Blog Globalno zagrevanje

Ja sam ovde već imao više postova na temu globalnog zagrevanja. Sada sam odlučio da taj deo svojih interesovanja prebacim na zaseban blog Globalno zagrevanje, koji možete naći ovde, i koji je startovao pre nekoliko dana. Nadam se da ću u bliskoj budućnosti obezbediti učešće nekoliko kvalifikovanih ljudi na tom blogu. Oni koje to zanima, neka pogledaju novi blog.

Friedmanov intervju

Možete ga pogledati ovde. Pravo remek-delo.

Privatizujte zoo vrt

Sada je i zoo vrt neka posebna industrija od javnog interesa pa će verovatno postati javno preduzeće. Onaj ko to predlaže bi prvo trebalo da navede barem jedan razlog zašto beogradski zoo vrt ne bi bio privatno preduzeće.

Da je privatan, prvo ne bi bio tu gde jeste, na najboljoj i najskupljoj lokaciji u gradu, već bi ta lokacija bila upotrebljena za nešto pametnije. Koliko sam iz druge ruke saznao, samo još Peking ima zoo vrt u centru grada. Samo komunisti mogu tako nešto da smisle.

Drugo, životinje bi bile u boljem stanju. U delovima Afrike je, na zgražavanje levičarskih grupa za zaštitu životinja, vlasništvo nad divljim životinjama na određenim teritorijama pre nekog vremena postalo privatno. Ono što se dogodilo je da su privatni vlasnici iz svog sopstvenog sebičnog interesa počeli da vode računa o očuvanju vrsta. Sada izdaju licence za lov pazeći na očuvanje brojnosti vrsta, da bi sačuvali svoj izvor prihoda na dugi rok.

U vreme Ante Markovića...

Dana Popović u Politici:
Плате су након петог октобра ипак брзо и незадрживо расле, али је остала мантра да никада нећемо достићи ону, уклету изгледа, 1989. годину. Једино тако могу да објасним да нисмо ни приметили да смо је не само достигли, него и престигли. Са просечном јануарском платом од 24.122 динара, што одговара износу од око 600 немачких марака, ми смо, народе, достигли просек из оне златне године Анте Марковића!

I mene je iznenadilo. Toliko se pričalo o tom standardu iz 1989. i na kraju niko ništa nije primetio.

Na kraju sve ovo nije ni važno, jer statistička poređenja u vremenu nemaju mnogo smisla. Teško da nam prosečna plata govori nešto o standardu iz 1989. i sada, čak iako izračunamo i prilagodimo za promene vrednosti dinara i marke. Sa jedne strane, tada je bilo važno da je SFRJ imala veći standard od okolnih zemalja, pa su Grčka, Rumunija, Bugarska, i čak Italija izgledali jeftino. Bogatstvo je uvek relativno. Zato 1989. izgleda bolja. Sa druge, zbog velikog tehnološkog progresa koji se desio u međuvremenu, sada sve izgleda bolje. Za iste pare za koje se tada kupovao Commodore 64 sada se kupuje Pentium 4. Zato je 2007. bolja.

Dr Milosavljević rešava nezaposlenost

Sa zakašnjenjem sam otkrio najnoviju veliku misao predsednika Privredne komore Milosavljevića. Iz intervjua u Novostima:

Nedavno ste pominjali da Srbiji trebaju dobri menadžeri i samo oni mogu da se reše jedan od gorućih problema - nezaposlenost?
U martu sledeće godine dodelićemo najveće priznanje - godišnju nagradu, jednom preduzeću u Srbiji koje u toku 2007. godine zaposli najviše novih radnika. Zahtevaćemo da Vlada Srbije to preduzeće na godinu dana oslobodi plaćanja poreza i doprinosa na zarade zaposlenih ili da omogući neku formu benificije. ... Od predsednika Srbije tražićemo da tog čoveka odlikuje najvišim državnim odlikovanjem.
To je jedna akcija, koja neće rešiti problem. Kako bi kao društvo mogli da se borimo protiv nezaposlenosti?
Postoji jednostavan recept. U Srbiji ima oko 300.000 raznih preduzeća i preduzetnika i Vlada treba da razmišlja kako da svako od njih zaposli samo po jednog novog radnika. Može da bude godinu dana za tog novozaposlenog bez poreza i doprinosa, jer kad oni ne rade država svakako ne dobija prihod, a kad se zaposle dobijaće preko druge vrste poreza.

Ja neću da komentarišem, ali pogledajte komentar Saše Radulovića na ovo.

A bacite pogled i na sajt PKS. Otkad ja gledam taj sajt nikad slika predsednika nije bila na naslovnoj strani. Ustvari ne znam ni jednu organizaciju koja ima sliku predsednika na prvoj strani sajta.

Porše subvencija

Moram priznati da ovaj put država nije kriva. Menadžer Porsche prodavnice u Kaliforniji je uveo promociju "kupiš jedan, dobiješ još jedan besplatno". Za sat vremena je prodao je 18 Porschea, a onda je shvatio šta je uradio i zatvorio radnju. Ceo tekst je ovde.

Francuska

Nije iznenađenje - Ž.Bove će ipak biti kandidat na predsedničkim izorima. Čovek koji više liči na malog teroristu nego na političara. Čovek antiglobalističkog svetonazora tipa simplex = antiamerikanizam + francuzizam + robinhudizam. Čovek koji je poznat po svojim akcijama uništavanja McDonald's restorana i GM useva. Čovek koji je bio Arafatov kamarad. Amerikanci mu nisu dali vizu da bi održao predavanje na Cornell-u, Francuzi ga tretiraju kao jednog od 5-6 ozbiljnih kandidata za predsednika.

Ni ovo nije iznenađenje - E.Filias, libertarijanski kandidat, ipak neće biti na predsedničkim izborima. Njegova stranka, Alternative liberale, odlučila da podrži Bajrua. Evo kako su to objasnili:

...In addition to this political situation, we are convinced that, in France, it is urgent to change the way politics is done. In our roadmap, a change of our institutions is the first step before further reforms can be made.
In those specific terms we totally agree with UDF. UDF Vice-President Marielle de Sarnez attended last February AL Congress to present UDF vision on that issue. We are in favour of the introduction of proportional vote at parliamentary elections in order to obtain a real political representation of French people. We also promote more power for MPs, particularly to control their agenda and the execution of the voted budget. We are also in favour of a really independent justice and a transparency of elected people patrimony, as Judge Eva Jolly suggested.
In the eyes of French people, this position brings back liberal values towards a more central position than the very right position where we used to be placed by our opponents.

Postoji neki usud koji prati francuski liberalizam: kad god negde iznikne, ubrzo vene i svene. Nadajmo se da je ovo centrumašenje francuskih libertarijanaca samo strateški potez...

Ljudi i zemlja

Antonić i Vukadinović Tadićevom savetniku Krstiću:

Такође су нам падали у очи дискутабилни наступи појединих дужносника ДС на ову тему – попут бескрајно понављаног става како „нису важне територије него људи”.

Ako im je to padalo u oči, šta je onda ispravan stav? Da nisu važni ljudi nego teritorije? Sve je ovo zbog teritorije? Da Srbija bude veća na mapi?

Poljoprivredne subvencije

Evo kako je jedan škotski farmer legalno zaradio milion funti EU subvencija za mleko koje nikada neće proizvesti. To me podseća na one naše i bosanske prepakivače šećera od pre par godina. Naravno da će prepakovati kada EU kupuje šećer tri puta skuplje od svetske cene. Ko je tu kriv -- EU sa besmislenom regulacijom ili dosetljivi ljudi koji hoće legalno da zarade?

U tržišnim privredama danas poljoprivreda je poslednje stabilno uporište subvencija, ali nedavno su, sa Doha rundom pregovora Svetske trgovinske organizacije i one po prvi put postale podložne preispitivanju. Po mom mišljenju subvencije neće prestati kada poljoprivredni lobiji oslabe, nego kada se shvati da su argumenti za subvencije lažni i da se poljoprivreda nikako ne razlikuje od bilo koje druge grane. Ovo je govor jednog američkog kongresmena (i to demokrate) koji je prošle godine najprijatnije iznenadio tržišne ekonomiste.

Globalno zagrevenje i hladnoća

U moru neverovatnih budalaština koje slušamo o globalnom zagrevanju, svakako visoko mesto zauzima uverenje da šta go da pođe naopako sa vremenom za to je krivo globalno zagrevanje: ako ima mnogo kiše i oluja, što ima mnogo kiše i oluja; ako je suša zato što je suša; ako je toplo zato što je toplo, i verovali ili ne, ako je hladno zato što je hladno.

Al Gor je prošlog januara organizovao promociju svog filma Inconvinient Truth u Njujorku, ali je stvar propala jer je snežna oluja sprečila mnoge učesnike da dođu. On je, pogađate, okrivio globalno zagrevanje za to.

Najnovija smehotresna priča govori o polarnoj ekpediciji koja je neslavno propala pre neki dan. Ideja je bila da grupa avanturista pređe 800 km preko Severnog ledenog okeana u martu mesecu da bi time dokazala opasnost od globalnog zagrevanja. Bilo je predviđeno da pošalju slike otopljenog leda i da se čak u zaštitinim odelima okupaju u moru!!! Ali, na njihovu nesreću, vreme je bilo toliko hladno da su morali da otkažu "misiju", a jedan od učesnika se u međuvremenu smrzao (na sreću, ne na smrt)! I evo šta kaže osoba koja je organizovala ekspediciju:

"They were experiencing temperatures that weren't expected with global warming. But one of the things we see with global warming is unpredictability." Dakle, globalno zagrevanje je krivo što su se njegovi ljudi smrzli. Nije ni čudo što je tako, kad je i veliki deo same teorije globalnog zagrevanja metodološki slično formulisan - kakve god bile činjenice mi se ne obaziremo na njih. Vazduh se na visini greje manje nego na Zemlji, a teorija kaže da treba da bude obratno obratno - nema veze. Tvrdi se da Co2 izaziva porast temperature, ali je u prošlosti CO2 kasnio po hiljadu godina sa temeparturom - nema veze. Temperatura u modernom dobu je najviše porasla do 40-ih godina XX veka kad je bilo vrlo malo humanog CO2 - nema veze. Arktičke i grenlandske temperature su bile više pre 60 godina nego sad (a moralo bi da bude dramatično obrnuto) - nema veze. Antarktik se dosta brzo hladi poslednjih 30 godina, a morao bi da bude mesto koje se daleko najbrže na svetu zagreva - nema veze.

"Naše su pretpostavke tako formulisane da smo naravno i u obratnom slučaju u pravu", pisao je pre 150 godina Marks Engelsu po pitanju povlačenja Engleza iz Indije.

Zašto idemo u školu?

Bryan Caplan, jedan od najboljih ekonomista nove generacije, školovan na Berkeleyu i Princetonu, kaže da ima previše školovanja. Slažem se i jedva čekam da knjiga koju Caplan piše o tome izađe.

Račun je prost. Ljudi ni deca uglavnom ne vole školu. Obrazovanje ne doprinosi ekonomskom rastu -- specijalizovana nauka da, ali široko prinudno obrazovanje ne. Za razliku od praktičnog obrazovanja koje je lična investicija, široko obrazovanje nije ništa više od zadovoljstva ili hobija. Zato nema smisla prisiljavati ljude da rade to što neće.

Postoji jednostavan način utvrđivanja koliko je obrazovanja optimalno. Kao i kod automobila ili čačkalica, to je onoliko koliko bi pojedinci bili spremni da kupe na slobodnom tržištu, kada država ne bi subvencionisala obrazovanje. Tada bi kupovali ono obrazovanje koje nam je potrebno i viškova ne bi bilo. Da u osnovnoj i srednjoj školi nisam bio prinuđen da čitavih 6 godina učim hemiju koja me uopšte nije interesovala i o kojoj posledično, danas ne znam ništa, to vreme bih uložio u nešto pametnije. Možda bih sada bio bolji ekonomista.

U SAD je situacija malo bolja nego u Evropi jer se obrazovanje delimično plaća. Zato je tamo manje suvišnog školovanja, dok je željeno obrazovanje bolje -- po pravilu je istovremeno lakše i upotrebljivije. Bolje i za one koji neće i za one koji hoće da idu u školu.

Ministry of Silly Walks u Francuskoj..opet i opet!

Novi biser francuske statolatrije! Očigledno je da dvojac Sego-Sarko ima ozbiljnu frku. Prema IFOP-ovim podacima istraživanja javnog mnjenja: Roajal 23, Bajro 23, Sarkozi 28. Kako pobediti sankilotskog tribuna Bajroa? Sarkozi je smislio novu stvar: osnivanje Ministarstva za imigraciju i nacionalni identitet (Ministère de l'Immigration et de l'Identité nationale). Ovu ideju podržavaju i lepenovci.

Izgleda da centriranje nije pomoglo Sarkoziju, pa mora da zapleše dva-tri koraka udesno. Nije pomoglo očigledno ni "čarobnoj" Segolen (kako o njoj govore neki srpski novinari i novinarke - zaljubljenost je očigledno slabo racionalna). Pretpostavljam da će "Lepotica" morati da krene snažnije ulevo, ne bi li otela Bajroove centrumaše. Npr. možda će napraviti Ministarstvo bistrih potoka, čime bi definitivno zapušila njegova socijal-ekološka usta...

Posner vs Becker, tržište protiv vodenog socijalizma

Evo zanimljive polemike na čuvenom Posner-Becker ekonomskom blogu, koji smo mi ovde, mislim s pravom, ranije reklamirali. Tema je nestašica vode, i kako izaći na kraj sa njom u budućnosti.

Beckerovo rešenje je sasvim u duhu tehnicističke cost-benefit analize lišene institucionalnog konteksta. Zbog flate rate cene vode, stimulisani su razni oblici rasipništva, poput ličnih bazena za kupanje i neograničenog komercijalnog eksploatisanja, dok je samo 5% potrošnje vode namenjeno za ličnu upotrebu. I dok je tražnja za vodom u domenu ličnih potreba cenovno neelastična (ljudi ne prestaju da se kupaju, piju vodu i kuvaju hranu sa porastom cene), ona je po Beckeru vrlo elastična kad se radi o luksuzu i o korišćenju z asvrhe navodnjavanja (a na to otpada 95% potrošnje). Zato, po Beckeru treba unutar postojećeg sistema javnog monopola nad vodom, povećati takse na korišćenje vode preko određene granice, tj uvesti ono što se kod nas zove blok tarifa: "The obvious solution is to implement fees that rise with the amount of water demanded". Manji korisnici bi plaćali nižu, ravnu cenu, a ako neko hoće da se luksuzira sa bazenima, ili koristi vodu za irigaciju, taj bi platio daleko višu cenu.

Posnerovo rešenje, kao i dijagnoza problema su vrlo različiti. Po njemu nisu problem nedovoljno visoke takse unutar postojećeg sistema, već sam taj sistem javnog monopola. Po Posneru problem je što tržištu nije dozvoljeno da funkcioniše, jer je vodovodni sistem i dalje u javnom vlasništvu kao navodni "prirodni monopol". Po njemu, rešenje će biti moguće samo dizajniranjem sistema privatnih vlasničkih prava u rapolaganju vodom i tek tada će cene vršiti svoju funkciju - odražavaće retkos resursa o kome je reč. To je moguće učiniti, kaže Posner, po ugledu na to kako su privatna vlasnička prava ustanovljena u drugim industirjama koje se bave eskploatacijom prirodnih resursa, poput naftne industrije i rudarstva: " In short, the solution to water shortages is likely to be privatization and intelligently designed property rights, using the institutional framework of natural resources such as oil, gas, coal, and other mineral resources as a model. This solution seems, moreover, as apt to African nations facing acute water shortages as it is to the milder problems of U.S. water supply".

Ovo me podsetilo na "dijalog" Stojković-Kežman iz Slavišing posta, i pružilo još jedan dokaz da su razmišljanja i principi, pa i greške, isti i kod fudbalera i kod nobelovaca iz ekonomije.

Mediteranski tigar 2 i priključenija

Nije da sam neki ljubitelj EU, ali mi je jako zanimljiva vest da će Crna Gora danas parafirati Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji sa EU. Isti onaj koji Srbija još nije parafirala, a možda će, jednog dana kad Mladić bude isporučen.

Dosta je zagonetno odsustvo komentara u našoj javnosti na ovu vest. Šta li misle velikodržavni patrioti što su tvrdili da je Crnoj Gori bolje sa Srbijom? Ako neko od njih čita TR molim da se javi.

Što se nas ostalih tiče, ovo rađa samo jednu misao: kako se otcepiti od Srbije. Ja, kao Šumadinac sam recimo imao neke ideje o obnavljanju Miloševog carstva sa prestonicom u Kragujevcu, ali osim Cige Kovačevića, malo ima entuzijasta za ovu ideju. Evo ja predlažem sledeće: siguran sam da će se MT kao moja zemljakinja i Slaviša kao Vranjanac složiti da bi najbolje bilo napraviti "koaliciju voljnih", koji bi se otcepili od Beograda i rekli Havieru Solani - mi nemamo ništa sa Mladićem, pritiskajte njih zbog toga, tamo je izvor sveg zla o kome priča Hag. Tamo su Skupština, Vlada, Predsednik, Akademija nauka, tamo je UDBA, KOS, RTS, i sva druga zla. Mi sa tim nemamo ništa.

I da mi onda lepo napravimo konfederaciju sa fiskalnom konkurencijom, nultim carinama i uopšte, jedno off shore ruglo i poreski raj za pranje novca, poput Švajcarske, Hong Konga ili Kajmanskih ostrva. Bez te austrijske selendre koju je Stefan Lazarević dobio na poklon. Mislim da su dobre šanse da Niš pristane, kao i Novi Sad, i ta trojna koalicija, sa svojim regionalnim satelitima bi mogla da nam obezbedi dosta izgledno otcepljenje Srbije od Beograda (Kraguejvac bi možda malo zatezao oko onih carina, al bismo i to rešili - mi iz ostatka Šumadije bismo zapretili otcepljenjem od Kragujevca, što bi bila dovoljna "kredibilna pretnja"). Mislim da se stoga mora zagarantovati i pravo daljeg otcepljenja gradovima od te Srbije bez Beograda, uključujući i pravo svakog da se dvotrećinskom većinom glasova priključi Beogradu ako želi.

Eto, to su moje misli i asocijacije povodom crnogorskog slučaja.

Henry Hazlitt o Kejnzu

Kod nas je Henry Hazlitt poznat prevashodno po svojoj izvanrednoj knjizi Ekonomija u jednoj lekciji koju je svojevremeno objavio Global book.

Manje je poznato da je on napisao sjajnu kritiku Kejnzove Opšte teorije još 1946, u vreme njene nepomućene svetske slave. U vreme kada su praktično svi kasniji kritičari Kejnza bili na njegovoj liniji, Hazlitt je objavio knjigu koja je predstavljala pobijanje Kejnzove doktrine tačku po tačku. Tek sa nekoliko decenija zakašnjenja ta kritika će, preko Friedmanovog monetarizma prodreti i u ekonomski mainstream. Inače, Hazlitt je bio žestoki kritičar sporazuma iz Breton Woodsa i čitave ideje sa menadžerisanjem međunarodne ekonomije preko MMF i SB, u čijem kreiranju je aktivno učestovovao Kejnz. U to vreme je bio glavni ekonomski kolumnista New York Times-a, premda nije imao formalne kvalifikacije profesora ekonomije (zli jezici kažu da ga je upravo ta činjenica odsustva akdemskog backgrounda sačuvala od indoktrinacije kejnzijanskom i neoklasičnom ortodoksijom, kojoj su u to vreme podlegli čak i mnogi liberalno misleći ekonomisti, poput Robinsa, Haberlera, Friedmana, Stiglera itd). Bio je inače vrlo blizak prijatelj i učenik Ludwiga von Misesa, i čovek koji je praktično pomogao da Mises uz mnogo muke postane profesor na New York Univerzitetu, u vreme kada su profesori marksizma iz Nemačke i Austrije bili dočekivani crvenim tepihom na Ivy League katedrama.

Kud su Amerika i svet u međuvremenu otišli, najbolje govori fakat da je mesto Henryja Hazlitta U New York Timesu danas zauzeo Pol Krugman!

Ovde je Rothbardov zanimljiv predgovor za jedno od izdanja knjige a ovde sadržaj knjige.

The Great Global Warming Swindle

Odličan dokumentarni film emitovan na britanskom Kanalu 4. Možete ga pogledati ili downloadovati ovde.

Film se bavi osnovnim klimatološkim i ekonomskim aspektima priče o globalnom zagrevanju: učestvuju desetak vodećih naučnika iz oblasti klimatologije, kao i nekoliko bivših aktivista zelenog pokreta koji su ga u međuvremenu napustili. Glavne teze su da CO2 nije uzrok već posledica zagrevanja, da je sunce glavni motor klimatskih promena, da se klima neprekidno kroz istoriju Zemlje menjala i da to nije ništa neobično itd., i da na drugoj strani, zeleni imperijalizam želi da siromašnima kroz priču o ograničenju potrošnje energije onemogući ekonomski razvoj.

Preporučujem film najusrdnije, posebno ako imamo u vidu da je reč o prvom takvom programu koji se poajvio na mainstream medijima, i koji će dovesti u pitanje mnoge oficijalne predrasude o globalnom zagrevanju, ali ništa manje važno, i reći nešto o pravim ekonomskim i političkim motivima koji stoje iza te priče.

Mediteranski tigar?

Crna Gora.

Argumenti

Zanimljivo je kako i politički lideri i nobelovci i fudbaleri na kraju imaju iste argumente, bilo dobre ili loše.

Piksi:
Upravni odbor Crvene zvezde i ja nećemo dozvoliti da bilo ko postane vlasnik kluba. Real iz Madrida i Barselona posluju kao udruženja građana i mi iz Crvene zvezde moramo da budemo u tom rangu. Zvezda ne sme biti vlasništvo jednog čoveka jer je ona nacionalno dobro. Kada se zakon o privatizaciji donosio u Španiji, vlada i skupština su bili jasni u stavu da se Real ne može privatizovati, jer je Real - Španija.

Mateja Kežman:
Najbolje je da klub preuzme jedan gazda, jak privatnik ili kompanija, i da iza njega stane sto posto, da se o klubu brine kao i o svom biznisu. Takav slučaj je sa Romanom Abramovičem i Čelsijem, odnosno sa "Filipsom" i PSV-om iz Ajndhovena. U takvoj situaciji se zna ko odlučuje. Kada imate više manjih akcionara, kao što je slučaj sa španskim klubovima, onda postoji mogućnost da svaki akcionar vuče na svoju stranu, traži svoj interes, ima svoje igrače u timu.

Baciš lubenicu - obereš bostan

Još jedna bizarnost markuzeovskog PC-ja u američkoj akademiji. Nedavno je bio epilog priče o profesoru matematike na jednom Community College-u. Pre godinu dana je profesor Peter Ratener suspendovan jer je napravio matematički zadatak u kome pominje izvesnu Kondolizu koja baca lubenicu...Zadatak je ocenjen kao "rasistički". Nakon nekoliko meseci rasprave, CC je povukao kaznene mere.

Mi imamo sreće. Kod nas Eksperti još uvek prebrojavaju samo: koliko ima dečaka a koliko devojčica u bukvaru, koliko ima muških pisaca udžbenika a koliko ženskih, koliko ima varjača a koliko kamiončića na ilustracijama u udžbenicima...Znam da je pre nekoliko godina ismejan jedan udžbenik sa strogom proporcijom bele i ne-bele dece na ilustracijama. Polako, we are getting there...

Hong Kong nije ono što je bio

Glavni administrator Donald Tsang je pre nekoliko meseci izjavio da je zemlja odustala od politike neintervencionizma. Stižu i efekti -- Hong Kong će početi da subvencioniše filmsku industriju. Razlog? I ostale zemlje to rade. Ceo tekst je ovde.

Nije trenutak II

Predsednik PKS Milosavljević u Ekonomistu daje pisani odgovor na pitanje zašto članstvo u PKS nije, kao u slobodnom svetu, dobrovoljno. Prvo ova monumentalna misao:
Kada bi se prešlo na dobrovoljno članstvo, Komora bi morala da reducira deo aktivnosti, koje sada radi besplatno za potrebe privrede.
Kaže besplatno! Samo što je članstvo obavezno!?

A onda mala relativizacija:
... od oko 300.000 preduzeća i preduzetnika, svega 6-7 hiljada plaća članarinu. Nikada u istoriji PKS nije tužila nekoga što ne plaća članarinu.
Znači da Milosavljavić ni sam ne veruje da članstvo stvarno treba da bude obavezno. Da veruje da treba, onda bi insistirao na plaćanju i tužio one koji ne plaćaju -- i tada bi mu se moglo oprostiti, jer može biti da čovek samo ne razume stvari. Ali ovako pokazuje svoju hipokriziju.

I na kraju, pošto u celom tekstu dokazuje da članstvo treba da bude obavezno, obaveštava nas:
PKS se, inače, priprema da u narednih 3-5 godina sama predloži prelazak na dobrovoljno članstvo.

Ne, ne priprema se. Za to nisu potrebne petogodišnje pripreme. Nego nas Milosavljević samo odobrovoljava jer zna da to što radi nije lepo.

Proces

U Kuriru, ko nije video.

Janković na III programu o globalnom zagrevanju

Evo, sa malim zakašnjenjem, informacija: od juče se na trećem programu Radio Beograda emituje moj tekst "Alarmistički mitovi o globalnom zagrevanju". Najavu možete pročitati ovde. Večeras počinje u 21 10 h.

Muzu ljudi jarca

B92: Da li je tačno da je ugovorom Kuprumu dozvoljeno založno pravo od 100% da bi dobio kredit i otplatio ovu cenu, što je vrlo neuobičajeno, cenu koju je ponudio na tenderu?
Parivodić: To je opet detalj, vi mene pitate neke detalje iz ugovora, pitajte Agenciju za privatizaciju.
B92: To je vrlo važno, jer ako je to tako, onda smo mogli i vi i ja da ga kupimo.
Parivodić: Mislite? Nemam baš toliko para. (smeh)
B92: Siguran sam potpuno, ako bismo mogli da založimo kompaniju na osnovu koje... založili bismo RTB Bor koji kupujemo. Dakle, vama to nije poznato?
Parivodić: Nije, ne, ne.

Novinar B92 je uveren da je na tragu velike zavere, a ni Parivodiću nije prijatno. A ustvari se radi o uobičajenom načinu kreditiranja. I u Srbiji se svaki dan stanovi kupuju na kredit koji se dobije uz hipoteku na taj isti stan.

Na kraju krajeva, ako prodavac dobija svojih 400 miliona, zašto ga uopšte interesuje kako je kupac dobio kredit?

Slike

Uopšte nisam u modi, daleko od toga -- ali ovaj sajt je fenomenalan.

Nije trenutak

Većina privrednih komora u zemljama sa kojima imamo najznačajniju ekonomsku saradnja, poput Nemačke, Austrije, Grčke, Holandije ili Italije, funkcioniše na principu obaveznog članstva. Anglosaksonski model zasnovan na dobrovoljnosti prisutan je u SAD, Velikoj Britaniji i gotovo svim zemljama koje su izašle iz tranzicije. I kod nas se često čuju zahtevi da članstvo u PKS ne bude obavezno, ali (predsednik PKS Slobodan) Milosavljević smatra da još nije trenutak za to. (Danas)

Pa da, kada bi se sada tako naglo ukinula obavezna članarina to bi bilo pogubno za ekonomiju. A za Milosavljevića posebno, izgubio bi posao. Ne možemo čoveka tako da ostavimo na ulici. To bi bila neoliberalna šok terapija. Mora polako, potrebna je strategija za ukidanje prinudnog članstva u komori. Nemojte ono o irskom modelu shvatiti bukvalno, to mi samo pričamo, a radimo po modelu evropskih zemalja koje su još pre 20 godina potpuno prestale da rastu i zapošljavaju. Koje bi, da im se nije desilo otvaranje komunističkog bloka i internet revolucija, sa ovakvom regulativom do sada bile u Velikoj depresiji.

O proširenju Evropske unije

Šest meseci zatvora za kurdskog političara u Turskoj zato što je osuđenog kurdskog lidera Odžalana nazvao gospodinom.

Sa druge strane, engleski Economist uvek i svakome stavlja titulu, makar to bili Mr. Hussein ili Mr. bin Laden.

CST i realni kurs

Ovako treba:

Oscilacije kursa potpuno su normalne, smatra Aleksandar Stevanović, saradnik Centra za slobodno tržište, a trenutno pomeranje, kaže, nije spektakularno.

Tako će biti sve dok monetarna vlast vodi restriktivnu monetarnu politiku, a s druge strane, i dok imamo veliki priliv deviza. Prodat je RTB „Bor“, a ovogodišnje zvezde privatizacije najverovatnije će biti i „Dunav osiguranje“, DDOR i neka banka. Kurs je zbog novog načina formiranja sada tržišniji, a na srednji rok mislim da svi koji budu igrali na kartu dinar, neće se opeći - kaže Aleksandar Stevanović.

IZIT i realni kurs

Evro bi trenutno realno trebalo da košta između 120 i 130 dinara, ocenio je juče direktor Instituta za tržišna istraživanja (IZIT) Miloje Kanjevac. ... I saradnik IZIT Saša Đogović je kazao da, gledano sa stanovišta privrede i njene konkurentske pozicije u međunarodnim okvirima, devizni kurs dinara u odnosu na evro nema realno utemeljenje.

Ne znam kako su izračunali ovih 120-130 dinara. Jedan od načina je Big Mac indeks koji je izmislio britanski Economist. Big Mac u SAD košta 3.10$. Pomnoženo sa 60 dinara za dolar to je 186 dinara. Za koliko je u Beogradu Big Mac jeftiniji od toga za toliko je dinar precenjen. (Da li neko zna koliko je?) Naravno, Big Mac se uzima samo kao prečica za opšti nivo cena u zemlji -- potpunije bi bilo meriti sve cene u dve zemlje i uporediti. Ali pošto inače ima dosta problema sa uporedivosti različitih roba, kao i izborom robe koja se obuhvata u merenjima, detaljna i obuhvatna statistička poređenja ne daju mnogo bolje rezultate od ovog Big Mac indeksa.

Ali šta s tim? Realan kurs je samo ideja -- on u stvarnosti ne postoji. To što je dinar danas precenjen ili potcenjen ne govori nam ništa o daljem kretanju kursa. Ako privatizacione prihode zamene druge strane investicije ili povećanje doznaka, turizma, ili priliv deviza po bilo kojem osnovu, kurs može beskonačno ostati ovako nerealan, a može porasti i na još nerealniji nivo. Dalje kretanje kursa dinara je pitanje vaše političke procene o stranim investicijama i prilivu deviza u narednom periodu. Statističke ocene realnog kursa ništa ne govore.

Lako mogu da zamislim IZIT da se u 2012. žali da je kurs još uvek nerealan.

Koliko glasova toliko ministarstava

Ovaj princip o kojem DS govori ne može da radi, jer svaka od tri stranke ima veto na sastavljanje vlade. Kad bi stranke bile potpuno racionalne, ishod bi bio da svaka dobije podjednak broj ministarstava, jer svaka ima podjednaku moć ucene. Koliko će DS dobiti više od DSS dobiti više od G17 je mera korekcije te racionalnosti dobrom voljom ili političkom kulturom dve manje stranke. Đelić i DS se pozivaju na političku kulturu i kažu treba svakome proporcionalno prema glasovima. Dinkić ćuti i zna da bez njega nema vlade ništa manje nego bez DS-a ili DSS-a.

Druga zanimljiva stvar je da se izgleda podrazumeva da se DS-u već računa Tadić na mestu predsednika. Iako je on tu poziciju dobio na sasvim drugim izborima, izgleda da i to implicitno ulazi u računicu.

Zakon o vinu

B92:
Novim zakonom o vinu neće biti dozvoljena proizvodnja od grožđa iz uvoza, što bi trebalo da podstakne razvoj vinogradarstva u Srbiji. Nacrt zakona, koji bi trebalo da se usvoji ove godine...
Tako jeftino vino neke ovdašnje vinarije već nekoliko godina prodaju pod svojom etiketom, pa većina potrosača, po anketi Ministarstva poljoprivrede, ne zna da ono nije iz Srbije, bez obzira što vinarije na poleđini flaše sitnim slovima obeleže njegovo geografsko poreklo, kazao je Jakšić (Ministarstvo poljoprivrede).
Prema njegovom mišljenju, to je "na neki način varanje potrošača, a nije pošteno ni prema vinarijama koje zaista gaje grožđe i proizvode vino poreklom iz Srbije, što je dug i skup proces."

Šta sve piše u ovih nekoliko redova!

-- Da je usvajanje zakona ("trebalo bi da se usvoji ove godine") kojim se ograničava trgovina najobičnija formalnost! Da li će biti nekakve rasprave o ovome, u Vladi, skupštinske, medijske? Može li ovo da prođe u CEFTA?
-- Da će Srbija imati Zakon o vinu. U pravu je bio Zoran Baki Anđelković kada je rekao da mi samo još zakon o zmijama nemamo. Kao i Lao Ce koji je pre milion godina u Kini shvatio "Što više zakona, to više prestupnika."
-- Da su potrošači sistematski glupi -- misle da je iz Srbije iako na etiketi piše da nije.
Ili to možda Ministarstvo ne razume stvari? To što je vaša anketa pokazala da potrošači ne znaju da nije iz Srbije samo znači da njih ne interesuje odakle je. Možda bi ih interesovalo da se radi o skupocenom francuskom ili italijanskom vinu, ali niko ne kupuje vino zato što je iz Srbije. Srbija je u vinogradarstvu dobra koliko i u proizvodnji automobila.
-- Da treba da budemo pošteni prema vinarijama u Srbiji zato što je to je to dug i skup proces! A izbegavamo Makedonce koji isto to proizvode jeftino. Dakle zabrana uvoza kao socijalna politika.
Ako već moramo da pomažemo vinogradare, Zastavu ili bilo koga, bolje je da im damo keš. Kao glumcima. Dajemo im keš iz budžeta i šteta je ograničena na to. Keš subvencija je samo preraspodela od jednih ka drugima, zabrana trgovine je mnogo gora -- efekti zabrane su ista ta preraspodela, plus čist gubitak, isparavanje vrednosti koja se stvara trgovinom. Zamislite kada bi zabranili gledanje stranih filmova da bi podržali domaće glumce.

Znak pitanja

Vlada Srbije je odustala od privatizacije poznate kafane "Znak pitanja" u Beogradu i dodelila je gradskoj upravi na rukovođenje, kao "kulturno dobro" od istorijskog značaja. Tim povodom, grupa umetnika, i drugih ljubitelja "pravih vrednosti", koja je ranije pokrenula peticiju da se ta kafana izuzme iz privatizacije, proslavila je tu odluku pre nekih petnaestak dana. Bio je to bal pod maskama koji smo mogli videti na tv, kojom prilikom su prenete oduševljene izjave slavljenika-gostiju

Zanimljivost vezana za tu proslavu koju su notirali skoro svi mediji, ali niko nije dao objašnjenje niti dateljanije istraživao, jeste da je proslavu "pokvario" izvesni Zoran Pavlović, unuk pravog vlasnika te kafane koju su mu komunisti oduzeli 1959 godine. On je pokušao da se obrati "slvaljenicima" i to je po rečiam novinara "izazvalo incident", ali ne znamo šta se zapravo dogodilo i o kakvoj vrsti incidenta je bilo reč. Mediji prosto nisu preneli.

Zanimljivo je, s druge strane, da su svi horski izveštavali o ovom događaju kao o "pobedi građanske inicijative nad samovoljom vlasti", ali niko nije primetio malu začkoljicu da je tom "pobedom građana" zapravo aminovana pljačka privatne imovine koja je izvršena pod komunizmom. I to pljačka onog vida imovine koji nije uopšte menajo svoju prirodu te je vrlo lako vratiti je fizički: kafana je na istom mestu gde je bila pre nacionalizacije, bavi se istom delatnošću kao pre i vrlo je lako vratiti je originalnom vlasniku jer nema novih vlasnika koji bi time bili oštećeni. Potpuno je očigledno da iza sramnog odbijanja restitucije od strane naših vlasti ne stoje nikakvi tehnički razlozi, poput nanošenja štete drugim vlasnicima, već isključivo otvoreni prezir za privatnu svojinu. A takvo ponašanje će biti moguće sve dok mediji i intelektualci budu sekundirali vlastima u tome. Niko od novinara nije našao za potrebno da upita Pavlovića za komentar i to prenese na televiziji. Gomila socijalističkih snobova, dece komunističkih generala naviklih da im je sve dostupno besplatno, od tuđih dedinjskih i terazijskih stanova do tuđih lokala i kafana, predstavljaju za naše novinare "javnost" i "građane" a vlasnik opljačkane imovine je neko ko "izaziva incidente" i čiji komentar ne zaslužuje da bude prikazan na televiziji, zajedno sa degutantnim maskenbalom u "Znaku pitanja". Srbija 2007.

Zanimanja

Ovako su plaćeni neki poslovi za koje vam ne treba mnogo škole.

Kako to da se isti posao u SAD plaća toliko a u Srbiji 20 puta manje? Odgovor je u eksternim efektima preduzetništva. Vrednost koju stvaraju preduzetnici se preliva na sve ostale koji u tome mnogo ne učestvuju. Kada se to shvati, utisak je da su Warren Buffet ili kreatori Googlea plaćeni manje nego što zaslužuju.

McCloskey

Ovo je Donald McCloskey o takozvanoj Coaseovoj teoremi -- članak koji sam hteo da linkujem u komentarima ali link nije radio.

McCloskey je jedan od najboljih pisaca u ekonomiji, naročito u oblasti metodologije. Takođe i veliki erudita, koji drži katedre i objavljuje u mnogo drugih oblasti. Da sve to bude zanimljivije, Donald je pre nekoliko godina postao Deirdre. Više o tome na njenom vebsajtu.

Agencija za ljudska prava

EU birokratija je i to uspela da izmisli. Sada samo čekamo da se neko u Srbiji doseti da i nama treba jedna takva. Jer ako Evropa ima...

Karl Bildt ima blog

Link.

Skeptički sajtovi

Evo nekih dobrih sajtova koji se bave problemom globalnog zagrevanja i sa klimatološke, ali i ekonomske strane: prvi, drugi, treći ili četvrti...

Ko to kaže, ko to laže

Naši mediji kažu da je na protestu za Kosovo bilo 40,000 ljudi, International Herald Tribune kaže 15,000. Broj i nije najvažniji, ključno je ovo:
Očekivao sam bar sto hiljada duša. Ej, bre, na jednoj utakmici ima sto hiljada ljudi, a ovde niko neće da dođe. To je poražavajuće - širi ruke Novica.

Šta god pričali političari, teško da je građanima Srbije ozbiljno stalo do Kosova. Richard Posner, Gary Becker i ostali ekonomisti vulgarne ali ponekad okrutno realne čikaške škole bi stvar hipotetički rešili ovako:
1. Prikupiti dobrovoljne priloge građana Srbije za projekat otkupa Kosova od Albanaca.
2. Prikupiti dobrovoljne priloge kosovskih Albanaca za otkup Kosova od Srbije.
3. Uporediti. Ko je bio spreman da ponudi više, njegovo je.

Tako se najprostije mere preferencije. Meni se čini da je kosovskim Albancima više stalo do Kosova nego Srbiji, barem tako izgleda po brojnosti i prirodi protesta koje su organizovale jedna i druga strana.

Pikaso

Nije mi jasno zašto se skupocene slike kradu. Na kraju celog lanca lopova i preprodavaca mora da stoji neko ko generiše originalnu tražnju -- neko ko kupuje sliku ne zbog njene materijalne vrednosti, kao investiciju, nego iz čistog užitka. Ali pošto se radi o unikatnim slikama, ko god da vidi ovog Pikasa i malo je čitao vesti, zna da je slika ukradena i vlasnik upada u velike probleme. Dakle iza tražnje za skupocenim slikama stoji ekscentrični milioner koji sliku čuva negde sakrivenu da bi je sam gledao s vremena na vreme i spreman je da zbog toga sa svim milionima koje ima rizikuje zatvor. Nije li to neverovatno?

Panika

Kriza zbog zapostavljanja 0.03% najpovlašćenijih je dobila takve razmere da se može rešiti samo TV duelom. Ni Super Hik se ne bi toliko uzbudio. Prvi među jednakima je B92:
Neki od građana koji su se javili B92 imaju male bebe, a prodali su automobile za učešće.

Hoće li neko da ih obavesti da ti krediti ne valjaju? Da nema besplatnog ručka? Da država ništa ne može da stvori, nego samo presipa od jednih ka drugima -- ovog puta prema bogatijima? Da rizik ne nestaje nego se preraspodeljuje? Da su zbog jeftinih kredita mlađima od X godina, venčanim parovima itd. svi ostali krediti skuplji?

Ne političare, njih razumem (mada verujem da ni oni ne kapiraju), nego medije.

Podrška iz budžeta za 1000 najboljih biznis ideja

Ovo je moj favorit.

Hong Kong

Ni Sir Cowperthwaite nije odoleo stambenim subvencijama.

Pitanje

Subvencionisane kredite za stanove do sada je uzelo dve i po hiljade građana. Od osam miliona. Pitanje za domaći zadatak kritičarima neoliberalnog fundamentalizma i zagovornicima socijalne opcije, koji su ovoj inicijativi aplaudirali:

Šta mislite, da li ovih 2.5 hiljade ili 0.03% građana pripada najsiromašnijem ili najbogatijem sloju?

Izdvajamo

Vladimir Gligorov:
Kada je reč o kandidatu Vojislavu Koštunici, malo se zna o njegovom ekonomskom programu. U novinama se mogla zapaziti izjava u vezi sa finansiranjem javne potrošnje, koja se svodi na: "Naći će se rešenje". Sve ostale izjave se odnose na Kosovo, gde se strategija svodi na to da propadne plan Martija Ahtisarija. Posle ćemo da tražimo rešenje. Kandidat Božidar Đelić kaže da ima već hiljadu strana o tome šta će da čini njegova vlada. To znači da nema program.

Ko je najgori svetski diktator u 2007?

Glasajte ovde.

CEFTA i duvan

Polt:
Filip Moris, s pravom, očekuje da srpska vlada ispoštuje ranije preuzete obaveze i da nađe neko rešenje. Ukoliko se to ne desi, onda se šalje poruka nepredvidljivosti za strane investitore. Ovo je važan test za srpsku vladu da pokaže da su ovde uslovi poslovanja predvidljivi, jer ako se to desilo Filip Morisu šta onda može da očekuje neka manja kompanija.

Treba li država da poštuje ranije preuzete obaveze? Ako se obaveze odnose na ograničenje tržišta -- ne. Signal koji se šalje budućim investitorima bi bio da ne sklapaju monopolske dogovore sa državom, jer mogu biti izigrani. Odlično. Monopolski ugovori sa državom i treba da budu ništavni.

Ako Srbija garantuje monopol kompaniji i onda zbog toga dobije veću cenu, dobitak je samo prividan, zemlja je na neto gubitku. Ako je DIN prodat po ceni većoj za 60 miliona nego što bi vredeo bez monopola, to je zato što je Filip Moris od monopolizacije očekivao dodatnu dobit od 100 miliona. Ko onda plaća tu razliku od 40 miliona? Povećana dobit od prodaje je vidljiva za budžet, dobit od monopolizacije je vidljiva za Filip Moris, a trošak nevidljiv jer je raspoređen na potrošače. Štaviše, ovaj ukupan trošak građana je po pravilu veći od tih 40 miliona razlike. Cela transakcija je neto gubitak.

Prema tome, optimalna politika prema Filip Morisu je -- žao nam je, država Srbija monopolske ugovore neće sprovoditi. Budući investitori neka ulažu samo ako hoće da se takmiče na fer tržištu.

Dvogled

Desno je izraelski ministar odbrane. Kažu da je potvrdno klimao glavom i u potpunosti složio sa generalom oko viđenog.

Hiršhofera za guvernera

Harald Hiršhofer iz MMF-a već po običaju pozitivan.

Međutim, za razliku od njega ja ne mislim da je budžetski deficit makroekonomski problem -- mislim da je on sada u Srbiji razvojni problem. Smanjenje javne potrošnje je potrebno pre svega da bi privatna ulaganja imala više prostora, a ne zato što utiče na dug, kurs, platni bilans i sve ostalo. Bar je u ovom trenutku tako, jer je priliv kapitala koji imamo dovoljan da finansira sve deficite i još ostane za rast deviznih rezervi.

U tom smislu nije ni budžetski deficit po sebi problem, nego nivo javne potrošnje i prihoda. Pre bih imao deficit na 35%GDP javne potrošnje nego uravnotežen budžet na 45% GDP potrošnje.

Kragujevac

Zanimljivo pitanje kod ove kupoprodaje diploma je zašto ih kupuju. Po količini novca o kojem se govori očigledno je da je tražnja velika.

Cela poenta obrazovanja je da je to ulaganje u učenje nečega korisnog, što kasnije treba da se isplati. Diploma je samo sertifikat da su određeni standardi zadovoljeni. Ali u slučaju kao ovaj izgleda da se to ulaganje isplati zbog same diplome. Diploma je svrha, a učenje sredstvo. Nema veze ako se upotrebi alternativno sredstvo kao što je novac, diploma opet jednako vredi.

Ovo je moguće samo ako zaposlenje ne zavisi od veština ili znanja koje nas čine korisnim, nego od nečega drugog. Korupcije ima najviše na fakultetima kao što su pravni ili medicinski, zato što je većina pozicija sa ovim diplomama u državnoj službi. Ima mnogo manje smisla kupiti diplomu informatičara ili inženjera, jer je tu državna ponuda posla mnogo manja, a u privatnoj firmi vam nikakva diploma ne pomaže ako ništa ne znate. (Kupovina pojedinačnih ispita ima smisla i na ovim fakultetima ako je ispit bezvredan i ne utiče na praktičnu primenu znanja -- ali i ovo je problem državnih fakulteta jer samo oni imaju takvu vrstu ispita. Prvi primer je Ekonomski u Beogradu.)

Šta su onda poruke ovog incidenta? Da treba juriti profesore i slati još policajaca? Propovedati moral? Ili da nešto fundamentalno ne valja sa državnim fakultetima i državnim zapošljavanjem.

Korupcija na fakultetima se smanjuje:
-- Privatizacijom fakulteta;
-- Zakonskim regulisanjem prijema u državnu službu na osnovu testova, a ne konkursa;

A fakulteti će tako u isto vreme postati i korisniji i lakši.

Polt

Ne propustite intervju ambasadora SAD Michaela Polta. Da je srpski ekonomista, do sada bi već bio proglašen za tržišnog ekstremistu, talibana, neoliberalnog fundamentalistu. On je međutim državni službenik SAD -- kada su im birokrate ovakve kakvi su im onda ekonomisti?