O tajnim memorandumima Bušove administracije

(Napomena: izvinjavam se unapred zbog jako dugačkog posta, ali reč je neznatno izmenjenoj verziji komentara koji sam poslao na Peščanik, ali nije objavljen zbog njihove politike da ne dozvoljavaju direktne polemike na sajtu).

U kometaru gospodina Vuka Boškovića na Peščaniku „Change you cannot Believe in“ dato je dosta informacija o sveže objavljenim memorandumima Bušovog ministarstva pravde koji se tiču mučenja zatvorenika u bazi Gvantanamo. Ipak, u skladu sa poznatom američkom izrekom „correct but untrue“, njegov tekst pravi kolaž tačnih ili uglavnom tačnih podataka, ali tako upakovanih da daju krajnje neobjektivnu i nekompletnu sliku stvarnosti. Veliki deo ključnih detalja za razumevanje celokupne slike koji ovi memorandumi sadrže je prećutan a istaknuti samo oni koji se uklapaju u politički narativ o zlom, terorističkom Bušovom režimu, a ponovljene su kao nesporna istina i neke poznate i davno opovrgnute izmišljotine.

Glavni deo teksta je posevećen lamentiranju nad Obaminom nespremnošću da „Buša i njegove ljude stavi na sud“, uz nadu da će se to možda ipak desiti u budućnosti. Ipak, faktograska osnova za ta ubeđenja i stavove koja izriče g. Bošković je vrlo tanka. On recimo, citirajući autore memoranduma, nabraja naširoko sve tehnike mučenja koje su bile dozvoljene bez objašnjavanja konteksta, i stvarajući time utisak da je bila reč o široko, rutinski i masovno primenjivanim merama torture nad zatvorenicima. Ipak, to je potpuno pogrešno. Kad pogledate iste te memorandume koje Bošković citira, videćete da su „oštre tehnike“ ispitivanja, poput famoznog voterbourdinga i sličnih, primenjivane samo u izuzetnim okolnostima, kada su zvaničnici imali osnovanu sumnju da zatvorenik poseduje korisnu informaciju koja može razotkriti planirani napad i spasiti hiljade nedužnih života, i kad sve regularne tehnike ispitivanja nisu dale rezultata. Toliko komentarisani voterbording je primenjen samo u tri slučaja (!), od toga kod dvojice najistaknutijih Al Kaidinih terorista Kalila Šeika Muhameda i Abu Al Zubadije. Bošković spominje njihova imena i nekoliko instrukcija iz memaranduma u vezi tehnika njihovog mučenja, ali nam ne objašnjava ko su ta dvojica, zašto su mučeni, pod kakvim okolnostima i kakve su posledice toga bile. Kalil Šeikh Muhamed je mastermind 11 septembra, glavni organizator terorističkih napada na Njujork i Vašington. Operativci CIA-e su imali vrlo kredibilne indicije da on ima informacije o pripremama „drugog talasa“ terorističkih napada na SAD gde bi pripadnici azijskog ogranka Al Kaide oteli avione izned Pacifika, i zakucali se u neimonovane zgrade u Los Anđelesu, kao i podatke da je on lično isplanirao te napade. Na sva pitanja islednika o tim napadima KSM je ponavljao „videćete uskoro“ i „Alah je veliki“. Kada je uz dozovlu vlasti (i znanje kako republikanskih tako i demokoratskih političara!) primenjen voterbourding, KSM je otkrio sve detalje plana, imena operativaca Al Kaide, vreme napada i avione koje su planirali da otmu. Zahvaljujući informacijama koje su dobijene od njega „mučenjem“, razbijena je zavera za napad na Los Anđeles koji bi odneo, da se dogodio, hiljade nevinih života. Zahvaljujući istim informacijama, teroristička mreža Al Kaide u Aziji koja je planirala napade je potpuno razbijena. U memorandumu Stivena Bredberija iz 2005 koji Bošković navodi samo kad on nabraja („razotkriva“) tehnike mučenja stoji i sledeća poruka operativcima CIA (koju Bošković naravno ne navodi): „Obavestili ste nas da je ispitivanje KSM, kada su primenjene napredne tehnike, vodilo otkrivanju njegove zavere za drugi talas napada, gde bi se otetim avionom srušila...zgrada u Los Anđelesu..hvatanju Hambalija...i zatvaranju Gurabi ćelije Al Kaide koja je trebalo da izvrši drugi talas napada“. U istom izveštaju Bredberija se kaže da je „napredno ispitivanje“ samo KSM i Al Zubadije dovelo „do najmanje 6000 obaveštajnih podataka o Al Kaidi, oko polovine ukupnih podataka koje je CIA tokom 2004 prikupila o ovoj organizaciji“, što je presudno doprinelo da se ovoj organizaciji zada udarac od koga se zapravo nikada nije oporavila. Biši direktor CIA- George Tennet, direktor CIA- koga je postavio Klinton je rekao da su informacije dobijene voterbourdingom vredele "više nego što su CIA, FBI i NSA bili u stanju zajedno da prikupe". Dakle, mučenja su bila vrlo ograničena, fokusirana na nekoliko najokorelijih zlikovaca Al Kaide, bila su pažljivo nadzirana i preduzeta samo u krajnjoj nuždi (uz znanje kako administracije tako i dvostranačke grupe kongresmena), kada je na osnovu obaveštajnih podataka postojala direktna opasnost od katastrofalnih terorističkih napada, a islednicima nije stajala na raspolaganju nikakva druga metoda. I teroristima nisu nanesene nikakve vidljive fizičke povrede, samo su bili zastrašeni i lažno alarmirani da će im se nešto strašno dogoditi.

Bošković nabraja detaljno sve tehnike mučenja, pri tom ponavljajući i neke odavno opovrgnnute izmišljotine kao navodne „informacije“ iz izveštaja. Recimo međunarodni Crveni krst je pre nekoliko godina objavio da se zatvorenici u Gvantanamu muče tako što im se glava udara u zid! Pri tome, kako se kasnije saznalo, jedini izvor za ovu „informaciju“ su bili KSM i Al Zubadija lično! Bošković, sledeći CK i medije koji su tu „informaciju“ vrlo rado preuzeli i nastavili da „spinuju“, nabraja među tehnnike „mučenja“ i „udaranje osobe u zid i imobilisanje glave prilikom ispitivanja“. Pri čitanju novootkrivenih memoranduma, međutim, vidi se da je zapravo bila reč o lažnom zidu od mekog sintetičkog materijala o koji je ispitanikova glava „udarana“ što je proizvodilo zvuk (škripu) koji je često bio nepodnošljiv za ispitanika (a ne bol, ili ne daj bože fizičke povrede), a imobilizacija glave je koriščena upravo da bi se isključila mogućnost povrede vrata pri cimanju! Deluje skoro bizarno i nadrealistički – „tortura“ čiji je cilj da ne povredi onog koga „torturiše“ (preduzimajući mere da se to spreči), nego samo da ga škripom psihički izludi ili iznervira da kaže „dosta“, „reći ću vam šta tražite“ (naime, "koji moji drugari i kada planiraju da pobiju hiljade nevinih ljudi u vašoj zemlji"). Svejedno, Bošković ostavlja čitaoca u uverenju da su zatvorenicima u Gvantanamu rutinski razbijane glave o zid.

A šta tek reći za sledeće tehnike „mučenja“: „manipulisanja ishranom (zamena normalne hrane tečnom što pojačava rezultate uskraćivanja spavanja), potpune obnaženosti individue, intezivnog skretanja pažnje... stavljanja individue u ograničen prostor u kojem je onemogućeno kretanje, držanja osobe u uspravnom položaju bez pomeranja (izaziva zamor mišića)”. Zaista, ima li kraja inkvizitorskoj krvoločnosti američke vlade koja jadne teroriste sa samo par hiljada nevinih duš a na duši i sa preciznim hitnim planovima za još toliko, “obnažuje”, “daje tečnu umesto čvrste hrane”, “zamara im mišiće” i “intenzivno skreće pažnju”. To zaista zavređuje novi Nirnberg.

Predsednik Obama je dao suvislo obrazloženje da bi pokretanje krivičnog procesa protiv onih koji su u takvim uslovima naređivali i sprovodili “napredne tehnike” ispitivanja značilo politizaciju. I zaista, optužbe za “torturu” koje su levičarski mediji, aktivisti i političari (uključujući i sadašnjeg predsednika u to vreme) često ponavljali prehodnih godinu ili dve najčešće nisu imali nikakve veze sa činjenicama, često ni sa pravnim ni ustavnim statusom zatvorenika, nego jedino sa propagandnim ratom protiv Bušove administracije. Predsednik razume da ako bi popustio pred pritiscima radikalno levičarskih elemenata u svojoj stranci i pokrenuo krivične postupke protiv ljudi u Bušovoj amdinistraciji, to bi otvorilo Pandorinu kutiju – možda višegodišnje procese koji bi ličili, kako je Karl Rove napisao ,na "neku latinoameričku banana republiku gde hunta pukovnika koji su pučem došli na vlast sudi svojim prethodnicima zbog političkih razlika". Međutim, ima još većih komplikacija – u bilo kakvoj istrazi bi isplivalo mnogo “prljavog veša” pri čemu mnogi demokratski političari takođe ne bi bili zaštićeni, pošto su mnogi ljudi u Kongresu znali za prakse u Gvantanamu. Recimo, predsednica Kongresa Nensi Pelosi, jedan od lidera ekstremno levog krila demokrata koja je danas posebno glasna u zahtevima za krivično gonjenje ljudi iz Bušove adminsitracije, sve vreme je znala za torturu, bila je, kao deo odabrane dvostranačke grupe parlamentaraca, redovno obaveštavana od CIA-e o svemu, i ona je čak izražavala sumnju da tehnike ispitivanja nisu dovoljno radikalne ni oštre u iznuđivanju priznanja od terorista! A u sebi je otkrila "borca protiv torture" tek kad je rejting g. Buša dramatično opao i kad se ispostavilo da se napadima na njega zbog "torture" mogu steći lepi politički poeni. Ista stvar važi i za uticajnu demokratsku senatorku iz Kalifornije Diane Feinstein koja je sada takođe vrlo glasna u zahtevima da se sudi Bušovim ljudima, a koja je svojevremeno vrlo entuzijastično podržavala sve napredne tehnike, uključujući i zloglasni "voterbording". Takvih primera ima koliko hoćete i oni govore o ogromnoj hipokriziji i odsustvu bilo kakvog kredibiliteta da se kritikuje Bušova adminsitracija, ali i o velikoj opasnosti koja bi se nadvila nad mnoge demokrate ako se krene u lov na veštice.

Predsednik Obama je, svestan svega toga, postupio vrlo lukavo. S jedne strane, da zadovolji radikalno levo krilo svoje partije, obelodanio je četiri memoranduma koji se uglavnom bave opisivanjem tehnika mučenja (što je još jednom podstaklo "bes" protiv Buša), a samo manjim delom kontekstom, tj informacijama koje su time dobijene (što bi verovanto podstaklo razumevanje za Buša, a što nije dobro). On time želi da još jednom iskoristi javni resantiman protiv Buša za svoje političke svrhe, a da ipak ne uzme vruć krompir krivičnog lova na Bušove veštice u ruke, jer bi to moglo da se njemu i njegovoj stranci jako obije o glavu. S druge strane, da bi stvar koliko je god moguće ostavio u magli, on nije objavio druge memorandume koji se mnogo detaljnije bave obaveštajnim podacima koji su dobijeni ispitivanjem zatvorenika u Gvantanamu, recimo čuveni “memorandum o efikasnosti” (iako je bivši potpredsednik Čejni tražio upravo to) koji sadrži sve detalje o informacijama dobijenim putem ovakvih ispitivanja i njihovim efektima na borbu sa Al Kaidom i sprečavanje drugih napada, a na koji (izveštaj) objavljeni memorandumi više puta ukazuju. Nije teško ni pogoditi zašto. U tom izveštaju ima svakako mnogo više detalja poput onog o sprečavanju napada na Los Anđeles, i verovatno još šokantnijih i “nezgodnijih” primera uspeha u sprečavanju napada i borbi protiv Al Kaide, koji bi dodatno pokazali koliko je optužba protiv Bušove administracije za torturu bila prenaduvana i u osnovi pogrešna, i koliko su u svetlu spasenih života i borbe s terorizmom, te mere bile učinkovite. Po novim ispitivanjima Galupa 71% Amerikanaca smatra da bi torturu trebalo primenjivati na teroristima ako postoji osnovana sumnja da se time mogu sprečiti teroristički napadi. Nije baš lako (ni popularno, što je Obamin veći problem) pogledati u oči tim građanima Amerike i reći da ti osuđuješ ispitivanja terorista koja su dovela do spasavanja hiljada nevinih života i praktičnog razbijanja ili dramatičnog unazađivanja najopasnije terorističke mreže na svetu. Mnogo je lakše pričati o “moralnoj šteti” koju je “tortura” u Gvantanamu nanela Americi, selektivno objavljujući tajne dokumente, i na tome graditi svoj imidž “dobrog momka”.

Da se razumemo, neko može reži da je tortura načelno neprihvatljiva, makar i po cenu da Library Tower u Los Angelesu bude srušen i svi u u njemu pobijeni. Ali, besmisleno je govoriti da tortura “nije efikasna”.