Lazar je pre neki dan imao dobar post o finansiranju stranaka kojem je usledila zanimljiva rasprava, a danas je u Politici izašao intervju sa profesorom Zoranom Stoiljkovićem na istu temu.
Očigledno je da mnogi ljudi misle da je finansiranje stranaka ključno pitanje u borbi protiv korupcije. Nekako deluje očigledno - stranci trebaju pare za kampanju i finansiranje određenog broja plata, biznismeni im daju pare, a onda kada stranka dođe na vlast, odužuje se biznismenima (ili ih zadužuje za naredne izbore, svejedno).
Lično, ja ne verujem u ovu priču. Ne kažem da toga nema, samo kažem da mislim da je to minoran deo ukupne korupcije. Suština je u podsticajima - koji tačno podsticaj ima neki državni službenik da od nekoga uzme pare "za stranku"? Mislim, ako već može od nekoga da uzme neke pare, zašto bi ih uzeo za stranku, a ne za sebe? Izlaže se velikom riziku, a za uzvrat ne dobija praktično ništa - pare odlaze u stranku za plaćanje bilborda i plate sekretarica opštinskih odbora, a sve to samo marginalno utiče na verovatnoću da će on zadržati svoju poziciju.
Da budem jasan, to ne znači da stranke nemaju veze sa korupcijom već da stranačke finansije nemaju previše veze sa korupcijom. To što neko da pare potpredsedniku neke stranke lično da mu ovaj završi neki posao sa državnim službenikom koji je član te stranke neće se nikada ni videti u stranačkim finansijskim izveštajima.
Međutim, mislim da je glavni argument za tvrdnju da finansiranje stranaka nije ključno za borbu protiv korupcije sledeći - sadašnja pravila finansiranja stranaka su postavili političari, a ne tajkuni. Ja prosto ne mogu da nađem nijedan iole racionalan razlog za tvrdnju da su političari tako postavili sistem da sada moraju da moljakaju biznismene za pare za kampanju. Mislim, nisu valjda bili toliko glupi, kada su donosili Zakon o finansiranju stranaka, da su ga napravili tako da sada biznismeni mogu da ih ucenjuju i drže u šaci.
Moze to tako da se gleda ako posmatramo stranku kao neku vrstu organizacije pa je krajnje neisplativo da neko traži pare za kampanju od biznismena u zamenu za uslugu/zaštitu. Međutim, trebalo bi da posmatramo partije kao feude raznih vlastelina: Tadića, Koštunice, Nikolića, Šešelja. Stranka je tu više glasačka mašina za održavanje feudalca na vlasti, tako da se njemu i te kako isplati da uzima pare od tajkuna za kampanju jer posle zajedno vladaju godinama, isplati se investicija i jednima i drugima. Ionako će da se uortače posle izbora da zajedno kupuju građevinsko zemljište i grade tržne centre.
ReplyDeleteMislim, ako već može od nekoga da uzme neke pare, zašto bi ih uzeo za stranku, a ne za sebe?
ReplyDeleteСлужбеник који је добро обавио прикупљање новца за странку (а можда узео и за себе нешто)оснажиће или очуваће своје позиције унутар странке, што потенцијално доноси већу корист од једнократног узимања новца.
To što neko da pare potpredsedniku neke stranke lično da mu ovaj završi neki posao sa državnim službenikom koji je član te stranke neće se nikada ni videti u stranačkim finansijskim izveštajima.
Неће се наравно видети у извештајима, али ће вероватно доћи макар део новца у страначку касу. Наиме, без обзира на мотив сваког појединачног човека да максимизира свој профит, неко се у странкама ипак стара о томе да прикупе колико им треба новца. Постоји сигурно нека унутрашња дисциплина која обезбеђује да се то и деси. Можда се нпр. одреди ко ће ићи на договоре са "крупним играчима" а да локални шефови морају да прикупе неку суму која ће покрити трошкове промоције на њиховој територији.
У односима између странака и привредника поводом финансирања сигурно не постоји само један модел ("зли" тајкуни који би да утичу на креирање политике). Када су у питању мање фирме и велике чије пословање држава може да озбиљно угрози на неки "легалан" начин (уценом, селективном применом закона и сл.), донације нису баш добровољне (што потпада пре под друге облике криминала а не корупцију). Понекада је наравно све "легално": нпр. странка се рекламира на неком локалном медију у кампањи и не плати никад за емитовано. Медиј се устеже да их тужи јер се боји последица по своје финансирање (дотације из локалног буџета, рекламирање јавних предузећа итд.).
sadašnja pravila finansiranja stranaka su postavili političari, a ne tajkuni
Тачно, повећали су знатно буџетске дотације у односу на претходни систем и морају знатно мање да траже новца са стране него пре.
Ja mislim da je cela ta prica o korupciji u finansiranju stranaka okrenuta napacke. Marko je to dobro naznacio ali mislim nije otisao do kraja. Kljucno pitanje je po meni, zasto bi iko hteo da daje pare bilo strankama bilo pojedinancim politicarima? Pitanje je naravno retoricko ali implikacije odgovora se retko do kraja izvode. Zato sto je sistem u Srbiji takav da politicari upravljaju velikim delom ekonomije, ili mogu da imaju uticaja na sudbine mnogo ljudi u biznisu. Smanjiti tu mogucnost znaci gubitak kljucnog motiva za korupciju. Otkrivanje tople vode? Da, upravo tako, samo sto meni cesto izgleda da je pretpostavka mnogih debata o korupciji verovanje da je voda suva, tj da se problem moze resiti ovakvim ili onakvim zabranama privatnog finansiranja ili jos gore prevaljivanjem troskova na poreskog obveznika. To nikad ne radi, politicari uzmu drzavne pare, a onda se igra sa privatnim novcem nastavlja kao da nista nije ni bilo. Ne bih ja mnogo nade polagao u "umerenost" korupciponaskih apetitta politicara.
ReplyDeleteProblem je kako uciniti politicke stranke manje atraktivnom investicijom za biznismena (jos nisam cuo za bolji lek od konstitucionalnog smanjenja obima onog sto stranke tj vlada mogu da rade u ekonomiji) a ne kako razviti tehnologiju da se uz isti upliv vlade smanji priliv privatnog novca, tj bolje kontrolise pljacka i korupcija. To je gubljenje vremena. Ostaviti Miskovicu nek slobodno da 2 milijarde dolara nekom politicaru ako ima za bacanje, ali istovremeno uciniti subvencije privatnim firmama protivustavnim, ili bilo kakav drugi preferencialni tretman domacih firmi. Ima korupcije zato sto ima sta da se kupi (javne politike u korist tajkuna) a ne zato sto se ne kontrolise dobro. Treba ukinuti, zabraniti, drakonski ograniciti transakciju, a ne brinuti da li su politicari dobili "previse" u toj transakciji. Nemoralna je i ekonomski destruktivna politicka kontrola ekonomije, a ne podmicivanje ili regualrno "preterano" finansiranje stranaka. To je opasna zamena teza jer se kao glavni problem podmece periferna posledica. Kao da bi usluge tajkunima kroz recimo podizanje barijera spoljnoj konkurenciji bile manje nemoralne i ekonomski pogubne ako bi politicari radili to iz ubedjenja. A ako nisu, kao sto nisu manje nemoralne ni ekonomski stetne, onda prestanimo da trosimo ogranicen resurs vremena i energije na nevaznu i posledicnu i fokusirajmo se na zaista vaznu i uzrocnu stvar - etatisticki i dirizisticki karakter srpskih javnih politika i konsenzus intelektualne javnosti svih ideoloskih predznaka oko tih politika.
Sic! Respect.
ReplyDeletePa zasto bi jedan drzavni korumpirani sluzbenik uzeo pare za stranku, a ne za sebe? Zar pametni ljudi da postave ovo pitanje. Pa naravno da uzima pare i sebi, ali i svojoj stranci. Da bi se zastitio, stranka ga je dovela na funkciju, moze i da ga skine, dali su mu imunitet, da imunitet, stranke narocito one na vlasti stite svije zlatne guske. Dakle pola piju pola Sarcu pardon predsedniku stranke daju.
ReplyDeleteMa šta respekt!? Maksimum respekt!!!
ReplyDelete"...prestanimo da trošimo ograničen resurs vremena i energije na nevažnu i posledičnu i fokusirajmo se na zaista važnu i uzročnu stvar - etatistički i dirižistički karakter srpskih javnih politika i konsenzus intelektualne javnosti svih ideoloških predznaka oko tih politika."
Majstore.
Nemanja,
ReplyDeleteJa ne tvrdim da svega toga nema, samo osporavam tezu da je finansiranje stranaka bas najveci problem u borbi protiv korupcije u Srbiji.
Mislim da su mnogo ozbiljniji problemi slucajevi u kojima neko uzima pare za sebe licno, kao i slucajevi kada se vodi losa politika, a da niko i ne uzme nikakve pare.
Takodje, mislim da je vrlo lako placati reklamiranje i akcije i sta god sa drugih racuna. U Srbiji je barem lako osnovati firmu koja moze da prima uplate za neizvrsene usluge, pa tim parama placati sta god treba.
Kontrolu kampanja bi mozda bilo bolje sprovoditi kroz finansijsku kontrolu medija, a ne kroz finansijsku kontrolu stranaka. Ali, problem je sto i mediji mogu osnovati firmu koja moze da prima pare za neizvrsene usluge od stranacke firme. Jednostavno, ne vidim kako se svemu tome moze uci u trag bez ozbiljnog narusavanja koncepata poslovne tajne i slobode medija.
Sve u svemu, mislim da je kontrola finansiranja stranaka generalno los pravac u borbi protiv korupcije. Meni se licno cini da je mnogo bolje usmeriti se ka kontroli licne imovine politicara.
Ivane,
Prosto nisam hteo da pisem post na tu temu, zanimljivije mi je bilo ovo. :)
Ja se potpuno slazem sa time o cemu ti pricas, ali ovde smo ocigledno na terenu second best resenja. Ako vec ne mozemo da smanjimo uticaj drzave jer to prakticno niko ne zeli, mozda nije lose da im barem otezamo da od lose politike imaju neku licnu korist. To svakako ne garantuje vodjenje dobre politike, ali verovatno povecava verovatnocu da ce do nje doci.
Vlado,
To upravo i ja tvrdim - ako pola uzima za sebe, a pola daje predsedniku stranke, to se nigde ne vidi u finansijskim izvestajima stranke. Zasto bi predsedniku stranke davao pare preko stranackog racuna za koji zna da ce morati da ga objavi?
Po meni, kineski recept za borbu protiv korupcije bi imao najviše uspeha:)) Džabe što si oteo pare ako ne poživiš da uživaš u njima
ReplyDeleteTo je ok, sve dok ne pocne da se koristi kao nacin eliminacije politickih protivnika.
ReplyDeleteA siguran sam da se upravo u te svrhe koristi i u Kini.