Zašto zemlje (ne) uspevaju?

Why Nations Fail, Darona Acemoglua i Jamesa Robinsona je dobila mnogo pažnje u proteklih par meseci. Ovo je još jedna u nizu knjiga koje pokušavaju da objasne fenomen ekonomskog rasta ili njegovog odsustva, da odgovore staro ekonomsko pitanje koje je mučilo još Adama Smitha -- zašto su neke zemlje bogate a druge nisu? Autori su veoma visoko rangirani ekonomisti, posebno Acemoglu je pre nekoliko godina dobio John Bates Clark nagradu za najboljeg ekonomistu ispod 40 godina koja se teže dobija od Nobelove (jer se dodeljuje dvogodišnje i samo jednom dobitniku).

I šta su autori zaključili? Da su za razvoj presudne institucije. Institucije u ekonomskom smilu znače pravila igre i dobre institucije donose rast, a loše donose stagnaciju ili nazadovanje. To je u redu. Ustvari, to je jedan korak ispred mejnstrim neoklasične ekonomije koja je ulogu institucija do nedavno potpuno zanemarivala i na ekonomiju gledala kao na skup varijabli koje jedna sa drugom reaguju u vakuumu. U svojoj logičkoj krajnosti ovaj pogled doveo je do zaključka zapadne akademije, prisutnog sve do kraja 1980-ih, da komunizam može funkcionisati jednako dobro kao kapitalizam -- jer ako se vrsta svojine, zakoni i druga pravila igre zanemare, onda sa istim varijablama, sa istim inputima, komunizam može imati istovetne rezultate kao i kapitalizam. Negde od 1990-ih, shvata se, mada i dalje nije nikako inkorporirano u teoriju, da se institucije, pravila igre, ne smeju zanemarivati. Da je to tako sada shvataju i mejsntrim institucije poput Svetske banke, koja u poslednjih desetak godina meri kvalitet poslovnog okruženja po zemljama. Ranije su to radili samo konzervativni think tankovi sa svojim merenjima ekonomskih sloboda.

Institucije su, dakle, važne. Ali daleko od toga da je to novost. To je znao još Adam Smith, koji je razloge prosperiteta tražio u niskim porezima, dobrom deljenju pravde, slobodnoj trgovini i miru. Znali su i mnogi posle njega, sve dok mejnstrim ekonomija negde od 1930-ih nije krenula u pogrešnom pravcu i izbacila institucionalne pretpostavke da bi ekonomiju mogla modelirati poput inženjera. To nisu uradili svi, austrijski ekonomisti su i dalje insistirali na institucijama (otuda je Mises pisao knjige sa nazivima kao "Birokratija" a Hajek "Pravo, zakonodavstvo i sloboda"), a od 1970-ih i nešto bliže mejnstrimu novi institucionalni ekonomisti kao Coase, Douglas North, Alchian, Pejovich i drugi. 

I sada, 2012. godine, mejnstrim ekonomisti sa MIT-a objavljuju knjigu, uz dosta pompe, pohvalnih prikaza u najvećim medijima, u kojoj tvrde da su institucije osnov ekonomskog rasta. Moja prva reakcija je: dobro jutro! Sa jedne strane, lepo je što je nova institucionalna ekonomija tiho postala mejsntrim. I ekonomisti sa MIT-a su shvatili da je institucionalni okvir ključna stvar i neće više biti udžbenika poput Samuelsonovog (a Samuelsonov udžebenik je do pre 15 godina bio ono što je danas Mankiwov), koji razliku između privatne i državne svojine ne pominje, ali studentima objašnjava da će sovjetska planska ekonomija uskoro prestići američku.  Sa druge, sva ta pompa se diže oko knjige koja tvrdi isto ono što je tvrdio i Adam Smith, što nikad nisu prestali da tvrde austrijanci i što institucionalni ekonomisti u detalje objašnjavaju od 1970-ih? 

Ali dobro, institucije jesu važne, recimo da Acemoglu i Robinson nisu tako originalni kao što misle, ali to ne znači da nisu u pravu i da u knjizi to nisu objasnili na svoj način i na dobrim primerima. Problem nastaje kad A&R pokušaju da objasne zašto su u jednim zemljama institucije dobre a u drugim loše. I objašnjenje je -- loše vlade namerno kreiraju loše institucije koje ne služe opštem prosperitetu nego za lično bogaćenje. Autori to uvijaju u tehnički rečnik, loše institucije su "ekstraktivne", služe samo vladajućoj eliti za crpljenje bogatstva, dobre institucije su "inkluzivne" i imaju ulogu opšteg dobra. Kao i kod prethodnog "otkrića" da su institucije važne, teško je videti šta je ovde novo. Cela public choice teorija od 1960-ih objašnjava kako političari i birokrate maksimiziraju svoje blagostanje, ako to već nije svakome očigledno.

Kod svakog iole složenijeg fenomena postoje stepeni objašnjenja; u prvom stepenu, tačno je da političari slede svoj interes. Ali pitanje koje se onda nameće je kako je moguće da negde političari kreiraju ekstraktivne institucije, dok negde to ne mogu? Zašto ekstraktivne u Brazilu, inkluzivne u Engleskoj? A&R na to nemaju odgovor osim istorijskih incidenata -- Magna Carta, Slavna revolucija i drugi događaji. Koja je uloga javnog mnjenja u ograničavanju vlastodržaca? Zašto u Češkoj figura kao Vaclav Klaus opstaje na vlasti već 20 godina, dok u Srbiji takav nikad ne bi prešao cenzus? Šta ako ljudi, greškom, hoće loše institucije? U Srbiji, čini mi se, javno mnjenje hoće razvojnu banku, hoće Telekom u državnom vlasništvu -- a to su sve tipične ekstraktivne institucije. U Južnoj Americi su nacionalizacije popularne -- zato se to zove populizam. Nije teško videti da je Čavez žedan vlasti i para, teško je objasniti zašto ljudi to tolerišu ili čak aktivno podstiču. Kod A&R nema mesta za greške i zablude, javnog mnjenja ili lidera, kao što nema ni vrednosti, kulture i drugih determinanata javnog mnjenja. Ustvari nema nikakvog sistematskog objašnjenja razlika između institucija, izgleda da je kraj svih objašnjenja u karakterima lidera -- ako vam se desi da imate dobre ljude na vlasti, oni će stvoriti dobre institucije, ako su loši stvoriće loše. 

Ovo je jako zanimljiva tema i ima jako dobrih knjiga o njoj. Kao i u ostatku ove literature, kod A&R ima zanimljivih istorijskih epizoda, ali teorija kojom ih A&R oni povezuju je plitka. Ako vas interesuje ova tema, bolje je čitati neku od brojnih alternativa. David Landes ima Wealth and Poverty of Nations, mislim da je prevedena i na srpski, sa uglavnom kulturološkim objašnjenjem razlika između Evrope i ostatka sveta. Jared Diamond u Guns, Germs and Steel ima najfundamendalnije objašnjenje od svih, pokazuje da su geografski i biološki faktori odredili kasnije razlike u razvoju među kontinentima (sa druge strane, to može da objasni zaostatak Južne Amerike i Afrike, ali ne i razlike unutar Evroazije, kasniji napredak Evrope a stagniranje ostatka Evroazije). Deirdre McCloskey u svojoj seriji od celih šest knjiga (za sada su izašle dve poveće, Bourgeois Virtues i Bourgeois Dignitiy) kaže da je sve u glavama ljudi, u buržoaskim vrednostima koje su Evropljane navele da počnu da tolerišu profit i prihvate trgovinu kao časno zanimanje). Niall Ferguson ima novu knjigu Civilization u kojoj sabira neke od ovih ključnih elemenata, uključujući institucije; William Bernstein ima the Birth of Plenty, takođe lako čitljivu kompilaciju različitih ideja. I Francis Fukuyajma, koji je dobro iskritikovao Acemoglua i Robisnona, takođe ima veoma kvalitetnu novu knjigu, The Origins of Political Orders, o malo drugačijoj ali usko povezanoj temi. Knjiga Acemoglua i Robinsona je popularna ovih dana, ali ako odlučite da čitate nešto na ovu temu, bilo koja od ovih nabrojanih je bolja.