Pitanje penzija

Čini mi se da tržišni ekonomisti i liberali uopšte po automatizmu imaju blagonakloni stav prema merama štednje kao što je najavljeno smanjenje penzija. Penzije su deo državne potrošnje, PIO fond je u deficitu, sistem je neodrživ i sve to upućuje na štednju.

Međutim, nije izvesno da bi liberali takve mere uvek trebalo da podrže. Penzije se isplaćuju iz tekućih prihoda, ali su isto tako sadašnji penzioneri tokom svog radnog veka plaćali penziju nekom drugom. Da li su uplaćivali manje ili više od onoga što sada dobijaju niko živ ne može da izračuna. Takve računice su problematične i u zemljama jasnih sistema i stabilnih valuta, a u Srbiji sa nekoliko različitih valuta i inflacionih epozoda, sa fiktivnim radnim mestima od samoupravljanja do danas (na koja se ipak dolazilo i radilo), niko nema predstavu kako bi ta računica mogla da izgleda. A na kraju i nije previše bitno kako izgleda, sistem je pay-as-you-go i u njemu garancija da ćete uplaćene doprinose dobiti nazad u nekom definisanom iznosu nikad nije ni bilo.

Zato smanjenje penzija nije uvek unapred opravdano, niti je uticaj penzijskih rezova na smanjenje budžetskog deficita dovoljan argument po pitanju pravednosti. Umesto toga, sve što znamo je da je ceo PAYG sistem duboko nepravedan. Doprinosi se uplaćuju na gomilu, da bi posle neka vlada, u zavisnosti od izbornih koalicija, svakih par godina proizvoljno odlučivala koliko vam prethodno zarađene penzije sleduje.

Privatizacija penzionog sistema nije samo pitanje održivosti sistema već donosi i depolitizaciju penzija. U sistemu privatnih fondova uplaćujete i kasnije vučete ono što je vaše. Da li su penzije manje ili veće prestaje da bude političko pitanje i prestaje da bude nadležnost vlada. Raspodela se vrši po načelu vlasničkih prava, ne po načelu političke oportunosti, interesa ili milosrđa.