Razbijeni prozor i pijani zidar

Mnogi sofistikovaniji protržišni ljudi koriste argument "razbijenog prozora", kad god kejnzijanci krenu da govore o neophodnosti fiskalnog stimilusa, tj državne potrošnje i zaduživanja kao leka za recesiju. Argument je jasan i efektan: vi se koncentrišete samo na vidljive efekte svojih mera na određene grupe, zanemarujući da svi resursi imaju alternativne upotrebe i da državna potrošnja na X, znači manje resursa za Y, a pošto znamo da generalno država ne može da se takmiči sa privatnim preduzetnikom u alokaciji resursa i proizvodnji, vaša cela koncepcija je neodrživa. Vi razbijate prozor i hvalite zaradu staklara koji zamenjuje novi prozor, a ne vidite krojače i pekare koji ne zarađuju ništa zbog razbijanja prozora.

Ali, kejnzijanci imaju kontraargument za ovo. On u konačnici nije zadovoljavajući, ali da bi se on pobio ljudi sa naše strane moraju da prihvate argumente koje 90% nas (tj vas :)) nisu voljni da prihvate. Kejnzijanci naime, kažu: da, generalno vaša teorija važi, u normalnin okolnostima državna potrošnja je neefikasna kao metod povećanja ekonomične proizvodnje, ali problem je što u depresiji mi nismo u normalnoj situaciji, to je situacija neobičnog i anomalijskog pesimizma investitora, presušivanja investicija i potrošnje što vodi situaciji u kojoj je veliki deo resursa, ljudskih i kapitalnih, neupošljen ("idle"). Stoga neupošljeni resursi u recesiji nemaju alternativne upotrebe, oni su neupotrebljeni i neupotrebljivi, mašine stoje, fabrike zatvorene, ljudi su nezaposleni. U takvoj situaciji, fiskalni stimulus znači samo da država omogućava da se ti resursi ponovo aktiviraju i time podigne opšti nivo društvenog blagostanja. Izbor je između recesije, neupošljenosti i upošljenosti od strane države.

Ovo rezonovanje je neutemeljeno, kao što ćemo videti, ali je istovremeno vrlo dobar argument protiv nekih, manje sofistikovanih verzija liberalnog argumenta. Osnovni problem je - zašto je došlo do toga da velika količina resursa u nekom trenutku bude neupošljena? I sledstvaeno tome, šta treba uraditi? U pogledu oba pitanja postoje dve škole mišljenja. Jednu možemo nazvati "anti-recesionom" a drugu "likvidacionističkom". Prva tvrdi da je neuposlenost resursa veliki problem, da nije važno kako je do nje došlo, nego da je problem kako da se ista prevaziđe. U tu školu spadaju i kejnzijanci i monetaristi, i novi klasičari i "tržišni" monetaristi i novi kejnzijanci. Svi se oni slažu da su cifre GDP merodavne, da država mora  da uradi nešto da poveća proizvodnju i spreči pad nacionalnog dohotka. Jedini kamen razdora među njima je šta tačno treba uraditi. Kejnzijanci tvrde da pošto je privreda u "zamci likvidnosti" tj ljudi iracionalno gomilaju keš umesto da troše i investiraju, država mora da investira kroz svoju potrošnju (argument "fiskalnog stimulusa"). Razne verzije monetarizma i čikaške teorije (koje uživaju podršku velikog broja pro-tržišno mislećih ljudi) kažu: kakva zamka likvidnosti, ako samo centralna banka mudro menadžeriše monetarnu masu (oni imaju razne i raznovrsne ideje o tome šta ovo tačno znači) recesije ili neće biti ili ćemo je ublažiti. Ali, bez obzira na ove razlike, konsenzus obe škole je da je neuposlenost resursa loša stvar i da se može prevazići državnom politikom ove ili one vrste.

Druga škole je "likvidacionistička". U nju spadaju uglavnom sledbenici "Austrijske" škole, prvenstveno Mises, Hayek, Schumpeter i Rotbard. Oni kažu, neupošljenost resursa je samo posledica dubljeg procesa pogrešnog investiranja koje je izazvano veštačkim snižavanjem kamatne stope koje zajedno efektuiraju sistem frakcionog bankarstva i centralna banka. Oni stvaraju neodrživu proizvodnu strukturu sa suviše mnogo investicija u dugoročne i "zaobilazne" projekte. Recesija je zato dobra stvar protiv koje se ne treba boriti a neupošljenost resursa samo neprijatna prolazna posledica procesa korigovanja pogrešno učinjenih investicija, proces koji košta jer nije lako preko noći prenameniti specijalizovanu kapitalnu opremu i radnu snagu namenjenu sofisticiranim dugoročnim projektima koji su sada neisplativi i moraju se prekinuti. Drugim rečima, neupošljenost resursa je deo rešenja a ne problema.

Paradigma likvidacionističke škole mišljenja je Mizesova metafora zidara. Ilustrujući fenomen poslovnog ciklusa Mizes traži od nas da zamislimo zidara koji je projektovao da izgradi određenu kuću, sa određenim brojm spratova, sa određenim arhitektonoskim rešenjima itd. Sve je bazirano na kalkulaciji količine materijala koja će mu trebati (cigle, cement, gvožđe itd). Izgradnja napreduje, i taman kad je započet poslednji, četvrti sprat, projektant shvata da neće biti dovoljno cigli da se sprat završi. Šta da se radi? On je angažovao majstore, sa odeđenim kvalifikacijama, sa određenim umećima i određenom kapitalnom opremom, i za određen broj sati. Sve ove investicije su bile bazirane na pogrešnoj proceni količine materijala koja mu stoji na raspolaganju. Očigledno, kuća ne može da se završi na način kako je planirano. Recimo, mora da se otkaže ugovor majstorima koji su trebali da završe četvrti sprat i majstorima koji su trebali da rade krov. To košta (i stvara nezaposlenost). Mora da angažuje nove majstore koji će da sruše već igrađeni deo četvrtog sprata. To košta još više. I mora da plati nove majstore koji će napraviti drugi tip krova sa potpuno drugom opremom. Gde da ih nađe u tako kratkom roku? Ako ih ne nađe pod hitno, i oni koji treba da rade na krovu će ostati bez posla. Moraće možda da sruši deo trećeg sprata da bi postavio ovaj drugi krov. Ako ne pronađe te majstore, cela stvar dodatno tone i on gubi još više novca. Noćna mora. Ali, ima li alternative?

Očigledno zanačajan deo resursa će biti uništen u ovom procesu. Mnogi majstori koji bi radili na starom grandioznom krovu će ostati bez posla. Mnogo pogrešno utrošenog materijala će biti uništeno. Ali, naš građevinar nema izbora. On mora da napravi nešto smisleno u situaciji u kojoj se našao, mora da narapvi neku funkcionalnu kuću, makar manju i skromniju, kao što i individualni potrošač koji se prezaduži mora da likvidira neko putovanje na Havaje ili novi plazma televizor. Razlika je što kod investicija to najčešće nije tako bezbolna amputacija nego podrazumeva vreme da se nađe nova upotreba resursima, i troškove koji se ogledaju u nezaposlenosti i "neupošljenosti kapaciteta". Jer u isto vreme i drugi "majstori" likvidiraju svoje spratove, prenamenjuju materijal, traže nove radnike koje nije lako naći itd.

Iz likvidacionističke perspektive, jedini smisao argumenta da treba "uposliti neupošljene resurse" je da treba sprečiti ceo ovaj proces prilagaođavanja i korigovanja investicionih grešaka počinjenih u prošlosti. Recimo, tako što ćemo drogirati ili napiti našeg glavnog zidara i ubediti ga da je sve ok, da ima dovoljno cigli, samo napred, možda treba podignuti i peti sprat.

Kao što sam ja ranije pisao, osnovna razlika između likvidacionista i antirecesionista je u tome što prvi veruju da su kapital i rad heterogena, specifična dobra čija nagla prenamena košta, i plaćanje te cene je nemoguće izbeći. Anti-recesionisti veruju da su kapital i rad homogena dobra, koja skladno fluktuiraju između različitih privrednih grana i firmi tražeći najveći prinos, kao sistem spojenih sudova. Ako ovaj mehanički sistem zariba, ako fluktuiranje prestane da bude skladno nego se pojavi nezaposlenost, onda antirecesionista u tome vidi kvar mehanizma i predlaže neko inženjersko rešenje kako da se kvar ukloni i mehanizam ponovo osposobi: kvantitativnim popuštanjem novca, fiskalnim stimulusom, snižavanjem diskontne stope, nešto se mora uraditi. Njega ne znaima šta se dešava dole, na "mikro" nivou, jer je mikro nivo irelevantan, budući da su kapital i rad homogeni (u njegovom modelu sveta) i važno je jedino šta kažu agreatne cifre zaposlenosti, inflacije, proizvodnje itd.

Stoga, da zaključim, kejnzijanci greše kad tvrde da postoji neka posebna "depresiona ekonomija" koja se karakteriše neupošljenošću resursa i za koju standardna ekonomija ne važi: Ali, greška se ne može opisati metaforom razbijenog prozora, nego pre metaforom pijanog zidara. Ali, nevolja je što u pijanog zidara veruje 95% ekonomista, ne samo kejnzijanci.

Problem sa Gini koeficijentom

Gini koeficijent (čita se Džini, ili čak Đini, jer se radi o Italijanu) je mera jednakosti raspodele dohotka. Da ne bih sada prepričavao nešto što već postoji na netu, koga detaljnije zanima šta je to i kako se meri, može da pogleda recimo ovde.

Na sledećem grafikonu su prikazane dve populacije, 1 i 2, kao i "idealna" raspodela dohotka, u kojoj svaki decil stanovništva po dohotku (što je prikazano na x-osi) ima tačno jednu desetinu dohotka (što je prikazano na y-osi). Dakle, raspodela je znatno "pravednija" u populaciji 2 (Gini koeficijent oko 40%)  nego u populaciji 1, gde je Gini oko 60% i gde prvih pet decila (polovina populacije) nema apsolutno nikakav dohodak.

Sada dolatimo do zanimljivog dela - odakle mi ovi podaci, o kojim populacijama se uopšte radi?
Populacije su potpuno izmišljene, generisane u Excelu, ali tako da, sada dobro pazite, svaki građanin ima apsolutno istu radnu istoriju!

U obe populacije mesečni dohodak zavisi isključivo od godina starosti, u skladu sa sledećom tabelom:

godine	dohodak
0	0
10	0
20	0
30	1000
40	2000
50	3000
60	2500
70	1000
80	1000
90	1000

Dakle, SVAKI stanovnik u obe zemlje ne zarađuje ništa dok ne napuni 30 godina, zatim zarađuje 1000 dok ne napuni 40, kada počinje da zarađuje 2000 i tako dalje, dok se u 70. godini ne penzioniše od kada opet zarađuje samo po 1000 - dakle postoji apsolutna JEDNAKOST svih građana u obe zemlje tokom životnog ciklusa, prosto ne može pravednije od ovoga.

Zašto sam onda dobio tako različite distribucije dohotka? Pa, samo zato što sam pretpostavio različitu starosnu strukturu. Dok je u populaciji 2 prosečna starost 40 godina, a standardna devijacija 20 godina, u populaciji 1 je prosečna starost 30 godina, a standardna devijacija je 15 godina.  Evo kako izgledaju starosne strukture u obe populacije (nakon što sam izbacio po nekoliko građana u obe zemlje koji su imali negativan broj godina) :




Razmislite o tome - pošao sam od toga da su svi građani apsolutno jednaki po dohotku tokom životnog ciklusa, odnosno da svi građani imaju apsolutno istu radnu istoriju (da apsolutno svi rade isti posao za istu platu), a došao sam do bitno različitih Gini koeficijenata za dve zemlje samo na osnovu različitih demografskih pretpostavki.

Još bitnije, populacija 1, gde je Gini koeficijent neverovatnih 0.6 (što je, mislim, nezabeleženo nejednaka raspodela dohotka u savremenom svetu) se sastoji od potpuno identičnih individua koji se razlikuju jedino po sadašnjoj starosti. To dosta govori o Gini koeficijentu kao meri.

Prosto, treba imati na umu da Gini meri jednakost raspodele dohotka samo tokom jedne godine, a jedna te ista osoba kroz svoj život prolazi kroz mnoge dohodovne decile - nekada ne zarađuje ništa, nekada zarađuje dosta dobro. Gini te varijacije ne može da "uhvati". Ja ne kažem da je Gini kao mera potpuno besmislen, nije besmislen, ali po samoj svojoj suštini on prenaglašava nejednakosti jer ne uzima u obzir životni ciklus ljudi. Gini koeficijent koji ne bi merio godišnji, već ukupni životni dohodak bi bio mnogo bolja mera, ali kako znati koliki životni dohodak će imati neko ko sada ima 30 godina?

Takođe, treba imati na umu da poređenje Gini koeficijenta u različitim zemljama, bez uzimanja u obzir demografskih karakteristika (ne samo starost, već i broj imigranata na primer) dovodi do velikih razlika koje nemaju mnogo veze sa jednakošću raspodele dohotka.

PS. Ako nekoga baš, baš zanima kako sam u Excelu generisao populacije, izračunao Gini i nacrtao grafike, mogu da objasnim u komentarima.

Koji je fakultet teži?

Ove rasprave o privatnim i državnim fakultetima skroz promašuju poentu. Privatni se navodno prelako završava, dok je državni teži -- što bi zbog nečega trebalo da znači da je i bolji.

Tako smo se i kad sam ja negde krajem 18. veka bio brucoš raspravljali da li je "teži" fakultet u Beogradu ili u Nišu ili u Novom Sadu. Negde do kraja prvog semestra sam shvatio da je to apsolutno nebitno u odnosu na glavni problem, na količinu beskorisnog absurda koju ja treba da nabubam da bi stekao diplomu. To što je fakultet bio "težak" nije mi donelo ništa dobro, samo mi je nanelo veći oportunitetni trošak. Da je bio lakši, više sam vremena mogao utrošiti na tada nova izdanja Global Booka ili Friedmana ili Galbrajta ili obilazak knjižare Nikola Pašić na istoimenom trgu gde su se mogli naći dragulji poput starih prevoda Milla ili Šumpetera ili Živojina Rakočevića u borbi protiv novog svetskog poretka. Ovako mi je to vreme mahom otišlo na memorizovanje proizvoljnih klasifikacija: vrste robnog prometa, podvrste trgovinskih objekata, odlike dobrog menadžera, sve je to moralo napamet, po knjizi. Izdeklamovati na usmenom ispitu.

Naravno, izuzetaka je bilo i na ekonomskom tada, a ima ih i sada. I situacija je sada, čini mi se, nešto bolja nego što je bila. Ali to su i dalje državni fakulteti, favorizovani od strane države, favorizovani i od strane medija i javnog mnjenja koje težinu studija izjednačava sa kvalitetom i njihovi podsticaji da se menjaju su mali. Jedino što vas može spasti je nekoliko entuzijastičnih profesora koji iskaču iz sistema.

Ako pogledate kako se rangiraju svetski univerziteti, težina ne da nije kriterijum nego je čak i obratno -- procenat diplomiranih u odnosu na upisane uzuma se kao jedan od pozitivnih indikatora. Težina fakulteta je, u tom smislu, indikator slabijeg kvaliteta.

Pop ekonomija

Prva epizoda: cene. 

Snaga metodološkog pristupa

Ako se ne bavite nečim što podrazumeva egzaktnost merenja, razvoj metodologije proučavanja neke pojave je izuzetno bitan. Takođe, prikladna metodologija primenjena na pravi način može izuzetno pomoći u objašnjenju neke društvene pojave. Metodologija analitičkog recitovanja pokazuje kakvo smeće ide u etar, a tu i tamo i na takmičenja koja finansiraju poreski obeveznici. Da se odmah ogradim, ja se iskreno divim što Goran Bregović i Marina Tucaković dobijaju lepe pare za tekstove koji bi se uz dosta komplimentiranja mogli nazvati bljuvotinama bez ikakvog smisla. Ono što je bitno je da se uz neko instrumentalno pocupkivanje to pomalo zamaskira, a da analitičko recitovanja otkriva debilizam koji je srž tih kompozicija. Pravo pitanje je koje su dobre metodologije za analitičko razotkrivanje sličnih kreacija državnog intervencionizma?

Ekonomske posledice Huga Čaveza

Venecuela i okolne zemlje (indeks 1999=100).

Rast društvenog proizvoda:

Rast cena:

Grafici pozajmljeni odavde.

Istočni Timor

Proveo sam par nedelja u Istočnom Timoru i prijatno sam iznenađen situacijom u zemlji. Ostrvo Timor je dugo bio deo Holandske Istočne Indije, danas Indonezije. U 18. veku portugalci su okupirali istočni deo ostrva koja ostaje portugalska kolonija sve do 1975. Posle kratke nezavisnosti (9 dana), Indonezija okupira Istočni Timor. UN nikada nije prihvatila indonežansku okupaciju i 1999, posle referenduma, Istočni Timor postaje nezavisna država.

Istočni Timor je danas jedna od država sa najbržim ekonomskim rastom, oko 10%. Ekonomski rast je direktno povezan sa rastom budžetske potrošnje koji se u velikoj meri (92%) finansira od eksploatacije nafte u teritorijalnim vodama Istočnog Timora. Ipak, za razliku od mnogih država bogatih prirodnim resursima Istočni Timor ih pažljivo troši. Osnovali su Naftni fond koji ulaže novac u obveznice i deonice i samo 3% vrednosti fonda mogu da ulože u potrošnju. Fond trenutno ima $12 milijardi keša a vrednost fonda se procenjuje na $26 milijardi. To otprilike iznosi $25,000 uštedjevine po glavi stanovnika ili 6 puta više od GDP koji iznosi oko ($4,000 po glavi stanovnika) ili čak 30-tak puta više od BDP-a koji ne uključuje prihode od nafte ($800 per capita).

Druga pametna stvar je što nikada nisu eksperimentisali sa svojom valutom već su odmah dolarizovali ekonomiju. Ono što će verovatno obradovati kritičare dolarizacije (i fiksnog kursa) je što već par godina Istočni Timor ima prilično veliku inflaciju, oko 10%. Inflacija je u Istočom Timoru delimično fiskalni fenomen. Pre nego što Slaviša dobije napad epilepsije, odmah da kažem da se radi o povećanju novčane mase ali ne zbog rada centralne banke. Naime budžetska potrošnja iznosi oko 80% BDP-a a budžet se finansira uglavnom iz prihoda of nafte što dovodi do povećanja novčane mase. Povećanje budžeta je skoro savršeno korelisano sa inflacijom. Kada budžet prestane da bude povećavan, nestaće i inflacije. Ovo ustvari može biti opisano i kao jednokratno prilagodjavanje cena.

Što se tiče političkih reformi i tu su napravili par dobrih odluka. Imaju proporcionalni sistem, koji dobro funkcioniše kao tranziciono rešenje. Imaju fer izbore i vlade menjaju demokratskim putem. Vladavina prava je nažalost još u razvoju a delimično ograničavaju i strane investicije. Ipak, generalno sam prijatno iznenadjen. U narednih dvadesetak godina Istočni Timor ima potencijal da se razvije do nivoa južnoazijskih tigrova.

Ono što me je ustvari najviše zaintrigiralo je što skoro sve azijske zemlje vode relativno sofisticiranu ekonomsku politiku. Posle četiri godine provedenih u Africi, uspeh azijskih zemalja me još više iznenađuje. Naime, ekonomske reforme u Africi (institutcije, ekonomske slobode, štednja i slično) su gotovo nepostojeće. Zašto su zemlje u Aziji pametnije?

Zemlje poput Istočnog Timora se ugledaju na zemlje u okruženju. Kako je većina azijskih zemalja usvojila senzibilnu ekonomsku politiku tako i njima nije preostalo ništa drugo nego da kopiraju njihov uspeh. Domaći pritisak na vlast da kopira formule uspešnih zemalja verovatno postaje sveprisutan a i dovodi do stvaranja želje kod političara za postizanjem statusa lidera u regionu. U Africi, naprotiv, takvih primera gotovo i da nema. Nažalost, poput dobrih ekonomskih reformi, neuspešne se takođe preslikavaju. Domaći pritisak na vlade da se reformišu ne postoji jer ljudi, analizirajući zemelje u okruženju, jednostavno ne vide na koga mogu da se ugledaju. Ima primera kratkoročnog rasta ali ne i zemalja koje su se uspešno otrgle siromaštvu. Južna Afrika, koja u velikoj meri guši ekonomske slobode u poslenje vreme i koja zato beleži jako skromne privredne rezultate je dodatni problem. 

Africi trebaju Tajvan, Južna Koreja, Hong Kong i Singapur, zemlje koje su prešle put od siromašnih do razvijenih zemalja u relativno kratkom periodu, na čije uspehe će se polako ugledati i zemlje u okruženju.  Međunarodne organizacije bi fokusiranjem na razvoju par zemalja daleko više uradile u borbi protiv siromaštva nego što to postižu razvodnjavanjem programa. 

Fiksni kurs za dinar

Fiksni kurs za dinar.

To je manifest koji smo upravo napisali Pavle Mihajlović i ja. U njemu ćete naći sve o fiksnom kursu, kako ovaj režim kursa funkcioniše, koje su njegove prednosti, zašto je idealan za Srbiju, kao i poseban osvrt na mitove i zablude o fiksnom kursu prisutne u srpskoj javnosti.

Širite dalje.

Zašto uvozimo pasulj?

B92 i Danas pitaju zašto Srbija uvozi pasulj iz Kine. Pasulj je, kaže se, prosta stvar, pa nema potrebe da ga uvozimo kad možemo i sami da ga pravimo.

Dragi novinari, kad sledeći put predložite da nešto prestanemo da uvozimo i počnemo sami da pravimo, kažite nam molim vas i umesto čega treba to da proizvodimo. Proizvodne mogućnosti zemlje su ograničene, u svakom trenutku one su to što jesu, pa ako kažete da Srbija treba da proizvodi pasulj, recite nam i šta treba da prestane da proizvodi da bi te resurse usmerila u proizvodnju pasulja.

Ako kažete da ne mora ništa da prestane, da treba jednostavno da proizvodi i jedno i drugo, time ste samo rekli da biste voleli da zemlja bude bogatija, da može da proizvodi duplo više stvari. To je trivijalan odovor, jer da privreda zna kako je moguće proizvoditi više od ovoga, već bi to radila. Na bilo kojem datom nivou produktivnosti, ako od privrede tražite da proizvodi više pasulja, morate joj reći i čega treba da proizvodi manje.

Drugim rečima, odgovor na vaše pitanje zašto Srbija uvozi pasulj je sledeći: zato što su srpski privrednici, u okviru datih proizvodnih mogućnosti, odlučili da proizvode nešto drugo. Na primer, softver.

Električni automobili

Nisam ranije pominjao sajt Low Tech Magazine, na kojem se može naći gomila zaista fascinantnih članaka o genijalnosti zaboravljenih tehnologija. Drugi put možda nešto više o tome napišem, a sada sam samo hteo da skrenem pažnju na članak o istoriji električnih automobila:

If today's supporters of EV's would dig into the specifications and the sales brochures of early 20th century electric "horseless carriages", their enthusiasm would quickly disappear. Fast-charged batteries (to 80% capacity in 10 minutes), automated battery swapping stations, public charging poles, load balancing, the entire business plan of Better Place, in-wheel motors, regenerative braking: it was all there in the late 1800s or the early 1900s. It did not help. Most surprisingly, however, is the seemingly non-existent progress of battery technology.

The Nissan Leaf and the Mitsubishi i-MiEV, two electric cars to be introduced on the market in 2010, have exactly the same range as the 1908 Fritchle Model A Victoria: 100 miles (160 kilometres) on a single charge. The "100-mile Fritchle" was a progressive engineering feat for its time, but it was not the only early electric that boasted a 100 mile range. I have only chosen it because its specifications are most complete, and because its range was certified.

Evo i reklame:

Ko postavlja direktora društvenog preduzeća?

U traženju odgovora na ovo pitanje otkrio sam jedan od najbizarnijih primera komplikovanosti našeg pravnog sistema.

Naime, Zakon o privrednim društvima iz 2011. godine pominje društvena preduzeća samo jednom, u članu 597. koji kaže:

Danom početka primene ovog zakona prestaje da važi Zakon o privrednim društvima ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), osim odredbe člana 456. tog zakona koja se primenjuje do okončanja privatizacije postojećih društvenih preduzeća i privrednih društava koja posluju društvenim ili državnim kapitalom. 

Onda sam pogledao član 456. starog Zakona o privrednim društvima, iz 2004. Evo šta on kaže:

Danom stupanja na snagu ovog zakona, prestaje da važi Zakon o preduzećima („Službeni list SRJ“, br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/2001i 36/2002), osim čl. 392. do 399. i čl. 400a, 400b, 400v i 421a koji ostaju na snazi do isteka rokova za privatizaciju utvrdjenih zakonom kojim se uredjuje privatizacija. 

 

I onda, kada nađete Zakon o preduzećima iz 1996. godine i kada pogledate članove koji su još uvek na snazi i pored toga što su u međuvremenu doneta dva zakona o privrednim društvima (sva sreća, na sajtu Agencije za privatizaciju su izdvojeni upravo ovi članovi), možete da vidite da direktora društvenog preduzeća bira Upravni odbor, koga bira Skupština, a koju čine predstavnici zaposlenih u preduzeću, osim ako preduzeće ima manje od 50 zaposlenih, kada svi zaposleni čine Skupštinu.

Sve u svemu, desetak članova zakona iz 1996. godine je i dalje na snazi iako su u međuvremenu doneta dva potpuno nova Zakona o privrednim društvima, a izmene i dopune su u međuvremenu usvajane jedno 15 puta.

Antikrhkost

Ovo baš i nije prikaz, nego nekoliko nesređenih komentara o novoj knjizi Nasima Taleba, Antifragility. Posebno zato što sam nešto odugovlačio sa čitanjem pa sam dosta iz prvog dela zaboravio.

Naslov bi se mogao prevesti kao anti-krhkost i Taleb kaže da je morao da izmisli novu reč jer ništa slično ne postoji. Porcelanska šolja je krhka, ako je bacite na pod polomiće se. Neka druga, na primer, metalna šoljica ne bi se polomila, jer je čvrsta. Ali čvrstina nije potpuna suprotnost krhkosti. Zamislite šoljicu od materijala koji je takav da kada šoljicu bacite ona ne da se ne polomi, nego ojača. To je anti-krhkost. Kada razmislite, to nije tako neobično -- mnogi živi organizmi su takvi. I kod nas se kaže, ono što te ne ubije, ojača te.

Knjiga je vrlo dobra, sigurno bolja od njegove prethodne dve. Inovativnija je, jer su se prethodne Talebove stvari svodile uglavnom na jednu stvar, na koncept crnog labuda -- nemogućnost da se predvidi budućnost, pre svega u stvarima ekonomskim i finansijskim. Antifragility proširuje ovu stvar na imanentnu komplikovanost i antikrhost mnogih pojava u svetu. Do sada je Taleb govorio kao da su ljudi bez razloga optimistični jer su umišljeni i arogantni -- sada više naglašava da je svet prosto takav, komplikovan i nepredvidiv i antifragilan. Time su dve prethodne knjige lepo zaokružene; sada to ima više smisla, nepredvidivost o kojoj je govorio ranije je utemeljena u nečemu. Ne radi se samo o ljudskoj grešci, već u svetu postoji antikrhkost kao sistematska osobina koje često nismo svesni.

Glavna mana je što je Taleb i sam malo previše samouveren i optimističan. Na mnogim mestima on stvari predstavlja kao da one ustvari jesu poznate, ali tako da nisu u pravu ostali finansijski igrači, akademici ili lekari već on; kao da je on u antikrhkosti oktrio pravi recept i sada uvek zna kako da to primerni. Međutim, pogledajmo na primer finansijski aspekt, njegov recept, stalna kupovina opcija na kojima se zarađuje u slučaju da berza krene nadole, nije optimalna strategija. Da je to radio od recimo 1945. naovamo, teško da bi finansijski preživeo bilo koji slučajni desetogodišnji period. Ponekad bi dobio, na primer u periodu kraha berze iz 1987. ili 2008, ali u proseku takva strategija nije bila optimalna. Kao što je rekao Kejns, tržište može ostati iracionalno duže nego što ti možeš ostati likvidan. Jedino na talasu skorašnjeg finansijskog kraha Talebova priča zvuči uverljivije nego što ustvari jeste. Ukratko, Taleb je u pravu dok god poentira nad naivnošću drugih. Ali onda je jednako lakomisleno siguran u svoje alternativne recepte, od finansija preko medicine do teretane, koje u knjizi daje. 

Jedan prikaz na Amazonu kaže, Taleb vidi sebe kao mešavinu Čaka Norisa i Najinteresantnijeg čoveka na svetu (onog iz reklama). Upravo tako, mada to čini knjigu zanimljivijom: Taleb ne jede ništa što nema staro grčko ili jevrejsko ime; pije samo napitke stare više od hiljadu godina (jer su samo stvari testirane vremenom sigurne); zna kad se u blizini nalazi akademski ekonomista jer ima pravu fizičku alerguju na njih; jednom mu je pripalo muka kad je ugledao Thomasa Friedmana iz NY Timesa. Puno je drugih sličnih anegdota. 

Ukratko, Taleb uvodi zanimljiv koncept antikrhkosti -- ne potpuno nov ali to on i ne tvrdi već naprotiv citira mnogo opskurnih antičkih i srednjovekovnih mislioca koji su to znali, mada ne pominje i mnoge novovekovne filozofe i starije austrijske ekonomiste koji su u istoj tradiciji našeg neznanja pred komplikovanošću ekonomskih pojava; onda taj koncept prikazuje na mnogobrojnim primerima u oblastima od finansija i ekonomije preko saobraćaja do medicine, što negde pristaje manje negde više; i sve to je začinjeno nepovezanim ali uglavnom zanimljivim ličnim anegdotama i komentarima.

Opet im nije dobro

I danas mašta može svašta. Kažu da maštu kod dece ne treba sputavati i da ista izrastu u zdrave jedinke sa mnogo više kreativnosti ako im se pusti na volju da lutaju po svetovima koje stvore. Ali šta ako maštaju ljudi koji su odavno zagazili u punoletstvo? Da li taj proces kada se plasira preko medija ima konsekvence na običan svet koji čita šta sve neko može da zamisli? Pa još kada stručno novinarstvo to prenese?

L&M, današnja ideja je da nam Kinezi naprave prugu gde vozovi jure 300 na sat, od Beograda do Budimpešte. Cijena 2 milijarde, prava sitnica, ustvari to košta koliko košta. Ključne poruke koje stižu su da se to može napraviti (može naravno, može i par kosmodroma i spejs šatl koji leti na istoj relaciji 3 puta dnevno). Ali dok se narod zamlaćuje sa tim savršenim neskladom lepih maštarija i raspalom infrastrukturom na svakom koraku, treba insistirati na tome da ono što se može napraviti nikako ne znači da će biti napravljeno.

Dakle, ako se razlože 2 milijarde evra, na njih se očekuje neki prinos. Sigurno ne manji od 5-6% godišnje jer naša država daje 4,75% na hartije koje nisu rizične (teorijski, jakako), a trenutno su kamate jako nisko i teško da mogu niže. Kada se pruga koristi ište ona i neko održavanje i da se izdvoje neke parice za amortizaciju. Neka pruga traje 50 godina i neka se svake godine izdvoji ukupno 3% za amortizaciju i održavanje. Potrebno je ostvariti 8% od 2 milijarde ili 160 miliona evra od onoga ko tu prugu koristi, osim ako ne mislimo da nam ta pruga ubzo počne da liči na ove koje imamo. Dakle, neko ko uđe u priču mora da plati nama i Mađarima ili koncesionaru 160 miliona, da ima barem jednu kompoziciju i da se ista amortizuje, da zaposli ponekog radnika, da plati pripadajuće poreze, da plati troškove električne energije i tako dalje. Ja ne znam tačno koliko je to, ali za sada ostavimo to na stranu. Računajmo samo onaj deo koji pokriva troškove infrastrukture. I naravno, treba imati u vidu da je ovo projekt samo za putnički saobraćaj jer je za posao potpuno svejedno da li će ono što ide u tertne vagone stići za 2 ili 12 sati.

I koliko to ljudi ide u Budimpeštu i nazad. I koja je cena koja bi povukla efektivnu tražnju. Mislim da ne može biti mnogo viša od one koja se plaća za vožnju kombijem od vrata do vrata, to jest nekih 80-100 EUR. Preko toga nema tražnje.. Onda zamislimo koliko ljudi treba da putuje da bi se samo pokrili troškovi infrastrukture. Odgovor je 4380 ljudi koji putuju u oba pravca svaki dan. Da li ih toliko putuje? Odgovor je ne. Dalje, da li će autobusi prestati da budu atraktivni zbog nižih cena i dužeg putovanja - odgovor je neće. Za Sarajevo leti avion koji je jeftin, košta oko 100 EUR, ali je uvek prazan, a autobusi i kombiji puni. Da li će se javiti saobraćaj u tranzitu? Teško, avion je bolja opcija.

Sve u svemu, selo spava kanal žubori a vozovi idu ćihu-ćihu-ćihu-hu.

Nove nade sprske nauke

Danas sam se slatko ismejao. Saznadoh da postoji izvesna Srpska akademija inovacionih nauka. Ceo sajt je nekako, kako da kažem, smešan. Pomislio bih da je sve sprdnja, ali već sam imao prilike da vidim interesantne nade srpske nauke. Međutim, ovo je vrh vrhova. Pogledajte člana broj 12. Ne znam da li prvo moram da umrem pa da upišem Akademiju, ili da nama na Tržišnom rešenju počne da bloguje Adam Smit.

Socijalizam i fašizam

Tvitujem tako ja dva citata Musolinija i Hitlera iz 1930-ih, nemisleći da sam nešto posebno kontroverzno rekao. Musolini kaže "Kapitalizmu je odzvonilo," Hitler kaže "Ja sam socijalista". Kad odjednom, nagrne lavina uvređenih tviteraša: te pojednostavljujem stvari (na Tviteru!), te brukam liberalizam, te sam intelektualno nepošten.

Sve me je to iznenadilo na nekoliko nivoa.

Prvo, mislio sam da je bliskost fašizma i komunizma opšte poznata stvar. Ta stvar istorijski uopšte nije sporna. Musolini je bio sindikalni vođa i socijalista, dok mu Prvi svetski rat nije raspršio iluzije da su radnici nadnacionalni i klasno osvešćeni. Komunisti su pre rata mislili da će se radnici udružiti međunarnodno po klasnoj osnovi protiv buržoazije (otuda Internacionale), a u ratu je ispalo suprotno -- probudila se druga i jača vrsta kolektivizma, nacionalizam, i radnici su se, kao i većina drugih ljudi, priklonili svojim nacionalnim vojskama. Musolini je kao inteligentan političar brzo shvatio šta treba da radi i posle rata svom socijalizmu pridružio i nacionalizam. Tako je nastao nacionalni socijalizam, u italijanskoj verziji fašizam, u nemačkoj nacizam.

Ako i dalje mislite da su ovakvi nazivi njihovih partija slučajni, pogledajte programe. Fašizam je samo ekonomski ublažena i nacionalno ojačana verzija socijalizma. Kao takav on nije jednak socijalizmu/komunizmu, ali ove ideologije jesu srodne i bliske. I jedno i drugo su samo podvrste kolektivizma, zajedništva pod državnim autoritetom; a nasuprot njima je nešto sasvim drugo, individualizam ili liberalizam, ideologija u kojoj je pojedinac a ne kolektiv najvažniji, gde je sloboda pojedinca (da govori, svira, peva, ili da trguje, uvozi, izvozi, zapošljava i otpušta) važnija od navodne kolektivne dobrobiti, bilo ekonomske bilo nacionalne, u tumačenju trenutne vlasti. Pogledajte i nastupe, simbole, muziku, arhitekturu -- sve je to u komunizmu i fašizmu vrlo slično. Nasuprot klasičnom liberalizmu. 

Drugo, vrlo se malo shvata koliko je ovaj pokret, nažalost, bio uspešan. Istorija dvadesetog veka je istorija uspona kolektivizma i to se do današnjeg dana uglavnom nastavlja. Komunistički i nacistički ekstrem su eliminisani, ali osnovna ideja kolektivizma je vrlo prisutna. Ne zaboravite da je fašizam nekada bila lepa reč; ona ne znači ništa drugo do "zajedništvo". Koliko ljudi je danas, bilo gde u svetu, protiv nacionalnog zajedništva? Zar ne čujemo stalno da je najvažnije da se Srbi slože (ili bilo ko drugi, isto se čuje i u drugim zemljama), da je nacionalni interes iznad svega? Zar nije Kenedi rekao "ne gledaj šta država može da uradi za tebe, gledaj šta ti možeš da uradiš za državu"? Koliko nas danas ima problem sa ovom izjavom? Vrlo mali broj, ona je čuvena i širom sveta se citira sa odobravanjem. A izjava je, da izvinite, klasično fašistička -- ona upravo predlaže stavljanje Države iznad pojedinca. Upravo je to bila Musolinijeva novina, u vreme dok je fašizam bio dobra reč i dok su mu se, sa retkim izuzecima, divili širom sveta. 

Veštačko udaljavanje komunizma i fašizma, njihovo prikazivanje ne kao srodnih nego kao suprotstavljenih ideologija je delom zasluga socijalističke (ili socijaldemokratske) kontrole nad obrazovanjem, ali je delom i spontana posledica rastućeg kolektivizma. Socijalizam i fašizam jesu suprostavljeni u okviru kolektivizma. Kao kad mislite da su Zvezda i Partizan najveći neprijatelji, zato što vam je vidik sužen na beogradsku sportsku scenu. A ne vidite da su u nekom širem kontekstu, u konteksu evropskog sporta, Zvezda i Partizan ustvari dva vrlo slična kluba. Tako je prihvatanje kolektivizma kao datog, kao jedino mogućeg, donelo iluziju da su njegove dve verzije, fašizam i socijalizam, potpuno suprotstavljene stvari. Ovome je doprineo i Drugi svetski rat. Tako je bilo u Jugoslaviji, a to još i više čujem u Rusiji, fašizam se ustvari tretira kao sinonim za nemačku nacističku vojsku. Tako se o Drugom svetskom ratu govori kao o borbi protiv "fašizma", i to ponajviše u zemljama koje su dobrovoljno prihvatile veliki broj izvornih fašističkih ideja, od ekonomskog kolektivizma, preko državne brige za nacionalnu kulturu, do politike podsticaja rađanja. Velika ironija.

I konačno, kad su se komentatori uvredili na ukazivanje na sličnost fašizma i komunizma, ja nisam bio načisto ni na čijoj su oni strani. Šta se od ta dva ovde brani, koji je od dva totalitarna režima uvređen poređenjem sa onim drugim? Pretpostavljam komunizam, jer se danas percipira kao dobroćudniji. Ali komunizam je doneo mnogo više žrtava od fašizma, gde god je proban. Staljin, Mao, Pol Pot, Kastro nisu nesrećni slučajevi, oni su pravilnost kod ovakvih režima -- u totalitarnim režimima nužno je da najgori dođu na vlast. Ako se nećkate, ako pokazujete znake neodlučnosti i obzira, budete eliminisani. Takva je priroda totalitarnih režima. Hitlerove i Staljinove unutrašnje dvorske borbe, njihovi mehanizmi manipulacije saradnika su bili vrlo slični. Od ideja do metoda i implementacije, fašizam i socijalizam su vrlo slične ideologije i slične političke prakse. Nešto potpuno drugačije, na potpuno suprotnoj strani od njih, je klasični liberalizam.