Tabela pokazuje ko se s kim tamo mrzi i voli: Middle East Buddy List.
J. A. Schumpeter: Jedini način za monopolistu da ostane monopolista je da se ne ponaša kao monopolista.
Trade, not aid je poruka Lorda Petera Bauera, koji je prvi sumnjao u efikasnost razvojne pomoći i 40-ak godina bio možda jedini koji je pisao o tome. Na tragu njegove poruke britanski Adam Smith Institute deli ove narukvice besplatno ako im pošaljete e-mail. To je očigledan odgovor inicijativi UN i Jeffryja Sachsa sa belim narukvicama za reklamiranje razvojne pomoći siromašnim zemljama. Bono, Bob Geldof i ostali možda imaju dobre namere, ali ne razumeju da je od pomoći mnogo važnije uključiti siromašne zemlje u međunarodnu razmenu i otvoriti ih za investiranje. Tony Blair koji je pozvao zemlje G7 na udvostručenje pomoći za Afriku trebalo je umesto toga da predloži smanjenje poljoprivrednih subvencija kod razvijenih i otvaranje ovih tržišta za uvoz iz siromašnih zemalja.
Ovo piše Milton Friedman u emailu Gregu Mankiwu:
Zaključio sam da su centralni bankari fenomenalni u bacanju prašine u oči ekonomistima. Naveli su nas da verujemo da je održavanje stabilnosti cena veoma težak zadatak koji zahteva veliku mudrost najiskusnijih bankara i biznismena. Ali lakoća kojom su Novi Zeland, Australia, V. Britanija, itd. smanjile inflaciju i održavaju relativno stabilne cene pokazuje da to možda i nije tako težak posao i da ekonomksi ciklusi nikad i nisu nastajali zato što je bilo jako teško održavati stabilne cene, nego zbog grešaka centralnih banaka koje su dovodile do nestabilnosti cena.
Inače o značaju Miltona Friedmana najbolje govori sam Greg Mankiw, harvardski profesor koji je 4 godine bio glavni ekonomski savetnik Bele kuće, u prvom mandatu Busha mlađeg:
Za klasično liberalnog, primenjenog makroekonomistu poput mene, dobiti email od Miltona Friedmana je isti kao osećaj koji je Mojsije imao kada ga je Bog potapšao po ramenu da prenese mudrost narodnim masama.
5) Cato-at-Liberty – Blog Cato Instituta, autori su razni članovi Catoa. Mnogo postova svakog dana.
HPI = (Life satisfaction x Life Expectancy) / Ecological Footprint
Za sada je sigurno da će se dobar deo para od prodaje i iz budžeta potrošiti na kulturu. B92:
Ali zašto? Država može opravdano da troši samo na javna dobra. To su dobra za koja se pretpostavlja da koriste svima, ali ih privatnici ne proizvode zbog problema isključivosti – oni koji ne plaćaju se ne mogu lako isključiti iz upotrebe. Nacionalna odbrana je javno dobro. Niko pojedinačno ne bi hteo da plaća za nju, ali bi svako hteo da ona ipak postoji. Zato što nije lako izuzeti od usluga nacionalne odbrane one koji neće da plate, plaćanje je prinudno, obavezno sa sve. Ali zašto bi se pozorište finansiralo iz prinudno prikupljenog novca? To nije samo ekonomski apsurdno; to je nemoralno.
Vladana Hamović iz Instituta za ekonomiku poljoprivrede kaže da bi ona milijardu evra uložila u tri privredne oblasti:
- Prvo u jačanje proizvodnje preko razvoja malih i srednjih preduzeća, drugo u poljoprivredu, odnosno iskorišćavanje prirodnih resursa i u turizam .
Najbolje bi bilo da se tim novcem otpočne privatizacija penzionog fonda, smatra ekonomista Miroslav Prokopijević.
Ekonomista Stojan Stamenković izrazio je bojazan da će se značajan deo novca ipak preliti u potrošnju:
- U šta god da se investira, jedan deo ide i na plate zaposlenih. Dobra je vest da će biti više zaposlenih, ali je loša vest ako odgovor ne može da stigne dovoljno brzo i taj priliv novca izvrši pritisak na cene ili na izvoz ili na oboje."
Da li je to najveća investicija Vlade Srbije već donela plodove? Akcija pod nazivom Rebranding Srbije tek se zahuktala, ali postavlja se pitanje da li se tu ima šta rebrendirati. Samo što su srpski poreski obveznici platili konsultantima za SnimakStanja (o akcionom planu još je rano govoriti!) stvar je, reklo bi se, samohodno krenula nabolje. Ili, pak, evrounijsko javno mnjenje baš i nije toliko nenaklonjeno etiketi Serb, kao što nam prodavci (a još više kupci) magle za samoposvetljenje imidža govore.
Prema najnovijem istraživanju javnog mnjenja Eurobarometer, procenat građana EU koji su za priključenje Srbije Evropskoj uniji iznosi 47. To je 2 procenta manje nego što je dobila Makedonija (49). Hrvatsku želi 56% ispitanika, što je neznatna razlika u odnosu na Srbiju. A tek kad se rebrendujemo! Prešišaćemo ih samo tako...
Miroslav Prokopijević je za ICER (International Center for Economic Research) iz Torina objavio članak o stranoj pomoći: Why Foreign Aid Fails. Glavna teza je da po načinu funkcionisanja i strukturi podsticaja strana razvojna pomoć liči na centralno planiranje. Ne samo da slabo ili nikako ne doprinosi razvoju (kao što su Peter Bauer, Deepak Lal i drugi pokazali), nego je čak i štetna – zbog moralnog hazarda, korupcije i negativne selekcije u procesu.
1) Radikali mogu da pobede na izborima. Ako ankete pokazuju da Radikali imaju X% podrške, verovatno je da će izborima imati nekoliko procenata više od toga. Zbog negativnog imidža koji Radikali imaju u medijima, postoji efekat skrivanja – u anketama mnogi oklevaju da priznaju da bi glasali za njih. Slično je recimo sa Berluskonijem u Italiji – iako je u istraživanjima neposredno pre poslednjih izbora njegova koalicija imala 40-45% glasova, na kraju je osvojio skoro 50%.
3) Radikali imaju malo veće šanse da izvedu duboke liberalne reforme od ostalih aktuelnih stranaka. U Srbiji su sve stanke ekonomski levičarske i teško ih je ubediti u slobodno tržište. Radikali su ideološki prazni jer osim nacionalizma nemaju nikakve druge ideje. Zbog njihovog kvazi-totalitarnog, firerovskog unutrašnjeg poretka (broj 1, broj 2, broj 3, ...) dovoljno je ubediti broja 1, Šešelja, u slobodno tržište, i ostali bi bez pogovora sledili ideju. Radikali verovatno neće nikada postati klasični liberali – ali za ostale stranke u Srbiji ima još manje nade.
Friedmanova stara teorija da ekonomske slobode posle nekog vremena moraju doneti i političke se do sada pokazala kao tačna. Kina će biti sledeći veliki test.
Ti monopoli čine dodatni pritisak na inflaciju, a ne mogu se lečiti ni merama monetarne niti fiskalne politike. A kako stvari stoje, ni važećim antimonopolskim zakonom niti radom Antimonopolske komisije. Taj zakon mora, naglašava naš sagovornik, da pretrpi reviziju i da se ograniči tržišni udeo. Antimonopolska komisija mora da ima jače sankcije u svojoj kompetenciji.»
Argumenti za antimonopolsku politiku su klimavi, jer se svode na ideju da nekakve državne komisije, a ne tržište, treba da određuju cene. Takva komisija bi morala da bude a) sveznajuća – tako da odredi cenu jednaku marginalnim troškovima proizvođača jer je to efikasno rešenje koje bi postojalo u uslovima tzv. savršene konkurencije; i b) nepotkupljiva – imuna na lobiranje biznisa. Miladin Kovačević misli da je moguće da (srpski) političari naprave jednu takvu Komisiju, pa se zalaže za njeno ojjačanje.
Ne pada mu na pamet da bi recimo slobodan uvoz naftnih derivata doveo njihovu cenu na nivo jednak ceni u inostranstvu. Isto je i sa bilo kojom drugom robom. Najbolja antimonopolska politika je slobodna trgovina.