Besmislica 2

Sto hiljada po zaposlenom! To je novi program Nacionalne službe zapošljavanja:
Послодавац добија субвенције за отварање и опремање радних места за најмање пет незапослених лица која ће радити са пуним радним временом у трајању од најмање две године... Субвенција је једнократна и износи 100.000 динара по једном новозапосленом.

Znači oni misle da se tako može smanjiti nezaposlenost. Ali ako se nezaposlenost tako smanjuje, zašto onda ne uvedemo stalne subvencije, svakog meseca? Da ko god prima platu dobije još 100 evra iz budžeta mesečno? Zar to neće podstaći još veću zaposlenost?

Naravno da to ne bi radilo, jer neko mora i da puni budžet. Kad se ovako dovedu do krajnjih konsekvenci vidi se da su ovakve politike besmislene. Ali ako su besmislene u svojoj krajnosti, onda su besmislene i na svim nivoima. Jedino što se u krajnostima posledice jasnije vide.

Nevidljiva posledica je što da biste nekome dali 100 hiljada, vi prvo morate nekom drugom da ih oduzmete. Ali to nije ceo problem. Pravi problem je što država može oduzeti dohodak samo od onih koji ga stvaraju, od onih koji su stvarno produktivni. Što znači da ovakvim uzimanjima država sputava normalnu ekonomsku aktivnost, a onda, kada ga procedi kroz birokratski aparat, taj novac ulaže u nešto što je manje produktivno, odnosno radna mesta tamo gde ona inače ne bi nastala. Tako je krajnji neto efekat ove konkretne politike smanjenje ukupnog broja radnih mesta, i naročito smanjenje broja produktivnih radnih mesta. Koja su radna mesta nastala videćemo, a koja su tačno radna mesta nestala nećemo nikada znati. Ali znamo da su to bila radna mesta u pravim produktivnim aktivnostima.

Besmislica 1

Iz Blica:
Prorektor Branko Medojević tražio je u više navrata od Ministarstva za nauku da se Uredba promeni i da se mladim parovima omogući otkup stanova po građevinskoj ceni. U martu ove godine Uredba je delimično promenjena i dozvoljen je otkup sa 30 odsto popusta na tržišnu cenu. Međutim, to je opet 200 evra više od građevinske.

- Grad može da gradi neprofitne stanove koji su predviđeni i Nacionalnim investicionim planom, a mladi naučnici moraju da ih kupuju po tržišnim uslovima - kaže prorektor Medojević.

Oni mogu a mi ne možemo. Nije u redu. Hajde da mladim naučnicima damo stanove besplatno, zato što su mladi i pametni. I članovima MENSA, svima po jedan. I pobednicima TV slagalice. Platiće poreski obveznici, ovi ostali koji nisu toliko pametni.

I to nam kaže neko ko sebe naziva ekonomistom, Branko Medojević, dekan Ekonomskog fakulteta slavnih 1990-ih i koautor čuvenog udžbenika "Politička ekonomija," svetionika neznanja i marksističke zatucanosti.

Veliki brat Tony

Nema vojne intervencije koja je pala na pamet bilo Clintonu ili Bushu, a da je Tony Blair nije odmah još zdušnije podržao. Ovde je članak o tome kako Blair nije bio ništa manje agresivan i željan kontrole i na unutrašnjem planu. Te dve stvari obično idu zajedno.

Kada čujem za Ministarstvo kulture...

Kada čujem reč kultura hvatam se za svoj Brauning. Tako je navodno govorio Herman Gering, broj 2 nacističke Nemačke. Obično nije najbolja osoba za citiranje, ali pada na pamet kada se pogleda da danas za kulturu redovno postoje i posebna ministarstva.

Štaviše. "U nekim zemljama postoje odvojena ministarstva za scenu i spektakl (pozorište, film, muzika) i za zaštitu spomenika, muzeje, galerije, likovnu umetnost..." kaže Voja Brajović, novi srpski Ministar kulture. Njemu respekt za opozicionu borbu tada kad je trebalo, 1990-ih, ali bilo ko da bude Ministar kulture neće imati moju podršku. Zato što mislim da takvo ministarstvo uopšte ne treba da postoji. Holivud nisu osmislili ministri, kao ni Bolivud, ni pozorište u doba Šekspira, ni klasičnu ni modernu muziku. Ministarstva su došla posle, kada su se komunisti dosetili da kulturom treba neko da upravlja, a onda se ta Lenjinova ideja svidela i intelektualnim krugovima u Zapadnoj Evropi pa su je ubrzo sproveli i u svojim zemljama.

Kultura je nastala i po prirodi se razvija spontano. Država ne treba ništa da ima s tim, ni da kontroliše, ni da podstiče. U prirodi je ljudi da stvaraju i da uživaju u stvaralaštvu. Dobri glumci, muzičari, pisci, slikari za svoj rad budu nagrađeni od ljudi koji ih gledaju, slušaju, čitaju. Negde sam video da je Dragan Nikolić dobio 20,000 evra po reklami od Grand kafe. Ne treba njemu Ministarsvo da kaže da je bolji glumac od Ivane Mihić. Vrednosti se najbolje provere na tržištu. (Možda zato mi ovaj blog pišemo besplatno.) Ministarstva služe da pomognu onima koji ne mogu da se izbore kvalitetom, ali umeju dobro da lobiraju.

Licenciranje

Već je bilo priče o licenciranju viših škola i fakulteta. Sada o licenciranju lekara.

Prvo, zvanično obrazloženje. Pacijentima je jako teško da procene kvalitet lekara i zato to mora da radi neko stručan. Naravno, niko osim samih lekara ne može da proceni da li je lekar stručan ili ne i zato se formira lekarska komora koja će izdavati licence dobrima, a oduzimati licence lekarima koji se ogreše o osnovne prinicipe profesije. And they lived happily ever after.

Sada, pravo obrazloženje. Lekari, kao i svi ostali, ne vole konkurenciju. Kada ih pitate šta je najveći problem u profesiji, oni kažu - to što mnogo ljudi svake godine diplomira medicinu. To im obara plate, prestiž, moć. I tu dolazi do izražaja genijalnost predviđenog rešenja - postojeći lekari će ubuduće sami određivati koliko će i pod kojim uslovima novih lekara biti primano svake godine. Time obaraju ponudu i drže svoje cene (plate) višim nego što bi bile kada ne bi postojale barijere.

Koje bi bilo tržišno rešenje? Koliko vidim, postoje dva - više i manje radikalno. Više radikalno podrazumeva privatizaciju bolnica, jer onda vlasnik svake bolnice ima veoma jak podsticaj da prati šta i kako lekari rade, jer može da bude tužen. Manje radikalno rešenje je da umesto sistema licenciranja, lekarska komora uvede sistem sertifikacije, koji bi značio da je određeni lekar zadovoljio kriterijume lekarske komore. Razlika bi bila u tome što bi i lekari bez sertifikata mogli da rade. Pacijenti bi onda birali da li žele da odu kod sertifikovanog (verovatno skupljeg) ili nesertifikovanog (verovatno jeftinijeg) lekara.

Know your enemy

Dani Rodrik, ekonomista sa Harvarda, od nedavno ima blog. Najpoznatiji je po svojim blago negativnim stavovima prema globalizaciji i trgovinskoj liberalizaciji. Pri tome, čini mi se da je mnogo manje ostrašćen od Krugmana ili Stiglitza i da uglavnom dobro argumentuje svoje primedbe. Takođe, u jedinoj njegovoj knjizi koju sam pročitao "Has Globalization Gone too Far?", odgovor koji daje je - ne. Sve u svemu, jedan od retkih kritičara globalizacije koga mogu da čitam a da se ne iznerviram.

U jednom od zanimljivijih postova, postavlja veoma ozbiljno pitanje na temu specijalizacije i razvoja. Naime, klasična ekonomska priča (bar kako je ja razumem) je da će se, pri slobodnoj trgovini, zemlje specijalizovati za proizvodnju proizvoda kod kojih imaju komparativnu prednost, što će povećati kako statičku tako i dinamičku efikasnost (dovesti do razvoja). Međutim, grafik iz rada koji Rodrik citira (Imbs i Wacziarg - AER 2003) daje potpuno suprotne rezultate - što su države specijalizovanije, manje su bogate (makar pri nižim nivoima razvoja; veza je u stvari kvadratna). To na neki način implicira da klasična ekonomska priča o trgovini i razvoju ne drži vodu.

Nisam baš siguran u svoj odgovor, ali kada mi ništa pametnije ne padne na pamet, ja kažem da korelacija nije isto što uzročnost i pokušam da obrnem uzročno-posledičnu vezu. U ovom slučaju, to bi značilo da specijalizacija vodi do razvoja, ali da razvoj uzrokuje diversifikaciju, jer na višim nivoima dohotka ljudi traže veću raznovrsnost proizvoda i usluga.

Porezi i ulaganja

U Nemačku je 2004. došlo 33 mlrd. EUR stranih investicija -- isto kao i u po stanovništvu skoro 18 puta manju Irsku. U Nemačkoj je porez na profit 38.2%, u Irskoj je 12.5%. Da li su Nemci, Francuzi i Italijani iz toga nešto naučili? Teško, jer umesto da smanjuju svoje poreze oni misli da im Irska predstavlja nelojalnu konkurenciju i zato sada pritiskaju Irsku da poveća, ili kako se to eufemistično kaže "harmonizuje" poreze. Irci, nekada zaglavljeni u socijalizmu, su međutim naučili lekciju: sve političke stranke odbacuju nemački predlog.

Kao što smo već pisali isto se dešava i sa Švajcarskom, na koju se pritisci vrše iako nije član EU.

Kako su Nemci i ostali došli na ovu ideju? Razlog je veoma rasprostranjeno ali i dalje pogrešno shvatanje da je ekonomija igra sa nultim zbirom. U ovom slučaju da nekako postoji fiksna suma investicija koja se samo raspoređuje po zemljama, pa ako Irskoj pripadne manje, Nemačkoj će pripasti više. To naravno nije slučaj. Ako Irska poveća poreze, investicije će u Irskoj opasti, ali to ne znači da će se one nekako preliti u Nemačku ni bilo gde drugde. Jedan deo možda i hoće, drugi će otići u Kinu, ali će dobar deo prosto nestati, jer neće biti isplativ bilo gde. Porezi stvaraju i uništavaju investicije. Zato nije stvar u raspodeli postojećih, nego u generisanju novih.

Kraljevstvo na tender

U Kambodži ko god donira vladi 200,000 dolara automatski dobija državljanstvo. Zašto u Srbiji ne bi uradili nešto slično, ili još bolje, zašto ne bi prodali kraljevstvo? Ne za ekser, kao što je Miki Liki kupio, već za keš.

Srbiji i njenim građanima bi novac dobro došao a protokolarna monarhija ne bi previše smetala. Bar ne meni. Zašto Kralj Roman Abramovič ne bi otvarao sednicu parlamenta jednom godišnje? Možda je dobra cena da nam za to plati trošak privatizacije penzionog sistema ili 2,000 evra po glavi stanovnika. Kneževske titule bi naravno bile jeftinije.

Libertarijanski sci-fi

Oduvek sam voleo naučnu fantastiku. Najraniji crtež koji imam sačuvan je tuča svetlosnim sabljama Luka Skajvokera i Darta Vejdera. Naravno, ne liči previše na to, ali mi je keva rekla da crtež to predstavlja. Međutim, kada danas gledam ili čitam naučnu fantastiku, redovno se čudim koliko pisci i režiseri akcenat stavljaju na tehničko-tehnološki aspekt, a mnogo manje na društveno-ekonomski. Recimo, čini mi se da je centralizovano upravljanje Imperijom mnogo neverovatnije od laserskog oružja ili hiper drajva. Demokratija tek ne bi funkcionisala.

Međutim, ima i drugačijih pisaca, poput Roberta Heinleina. Kod nas je poznat po filmu Svemirski vojnici (Starship Troopers), ali mu je verovatno najpoznatija knjiga The Moon is a Harsh Mistress, u kome se govori o otcepljenju ljudske kolonije na Mesecu od Zemlje. Knjiga se ukratko može opisati kao libertarijanska utopija. Koliko ja znam, nije prevedena sa srpski. Hrvatski prevod se može naručiti ovde.

Pogledajte i dobitnike nagrade Prometheus koje dodeljuje Libertarian Futurist Society.

Godinu dana posle

Ovih dana je godišnjica otcepljenja (proglašenja nezavisnosti) Crne Gore. Igrom slučaja sam bio tamo upravo kada su proglasili nezavisnost, a bio sam i pre par nedelja. Imam utisak da se napredak prosto vidi na ulici - nnogo se gradi, promet nekretnina veoma raste, ljudi voze bolja kola nego u Srbiji, kafići su puni.

Naravno, kao i mnogo puta do sada, postavljano je najgluplje moguće pitanje - "A ko će da ih hrani kada se otcepe?". Odgovor je veoma jednostavan i glasi - "Uvoziće!". Imaju sreće da poljoprivredu skoro i nemaju, tako da se niko ne buni. A potrošačima ostaje samo da uživaju u slobodi izbora.

Dr Miljuš priziva kišu za duži život

Svetska zdravstvena organizacija je objavila istraživanje u kome rankira zemlje po dužini životnog veka. Doktor Dragan Miljuš je iskoristio priliku da upozori da nam je životni vek kraći jer se ne izdvaja dovoljno za zdravstvo. Čitaj, njegovu platu. Drugi izvori navode da je zdravstvena politika važan faktor ali citiraju ishranu kao najvažniji faktor za dugovečnost.

Državni službenici u Srbiji, mada i drugde da ne grešim dušu, me sve više podsećaju na indijanske vračeve kojima je posao da prizivaju kišu. Ukoliko kiša ne padne, to je zato što nisu dovoljno vračali odnosno nisu dovoljno plaćeni; ukoliko kiša ipak padne onda je to samo zato što su oni vračali ali da bi kiša nastavila da pada treba uložiti još mnogo vračanja, u čvrstoj valuti.

Tajland kao izuzetak

U kratkoj sam poseti Tajlandu i na žalost ne mogu a da ponovo ne pomenem onu čuvenu teoriju kako ekonomske slobode vode do političkih. Tajland je jedan interesantan primer koji negira to pravilo. Tajland ima dosta ekonomskih sloboda, na 77. mestu je po Heritage listi.

Posle vojnog puča prošle godine, na Tajlandu je znatno manje političkih sloboda, iako je puč navodno organizovan da bi ih unapredio. Sve više izgleda da tajlandska demokratija ne nazaduje samo privremeno. Evo par primera:

• Zabranjene politička okupljanja (doduše privremeno, kažu)
• Privremena vojna vlada (rekli su da će postaviti civilnu, pa nisu) radi na izradi novog ustava. Ljudi će imati prilike da podrže ustav na referendumu negde u septembru. Ukoliko glasaju protiv, vojska će da sama napiše ustav. Znači, okreni obrni, njihov ustav ima da prođe.
• Za par dana, 30. maja, sud će odlučiti koje će političke stranke da zabrani. Vrlo verovatno se radi o stranci zbačenog premijera, čiji glasači najavljuju proteste.
• Nov predlog ustava podrazumeva da se neki članovi Senata imenuju, umesto da se za njih glasa kao što je do sada bio slučaj.
• Ukidaju se lokalni izbori. Stručne komisije će birati lokalne vlasti. Izgovor je da su izbori previše skupi, a predsednik opštine ili regiona je ništa drugo nego državni službenik, pa država mora i da ga postavlja.

I još mnogo sličnih gluposti. Uglavnom, Tajland je za vreme najvećeg ekonomskog razvoja izgubio veliki broj političkih sloboda. Da li je to samo izuzetak koji potvrđuje pravilo?

Ako ekonomiste ne dotiču političke slobode onda imam drugu informaciju za njih koja će možda da ih potrese. Carina na vino je 400% (samo Indija ima veću carinsku stopu) jer se vino smatra luksuznim proizvodom. Čak i na domaće vino se plaća 200% poreza (u ovom slučaju su prvi).

Amerika najkonkurentnija

IMD škola iz Švajcarske je objavila Indeks konkurentnosti za 2007. koji rankira 55 zemalja na osnovu 323 kriterijuma pokazuje da je Amerika najkonkurentnija i da je prate Singapur i Hong Kong. Slovenija je na 40. a Hrvatska na 53. mestu. Business Week je uradio komparativnu analizu sa Gross Happiness Indexom o kome je već pisano na Tržišnom rešenju. Srbije tradicionalno nema u ovakvim istraživanjima.

Stojte galije carske

Izgleda da se rukovodioci Zastave spremaju da teška srca penzionišu Yugo do 2010. (verovatno najneprofitabilniji auto u istoriji) i to sada kada su na Sajmu automobila prodali dve hiljade vozila. Kakav uspeh. Prodavali su nov auto po 4,500 evra uz ekonomsko objašnjenje: sa višom cenom prodali bi manje. Super.

Problem je samo što proizvodnja Zastavinog mezimca košta daleko više od prodajne cene. Mislim da je svojevremeno (kriza devedesetih) proizvodnja jednog vozila koštala oko 100,000 dolara, zbog velikog broja zaposlenih a samo par stotina proizvedenih jugića. Sada je verovatno situacija nešto bolja ali je princip isti, Yugo se proizvodi da bi se proizvodio. Čudi me da se nisu setili da povećaju proizvodnju na 20,000 jugića godišnje i da ih sve guraju u Dunav, jer ovo što sada rade nije značajno drugačije.

Padaj padaj kišice

Danas me je jedan srednjoškolac u kambodžanskoj provinciji pitao zašto je Kambodža siromašna a Amerika bogata. Stvarno sjajno pitanje. Adam Smith je davno rekao šta je potrebno za razvoj mir, niski porezi i vladavina prava. Otprilike.

Međutim zašto su se ovi uslovi prvo razvili u Evropi a ne u Africi na primer. David Landes, profesor ekonomije i istorije, je u knjizi Bogatstvo i siromaštvo naroda ponudio par odgovora. Meni je najinteresantnije klimatsko objašnjenje. Naime profesor Landes kaže da je golfska struja najodgovornija za razvoj.

Golfska struja šalje kišu širom kontinenta koja omogućava razvoj poljoprivrede skoro bilo gde u Evropi, i samim tim izvor hrane nije mogao biti pod kontrolom samo jednog vladara. To je dovelo do podela vlasti i do veće nezavisnosti pojedinaca u Evropi nego na drugim mestima. Na primer u severnoj Africi, poljoprivreda je mogla da se razvija samo u dolini Nila, koju je vlast relativno lako mogla da kontroliše.

Osim klimatskih nudi i neke kulturološke i komentariše antropološke analize, koje su generalno zbog političke korektnosti danas nepopularne (npr. jedna rasa je pametnija ili vrednija od druge).
Ne znam koliko je klimatska teorija tačna ali je kiša svakako bitna za srpski GDP koji podosta zavisi od poljoprivredne proizvodnje.

Ostavka

Ovo je o teorijama zavere. Ako je neko označavan kao upravljač iz senke i kreator novog svetskog poretka, onda je to Paul Wolfowitz iz Ithace, NY. Smatralo se da je kao zamenik Sekretara odbrane bio glavni kreator rata u Iraku 2003., a onda je nedavno postavljen za predsednika Svetske banke. Koliko ima moćnijih od njega na svetu?

Danas je Wolfowitz posle velikih pritisaka podneo ostavku u Svetskoj banci. Razlog pritisaka -- što je devojci koja takođe radi za Banku prekomerno povećao platu i to pokušao da sakrije. Na kraju se svede na to. Svet je razočaravajuće jednostavan.

Bora Stanković: "I tamo zemlja i ovde zemlja."

Korupcija kao prioritet

Blic navodi da je borba protiv korupcije jedan od pet prioriteta nove vlade. Jedan od metoda koji bi trebalo da se koristi u ovoj "borbi" je i posvećenost policije i pravosuđa u iskorenjivanju svih oblika korupcije.

U Srbiji se već duže vremena prodaje magla oko korupcije i njenog iskorenjivanja. Stvar je jednostavna, više regulacija, više prostora za korupciju. I obrnuto. Policijske akcije protiv carinskih i sličnih mafija su možda medijski interesantne ali nikako ne rešavaju problem. Na primer, jedino rešenje za smanjenje korupcije na carini je ukidanje ili značajno smanjenje carinskih stopa.

Slično, rešenje za zdravstvene i obrazovne mafije je deregulacija tržišta, odnosno uvođenja jednakih pravila igre za privatne bolnice i škole kao i za državne. Ukoliko se za neku bolnicu ili školu pročuje da je korumpirana gubiće učenike ili pacijente, što će biti najveći motiv za iskorenjivanje korupcije.

Korupcija je isključivo problem državnog sektora. Manje države, manje korupcije. Saveti, komisije, agencije, međuresorske grupe neće rešiti ovaj problem. Nažalost, niko od stručnjaka iz navedenih institucija ili vlade ne predlaže deregulaciju kao rešenje. Smeta im drvo da vide šumu.

Liberali i abortus

U prethodnom postu Lazar kaže da liberali nemaju jedinstveni stav po pitanju abortusa. Problem je u tome što nema saglasnosti o tome kako se tretira fetus. Ako fetus nije živo biće, onda je žena naravno slobodna da izvrši abortus. Ali ako mislimo da život počinje od trenutka začetka, onda majka nema tu slobodu, jer je abortus jednak ubistvu.

Ja bih rekao da su liberali uglavnom, i pored ove intelektualne nedoumice, instinktivno za slobodu abortusa. Jedino im nedostaje dobar argument. Najbolji razlog koji mogu da ponude je da fetus nije živo biće, a to je diskutabilno.

Genijalni Murray Rothbard se pobrinuo i za to. Sa njegovim argumentom moguće je da se liberali zalažu za slobodu abortusa čak iako se misli da je fetus živ. Samo se treba držati prvog pravila liberalizma da svi imaju jednake slobode: svako je slobodan da radi šta hoće sve dok ne povredi ista takva prava drugih, ali i niko nema nikakvog prava da zahteva nešto od drugih.

Rothbard kaže ovako:
U redu, pretpostavimo, kao što konzervativci misle, da je fetus živo biće. Ono prema tome ima jednake slobode kao i svi ostali. Ali koje živo biće ima pravo da bude neželjeni uljez u nečijoj utrobi?

Surovo precizno.

Izvesni Boban mnogo zna

Pročešljajte po komentarima, ima dosta zanimljivosti.

Baby drop

Sa vremena na vreme u vestima se pročita kako su bebe nađene po parkovima, po ulazima, kontejnerima i slično. U Japanu je jedna bolnica sledeći primer Nemačke i Južne Afrike otvorila "Baby Drop" boksove. Porodiš se, beba ti ne treba, odeš do boksa veličine većeg poštanskog sandučeta i ubaciš bebu. Alarm obavesti bolničarke da je pošiljka stigla i pruže bebi svu neophodnu negu i zatim je daju socijalnoj službi. Sve je anonimno.

Abortus je pored intelektualne svojine glavno pitanje oko koga libertarijanci nemaju jedinstveno mišljenje. Naime svi libertarijanci se slažu oko toga da je pravo na život neotuđivo pravo. Međutim problem je odrediti kada život zaista počinje (da li odmah po začeću ili tek posle par meseci) i da li je majčin život vredniji od života deteta. Znam da ovo nema veze sa abortusom ali mi izgleda da je kontraverzno na sličan način.

Meni se čini da je ova inicijativa japanske bolnice odlična. Svaka alternativa koja je bolja od bacanja deteta u kontejner mi deluje ubedljivo.

Naravno, pitanje je da li će ovakve inicijative delovati stimulativno na majke da rađaju neželjenu decu jer znaju da mogu negde da ih smeste bez previše maltretiranja. U svakom slučaju, ja sam i dalje za "Baby drop."

Kakva glupost

Politika danas piše o novom pravilu u Americi. Naime, u buduće će pri ocenjivanju filmova scene pušenja imati isti tretman kao i scene seksa i nasilja, odnosno takvi filmovi će imati oznaku PG (parental guidance). Zanemarujući užasavajuću činjenicu da su sada seks i nasilje uopšte svrstani u istu kategoriju, očekujem da će uskoro ista oznaka biti uvedena i za filmove u kojima se jede brza hrana, pije pivo ili slatki gazirani sokovi, a glavni junak vozi auto bez vezanog pojasa.

Šta je tu u stvari problem? Radi se o tome da ja kao roditelj uopšte neću moći da procenim da li se oznaka PG tu opravdano nalazi (recimo, scena silovanja) ili ne (dečiji film u kome se u jednom kadru pojavljuje prolaznik na ulici sa cigaretom u ustima). Time ta informacija postaje potpuno bezvredna, a označavanje filmova gubi svaki smisao.

Ima li pravnika u sali?

Ustav R. Srbije u članu tri između ostalog kaže "vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima." Pretpostavljam da su neotuđiva ljudska prava pravo na život, slobodu i imovinu. Ako je pravo na slobodu neotuđivo ljudsko pravo, da li je onda obavezno služenje vojnog roka u suprotnosti sa ovom ustavnom odredbom?

U članu 141 Ustav propisuje da se o vojsci donosi zakon. Kao uostalom i o mnogim drugim stvarima što je po meni veliki minus našem ustavu. U svakom slučaju, da li je Ustav kontradiktoran ukoliko propisuje slobodu kao neotuđivo ljudsko pravo a zatim je uzima na šest meseci obaveznim služenjem vojnog roka ili devet civilnim služenjem?

Smeta mi kada političari kažu da su za profesionalizaciju vojske ali da im je za to potrebno vremena, otprilike 10 godina. Za profesionalizaciju vojske je dovoljno dva dana, pa nek se reformišu posle profesionalizacije.

"Magarac" za 300 dinara mesečno

Ništa mi nije bilo draže nego da četvrtkom kupim NIN i pročitam Tijanićevu kolumnu. Danima bih se smejao. To doduše možda više govori o meni nego o Tijaniću ali čovek je definitivno duhovit.

Ipak me je iznenadio kada je sinoć nenajavljeno gostovao u emisiji Oko. Ušao je u studio i rekao kako su ga otprilike iznervirali ljudi sa HRT-a i da mora da im odgovori!? Ej, da citiram ministra Ilića, "Povuci ručnu".

Javni servis je eufemizam za državnu imovinu. Kao i sve ostalo, i RTS treba privatizovati. To neće sprečiti glodure da upadaju u emisije (setite se Mikija sa Palme) ali bar takve gluposti nećemo plaćati uz račun za struju.

Zdrav razum

Koliko se sećam, prvi koji je javno izjavio da Kosovo ne treba Srbiji bio je Aleksandar Tijanić, dok je još bio novinar. To je nekako prošlo neprimetno, a onda je pre godinu ili dve usledio Goran Svilanović, po kome su osuli drvlje i kamenje zbog ove jeresi. Međutim, sada se tako nešto može pojaviti čak i u Politici: pogledajte odličan tekst Jova Bakića.

Komentatori na sajtu Politike su pobesneli.

Mugabe i održivi razvoj

Pošto je u proteklih 30 godina na vlasti ekonomski i politički uništio zemlju za koju se mislilo da će biti najpropsritetnija zemlja Afrike, Robert Mugabe je dobio priznanje od Ujedinjenih nacija. Zimbabve je postao novi predsedavajući Komisije za održivi razvoj UN.

Probaću da budem objektivan

Dakle, kandidati za novu Vladu Srbije...

Prvo, žao mi je što nema Ivane Dulić-Marković, Dragora Hibera, Aleksandra Vlahovića, Goge Matković, Gaše Kneževića i, izgleda, Milice Bisić. Drugo, ima ljudi koje apsolutno ne poznajem - poput Saše Dragina (ekologija), Milice Čubrilo (dijaspora) i Aleksandre Smiljanić (telekomunikacije) i od kojih ne znam šta da očekujem.

Treće, mislim da je većina kandidata dosta dobra. Što se DS-a tiče, dobro je što finansije neće držati partijski čovek (bilo da ministar bude Milica Bisić ili Mirko Cvetković). Mislim da će Vuk Jeremić trpeti veoma velike napade sa svih strana (pre svega od DSS-a), ali da može da se pokaže kao dobro rešenje jer je MIP više nego zreo za ozbiljno čišćenje. Ako to pokrene, mislim da bi mogao da za sebe pridobije podršku. Od Dušana Petrovića očekujem da konačno krene reforma pravosudja, jer je to sektor koji je u obe Vlade loše prošao. Mislim da će se Šutanovac snaći u odbrani. Boža Đelić će biti u položaju engleske kraljice - imaće visok status i nikakvu vlast. Jedini ozbiljan problem imam sa Milosavljevićem u poljoprivredi.

Mislim da je DSS odabrao solidne ministre iz dosadašnje Vlade da nastave (ako se zanemari Jočić). Popović, Lončar i Naumov su promenili resore, s tim što očekujem od Popovića više hrabrosti u energetici nego što je Naumov pokazao. Mislim da će Samardžić voditi resor Kosova mnogo bolje nego što bi to radila Sanda Rašković. Bubalo je ipak ispao dobar ministar privrede i priveo je privatizaciju društvenih preduzeća do pred kraj (setite se samo najava DSS-a iz 2003. i 2004. da će zaustaviti privatizaciju). U trgovini suštinski neće imati šta da radi (samo tržišna inspekcija i Robne rezerve). Mislim da je imalo mesta i za Vladetu Jankovića. Da li ga nema zato što nije hteo da glasa za Tomu, ne znam. Velja ko Velja, ima dovoljno svojih poslanika da nisu mogli bez njega.

Što se G17 tiče, mislim da su trebali da daju zdravstvo za poljoprivredu. U zdravstvu skoro ništa sistemski nisu uradili u prošlih 5-6 godina, a u poljoprivredi su bili jako dobri. Dinkić, kao drugi superministar (pored Velje) će se verovatno dobro snaći. Mislim da on ima hrabrosti da dovrši privatizaciju društvenih i da onda krene u privatizaciju državnih preduzeća. Oko regionalnog razvoja očekujem puno priče i nikakve rezultate.

Sve u svemu, nije to tako loše. Još kada bi pristupili WTO, potpisali SAA i imali neki aranžman sa MMF-om, kao mehanizme ograničavanja, mislim da bi ovo mogla da bude dobra Vlada. Možda i bolja od one Đinđićeve. Biće zanimljivo gledati kako funkcionišu tandemi Dinkić - Djelić i Đilas - Ilić.

Zašto sam protiv restitucije

Predstavljen je Nacrt zakona o denacionalizaciji. Država je za te svrhe predvidela 4 milijarde evra koje će podeliti u vidu obveznica sa rokom dospeća do 20 godina.

To se zove denacionalizacija, ali ja bih radije zvao običnom preraspodelom dohotka. To je 4 milijarde evra poreskih obveznika rođenih posle 1945, koji ne snose nikakvu odgovornost za postupke Titovog režima i koji su i sami bili lišeni svojine i građanskih prava sve do pada komunizma.

Što se mene tiče, restitucija je slučaj Olsonove kolektivne akcije interesnih grupa, opravdane sumnjivim moralnim argumentima. Ovde je raniji i potpuniji post o tome zašto sam protiv restitucije.

Ekonomija i evolucija

Evoluciona psihologija je grana psihologije koja pokušava da objasni psihološke fenomene (ljubav prema detetu, privlačnost prema suprotnom polu, ljubomoru, zavist) prirodnom selekcijom. Klasičan argument bi bio na primer "oni koji su imali gen za osećanje ljubavi prema svom detetu su bili uspešniji roditelji, tako da se taj gen proširio u populaciji". Ključne pretpostavke su da je ljudski mozak modularan, da je prilagodjen za prvobitnu ljudsku zajednicu i da od tada (u poslednjih 5-10 hiljada godina) nije imao vremena da dovoljno evoluira.

Recimo, nacionalizam i kseonofobija se mogu smatrati prirodnom adaptacijom. Ljudi koji su bili nepoverljivi prema strancima su do pre 10.000 godina prolazili bolje od ostalih, tako da se taj gen širio. U savremenom svetu je taj gen očigledno štetan, ali nije prošlo dovoljno vremena da on nestane u populaciji.

Zanimljiva je primena u ekonomiji. Paul Rubin ima tekst u Washington Postu na tu temu. On tvrdi da je prvobitna ljudska zajednica u velikoj meri predstavljala igru sa nultom sumom (zero sum game) odnosno da je nečiji dobitak morao biti nečiji gubitak, te da je ljudski mozak prilagođen takvom svetu. Savremeni svet uglavnom ne funkcioniše tako, ali je ljudima jako teško da to ukapiraju. Svako ko je pokušao nekome da objasni pojam komparativne prednosti, zna o čemu govorim.

Obavezno privatno osiguranje

Lazar je u prethodnom postu pomenuo uvođenje obaveznog privatnog zdravstvenog osiguranja kao jednu od mogućnosti za reformu.

Po meni, obavezno privatno osiguranje ima smisla kod automobila, gde država obezbeđuje da, ako svojom krivicom napraviš neku štetu, imaš odakle da žrtvi nadoknadiš štetu. Pretnja krivičnom sancijom jeste preventivna do određene mere, ali žrtva od toga nema ništa. Međutim, kod zdravstva je teško napraviti sličan argument, budući da nema nikakvog eksternog efekta.

Na prvi pogled, tako se uvodi konkurencija u sistem, što može da dovede do obaranja troškova i/ili poboljšanja kvaliteta. Međutim, imajući u vidu da je suština sadašnjeg zdravstvenog sistema prevaljivanje troškova lečenja sa bolesnih (uglavnom starih) na zdrave (uglavnom mlade), a da penzije starih često nisu dovoljno visoke da plate lečenje, to bi sigurno dovelo (zbog politike) do toga da bi se privatnim osiguravajućim društvima onemogućilo da diskriminišu prema starosti ili bilo kom drugom smislenom kriterijumu (diskriminacija u ovom kontekstu znači da osiguravajuće društvo može da, na osnovu godina, istorije bolesti, faktora rizika, i slično, naplaćuje različitu cenu).

Suštinski, privatno zdravstveno osiguranje bi sasvim sigurno bilo veoma regulisano od strane države i veliko je pitanje da li bi u takvim uslovima uopšte bilo prave konkurencije. Takođe, privatni osiguravajući fondovi bi bili veoma politički bitni, pa država ne bi nikada dozvolila da odu u stečaj, jer bi to ostavilo veliki broj ljudi bez osiguranja.

Sve u svemu, pretpostavljam da bi se cela grana pretvorila u strogo regulisani kartel. Međutim, imajući u vidu koliko je loše stanje u srpskom zdravstvu, moguće je da bi čak i to predstavljalo napredak.

Zdravstvo

Iako sam plaćao zdravstveno osiguranje u Beogradu uglavnom sam išao kod privatnih lekara, jer je usluga u državnim institucijama prilično loša. Ne znam da li mi je teže što sam bolestan ili što moram da idem na tri različita mesta i da čekam satima. Nažalost nisam imao izbor da odlučim da ne plaćam zdravstveno osiguranje jer se odbija od plate.

Ja imam utisak da je u zdravstvu i obrazovanju sprovedeno najmanje reformi. Reforme u zdravstvu se svode na povremeno uvodjenje i ukidanje participacije, menjanje liste besplatnih lekova i naravno povećanje koeficijenta plata lekarima. Da li sam nešto zaboravio?

Reforme bi značile:

1. Ostaviti bolnice privatnicima. Država bi mogla da plaća samo hitnu pomoć (emergency rooms). Za sve ostalo bi bile zadužene privatne firme za osiguranje. Naravno ne bi više bilo obaveznog poreza (doprinosa).
   
2. Ako već postoji obavezno državno zdravstveno osiguranje, plaćati bolnice po pacijentu. Isto kao i u slučaju vaučera za obrazovanje to bi pomoglo konkurenciju medju zdravstvenim ustanovama i boljoj usluzi.
   
3. Propisati obavezno privatno zdravstveno osiguranje. Svi su osigurani a država ne plaća ništa. To otprilike rade u Masačusetsu.

Teorijski mi je prva opcija najinteresantnija, mada ni preostale dve nisu loše. Pogotovu treća koja je sada jako popularna, čak je i libertarijanski Reason magazin preporučuje kao najbolje rešenje.

Reforma obrazovanja

Već sam pisao o obrazovanju ali bih voleo da malo detaljnije analiziram alternative reforme obrazovanja u Srbiji. Uzmimo primer srednjih i osnovnih škola.

1. Predlog Vlade Srbije - obrazovanje ostaje isto kao i do sada. Država plaća sve i za svakoga. Kvalitet kao Yugo naravno.
2. Libertarijanski predlog - ukinuti sve oblike državnog obrazovanja i smanjiti poreze za troškove u ovom sektoru. Nije posao države da obrazuje ljude. Isključivo privatne škole rade i roditelji imaju veliki izbor gde će da šalju decu. Za učenike koji ne bi imali da plate postojale bi stipendije. Mnogo više ljudi bi pomagalo obrazovanje kada znaju da država nema novca za tu namenu. Doduše sigurno bi bilo slučajeva da neko ne pohađa školu ali toga imamo i danas.
3. Pragmatični pristup - koji su prihvatili neki libertarijanci ako već plaćamo hajde bar da iskoristimo pare iz budžeta i šaljemo decu u bolje, privatne škole. The Economist piše ".. princip vaučera [u obrazovanju] je primamljivo jednostavan. Država plaća; roditelji biraju; škole se takmiče; standardi rastu; svi dobijaju."
4. Pragmatični pristup II - Dati državne škole privatnicima i plaćati ih po učeniku.

Engleski jezik od prvog razreda i diskusija da li učiti veronauku ili građansko vaspitanje nisu reforme već kozmetičke izmene. Svinja je svinja bez obzira koliko je šminkali.

Ja bih najviše voleo drugu alternativu, a prihvatio bih sve osim prve. Postepeno bi treća i četvrta alternativa postale druga, odnosno to bi bio korak ka kompletnoj privatizaciji obrazovanja.

Sekularni minus

Slaviša je već pisao o ovome ali i meni je ova tema jako interesantna. U Turskoj je prošle nedelje izbila mini politička kriza jer su vojni lideri nagovestili, otprilike, da bi bili voljni da malo poprave demokratiju u zemlji. Vojska u Turskoj je garant sekularnog režima. Vlada je blago islamska, i otuda konflikt.

Za razliku od ranijih godina sada su svi vodeći svetski mediji i političari upozorili vojsku da se ne meša u politiku. Šta se desilo? Desio se Irak. Posle iskustva izgradnje države u muslimanskom svetu postalo je jasnije da je važnije podržavati demokratske od religijskih principa. Demokratija je važnija od sekularizma. U Iraku nije napravljena ova greška ali su iskustva iz Iraka upravo pokazala da je nemoguće kopirati oblik zapadne liberalne demokratije, i da će demokratija u muslimanskim zemljama verovatno izgledati drugačije. Danas je to opšte mesto, i insistiranje na forsiranju zapadnih vrednosti ne dobija previše pažnje, naprotiv.

Turska je načela ovu raspravu, jer ima blago islamsku vladu sa odličnim rezultatima iza sebe. Egipat je verovatno sledeći. Ne treba da bude iznenađenje ukoliko se trenutno izdašna pomoć Mubarakovom režimu u narednim godinama drastično smanji. Možda će to značiti stvaranje religiozne vlade u Egiptu ali danas je demokratija važnija od sekularizma.

Izvoz

U Iraku se odlično prodaju neki srpski prehrambeni proizvodi. Ja sam pre par godina tamo video veći broj Next frižidera iz Srbije. Očigledno od vremena pre rata. Mislim da je bilo još par proizvoda ne računajući kalašnjikove i municiju kojih ima gomila. U Singapuru sam skoro kupio Voda vodu, koja se prodaje po ceni malo jeftinijoj od Eviana. Sve u svemu uvek se obradujem kao dete u poslastičarnici kada u inostranstvu naiđem na proizvode sa naših prostora, i uvek se začudim zašto se amerikanci ne raduju kad vide koka kolu.

Berza, ponovo

U danu kada je najavljeno formiranje nove Vlade Srbije, BELEX skače za 11%. Da nije Jorgovanka pre neki dan rekla da pad berze nema veze sa Tomom Nikolićem, pomislio bih da su ovaj skok i najava Vlade povezani. Ovako, znam da nisu.

Koga zanima na koje se sve načine berza (tržište) može koristiti neka prelista radove Robina Hansona, čoveka koji je razvio ideju korišćenja tržišta u svrhe predviđanja budućnosti. Da se ne radi o ludaku dovoljno govori činjenica da je američko Ministarstvo odbrane dalo pare za finansiranje tog projekta, a da je onda, pošto su mediji to protumačili kao "klađenje na terorističke napade" projekat obustavljen, a načelnik DARPA, admiral Pointdexter, podneo ostavku.

Hanson je čak razvio i potpuno novo državno uređenje na osnovu svoje ideje - fjutarkija. Ako vas ideja zainteresuje, guglujte "idea futures" ili "prediction markets".

Edukativni program

U muslimanskom svetu se crtani filmovi i dečije emisije često koriste da šire religiozne poruke. To je naravno ok, smešno ali ok, ipak nekad i preteraju. Miki Maus u Palestini poziva decu na samoubilačke akcije, odbranu Al Aksa džamije i uništenje Jevreja. Samo još da ne vidimo Šilju kako edukuje o oslobođenju Kosova.

Limitiranje cena

Limitiranje maksimalne cene (npr. hleb od tri dinara) svakako predstavlja lošu ekonomsku politiku jer limitira zaradu ili, još gore, proizvodi gubitke. Sa druge strane propisivanje minimalne cene takođe može biti štetno iz istih razloga. Vlasnik benzinske pumpe u Viskonsinu je upozoren da mora da podigne cene do propisanog minimuma inače će biti tužen. U ovom slučaju, država ograničava zaradu ovom preduzetniku koji će zbog povećanja cene verovatno izgubiti određeni broj mušterija.

Država treba da se mane limitiranja cena i da ih ostavi da se slobodno formiraju na tržištu.

Monterani nacionalizam

Ben Steil u odličnom članku u Foreign Affiars magazinu piše "Nacionalne valute i globalna tržišta jednostavno nisu dobra kombinacija. Izvor su monetarnih kriza, političke nestabilnosti i štetnog protekcionizma." Izabrati nacionalnu valutu u umesto globalne (dolar, evro ili neke nove internacionalne valute) je "kao voziti Hyundai sa ručnim menjačem umesto Lexus sa automatskim. Prvi daje bolju kontrolu ali po ceni lošijih performansi pod bilo kojim uslovima."

Na Tržišnom rešenju je već pisano o prednostima prelaska sa dinara na evro. Jedini razlog kojeg mogu da se setim zašto ne treba zameniti dinar evrom je što u tom slučaju danas jako popularni Mlađan Kovačević ne bi mogao da se pravi pametan.

Ko li daje nazive propisima

Vlada Srbije je na današnjoj sednici donela "Uredbu o izmeni Uredbe o prestanku važenja Uredbe o obaveznoj proizvodnji određenih proizvoda i pružanju usluga i o uslovima davanja na privremeno korišćenje sredstava preduzeća".

Ako je prva Uredba propisivala obaveznu proizvodnju određenih proizvoda onda je ona verovatno bila loša. To znači da je druga Uredba, koja je ukidala prvu verovatno bila dobra, a da je ova treća, koja menja drugu, verovatno loša.

Ekonomska nepismenost

Merkantilističke ideje koje je u prethodnom postu Slaviša kritikovao su veoma žive u srpskoj političkoj, intelektualnoj, ali nažalost i u naučnoj eliti i to je ono što je tužno. Ni u ostalim državama političari i intelektualna elita ne shvataju spoljnu trgovinu, ali barem postoje ekonomisti koji se tome suprotstavljaju. Verujem da preko 90% srpskih ekonomista suštinski ne poznaje elementarnu mikroekonomiju i to zašto je, kada dvoje ljudi slobodno trguju, bolje i jednom i drugom.

Ekonomski argumenti koji se tu spominju su obično od pre 18. veka. Adam Smit, osnivač ekonomije kao nauke, je još tada pokazao zašto je slobodna trgovina optimalno rešenje. Od tada su mnogi ekonomisti pokušavali da ospore njegove nalaze, ali nisu uspeli. Ako oko ičega postoji konsenzus među savremenim ekonomistima, onda je to da su restrikcije spoljne trgovine loša stvar.

Kovačevićevi komentari su, što se ekonomije tiče, na nivou fizike pre Njutna i biologije pre Darvina - nemaju blage veze sa bilo kakvom naukom. To što je on profesor samo govori o stanju na Beogradskom univerzitetu.

Jatovo novo odelo

Blic piše da JAT planira da prodaje karte i po neverovatnoj ceni od samo 25 evra. Kažu, doduše skuplje je sa taksama. U takse računaju i troškove prodaje karte od 30 evra. Takse za topli obrok i novogodišnje paketiće deci zaposlenih nisam video ali moguće da postoje.

U svakom slučaju, novi JAT, sa svim taksama, će naplaćivati karte od 200 - 300 evra. Koliko i do sada. Da li grešim ili se JAT ovim novim program i zvanično proglasio prvom low cost kompanijom?

Deficit fobija

Profesor Mlađen Kovačević se vidno uznemirio jer spoljnotrgovinski deficit nastavlja da raste. Neću da pišem državnim medijima, ali bih jako voleo da čujem njegov odgovor na jedno pitanje: ako se spoljnotrgovinski deficit odmah ne smanji, dogodiće se šta?

Najbliže što Kovačević kaže o tim opakim posledicama je ovo:
Надајмо се да ће нова влада, за разлику од претходне две, схватити сву озбиљност врло високог дефицита текућих трансакција са иностранством (и огромног спољног дуга) и да ће, што пре, предузети адекватне мере како цела прича не би имала тужан крај.

Nešto strašno će se dogoditi, ali profesor neće da nam kaže šta. Pad dinara? Odlično, jer on i inače kaže da je dinar precenjen. Bankrot? Teško, jer devizne rezerve od 2001. nisu prestajale da rastu i pored tih deficita i sada su na ogromnih 360% novčane mase. Šta se to može dogoditi? Zašto je spoljnotrgovinski deficit opasan?

I još nešto -- ako se nešto sprema Srbiji, šta onda treba da kaže Amerika? Ova zemlja je još od vremena prvih doseljenika gotovo svake pojedinačne godine imala spoljnotrgovinski deficit. Posle 400 godina deficita mora da im se sprema nešto strašno?

Ili će možda biti da je spoljnotrgovinski bilans ustvari potpuno irelevantan. Spoljnotrgovinski bilans radi na principu "koliko para toliko i muzike". Građani Srbije imaju veliki priliv deviza po raznim osnovama i deo toga normalno troše na uvoznu robu, jer tako hoće. Neki ne troše nego štede. Ali kada statističari to saberu, ispada da svi mi zajedno imamo deficit sa inostranstvom. Pa šta? Kada prestane priliv, prestaće i deficit. Priliv deviza je uzrok, deficit je posledica. Pošto će ove godine strane investicije verovatno biti manje, predviđam manji priliv i manji deficit na kraju godine. Ali to neće biti dobitak za Srbiju. To će samo značiti da su građani manje kupovali.

Ovo je jasno kao dan. Adam Smith je još 1776. pisao da nema veće budalaštine od cele te ideje trgovinskog bilansa, ali ipak ni danas mnogim ekonomistima to zbog nečega nije jasno. Što ne bi bilo strašno da one adekvatne mere za sprečavanje deficita koje Kovačević u gornjem citatu predlaže nisu uvozne restrikcije i još više carine.

Slobodna trgovina na kavkaski način

Piše mi drug iz Gruzije gde radi kao konsultant u Ministarstvu poljoprivrede: "Ne mogu da verujem da ovako nešto postoji. Nemaju nikakav budžet za poljoprivredu, praktično nemaju ni ministarstvo. Čak su rešili da ni meso nije potrebno da se kontroliše i da im ne trebaju ni veterinari. Obeležavanje životinja i sledljivost u proizvodnji su nepotrebna birokratija, vakcinacija protiv zaraznih bolesti može, ali seljak sam plaća. A carine? Pa naravno 0%."

Zvuči stvarno super. Slobodna trgovina, nema subvencija, niski porezi.... Koji je rezultat svega toga? Kaže - "jaja su duplo skuplja nego kod nas, a uvozne jabuke koštaju 2 i po evra kilo." Budući da u Srbiji uvozne jabuke koštaju oko jedan evro (nakon plaćanja prelevmana, carine od 30%, sezonske carine od 20% i PDV-a) uvozna cena je očigleno niža od pola evra.

O čemu se tu onda radi? Carine su zaista 0, ali ne može da ih uvozi niko osim onih koji imaju vezu u vladi i zarađuju 2 evra po kilogramu jabuka. Liči po malo na Crnu Goru.

Još šest i po posto

Juče je BELEX pao za 5%, a danas za još 6.5%. Kumulativni gubitak vrednosti firmi - nešto manje od 2 milijarde evra. Nije mi jasno šta je tu smešno.

Taman sam se zabrinuo, a onda je ekonomski stručnjak, Jorgovanka Tabaković, izjavila da je to "samo redovna korekcija cena, a ne posledica političkih dešavanja u zemlji" i otklonila sve moje strahove. Ipak se radi o bivšoj (budućoj?) ministarki za ekonomsku i vlasničku transformaciju.

Kosovo i nacionalizam

Kakve veze ima nacionalizam s Kosovom? Ne velike.

Nacionalizam je favorizovanje vašeg naroda u odnosu na druge. Nacionalista se zalaže za interese svog naroda, što obično ide zajedno sa idejama kao što su ujedinjenje, državotvornost, život celog naroda u jednoj državi.

Recimo da sam ja srpski nacionalista i da hoću da unapredim interese svog naroda. Takođe, mislim da je Srbiji učinjena istorijska nepravda i da je bombardovanje socijaldemokratskih evropskih i američkog režima uz halabuku poluobaveštenih medija, kojim je Srbiji oduzeto Kosovo, bilo sramno. Ali ja takođe mislim da nije u interesu srpskog naroda da drži celu teritoriju Kosova na kojoj žive Albanci. Neko ekstremniji može da kaže i da uopšte neće da živi sa Albancima u istoj državi. Da li neko može da ospori da je ovo nacionalizam?

Nasuprot tome, pitanje statusa Kosova je isključivo pitanje teritorije. Srpskog naroda u najvećem delu Kosova nema, a teritorija sama po sebi nema nikakve veze sa nacionalizmom. Zato pravi izvor sadašnje borbe za formalni ostanak Kosova u Srbiji nije nacionalizam, nego konzervativizam -- jer je Kosovo tradicionalno pripadalo Srbiji. Za konzervativce su istorija i tradicija najvažniji; o interesima razmišljaju posle.

Srpskog nacionalistu, ako je nacionalista, bi trebalo da interesuju dve stvari:
-- otcepljenje severnog dela Kosova i njegovo pripajanje Srbiji
-- pripajanje Republike Srpske Srbiji

Bilo dobro ili loše, to bi bio nacionalizam. Sve ostalo što osećaju oni koji se bore za sprečavanje nezavisnosti Kosova se ne zove tako.

Zašto je američki kapitalizam dobar

GWB nije baš toliko glup koliko ljudi misle (IQ između 111 i 138, ali nije to poenta). Recimo, ova izjava: "The more ownership there is in America, the more people have a vital stake in the future of this country." Isti tekst navodi da je 2003. u Americi 53 miliona porodica (otprilike svaka druga) na ovaj ili onaj način bilo vlasnik hartija od vrednosti.

Da je takva situacija u Srbiji, izbor Tome Nikolića koji je izazvao pad indeksa beogradske berze za preko 5% u jednom danu bi bio nemoguć, ili bi VEOMA skupo koštao sve one koji su taj izbor podržali.

Sa druge strane, cela ova situacija je još jedan razlog da se građanima Srbije dozvoli da ulažu i na inostranim berzama i da se tako zaštite od ovdašnjih rizika.

Petnica i donacije

Petnica je dobila donaciju Ministarstva nauke od 50,000 evra za opremanje optičke labaratorije. Petnica bi imala daleko bolje uslove kada ne bi zavisila od državnih para. Manji porezi bi značili i veće privatne donacije. Danas kada znam da je država odgovorna za razvoj nauke uopšte mi ne pada na pamet da i ja preko toga od svog već teško oporezovanog novca razmišljam o donacijama. Ja i nisam toliko bitan ali verujem da se tako osećaju i ljudi sa mnogo više sredstava od mene.

Sa druge strane mislim da je Petnica sjajno mesto koje je za svojih 15-20 godina rada stvarno nudila jako interesantne programe za učenike i studente. Ja sam tamo nažalost bio samo usput, na putu ka Resavskoj pećini jer nisam bio dovoljno pametan za neke od njihovih programa. Ipak, uvek sam nailazio na sjajnu atmosferu i gostoprimljivost među predavačima i studentima. Zato im skidam kapu.

Kineska selidba

Kineska vlada seli 250,000 stanovnika Tibeta da bi im pomogla. Da bi ih približila školama, bolnicama, tržištu... Šteta što ponuda ne ostavlja mogućnost odbijanja građanima već ovo rade pod prinudom, za njihovo dobro naravno.

Koliko košta razvlačenje harmonike

Država Srbija se opet zadužuje kod građana u iznosu od oko 13 miliona evra. Razlog, finansiranje tekućeg deficita. Nažalost detaljnijih informacija nema. Verovatno će se ovaj novac koristiti za finansiranje povećanja plata zaposlenima u javnom sektoru, kao što je najavio ministar Lalović (vidi post razvlačenje harmonike). Šta je sledeće, kredit NBS ili štampanje novca?

Privatizacija državnog zemljišta

Centar za liberalno-demokratske studije je nedavno objavio novu studiju i predlog zakona na ovu temu. Ko god se ikada bavio našim sistemom upravljanja zemljištem, zna da tu vlada potpuni haos, kao posledica državnog vlasništva nad zemljištem.

Studija nudi nekoliko modela privatizacije zemljišta, kako gradskog, tako i poljoprivrednog. Kod poljoprivrednog zemljišta se predlaže jednostavan model prodaje, uz eventualno davanje mogućnosti odloženog plaćanja fizičkim licima (kao što postoji kod privatizacije firmi).

Što se građevinskog zemljišta tiče, situacija je mnogo komplikovanija, jer je zemljište nacionalizovano po nekoliko različitih osnova, a i autori smatraju da treba izbeći situaciju u kojoj je jedna osoba vlasnik zemljišta, a druga vlasnik nekretnine, jer to može samo dodatno da zakomplikuje sadašnji haos.

Toplo preporučujem svakome koga ova tema zanima da pogleda studiju, naročito imajući u vidu da je rađena za potrebe Ministarstva privrede, što znači da će neke preporuke verovatno biti primenjene.

Naše i njihovo

Jedan od najmoćnijih argumenata koja se poteže u formulisanju državnih politika je pozivanje na "naše". Recimo, treba da štitimo naše automobile, našu kiselu vodu, privrednici treba da ulažu u našu privredu, našim poljoprivrednicima treba pomoći, a i ne treba da dozvoljavamo da Rumuni rade u Srbiji kada ima toliko naših nezaposlenih. Nikada mi nije bilo sasvim jasno ko su ti "naši"...

Po čemu je Delta "naša", a ne "njegova", a po čemu je Bor "naš" a ne "njihov". Da li je, recimo, Sartid i dalje "naš"? A Telekom Srpske, sada pošto ga je kupio "naš" Telekom? Šta je tu uopšte bitno? Odakle su vlasnici ili odakle su radnici? Ili oba? I, kako su to "naši", a nijednom me nisu pozvali na skupštinu akcionara? Dividende da ne pominjem...