UO sede ljudi koji ne zastupaju vladu države na čijoj teritoriji se firma nalazi. Ilić sasvim sigurno nije u pravu, ali da li sam u pravu ja ili Đelić?

Strateški interes

U javnosti se priča dosta oko privatizacije NISa, EPSa, Telekoma, pa i komunalnih preduzeća. Sa druge strane nema reči o privatizaciji Zastava oružja. Ovo je verovatno posledica zablude o obaveznoj državnoj kontroli kompanija od strateškog interesa. Odgovor je jasan, narodno vlasništvo vodi ka tragediji naroda, bez obzira da li se radi o takozvanim strateškim interesima ili ne.

Sveta voli Zoću

Izgleda da nažalost ne nedostaje ideja kako opljačkati poreske obveznike prilikom kupovine stanova. U ovom slučaju, ruku na srce, država ipak nije glavni krivac. Svetozar Šljačić iz Rajfajzena predlaže osnivanje stambenih štedionica. Ukratko, zainteresovani građani otvore račun kod banke, uplaćuju određeni iznos mesečno i na kraju godine dobiju poklon od države u iznosu od 15% sakupljenih sredstava. Taj novac se posle par godina koristi kao učešće za kupovinu stana. Brilijantno.

Sveta altruista je zbunjen što ova inicijativa nije naišla na odobravanje Ministarstva finansija kada se već koristi u razvijenim zemljama. (Doduše koristi se i Krek pa Rajfajzen još uvek ne nudi kredite za ovu namenu). Čovek je čak spremio i predlog zakona ali ne vredi gluvom govoriti, razočarano će bankar.

Očigledno je da u ovoj šemi profitira isključivo Sveta. Njegova banka bi u ovom slučaju dobila nove štediše i sredstva za ulaganje a on verovatno povišicu jer je napisao predlog zakona. Sveta zna da će račun na kraju platiti poreski obveznici ali se lukavo dosetio da zamoli druga Zorana Popova Zoću, ekonomistu i analitičara, da objasni raji zašto je to dobro za njih. Zoća ekspert autoritativno zaključuje da će Svetin plan obezbediti nova radna mesta u oblasti stanogradnje i drugim sektorima industrije, ali zaboravlja da spomene radna mesta koja će se zatvoriti kao posledica većeg oporezivanja.

Nije poznato da li je Zoća dobio čašicu vinjaka za svoju brilijantnu teoriju o zapošljavanju ili je u pitanju posledica neznanja. Bilo bi mi lakše da je u pitanju vinjak.

Disclaimer: Ljubav između Svete i Zoće je isključivo neuka pretpostavka autora a ne odraz uređivačke politike Tržišnog rešenja.

Besmislica 2

Sto hiljada po zaposlenom! To je novi program Nacionalne službe zapošljavanja:
Послодавац добија субвенције за отварање и опремање радних места за најмање пет незапослених лица која ће радити са пуним радним временом у трајању од најмање две године... Субвенција је једнократна и износи 100.000 динара по једном новозапосленом.

Znači oni misle da se tako može smanjiti nezaposlenost. Ali ako se nezaposlenost tako smanjuje, zašto onda ne uvedemo stalne subvencije, svakog meseca? Da ko god prima platu dobije još 100 evra iz budžeta mesečno? Zar to neće podstaći još veću zaposlenost?

Naravno da to ne bi radilo, jer neko mora i da puni budžet. Kad se ovako dovedu do krajnjih konsekvenci vidi se da su ovakve politike besmislene. Ali ako su besmislene u svojoj krajnosti, onda su besmislene i na svim nivoima. Jedino što se u krajnostima posledice jasnije vide.

Nevidljiva posledica je što da biste nekome dali 100 hiljada, vi prvo morate nekom drugom da ih oduzmete. Ali to nije ceo problem. Pravi problem je što država može oduzeti dohodak samo od onih koji ga stvaraju, od onih koji su stvarno produktivni. Što znači da ovakvim uzimanjima država sputava normalnu ekonomsku aktivnost, a onda, kada ga procedi kroz birokratski aparat, taj novac ulaže u nešto što je manje produktivno, odnosno radna mesta tamo gde ona inače ne bi nastala. Tako je krajnji neto efekat ove konkretne politike smanjenje ukupnog broja radnih mesta, i naročito smanjenje broja produktivnih radnih mesta. Koja su radna mesta nastala videćemo, a koja su tačno radna mesta nestala nećemo nikada znati. Ali znamo da su to bila radna mesta u pravim produktivnim aktivnostima.

Besmislica 1

Iz Blica:
Prorektor Branko Medojević tražio je u više navrata od Ministarstva za nauku da se Uredba promeni i da se mladim parovima omogući otkup stanova po građevinskoj ceni. U martu ove godine Uredba je delimično promenjena i dozvoljen je otkup sa 30 odsto popusta na tržišnu cenu. Međutim, to je opet 200 evra više od građevinske.

- Grad može da gradi neprofitne stanove koji su predviđeni i Nacionalnim investicionim planom, a mladi naučnici moraju da ih kupuju po tržišnim uslovima - kaže prorektor Medojević.

Oni mogu a mi ne možemo. Nije u redu. Hajde da mladim naučnicima damo stanove besplatno, zato što su mladi i pametni. I članovima MENSA, svima po jedan. I pobednicima TV slagalice. Platiće poreski obveznici, ovi ostali koji nisu toliko pametni.

I to nam kaže neko ko sebe naziva ekonomistom, Branko Medojević, dekan Ekonomskog fakulteta slavnih 1990-ih i koautor čuvenog udžbenika "Politička ekonomija," svetionika neznanja i marksističke zatucanosti.

Veliki brat Tony

Nema vojne intervencije koja je pala na pamet bilo Clintonu ili Bushu, a da je Tony Blair nije odmah još zdušnije podržao. Ovde je članak o tome kako Blair nije bio ništa manje agresivan i željan kontrole i na unutrašnjem planu. Te dve stvari obično idu zajedno.

Kada čujem za Ministarstvo kulture...

Kada čujem reč kultura hvatam se za svoj Brauning. Tako je navodno govorio Herman Gering, broj 2 nacističke Nemačke. Obično nije najbolja osoba za citiranje, ali pada na pamet kada se pogleda da danas za kulturu redovno postoje i posebna ministarstva.

Štaviše. "U nekim zemljama postoje odvojena ministarstva za scenu i spektakl (pozorište, film, muzika) i za zaštitu spomenika, muzeje, galerije, likovnu umetnost..." kaže Voja Brajović, novi srpski Ministar kulture. Njemu respekt za opozicionu borbu tada kad je trebalo, 1990-ih, ali bilo ko da bude Ministar kulture neće imati moju podršku. Zato što mislim da takvo ministarstvo uopšte ne treba da postoji. Holivud nisu osmislili ministri, kao ni Bolivud, ni pozorište u doba Šekspira, ni klasičnu ni modernu muziku. Ministarstva su došla posle, kada su se komunisti dosetili da kulturom treba neko da upravlja, a onda se ta Lenjinova ideja svidela i intelektualnim krugovima u Zapadnoj Evropi pa su je ubrzo sproveli i u svojim zemljama.

Kultura je nastala i po prirodi se razvija spontano. Država ne treba ništa da ima s tim, ni da kontroliše, ni da podstiče. U prirodi je ljudi da stvaraju i da uživaju u stvaralaštvu. Dobri glumci, muzičari, pisci, slikari za svoj rad budu nagrađeni od ljudi koji ih gledaju, slušaju, čitaju. Negde sam video da je Dragan Nikolić dobio 20,000 evra po reklami od Grand kafe. Ne treba njemu Ministarsvo da kaže da je bolji glumac od Ivane Mihić. Vrednosti se najbolje provere na tržištu. (Možda zato mi ovaj blog pišemo besplatno.) Ministarstva služe da pomognu onima koji ne mogu da se izbore kvalitetom, ali umeju dobro da lobiraju.

Licenciranje

Već je bilo priče o licenciranju viših škola i fakulteta. Sada o licenciranju lekara.

Prvo, zvanično obrazloženje. Pacijentima je jako teško da procene kvalitet lekara i zato to mora da radi neko stručan. Naravno, niko osim samih lekara ne može da proceni da li je lekar stručan ili ne i zato se formira lekarska komora koja će izdavati licence dobrima, a oduzimati licence lekarima koji se ogreše o osnovne prinicipe profesije. And they lived happily ever after.

Sada, pravo obrazloženje. Lekari, kao i svi ostali, ne vole konkurenciju. Kada ih pitate šta je najveći problem u profesiji, oni kažu - to što mnogo ljudi svake godine diplomira medicinu. To im obara plate, prestiž, moć. I tu dolazi do izražaja genijalnost predviđenog rešenja - postojeći lekari će ubuduće sami određivati koliko će i pod kojim uslovima novih lekara biti primano svake godine. Time obaraju ponudu i drže svoje cene (plate) višim nego što bi bile kada ne bi postojale barijere.

Koje bi bilo tržišno rešenje? Koliko vidim, postoje dva - više i manje radikalno. Više radikalno podrazumeva privatizaciju bolnica, jer onda vlasnik svake bolnice ima veoma jak podsticaj da prati šta i kako lekari rade, jer može da bude tužen. Manje radikalno rešenje je da umesto sistema licenciranja, lekarska komora uvede sistem sertifikacije, koji bi značio da je određeni lekar zadovoljio kriterijume lekarske komore. Razlika bi bila u tome što bi i lekari bez sertifikata mogli da rade. Pacijenti bi onda birali da li žele da odu kod sertifikovanog (verovatno skupljeg) ili nesertifikovanog (verovatno jeftinijeg) lekara.

Know your enemy

Dani Rodrik, ekonomista sa Harvarda, od nedavno ima blog. Najpoznatiji je po svojim blago negativnim stavovima prema globalizaciji i trgovinskoj liberalizaciji. Pri tome, čini mi se da je mnogo manje ostrašćen od Krugmana ili Stiglitza i da uglavnom dobro argumentuje svoje primedbe. Takođe, u jedinoj njegovoj knjizi koju sam pročitao "Has Globalization Gone too Far?", odgovor koji daje je - ne. Sve u svemu, jedan od retkih kritičara globalizacije koga mogu da čitam a da se ne iznerviram.

U jednom od zanimljivijih postova, postavlja veoma ozbiljno pitanje na temu specijalizacije i razvoja. Naime, klasična ekonomska priča (bar kako je ja razumem) je da će se, pri slobodnoj trgovini, zemlje specijalizovati za proizvodnju proizvoda kod kojih imaju komparativnu prednost, što će povećati kako statičku tako i dinamičku efikasnost (dovesti do razvoja). Međutim, grafik iz rada koji Rodrik citira (Imbs i Wacziarg - AER 2003) daje potpuno suprotne rezultate - što su države specijalizovanije, manje su bogate (makar pri nižim nivoima razvoja; veza je u stvari kvadratna). To na neki način implicira da klasična ekonomska priča o trgovini i razvoju ne drži vodu.

Nisam baš siguran u svoj odgovor, ali kada mi ništa pametnije ne padne na pamet, ja kažem da korelacija nije isto što uzročnost i pokušam da obrnem uzročno-posledičnu vezu. U ovom slučaju, to bi značilo da specijalizacija vodi do razvoja, ali da razvoj uzrokuje diversifikaciju, jer na višim nivoima dohotka ljudi traže veću raznovrsnost proizvoda i usluga.

Porezi i ulaganja

U Nemačku je 2004. došlo 33 mlrd. EUR stranih investicija -- isto kao i u po stanovništvu skoro 18 puta manju Irsku. U Nemačkoj je porez na profit 38.2%, u Irskoj je 12.5%. Da li su Nemci, Francuzi i Italijani iz toga nešto naučili? Teško, jer umesto da smanjuju svoje poreze oni misli da im Irska predstavlja nelojalnu konkurenciju i zato sada pritiskaju Irsku da poveća, ili kako se to eufemistično kaže "harmonizuje" poreze. Irci, nekada zaglavljeni u socijalizmu, su međutim naučili lekciju: sve političke stranke odbacuju nemački predlog.

Kao što smo već pisali isto se dešava i sa Švajcarskom, na koju se pritisci vrše iako nije član EU.

Kako su Nemci i ostali došli na ovu ideju? Razlog je veoma rasprostranjeno ali i dalje pogrešno shvatanje da je ekonomija igra sa nultim zbirom. U ovom slučaju da nekako postoji fiksna suma investicija koja se samo raspoređuje po zemljama, pa ako Irskoj pripadne manje, Nemačkoj će pripasti više. To naravno nije slučaj. Ako Irska poveća poreze, investicije će u Irskoj opasti, ali to ne znači da će se one nekako preliti u Nemačku ni bilo gde drugde. Jedan deo možda i hoće, drugi će otići u Kinu, ali će dobar deo prosto nestati, jer neće biti isplativ bilo gde. Porezi stvaraju i uništavaju investicije. Zato nije stvar u raspodeli postojećih, nego u generisanju novih.

Kraljevstvo na tender

U Kambodži ko god donira vladi 200,000 dolara automatski dobija državljanstvo. Zašto u Srbiji ne bi uradili nešto slično, ili još bolje, zašto ne bi prodali kraljevstvo? Ne za ekser, kao što je Miki Liki kupio, već za keš.

Srbiji i njenim građanima bi novac dobro došao a protokolarna monarhija ne bi previše smetala. Bar ne meni. Zašto Kralj Roman Abramovič ne bi otvarao sednicu parlamenta jednom godišnje? Možda je dobra cena da nam za to plati trošak privatizacije penzionog sistema ili 2,000 evra po glavi stanovnika. Kneževske titule bi naravno bile jeftinije.

Libertarijanski sci-fi

Oduvek sam voleo naučnu fantastiku. Najraniji crtež koji imam sačuvan je tuča svetlosnim sabljama Luka Skajvokera i Darta Vejdera. Naravno, ne liči previše na to, ali mi je keva rekla da crtež to predstavlja. Međutim, kada danas gledam ili čitam naučnu fantastiku, redovno se čudim koliko pisci i režiseri akcenat stavljaju na tehničko-tehnološki aspekt, a mnogo manje na društveno-ekonomski. Recimo, čini mi se da je centralizovano upravljanje Imperijom mnogo neverovatnije od laserskog oružja ili hiper drajva. Demokratija tek ne bi funkcionisala.

Međutim, ima i drugačijih pisaca, poput Roberta Heinleina. Kod nas je poznat po filmu Svemirski vojnici (Starship Troopers), ali mu je verovatno najpoznatija knjiga The Moon is a Harsh Mistress, u kome se govori o otcepljenju ljudske kolonije na Mesecu od Zemlje. Knjiga se ukratko može opisati kao libertarijanska utopija. Koliko ja znam, nije prevedena sa srpski. Hrvatski prevod se može naručiti ovde.

Pogledajte i dobitnike nagrade Prometheus koje dodeljuje Libertarian Futurist Society.

Godinu dana posle

Ovih dana je godišnjica otcepljenja (proglašenja nezavisnosti) Crne Gore. Igrom slučaja sam bio tamo upravo kada su proglasili nezavisnost, a bio sam i pre par nedelja. Imam utisak da se napredak prosto vidi na ulici - nnogo se gradi, promet nekretnina veoma raste, ljudi voze bolja kola nego u Srbiji, kafići su puni.

Naravno, kao i mnogo puta do sada, postavljano je najgluplje moguće pitanje - "A ko će da ih hrani kada se otcepe?". Odgovor je veoma jednostavan i glasi - "Uvoziće!". Imaju sreće da poljoprivredu skoro i nemaju, tako da se niko ne buni. A potrošačima ostaje samo da uživaju u slobodi izbora.

Dr Miljuš priziva kišu za duži život

Svetska zdravstvena organizacija je objavila istraživanje u kome rankira zemlje po dužini životnog veka. Doktor Dragan Miljuš je iskoristio priliku da upozori da nam je životni vek kraći jer se ne izdvaja dovoljno za zdravstvo. Čitaj, njegovu platu. Drugi izvori navode da je zdravstvena politika važan faktor ali citiraju ishranu kao najvažniji faktor za dugovečnost.

Državni službenici u Srbiji, mada i drugde da ne grešim dušu, me sve više podsećaju na indijanske vračeve kojima je posao da prizivaju kišu. Ukoliko kiša ne padne, to je zato što nisu dovoljno vračali odnosno nisu dovoljno plaćeni; ukoliko kiša ipak padne onda je to samo zato što su oni vračali ali da bi kiša nastavila da pada treba uložiti još mnogo vračanja, u čvrstoj valuti.

Tajland kao izuzetak

U kratkoj sam poseti Tajlandu i na žalost ne mogu a da ponovo ne pomenem onu čuvenu teoriju kako ekonomske slobode vode do političkih. Tajland je jedan interesantan primer koji negira to pravilo. Tajland ima dosta ekonomskih sloboda, na 77. mestu je po Heritage listi.

Posle vojnog puča prošle godine, na Tajlandu je znatno manje političkih sloboda, iako je puč navodno organizovan da bi ih unapredio. Sve više izgleda da tajlandska demokratija ne nazaduje samo privremeno. Evo par primera:

• Zabranjene politička okupljanja (doduše privremeno, kažu)
• Privremena vojna vlada (rekli su da će postaviti civilnu, pa nisu) radi na izradi novog ustava. Ljudi će imati prilike da podrže ustav na referendumu negde u septembru. Ukoliko glasaju protiv, vojska će da sama napiše ustav. Znači, okreni obrni, njihov ustav ima da prođe.
• Za par dana, 30. maja, sud će odlučiti koje će političke stranke da zabrani. Vrlo verovatno se radi o stranci zbačenog premijera, čiji glasači najavljuju proteste.
• Nov predlog ustava podrazumeva da se neki članovi Senata imenuju, umesto da se za njih glasa kao što je do sada bio slučaj.
• Ukidaju se lokalni izbori. Stručne komisije će birati lokalne vlasti. Izgovor je da su izbori previše skupi, a predsednik opštine ili regiona je ništa drugo nego državni službenik, pa država mora i da ga postavlja.

I još mnogo sličnih gluposti. Uglavnom, Tajland je za vreme najvećeg ekonomskog razvoja izgubio veliki broj političkih sloboda. Da li je to samo izuzetak koji potvrđuje pravilo?

Ako ekonomiste ne dotiču političke slobode onda imam drugu informaciju za njih koja će možda da ih potrese. Carina na vino je 400% (samo Indija ima veću carinsku stopu) jer se vino smatra luksuznim proizvodom. Čak i na domaće vino se plaća 200% poreza (u ovom slučaju su prvi).

Amerika najkonkurentnija

IMD škola iz Švajcarske je objavila Indeks konkurentnosti za 2007. koji rankira 55 zemalja na osnovu 323 kriterijuma pokazuje da je Amerika najkonkurentnija i da je prate Singapur i Hong Kong. Slovenija je na 40. a Hrvatska na 53. mestu. Business Week je uradio komparativnu analizu sa Gross Happiness Indexom o kome je već pisano na Tržišnom rešenju. Srbije tradicionalno nema u ovakvim istraživanjima.

Stojte galije carske

Izgleda da se rukovodioci Zastave spremaju da teška srca penzionišu Yugo do 2010. (verovatno najneprofitabilniji auto u istoriji) i to sada kada su na Sajmu automobila prodali dve hiljade vozila. Kakav uspeh. Prodavali su nov auto po 4,500 evra uz ekonomsko objašnjenje: sa višom cenom prodali bi manje. Super.

Problem je samo što proizvodnja Zastavinog mezimca košta daleko više od prodajne cene. Mislim da je svojevremeno (kriza devedesetih) proizvodnja jednog vozila koštala oko 100,000 dolara, zbog velikog broja zaposlenih a samo par stotina proizvedenih jugića. Sada je verovatno situacija nešto bolja ali je princip isti, Yugo se proizvodi da bi se proizvodio. Čudi me da se nisu setili da povećaju proizvodnju na 20,000 jugića godišnje i da ih sve guraju u Dunav, jer ovo što sada rade nije značajno drugačije.

Padaj padaj kišice

Danas me je jedan srednjoškolac u kambodžanskoj provinciji pitao zašto je Kambodža siromašna a Amerika bogata. Stvarno sjajno pitanje. Adam Smith je davno rekao šta je potrebno za razvoj mir, niski porezi i vladavina prava. Otprilike.

Međutim zašto su se ovi uslovi prvo razvili u Evropi a ne u Africi na primer. David Landes, profesor ekonomije i istorije, je u knjizi Bogatstvo i siromaštvo naroda ponudio par odgovora. Meni je najinteresantnije klimatsko objašnjenje. Naime profesor Landes kaže da je golfska struja najodgovornija za razvoj.

Golfska struja šalje kišu širom kontinenta koja omogućava razvoj poljoprivrede skoro bilo gde u Evropi, i samim tim izvor hrane nije mogao biti pod kontrolom samo jednog vladara. To je dovelo do podela vlasti i do veće nezavisnosti pojedinaca u Evropi nego na drugim mestima. Na primer u severnoj Africi, poljoprivreda je mogla da se razvija samo u dolini Nila, koju je vlast relativno lako mogla da kontroliše.

Osim klimatskih nudi i neke kulturološke i komentariše antropološke analize, koje su generalno zbog političke korektnosti danas nepopularne (npr. jedna rasa je pametnija ili vrednija od druge).
Ne znam koliko je klimatska teorija tačna ali je kiša svakako bitna za srpski GDP koji podosta zavisi od poljoprivredne proizvodnje.

Ostavka

Ovo je o teorijama zavere. Ako je neko označavan kao upravljač iz senke i kreator novog svetskog poretka, onda je to Paul Wolfowitz iz Ithace, NY. Smatralo se da je kao zamenik Sekretara odbrane bio glavni kreator rata u Iraku 2003., a onda je nedavno postavljen za predsednika Svetske banke. Koliko ima moćnijih od njega na svetu?

Danas je Wolfowitz posle velikih pritisaka podneo ostavku u Svetskoj banci. Razlog pritisaka -- što je devojci koja takođe radi za Banku prekomerno povećao platu i to pokušao da sakrije. Na kraju se svede na to. Svet je razočaravajuće jednostavan.

Bora Stanković: "I tamo zemlja i ovde zemlja."

Korupcija kao prioritet

Blic navodi da je borba protiv korupcije jedan od pet prioriteta nove vlade. Jedan od metoda koji bi trebalo da se koristi u ovoj "borbi" je i posvećenost policije i pravosuđa u iskorenjivanju svih oblika korupcije.

U Srbiji se već duže vremena prodaje magla oko korupcije i njenog iskorenjivanja. Stvar je jednostavna, više regulacija, više prostora za korupciju. I obrnuto. Policijske akcije protiv carinskih i sličnih mafija su možda medijski interesantne ali nikako ne rešavaju problem. Na primer, jedino rešenje za smanjenje korupcije na carini je ukidanje ili značajno smanjenje carinskih stopa.

Slično, rešenje za zdravstvene i obrazovne mafije je deregulacija tržišta, odnosno uvođenja jednakih pravila igre za privatne bolnice i škole kao i za državne. Ukoliko se za neku bolnicu ili školu pročuje da je korumpirana gubiće učenike ili pacijente, što će biti najveći motiv za iskorenjivanje korupcije.

Korupcija je isključivo problem državnog sektora. Manje države, manje korupcije. Saveti, komisije, agencije, međuresorske grupe neće rešiti ovaj problem. Nažalost, niko od stručnjaka iz navedenih institucija ili vlade ne predlaže deregulaciju kao rešenje. Smeta im drvo da vide šumu.

Liberali i abortus

U prethodnom postu Lazar kaže da liberali nemaju jedinstveni stav po pitanju abortusa. Problem je u tome što nema saglasnosti o tome kako se tretira fetus. Ako fetus nije živo biće, onda je žena naravno slobodna da izvrši abortus. Ali ako mislimo da život počinje od trenutka začetka, onda majka nema tu slobodu, jer je abortus jednak ubistvu.

Ja bih rekao da su liberali uglavnom, i pored ove intelektualne nedoumice, instinktivno za slobodu abortusa. Jedino im nedostaje dobar argument. Najbolji razlog koji mogu da ponude je da fetus nije živo biće, a to je diskutabilno.

Genijalni Murray Rothbard se pobrinuo i za to. Sa njegovim argumentom moguće je da se liberali zalažu za slobodu abortusa čak iako se misli da je fetus živ. Samo se treba držati prvog pravila liberalizma da svi imaju jednake slobode: svako je slobodan da radi šta hoće sve dok ne povredi ista takva prava drugih, ali i niko nema nikakvog prava da zahteva nešto od drugih.

Rothbard kaže ovako:
U redu, pretpostavimo, kao što konzervativci misle, da je fetus živo biće. Ono prema tome ima jednake slobode kao i svi ostali. Ali koje živo biće ima pravo da bude neželjeni uljez u nečijoj utrobi?

Surovo precizno.