Inflacija i Telekom

Pisao sam o tome u NIN-u pre dve nedelje i ne smem da prenosim doslovce, ali poenta je ovo -- u javnoj diskisiji, Srbija se što se tiče inflacije danas nalazi tamo gde je zapadni svet bio pre Friedmana i pobede njegovog monetarizma. Tada su kružile razne teorije inflacije, ona je nastajala te zbog monopola koji dižu cene, te zbog sindikata koji traže plate, zbog svetskih cena, spirale realnih troškova, nepovoljne privredne strukture i uglavnom svega osim centralne banke. Za centralnu banku se mislilo da je pasivni igrač koji se samo prilagođava zadatoj realnoj ekonomiji -- da ne kontroliše stvarno novčanu masu, kao i da novčana masa ionako nije neophodno povezana sa inflacijom.

Od 1970-ih stvari se menjaju i voleli Friedmanov liberalizam ili ne, u osnovima monetarne teorije danas je jasno -- centralne banke mogu uspešno da kontrolišu novčanu masu; rast novčane mase je ključni uzrok inflacije.

Svuda osim u Srbiji. Tu već celu deceniju nezavisnu centralnu banku nastavljaju da iznenađuju objektivni činioci protiv kojih se ništa ne može. Sada su to cene hrane, a mehanizmi borbe protiv inflacije biće državne subvencije, mere poboljšanja konkurentnosti i intervencije robnih rezervi.

Ne prvi put, pominje se i prodaja Telekoma kao nekakav lek protiv inflacije. Ako je u pitanju propaganda, koja ruku na srce jeste potrebna vladi da se odbrani od ovih stručnjaka koji misle da političke partije na vlasti treba da vode telekomunikacioni biznis, onda je opravdano. Ali prodaja Telekoma ne da nema veze sa manjom inflacijom nego je potencijalno i povećava. To je priliv novca u zemlju, koji se može sterilizovati tako da ne utiče na cene, ali isto tako daje mogućnost NBS da nastavi sa relaksiranom monetarnom politikom a da se to zbog priliva deviza ne vidi kroz pad dinara. Prodaja Telekoma će popraviti kurs dinara, ali neće zaustaviti inflaciju. Inflaciju može zaustaviti samo onaj koji je stvara -- Narodna banka Srbije.

Kineski rast

Velike količine mastila se prosipaju na temu "tajne kineskog ekonomskog rasta". Ipak, čini se da tu neke velike tajne nema. Čak i da su u pravu oni koji sumnjaju u zvanične podatke kineske vlade, popout Bryana Caplana i Svetske Banke, visoke stope rasta tokom nekoliko decenija u slučaju vrlo siromašne agrarne zemlje, koja kreće sa niske osnovice nisu nikakvo čudo, nego očekivani razvoj događaja. Kina je još uvek ekonomski vrlo siromašna zemlja sa dohotkom po glavi stanovnika od oko 6 000 dolara (Srbija ima preko 11 000).

Dalje, ako uzmemo u obzir snažno ekonomsko otvaranje Kine, enorman rast stranih direktnih ulaganja i trgovine, rezultat postaje još manje iznenađujući. Ali, zaista najzgodniji podatak se odnosi na visinu državne potrošnje u Kini - ona je oko 19,9% GDP, duplo manje nego u Americi i do tri puta manje od nekih zapadnoevropskih država blagostanja. Zdravstveno osiguranje i penzije se obezbeđuju gotovo isključivo kroz ličnu štednju. U Kini praktično ne postoji država blagostanja. Ruglo divljeg i nekontrolisanog kapitalizma.

Ja stalno volim da ponavljam legendarnu (istinitu) anegdotu šta je komunistički funkcioner iz Pekinga rekao Krisu Patenu, poslednjem britanskom guverneru Hong Konga koji je hteo tamo da uvede pay-as-you-go sistem; da gospodin Paten "može svoje skupe evrosocijalsitičke ideje da sprovodi kući, o trošku svog poreskog obveznika, a ne u Kini". Kina nije potrošačko društvo, izgrađeno na kreditima i inflaciji, nego društvo gde vlada tradicionalni princip na kome je izgrađena zapadna civilizacija u 18 i 19 veku - štednja, tj "koliko para toliko muzike". Stopa lične štednje u Kini varira između 30% i 40% (u Americi blizu nule).

Kina je jedna od najslikovitijih ilustracija pogrešnosti kejnzijanizma: tolika štednja je čist gubitak, "hoarding", povlačenje novca u "neproduktivnu upotrebu" (u sanduk kući, a ne u banke koje će onda da ga recikliraju i "ulože" u biznis, ili još bolje, direktno u kupovinu na kredit najnovijeg plazma televizora ili kuće od 200 000 dolara). Zato su i mnogi zapadni ekonomisti zabriuti zbog štednje u Kini. Misle da to ugrožava njihov ekonomski rast, i da je najbolji način da se poveća privatna potrošnja taj da se prethodno poveća državna potrošnja (!) tj. uvedu državne penzije i zdravstveno osiguranje. Onda prokleti Kinezi više neće morati da toliko gomilaju dukate za starost (i odvajaju od usta korporacijama), nego će moći da troše ko sav normalan svet, i da "stimulišu" ekonomiju! Na svu sreću, komunisti iz Pekinga izgleda da ne mare mnogo za to šta zapadni kejnzijanci imaju da kažu.

Mislim da anegdota o Kris Patenu i podataci o štednji, bolje od svega drugog objašnjavaju "tajnu kineskog uspeha".

Civ V

U postu Meta Ridlija piše sledeće:

The Civ games are superficially just another turn-based strategy game, but they really function as a vivid interactive tutorial on how civilizations develop, how populations grow, how technology accumulates, how historical and geographical contingencies work, how superior trade is to warfare in promoting prosperity, etc. A lot of wisdom about history, economics, demographics, geography, etc. is built into these games, and players absorb that wisdom quickly and painlessly just through playing them. So Civ's designer Sid Meiers is arguably one of the great unacknowledged educators of the modern world.   I also suspect that people who have spent at least 40 hours playing Civ will show a higher appreciation of modern life and more rational optimism about the human future.

I'd recommend 'Civ 4' if you haven't seen any of them (the more recent 'Civ 5' was a badly designed exception to an otherwise excellent series).

Žao mi je što moram da se složim sa poslednjom rečenicom. Civ 5 sam željno iščekivao mesecima i na kraju sam, ipak, razočaran. Neke stvari mi se sviđaju (drugačiji način širenja gradova, princip "jedno polje jedna jedinica", mogućnost da neke jedinice gađaju na daljinu, činjenica da održavanje puteva košta, mogućnost da jedinice same prelaze more, bez potrebe da se ukrcaju na brod, "obračunavanje" nezadovoljstva na nivou države, a ne na nivou grada...), oko nekih sam prilično ravnodušan (gradovi-države), ali je izbačeno dosta stvari koje su mi se sviđale.

Prvo, nema religije. Nisam bio baš oduševljen načinom na koji je religija ranije funkcionisala, ali potpuno izbacivanje je greška. Drugo, potpuno je izbačen koncept zagađenosti, tako da sada resursi hrane imaju mnogo manji značaj. Takođe, ranije je bilo bitno da izmisliš tehnologiju koja ti omogućava izgradnju akvadukta i bolnice, sada svega toga nema. Treće, izbacili su korporacije. Meni se sam koncept baš sviđao i obilato sam ih koristio. Izbačeni su i Hollywood, Rock and Roll i Broadway kao čuda, tako da nema pravljenja singlova, filmova i predstava i trgovine njima. Četvrto, ne sviđa mi razvoj tehnologije kada se dođe u savremeno doba - praktično jedina korist od novih tehnologija je vojna.

Ali, čini mi se da me najviše frustira to koliko se sporo gradi u odnosu na Civ 4, a nisam oduševljen ni novim sistemom kulture. Sa druge strane, sviđa mi se što su kultura i nauka odvojene od para ("kultura i nauka skinute sa budžeta", lepo zvuči).

Sve u svemu, igra je znatno uprošćena. Mislim, jasno mi je da je jedan od osnovnih ciljeva bio da se privuku novi igrači, kojima je Civ 4 bio suviše kompleksan.Time su ostavili na cedilu nas, veterane, koji i dalje pamtimo Staljina okruženog Mongolima. Ostaje nam samo da se uzdamo u modove, kojih bi trebalo da bude.

Dihidrogen monoksid

Pre par godina sam napisao post o pokušaju da se zabrani dihidrogen monoksid, jedna očigledno veoma štetna hemikalija (koja je glavni sastojak kiselih kiša, isparenja ove opake hemikalije su najvažniji greenhouse gas, direktno je odgovorna za smrt hiljada ljudi godišnje, a nalazi se bukvalno u svoj hrani i deca mogu da je kupe slobodno u prodaji).

Elem, sada su i delegati na konferenciji u Kankunu, na kojoj se raspravljalo o klikatskim promenama, u velikom broju podržali sličnu peticiju.

Na Wikipediji možete više pročitati o sličnim akcijama.

Kankun

U Kankunu je nedavno održana konferencija o bormi protiv klimatskih promena. Ako vas zanimaju rezultati konferencije, pogledajte ovaj video.



Evo šta kaže WRM o Kankunu:

The essence of the non-deal deal reached at Cancun: Japan, Russia and other countries sick and tired of the idiocies of the Kyoto Protocol agree to say nothing that prevents other countries from pretending that the Kyoto Protocol lives; advanced industrial countries agree to keep discussing the fantasy that by 2020 they will be collectively shipping $100 billion a year to developing countries; developing countries agree to pretend to believe this will happen; countries agree to continue making laughably inadequate and also non-binding ‘pledges’ on carbon emissions; and everyone agrees not to think about the reality that pigs will fly before a treaty embodying any of these ideas will be ratified by the US Senate

Obavezna oprema

Toliko smo navikli na prvu pomoć i trougao, a od skoro i žuti prsluk, da ni ne razmišljamo o tome da li je normalno tako nešto zahtevati od svih vozača.

Pogledajte sajt britanskog Automobile Association-a, na kojem je prikazano šta je od opreme potrebno u kojoj evropskoj zemlji.

Trougao je obavezan skoro svuda, osim u Nemačkoj, Holandiji i Portugalu, gde je samo "preporučen". Žuti prsluk je obavezan u Austriji, Belgiji, Hrvatskoj, Francuskoj, Italiji i Španiji, "preporučen" je u Norveškoj i Portugalu, a nema nikakve obaveze u Danskoj, Nemačkoj, Irskoj, Holandiji, Švedskoj i Švajcarskoj.

Što se prve pomoći tiče, obavezna je samo u Austriji i Hrvatskoj.

Ron Paul i kritičari

Još malo iz prethodne rubrike. Ron Paul je postao predsedavajući pod-komiteta za monetarnu politiku koji se obično ne smatra mnogo uticajnim, ali bi u novonastaloj situacijji mogao to da postane.

Iako članci o Paulu u mainstream medijima ovih dana nisu tako loši (ovde i ovde) ima jedna grupa koja je vrlo zabrinuta zbog njegovog ekstremizma i populizma. Neki od njih čak brinu da bi on mogao da poljulja tržišta svojim ničim izazvanim napadima na Fed. Imate jednu priliku da pogodite ko su ovi geniji.

Pogodili ste, "libertarijanci". Isti ovi.

Konzervativci ne daju državu blagostanja

Iz rubrike 'sačuvaj me Bože ovakvih prijatelja". Jim Manzi u National Review:

It is possible, of course, that the development of the modern welfare state has been the result of a terrible wrong turn. Had it not reached full flower in Europe as various Marxian and other collectivist ideologies were being promulgated, or had the United States somehow avoided the “contamination” of the New Deal, perhaps the welfare state as we know it would never have come into being. Alternatively, one might argue that the welfare system was useful or necessary in years gone by, but that today’s higher level of absolute wealth, technological achievement, and social evolution has made it obsolete. But it would be foolhardy, from a conservative perspective, to eliminate a system so central to day-to-day life and long-term planning — and especially to do so all at once, acting on an unproved theory.

"Nedokazana teorija" ovde bi bio free market liberalizam. Ako ste mislili da ne može gore, ima i to:

We want a welfare system as one part of a political economy that manages the conflict between capitalism and human nature in a fashion that achieves our shared goals, while putting a minimum of drag on market productivity and growth.

Kao što vidite, kapitalizam je protivan ljudskoj prirodi, te država blagostanja treba da ga humanizuje. Ono što Manzi ovde misli, ali ne ume najbolje da objasni je da je civilizacija kao takva suprotstavljena ljudskoj prirodi, tj animalnim instinktima: poštovanje svojine, ugovora, nenasilje, restrikcije tradicionalnog morala, sve su to protivprirodne ustanove koje je još Ruso kritikovao kao "ugrožavanje slobode" i koje su direktno suprotne instinktivnoj prirodi čoveka (Frojd je govorio o "Nelagodnosti u kulturi"). Manzi zapravo hoće da kaže da je država blagostanja institucionalni način da se da oduška ljudskoj agresiji, životinsjkim instinktima i nasilju. Da se smanji frojdovska nelagodnost u kulturi plemenitog divljaka i napravi neki ambijent koji bi ga više podsećao na paleolitsku hordu iz koje je potekao. On čak i ne pokušava da brani državu blagostanja kao pomoć siromašnima, već isključivo kao institucionalnu štaku za nasilne instinkte i zavist.

Dno dna: "konzervativac" daje "filozofsko obrazloženje" kolektivizma, primitivizma i divljaštva, na naslovnoj strani National Review!

Kad su tekli med i mleko

Komentator perica skreće pažnju na čuveni Memorandum SANU iz 1986. godine. Pošto ga nikada nisam ranije pročitao, rekoh - ajde da bacim pogled. Evo jednog od zanimljivih pasusa.


Na moral masa razorno deluje i nezaposlenost. Nepotizam je sveopšta pojava, davanje prvenstva rođacima prilikom zapošljavanja postalo je skoro obicajno pravo. Nezaposlenost je težak društveni problem ne samo zato što je veliki broj mladih ljudi bez samostalne egzistencije, vec i zato što veliki deo stanovništva, sa starosnom i kvalifikacionom strukturom boljom od one koju imaju zaposleni, ostaje neproduktivan iako bi njihovo odgovarajuce ukljucivanje umnogome poboljšalo stanje. Mučni su i demoralizacija tih ljudi i njihovih porodica, beznađe učenika i studenata koji se školuju bez izgleda na zaposlenje, kao i psihologija onih koji, dobivši najzad posao nakon višegodišnjeg čekanja, gledaju u njemu samo uhljebije, lišeni ambicija da se obeleže značajnim radnim doprinosom, utoliko više što su se tokom čekanja iskljucili iz struke i zaboravili veliki deo naučenog.


Ako vas zanima, Memorandum možete naći ovde.

Bil će da vam objasni detalje, ja moram na prijem

Pogledajte vrlo bizarnu konferenciju za novinare od pre par dana. Obama daje uvod, a onda kaže da mora da ide na Božićnu žurku i da će bivši predsednik Klinton da objasni detalje o dogovoru koji je Obama postigao sa republikancima vezano za poreze.

Fed leaks

Usred smo histerije koja prati Wikileaks aferu: Hilary naredila diplomatima da špijnuraju šta kolege u prednjim klupama kucaju na laptoopu, šta je rekao saudijski kralj o Iranu, da li je ovaj ili onaj američki službenik izjavio da je brat Hamida Karzaija mafioza itd. Ali, u senci svega toga, prava afera i skandal mnogo većih razmera se događa. I taj skandal nije nastao curenjem podataka, nego njihovim zakonitim objavljivanjem.

Naime, pre neki dan Fed je (po novom zakonu) bio prinuđen da objavi potpunije podatke o tome ko je sve dobio pare za bailout i koliko. Podaci su šokantni: cifra od 700 milijardi dolara kojom se do sada baratalo je bukvalno kap u moru. Ukupna suma je najmanje oko 10 triliona (10 hiljada milijardi!). Recimo Merill Lynch je dobila oko 2 triliona, Citigroup takođe oko dva triliona, Morgan Stanley takođe jedva nešto manje od 2 triliona. Tu su naravno i Bank of America, Godlman Sachs i drugi. Ogromne pare su dobile i mnoge strane banke, uključujući Deutche Bank, kojoj je Fed uplatio oko 300 milijardi za hipotekarne obveznice, i Credit Suisse koja je inkasirala oko 290 milijardi. Ukupno, Fed je potrošio preko 1 triliona samo na veštačko održavanje (kupovinu) hipotekarnih obveznica.

Naravno, nije čudo da su Paulsonovi i Bernankeovi drugari - investicioni bankari sa Wall Streeta - prošli ovako dobro. Ko će kome ako neće svoj svome. Ali je iznenađujuće, i do sada nepoznato da su velike pare dobili Mcdonalds, General Electric, Harley Davidson, Caterpillar, Toyota i drugi, čija aktivnost nema neke dublje veze sa bankarstvom i finansijama.

Kad ovo uzmemo u obzir, postaje jasnije da je cela operacija zapravo značila štampanje 10 triliona dolara bez pokrića da bi se spasile nesolventne banke i smanjili gubici postojećih privatnih firmi. To je bio gigantski program subvencija postojećim firmama, i povećanja barijera ulasku za nove firme.

Mimo toga, to je verovatno najveći program superhikovske redistribucije u ljudskoj istoriji. Neki od najbogatijih ljudi na planeti dobili su 10 triliona dolara kao zaštitu od konkurentskog pritiska i potrebe da svoje loše investicije plate finansijskim gubitkom, a sve je to platio običan mali poreski obveznik kroz zaduživanje i budžetski deficit od skoro dva triliona, i verovatno više poreze i inflaciju u budućnosti.

U takvoj situaciji dolazak Ron Paula na čelo pod komiteta za monetarnu politiku u Kongersu biće vrlo, vrlo zabavna i potencijalno eksplozivna stvar.

Drug Tito na smetlištu istorije

Koliko puta smo slušali o nerazjašnjenim političkim ubistvima za vreme Miloševića? Koliko puta smo čuli da dok se ubistva Stambolića, Đinđića, Ćuruvije ili Ibarska magsitrala ne rasvetle nema pravog suočenja sa prošlošću? Koliko puta smo slušali o tome kako je Milošević koristio kriminalce za vršenje političkih likvidacija? Čak i kad dođemo do navijača, temeljnom analitičkom oku ljudi iz Druge Srbije neće promaći politička instrumentalizacija njihovog ekstremizma. Žarko Korać će jednom reći kako nije slučajno da su Zvezdini navijači najveći najnasilniji ekstremisti kad je Arkan bio njihov vođa koga je tu postavila država, tj policija, tj Radmilo Bogdanović.

Ali, nekako uvek ispada da ceo ovaj kompleks stvari počinje 1987: pre toga je postojao jedan režim koji nije bio baš demokratski, ali ništa usporedivo sa Miloševićevim odredima smrti, ratovima, ubistvima civila itd. No, ovo je jedna od većih bajki tranzicione Srbije. Pođimo od samog Arkana. To je dobra tema. Kako je on ušao u politiku i postao uticajan u podzemlju? Jeste, Radmilo Bogdanović ga je početkom 1990ih postavio da bude glavni među Zvezdinim navijačima, da bi eliminisao uticaj SPOa i monarhističkih krugova među navijačima. No, jel se Arkan pojavio 1990 niotkuda? Odakle njegov nadimak? Tu dolazimo do glavnog problema.

Željko Ražnatović je bio jedan od onih kriminalaca beogradskog asfalta 1970ih koga je UDBA Staneta Dolanca koristila za prljave poslove političkih likvidacija u inostranstvu. Kao uslov slobode ili smanjenja kazne ljudi poput Arkana su slati u Nemačku, Austriju, Ameriku i razna druga mesta da likvidiraju političke protivnike režima koji su živeli u emigraciji. Naravno, putovali su uvek pod lažnim pasošima koje im je obezbeđivala država. Nadimak "Arkan" Željko Ražnatović je dobio po jednom svom lažnom pasošu u kome je od strane policije bio "preimenovan" u Turčina sa prezimenom Arkan. On je javno govorio o tim svojim "poslovima" iz mladosti. Dakle, "Arkan" nije bio proizvod Miloševićeve ere ni Radmila Bogdanovića, nego Titove ere i Staneta Dolanca - proizvod idiličnog vremena bratstva i jedinstva i "uvaženosti" Jugoslavije u inostranstvu. Hm, ko bi to rekao, ako znamo da je sa Osmom sednicom nastala apokalipsa i sumrak svih civilizacijskih vrednosti u Srbiji.

Ovih dana je u Nemačkoj pokrenuta inicijativa da se zbog ovih "poslova" koje je Titova UDBA tokom 1970-ih i 1980ih radila u Nemačkoj bivšem diktatoru posthumno oduzme Orden zasluga koji mu je namačka vlada dodelila 1974. Razlog je - politička ubistva 22 hrvatska emigranta u Nemačkoj tokom perioda 1970-1989 koja je počinila Titova tajna policija.

Uz iskopavanja leševa političkih protivnika ubijenih 1944-45 u Sloveniji i Srbiji, ovo je jedini pokušaj suočavanja sa komunističkom prošlošću bivše Jugoslavije. Ako već u samoj Jugoslaviji nije moguće da se počne sa zakonskom kriminalizacijom kriminalnog režima, neka makar krene iz Nemačke.

Kralj je mrtav živeo kralj

Kada bi vlada barem usmerila barem 1 promil entuzijazma koji ima u upropaštavanu privrede u pravcu održivih tržišnih rešenja za Srbiju bi bilo barem malo nade. Današnja izjava ministra poljoprivrede je žalosna, štetna i nažalost prilično koherentna sa ostatkom vlade. Strašno je da neko ko vodi ministarstvo posle deset godina i najtraljavije tranzicije može da izjavi nešto ovako i da to može da bude deo ekonomsko-političke agende. Kec ko vrata, knjige u šake.

Posle ovoga blede mudrosti Jovančinog dobročinitelja.

Wikileaks ponovo

Evo da kao još jedan tajni plaćenik Hilari Klinton doprinesem i ja daljem zataškavanju afere Wikileaks. Ja ću da prokomentarišem jedan zapostavljeni aspekt cele afere. Naime, oni koji prate špansku seriju zvanu globalno zagrevanje-klimatske promene-klimatski poremećaj sećaju se prošlogodišnjeg skandala zvanog Climategate. Neki whistle-blower iz vodećeg istraživačkog centra Climate Research Unit na Univerzitetu East Anglia je postavio na internet hiljade emailova vodećih klimatologa u kojima oni, između ostalog, raspravljaju kako da najbolje falsifikuju podatke koji im ne idu u prilog, kako da spreče skeptike da igde objavljuju u profesionalnim žurnalima, kako da politički manipulišu javnost, instrukcije da obrišu zvanične mejlove u kojima o svemu ovome govore itd itd.

Posebno kultni status je stekao poznati "sakrij pad" ("hide the decline") email u kome klimatolog Phil Jones objašnjava "trik" kojim je proxy rekonstrukcija prošlih temperatura skraćena, izbacivanjem podataka, tako da se sakrije pad temperature posle 1960. Naime, temperaturna merenja pokazuju snažno globalno zagrevanje posle 1960. S druge strane, klimatololozi koriste te takozvane proksije (godove na drveću, kiseonične izotope ledenih kora itd) da rekonstrukišu kakva je bila temperatura u prošlosti pre ere termometara. I na osnovu rečenih proksija tvrdili su da je u srednjem veku bilo hladnije nego danas (suprotno tradicionalnim nalazima klimatologije) i time današnje zagrevanje "bez presedana", i time čovek krivac za njega. Ali problem se pojavio jer su ti isti proksiji pokazivali zahlađenje od 1960 naovamo, suprotno onome što termometri kažu! Logično pitanje koje bi se postavilo da je originalna rekonstrukcija obelodanjena bi bilo - što bi iko verovao toj vašoj rekonstrukciji 1000 godina unazad kad ona pogrešno prikazuje podatke u poslednjih 40 godina? Ili možda termometri greše, pa je cela priča o zagrevanju apriori besmislena? I Jones i ekipa su odlučili da ovu goruću dilemu reše tako što će da "odfikare" deo grafika koji se nije slagao, i tako sakriju pad od 1960 naovamo.

Šta na to kaže naš Asanž? U svom intervjuu koji možete naći na youtubeu, on prvo, laže da on stoji iza Climategatea. Drugo, opravdava Jonesa i ekipu, ponavljajući njihovu nemuštu odbranu da je "trik za sakrivanje pada" bio samo ime za statističku tehniku obrade podataka, a ne ono što je stvarno bio - fikarenje 40 godina grafika da bi se, za potrebe izveštaja IPCC, sakrilo od javnosti da se podaci ne poklapaju sa modelima. Meni stav o klimatskim promenama izgleda kao najbolji lakmus elementarne političke (ne)uračunljivosti. Čovek koji veruje u to smeće i opravdava korumpirano bratstvo oko IPCC može biti samo hipi levičar, i polagati nade u njega i njegov sud je jalova rabota. On čak ide dotle da ponavlja "teorije" alarmista kako ruska tajna služba stoji iza Climategatea jer hoće da minira Kjoto. Ross McKitrick, čovek koji je izvorno otkrio celu aferu sa hide-the-decline, i to još pre Climategatea, ovako piše o Asanžu i njegovom pomoćniku koga možete da vidite u ovom snimku:

What a pair of blowhards. They were obviously unnerved by the question. They evidently like leaks that embarrass their political opponents, but in this case they found themselves tagged with a leak that had damaged the side they like; and since it seems to be more about political warfare against governments they dislike than some impartial ideal of transparency and freedom of information, they were stuck scrambling to make up a story about how it really served some nobler purpose. Of course they should simply have said that they weren’t the source of the leak, that it was in full circulation long before anyone looked to them for a copy and they didn’t know much about the details of what followed. But that would have been too humble, especially in front of a room full of simpering hero-worshippers. So they pretended to be insiders and proceeded to deliver a few minutes of sheer drivel.

While I was in the UK last fall, there was brief interest by the UK tabloids in the Russian angle, and an article appeared in the Daily Mail speculating that Russian intelligence officials had hacked the UEA and stolen the emails. But nobody took that line seriously and the story died within 48 hours. If Assange has a shred of evidence to support his lunatic theory he should release it. What’s with these secret communications between him and UK intelligence: out with it, Mr Wikileaks! Bloody poser.

On this issue at least they are nothing but fakes and cretins. Saying that UEA released all the background emails and whatnot to provide the full context is beyond idiocy; and Assange’s discussion of the “trick” is just painful to watch

Za kraj, jedan komentar generalno o celoj aferi. Kao što kaže Victor Davis Hanson u National Review, Asanžov problem je što je zakasnio dve godine. Da je obelodanio išta od svojih "otkrića" u vreme Bušove administracije bio bi slavljen kao heroj od strane medija. Ovako, mediji uglavnom pokrivaju Obamu: levičarski jer brane levičarskog predsednika a konzervativni jer poziraju kao patrioti koji štite državni interes bez obzira ko je predsednik, (čak i ako im je Asanž delimično koristan, jer njegovi leakovi često potvrđuju njihove teze). Zato sam ja i napisao da Asanž nije baš najbistriji ako je verovao da će se lako provući ako udari na Mesiju i Nobelovog laureata direktno u ovim okolnostima. Da je istu stvar uradio pre tri godine ne bi mu ginula Nobelova nagrada za mir (koja se već bila pretvorila u anti-Buš nagradu, od Kartera, Gora, IPCC do Obame) i bio slavljen kao veliki heroj borbe za ljudska prava i protiv arogantnih moćnika. Ovako će dobiti ignorisanje, i niko neće mrdnuti prstom ako ga slučajno pregazi auto ili se ispostavi da je u više zemalja napravio finansijske i druge prekršaje za koje se ide u zatvor. Još jedan dokaz da je čovek potpuna banana i amater.

Pravo i superheroji

Pogledajte blog pod nazivom Law and the Multiverse: Superheroes, Supervillains and the Law.

If there’s one thing comic book nerds like doing it’s over-thinking the smallest details.  Here we turn our attention to the hypothetical legal ramifications of comic book tropes, characters, and powers.  Just a few examples: Are mutants a protected class?  Who foots the bill when a hero damages property while fighting a villain?  What happens legally when a character comes back from the dead?

Pogledajte neke od zanimljivih postova: gde superzlikovac da locira bazu, pravni status alter-ega (i kako izbeći moguće optužbe za utaju poreza, država ne dozvoljava paralelno postojanje Supermena i Klarka Kenta), da li je Betmen službeno lice, problemi sa besmrtnošću.


Još uvek ne mogu da zaključim da li se radi o najbesmislenijem ili o najzanimljivijem blogu na koji sam naleteo u poslednje vreme. Naravno, te dve stvari se međusobno ne isključuju.

Tako je govorio Mungos

Nije to lako, ne bi Deltosavljevic uspeo tako kratko, a tako nedotupavno. S druge strane više je on ogledalo ljudi koji glasaju za ovakve likove. Što bi se reklo demokratija super funkcioniše imajući u vidu ko sve glasa i ko sve biva biran.

Preporuka

Pogledajte Five Books, sajt na kojem raznorazni ljudi predlažu po pet najboljih knjiga iz neke oblasti, poput dinosaurusa, vojne istorije, pada komunizma, političke satire ili ekonomske istorije.

Uparite to sa library.nu i krenite u čitanje.

Bista na Tašu

Prolazim juče pored Tašmajdana i vidim tablu "Rekunstrukcija parka se finansira donacijom vlade Azerbejdžana". Onda sam malo guglovao i našao članak u Blicu, od pre par meseci. Između ostalog, piše da će u znak zahvalnosti  u parku biti postavljena bista Hejdara Alijeva, bivšeg predsednika Azerbejdžana.

Pogledajte unos na Wikipediji o tom čoveku.

Kakvo društvo

China, Russia, Kazakhstan, Colombia, Tunisia, Saudi Arabia, Pakistan, Serbia, Iraq, Iran, Vietnam, Afghanistan, Venezuela, the Philippines, Egypt, Sudan, Ukraine, Cuba and Morocco


Ovde. 

Porez na imovinu, 2

Da i ja prokomentarišem pitanje poreza na imovinu. "Interes društva kao celine" i "tako se radi u drugim zemljama" su dva argumenta kojima možete opravdati bilo kakvu tiraniju. A upravo to su glavni oslonci posta Saše Radulovića koji nam je Milan prosledio.

Na vrhuncu, Radulović kaže:

Pravo društva na razvoj je važnije od izmišljenog prava pojedinca da besplatno ili uz neznatnu naknadu uživa đedovinu.

Paradoksalno je, međutim, što su društva koju su stavila pravo na razvoj ispred izmišljenih prava pojedinaca upravo ta koja su se najmanje razvila. Tamo gde ga je bilo, razvoj je došao kao sporedna posledica prava pojedinca.

Što se tiče samog poreza, loša stvar je, naravno, što je to novi porez i što znači više novca za državu a manje za ljude koji su ga zaradili. Efektivno se povećava jedan porez, a umesto njega se ne ukida ništa drugo. Tu je i propust da se jednako tretira imovina firme i lična, ali ministarka kaže da je propust privremen. Ali to su šira pitanje državne potrošnje i visine poreskih nameta.

Ako gledamo samo strukturu i vrste poreza, može se naći i par svetlijih tačaka. Metafizičkog merila njegove pravedne ili njegove ekonomski efikasne visine nema, ali u odnosu na druge zemlje, porez na imovinu od 0.4% stvarno nije preveliki. To je veličina koja je relativno srazmerna ostalim porezima, pa se ne može govoriti ni o nekim većim ekonomskim distorzijama.

Drugo, porez na imovinu se može videti i osetiti. Za PDV i ne znate da ga plaćate jer su cene u prodavnici date u bruto iznosima, porezi i doprinosi na plate se isto zadržavaju automatski. Osim komunalnih taksi i TV pretplate, porez na imovinu je jedini čiji iznos vidite i morate sami da ga uplatite. To će pomoći ljudima da imaju na umu kako država prikuplja novac, pa će prilikom izbora možda nešto imati da kažu i o potrošnoj strani budžeta.

Porez na imovinu

Komentator Milan pita za naše mišljenje po pitanju predloženih izmena kod poreza na imovinu. Prvo da kažem da nisam detaljno čitao najvljene izmene, ali po onome što se najavljuje, zaključio sam da su izmene manje - više razumne. Osnovne izmene su da se uklanja umanjenje poreske osnovice po osnovu amortizacije, ad valorem poreska olakšica za život u stanu se menja specifičnom, a uvodi se i jedinstvena (maksimalna) stopa poreza od 0,4%.

Nekoliko komentara:

1. Porez na imovinu je prihod lokalne samouprave. Zakonom je predviđeno utvrđivanje poreske osnovice i maksimalna stopa, a opština može i da je utvrdi na nivou od 0%, ako želi. Sa druge strane, pošto je zakonom definisana poreska osnovica, opštine su onemogućene da kod poreza na imovinu rade isto što rade kod raznoraznih lokalnih naknada - da reketiraju unapred određene firme.
2. Način utvrđivanja poreske osnovice je loš i ostaje loš. Sada se makar briše korekcija za starost objekta, što je dobra stvar, mada je veza sa tržišnom cenom i dalje veoma labava.
3. Porez na imovinu je dugo bio progresivan, ali to praktično nije imalo nekog efekta, što zbog neuknjiženih objekata, što zbog potcenjene osnovice, što zbog činjenice da se radi o lokalnom porezu. Ova poslednja činjenica je nebulozna i dobro pokazuje način na koji se u Srbiji pišu zakoni. Da navedem primer.

Recimo da je zakonom predviđena stopa od 0,5% na vrednost imovine do 100.000 evra i 1% na vrednost iznad tog iznosa. Ako neko ima stan u Beogradu od 80.000 evra i vikendicu u Novoj Pazovi od 40.000 evra, prvi problem je što ovi u Beogradu ne znaju za vikendicu, a ovi u Pazovi ne znaju za stan. Ali, čak i da znaju, zakonom uopšte nije predviđeno ko bi imao pravo da oporezuje 20.000 evra po višoj stopi, Beograd ili Pazova.

4. I dalje se neće oporezovati zemljište, već će se plaćati naknada za korišćenje građevinskog zemljišta, što je loše. Ministarstvo prostornog planiranja je predvidelo u Zakonu o planiranju i izgradnji ukidanje ove naknade čim se ona integriše u porez na imovinu, ali Ministarstvo finansija to još uvek nije uradilo. Razlog zašto to nisu uradili je jasan - naknadu uglavnom plaćaju firme, a porez pretežno plaćaju građani. Integrisanje naknade u porez bi smanjilo poresko opterećenje privrede, a povećalo opterećenje građana. Pošto pravna lica nemaju pravo glasa, u predizbornoj godini je takva odluka razumljiva.

Gledajući šire, porez na imovinu je ili najpravedniji, ili najnepravedniji porez, sve zavisi od toga koga pitate. Neko će vam reći da nije fer da se oporezuje imovina, već da se treba oporezovati prihod, uključujući i prihod od imovine. Drugi će vam reći da je imovina najbolja mera nečijeg bogatstva i da je to najprirodnija poreska osnovica.

Neoliberalizam u Srbiji

Iz Novosti:

Tela pod direktnim okriljem, Vlada ima oko 15 službi, saveta i kancelarija, za čiji rad godišnje izdvaja ogromna sredstva. Prema evidenciji povernika za informacije, na svim nivoima nagomilalo se skoro 11.000 institucija koje dobijaju novac iz budžeta.

Obrazovali su i Savet za razvoj nedovoljno razvijenih područja, koji ima predsednika i šest članova, a finansiraće se iz budžeta.

Pre nekoliko nedelja doneta je odluka da ubuduće na platnom spisku države bude još jedna Vladina kancelarija, osma po redu - Kancelarija za regulatornu reformu i analizu efekata propisa, mada se time već godinama bavi Jedinica za SRP.

Kada se ne bavi formiranjem novih tela, Vlada ”širi” birokratsku mrežu. Skoro na svakoj sednici Vlade, pod tačkom dnevnog reda ”kadrovska rešenja”, ministri ”popunjavaju” komisije, službe, upravne i nadzorne odbore, povećavaju broj pomoćnika i zamenika u raznim institucijama.

Spinovanje

Poslednjih dana spineri i još neki koji veruju u sposobnost tehnokratije kojoj bi oni da budu ime govore nam da će privatizacija Telekoma doneti više cene. Reč je o klasičnoj zameni teza, ali barem je to jedan od proizvoda koji bi mogli izvoziti do mile volje.

Prvo, ovaj scenario je moguć ukoliko se proda infrastruktura i broj licenci ostane nepromenjen. U tim okolnostima novi vlasnik neće imati nikakav podsticaj da barem u prvo vreme nudi išta povojnije cene, a moguće je i da se odluči za poskupljenje da bi otplatio troškove kupovine tržišta zajedno sa firmom. Politikanti bi imali više novca za trošenje u izbornoj godini, a račun bi se plaćao u narednim godinama.

Drugi i sličan scenario je da država ne proda i infrastrukturu, ali da broj licenci ostane nepromenjen, a odnosi sa novim vlasnikom postanu burazerski.

Kako se naša vlada gotovo uvek odluči za ono što je protivno interesima građana, a izvrsno za kratkoročno fliperisanje, vrlo je verovatno da će se puniti budžet umesto da će se izdati desetine licenci, a infrastrukturu ponuditi svima pod normalnim uslovima.

Međutim, ima tu jedna začkoljica koju svesno prenebregavaju naši spineri. Fiksna telefonija ima ozbiljnu konkurenciju u drugim vidovima komunikacija, pa je zidanje cena jednostavno idiotska strategija. Osim ako nam dragi vizionari koji žele po svaku cenu da izbegnu haos konkurencije i posledičnog blagostanja ne kriminalizuju nove vidove telekomunikacija.

PISA

Postoji jedna stvar koja je notorna, a to je da naši đaci, a bogami i studenti, dobijaju diplome bez da su imali prilike da nauče veštine i da rešavaju praktične probleme. Kako je život uglavnom sazdan od praktičnih stvari i veština, rezultati PISA testa nam govore da smo sve samo ne zemlja sa dobrim obrazovnim sistemom. Ustvari, razmišljajući o nesposbnosti naše dece da rešavaju prilično jednostavne, ali, avaj, praktične probleme sve više mi se čini da bi upravo njihove nastavnike trebalo testirati. Verujem da bi rezultati bili poražavajući, ali i da bi se došlo do uzroka. A još bi ubili i štajkački instinkt sistema koji gotovo 98% sredstava troši na plate.

Reklamiranje

Sajt njuz.net prenosi (izmišljenu) vest da je u planu formiranje Agencije za intelektualne standarde u javnom oglašavanju.

Nažalost, realnost nije mnogo bolja (već postoji RRA koji se time bavi), a pogledajte i novi nacrt Zakona o oglašavanju.

Recimo, član 13, koji govori o obmanjujućem oglašavanju:


Обмањујуће оглашавање јесте свако оглашавање које на било који начин, укључујући његово представљање, обмањује или је вероватно да ће обманути примаоце огласне поруке, и које, због своје обмањујуће природе вероватно може да утиче на њихово економско понашење или које, због наведених разлога, шкоди или је вероватно да ће нашкодити конкуренту.

A ovo mi je bilo baš zanimljivo (čan 35):


Огласна порука намењена малолетним лицима не сме да нарушава ауторитет школе код малолетних лица.

Zakon o rakiji

Postoji i to.

Lao Ce je govorio, što više zakona, to više kriminalaca.

Sada su šumadijski seljaci koji vekovima peku rakiju za svoj račun pretvoreni u kriminalce.

Nezaposlenost u SAD

Nezaposlenost je ponovo porasla u Americi, i sada iznosi 9.8%. Slika iznad je poznato poređenje (apdejtovano) između projekcije kretanja nezaposlenosti koje je Obamina administracija dala za slučaj da se izglasa "fiskalni stimulus" 2009 i stvarnog kretanja nezaposlenosti.

Kim Džong Il gleda na stvari

Na razne stvari.

Roslingovi animirani krugovi

Slaviša je linkovao novi Roslingov video, pa sam mislio da bi možda bilo zanimljivo da ponovo  pomenem da slične prezentacije može da napravi bilo ko.

Prvo, odete na svoj Google nalog i otvorite Google Documents i napravite novi spreadsheet. Podatke morate da organizujete na tačno definisani način i to je, u stvari, najveći deo posla. U prvoj koloni mora da bude ime zemlje, u drugoj mora da bude godina, a u daljim kolonama dajete podatke. Kada naprivite takvu tabelu, selektujte celu tabelu, pa idite na Insert/Gadget/Motion Chart. Kada napravite grafikon, možete ga malo još podešavati. Gadžet možete i da "Publish" (što, čini mi se, nije moglo pre par godina kada sam pisao prošli tekst), nakon čega dobijete html kod koji možete da kopirate na svoj blog, na primer, pa dobijete nešto ovako:



Kad kliknete na Play dugme, videćete kako se različite istočnoevropske zemlje kreću po površini u kojoj su ose "GDP per capita" i "Transition Score EBRD-a". Desno imate mala polja u kojima možete da birate određenu zemlju i slično.

Međutim, poenta ovog posta ipak nije samo to. Poenta je da me zanima da li neko od IT geekova koji prate ovaj blog mogu da mi objasne da li postoji način da tu animaciju nekako prebacim u Power Point. Koliko kapiram, radi se o Flash elementu, a ne znam da li Power Point podržava importovanje Flash? Odnosno, ovde sam nasao neko uputstvo, ali onda ne znam kako da uopšte da dođem do Flash fajla.

PS. Sada vidim da su na sajtu Gapmindera ponudili i desktop verziju aplikacije. Sad ću da je instaliram i da vidim u kojem formatu ona snima fajlove.

PPS. Desktop verzija nije rešenje. Niti omogućava export prezentacije, niti se mogu ubacivati podaci, već radi samo sa unapred ubačenim podacima. Kojih, doduše, ima veoma mnogo.

Wikileaks

Komentator nas proziva što nismo komentarisali Vikiliks. Moj razlog je što mi tema nije previše zanimljiva -- pročitao sam nekoliko izvoda najzanimljivijih detalja u novinama i ništa me nije posebno zaintrigiralo. Ustvari problem mi je da ozbiljno shvatim Vikiliks kad ni celu diplomatiju ne shvatam ozbiljno. Nisam siguran čemu najveći deo toga služi.

Lako je preceniti diplomatiju zbog pompe koja je prati, ali diplomate ne znaju mnogo toga što se inače ne zna u javnosti. Strani diplomata u jednoj zemlji se informiše prvenstveno iz press-klipinga domaćih medija. Možda nešto uspe da sazna u direktnim razgovorima tu i tamo, ali da li stvarno mislite da francuski ili nemački ambasador može znati više o srpskoj politici od domaćih novinara, koji poznaju jedni druge, poznaju insajdere i imaju ličnog interesa da o stvarnim ili izmišljenim skandalima odmah obaveste javnost?

Pogledajte slučaj ruskih špijuna u Americi od pre par meseci -- ti ljudi su posećivali skupve think-tankova, upoznavali se tamo sa ekspertima i činovnicima i pitali ih za lična mišljenja i onda slali šifrovane poruke kao da se radi o specijalnim saznanjima. Jedan od njih je slao u Moskvu podatke o kretanju cene zlata sa berze, kojih ima na internetu. A kad KGB špijuni to rade, šta onda očekivati od običnih diplomatskih kablova?

Zato novih informacija u Vikiliksu i nema toliko, nego se više svodi na ocene raznih karaktera, da ne kažem ogovaranja. U nekim prilikama je samo otvoreno rečeno ono što se inače zna -- recimo da Rusijom vlada KGB mafija. Zanimljiviji su možda neki slučajevi sa Bliskog istoka, gde domaći političari imaju nešto da kriju od javnosti ili od drugih zemalja. Tako smo videli da se arapske zemlje boje Irana iako to javno ne govore, ili da sarađuju sa američkim službama u borbi protiv terorista, ali se ne hvale time i ne vole da se čuje u domaćoj javnosti. U demokratskim zemljama takvih slučajeva uglavnom nema, jer i spoljnopolitički stavovi su javni.

Ubedljivo najzanimljivija stvar u celoj priči je podizanje optužnice Interpola protiv Asanža za potpuno drugačije krivično delo. Možda je i koincidencija, ali ako sam nekad verovao u teoriju zavere onda je to sada.

Sloboda i prosperitet TV

Odličan bosanski sajt sa video klipovima Friedmana, Hayeka i drugih -- sa prevodom.

Hans Rosling

Najnovije od već čuvenog prezentatora:

Političari

Čitam ovih dana ponovo Isterlijevu knjigu "Elusive Quest for Growth", pa sam naišao na veoma zanimljiv citat Nikite Hruščova:

Političari su svuda isti. Obećavaju da će da grade mostove, čak i kada nema reka.


Inače, mislim da ovu knjigu treba da pročita svaki ekonomista. Može se naći na library.nu (nova Gigapedija).

Lesile Nielsen, RIP

Kao poručnik Frank Drebin iz Golog pištolja imao je materijala i za nas:

President Bush: Frank, please consider filling a post I'm creating. It may mean long hours and dangerous nights, surrounded by some of the scummiest elements in our society.

Lt. Frank Drebin: You want me to be in your cabinet?

LDP i New Deal

Budućnost pripada onima koji veruju u lepotu svojih snova.

Rekla je svojevremeno Eleanor Roosevelt, supruga Franklin Delano Roosevelta. Ovu deliričnu kolektivističku mantru, koju bi svaki koljač od Lenjina, Hitlera do Pol Pota mogao da mirne duše potpiše (ko od njih nije verovao u "lepotu svojih snova" do zadnje kapi tuđe krvi), ne bih ovde citirao da je "liberali" sa LDP nisu stavili kao moto na svoj vebsajt.

Nažalost, mislim da ovo čak nije ni naznaka neke ideološke "devijacije" s njihove strane, nego pre neobrazovanja. Rekao bih da oni baš i ne razlikuju evropski od američkog liberalizma, a i ako razlikuju, mislim da nisu sasvim načisto koji od ta dva im je bliži i što je to uopšte važno.

Privatizacija

O javnim preduzećima kao "plenu" stranaka na vlasti:

Jedini način da ona to prestanu da budu jeste da država izađe iz njihovog vlasništva.

Kaže premijer.

Talebovo predviđanje

Za 2036. godinu:

What is now called academic economics will be treated with the same disrespect that rigorous (and practical) minds currently have for Derrida-style post-modernist verbiage.

Preporuka

Nisam znao da Igor Lukšić, potpredsednik crnogorske vlade i ministrar finansija, ima svoj blog.

Igor je jedan od retkih crnogorskih političara (ako ne i jedini) o kojem imam pozitivan stav. Sećam se da sam pre par godina gledao jedan njegov intervju na televiziji i bio više nego prijatno iznenađen onim što je pričao.

Pogledajte jedan od boljih postova.

Behavioral public choice theory

Pre izvesnog vremena sam napisao ovaj post, ali nikako da ga dovršim, nisam imao vremena. Sada me je Slaviša podsetio. Elem...

Video sam na nekom blogu da su Slavišin pristup nazvali "behavioral public choice theory", što je, čini mi se, odličan i tačan naziv. Slavišina teorija je inače vrlo jednostavna - pokazano je da ljudi prave određene sistematske greške, birokrate i političari su ljudi, ergo - birokrate i političari prave sistematske greške. Deluje prosto da prostije ne može biti.

Ali, upravo u tome je lepota. I "klasičan" public choice sada deluje očigledno, ali sve dok neko nije počeo da razmišlja u stilu "čekaj, pa i političari su ljudi, zašto bi iko pretpostavio da su oni anđeli kojima je samo javni interes na srcu" revolucija nije mogla da se dogodi. Dakle, mislim da primena bihejvioralne ekonomije (i psihologije) na donošenje javnih odluka itekako ima smisla. Čak verovatno i više nego samo na privatne odluke, zato što prosečan političar nije jednak prosečnom čoveku - najčešće se radi o ljudima čiji je ego veći čak i od ega fakultetskih profesora. Takav čovek ne priznaje grešku, ne priznaje da ne zna, a svako ko se sa njim ne slaže je korumpirana bitanga.

Staro pitanje, kada se sa nekim ne slažeš, je da li je glup ili pokvaren. Dakle, da li političar koga ne volite vodi takvu politiku zato što je glup ili zato što je pokvaren? Odgovor na ovo pitanje uopšte nije jednostavan, nije lako znati da li on to radi zato što ne zna kakvi su efekti, zato što je korumpiran, ili zato što je zao (pa voli da pravi nepotrebnu štetu).

Uzmimo neki primer, recimo kada ministar zabrani izvoz žita. Moguća obrazloženja su.

1. Zaista radi to iz najbolje namere, odnosno iskreno veruje da je politika jeftine pšenice dobra. Sirotinja nema para za hleb, umreće od gladi, pa on poteže za najboljim mehanizmom koji ima, a nije ni svestan da time  nanosi veliku štetu proizvođačima žita, što je u neku ruku konzistentno sa Slavišinim pristupom.
2. Jasno mu je da su poljoprivrednici pogođeni, ali ga to prosto ne zanima. Jednostavno, potrošači hleba su mu bitniji od proizvođača žita. Recimo zato što njegova partija ne računa na glasove seljaka, a računa na glasove građana, ili zato što poljoprivrednika ima relativno malo, što bi negde bilo konzistentno sa "klasičnim" public choiceom (ali ne i sa Olsonovom pričom, koji pretpostavlja da upravo male grupe mogu bolje da se izbore za povlastice).
3. Potplatila ga je domaća konditorska industrija i proizvođači testenina, koji će po osnovu jeftinog žita biti konkurentnija na domaćem i stranom tržištu. I ovo bi bilo konzistentno sa klasičnim public choiceom.
4. Čovek je prosto zao - voli da nanosi štetu.

Iz perspektive dobro/zlo, obrazloženje 1 govori u prilog da se radi o dobrom čoveku, obrazloženja 3 i 4 govore u prilog da se radi o lošem čoveku, dok je obrazloženje 2 nekako između. Ja bih donekle imao razumevanja za ovakvo ponašanje, jer tako sistem funkcioniše. Ako hoćeš demokratiju, tako do sve ide, a na to nam je upravo ukazao "klasičan" public choice. Ali, "klasičari" su odbacivali obrazloženje 1 i u tome koristili različite argumente.

Na primer, jedan od boljih argumenata je da ljudi generalno možda i nisu racionalni, ali da su ljudi koji su uspeli u životu svakako racionalni. Jednostavno, nemoguće je uspeti ako konstantno praviš greške u odlučivanju i ako ne revidiraš svoje ponašanje. Drugi argument je ukazivanje na političku konkurenciju - kao i na tržištu, konkurencija te primorava da budeš racionalan.

Međutim, izgleda da taj mehanizam nije baš tako jak. Ili, to barem tvrde bihejvioralni ekonomisti. Moguće je identifikovati sistematska odstupanja od racionalnog ponašanja. Taj pristup svakako treba proširiti i na političare. Pravi problem je - kako to testirati?

Teško. Nije lako testirati nečiju racionalnost "od spolja", odnosno samo posmatranjem ponašanja, jer ne znaš koja je motivacija. Mnogo je lakše sa privatnim odlukama, jer ti je tu motivacija jasna. Jasno je da ljudi vole jeftinije i kvalitetnije stvari, od skupljih i manje kvalitetnih, pa se propuštanje takvih stvari može smatrati iracionalnim. Kod političara to nije tako očigledno. Ako pretpostaviš da im je vlast jedini cilj u životu, onda je teško objasniti činjenicu da većina političara sa vlasti silazi potpuno mirnim putem, nakon rukovanja sa naslednikom. Malo ima onih koji su spremni da iskoriste policiju i vojsku za opstanak na vlasti. Ako mislite da je vlast jedino što je njima bitno, onda miran silazak sa vlasti deluje iracionalno. Ili, može da se pretpostavi da im je lično bogaćenje jedini cilj u životu. Ali, opet, stvarnost nas demantuje. Najveći broj političara nije korumpiran i sa vlasti ne silazi veoma bogat. Moguća motivacija je i "ostavljanje traga u istoriji". Međutim, najlakši način da ostaviš trag je da zaratiš sa nekim, a opet i to većina političara izbegava. Čak možemo možda da pretpostavimo da političari zaista žele da urade sve što je najbolje  "za narod", ali to tek otvara gomilu pitanja - kako uopšte utvrđujemo šta je najbolje "za narod", ko je taj "narod" i slično.

Kao što se može naslutiti iz ovoga što pišem, mislim da je empirijsko proučavanje racionalnosti političara teško, ako ne čak i nemoguće, jednostavno zato što ne znamo šta je to što oni pokušavaju da maksimizuju. A ako ne znaš šta im je tačno cilj, kako onda možeš da procenjuješ da li ga ostvaruju ili ne, da li prave sistematske greške ili ne, odnosno da li su iracionalni ili ne?

CR

Moj članak iz Critical Reviewa, The Illusion of Regulatory Competence (čiji sam apstrakt ranije linkovao i nekima od vas poslao skenirani pdf), sada se može besplatno skinuti u konačnoj verziji i pravom pdf-u odavde.

Brutalni kapitalizam

Ekonomista Dejan Erić redefiniše kapitalizam:

Erić je rekao da je sada je suštinsko pitanje da li i dalje želimo liberalni kapitalizam koji je "brutalan", jer u tom modelu investitori najčešće kupuju fabrike da bi se domogli nekretnina, a ne da bi razvijali proizvodnju. Možda bi bilo bolje da privhatimo ekonomiju zasnovanu na socijalno - tržišnim principima, koju uspešno primenjuju skandinavske zemlje i neke od članice EU.

Stepen kapitalizma je stepen ekonomskih sloboda, a Srbija je na dnu svih lista koje to mere. Kako je to onda Srbija zemlja liberalnog kapitalizma?

Drugo, opasna greška je brkati socijaldemokratiju sa intervencionizmom. Od svih aspekata velike države socijaldemokratija je najmanji problem. Srbija nije pošla od Lokovog prirodnog stanja gde niko ne poseduje ništa pa onda radom stiče, nego je kroz celu svoju istoriju bila u raznim sistemima povlastica i privilegija. Zato je razumljivo da se razvio socijaldemokratski moral. Za intervencionizam, sa druge strane, nema ni moralnog ni ekonomskog opravdanja.

Socijaldemokratija je i manje štetna od intervencionizma. Intervencionistička je Italija, gde frizerima treba dozvola za obavljanje zanimanja i dozvola za otvaranje radnje na određenom mestu, ili Grčka, gde vam za prevoženje robe kamionom treba ekskluzivna dozvola (sada ukinuto). A socijaldemokratske su skandinavske zemlje, gde je preraspodela dohotka velika, ali se država inače malo meša u ekonomiju. To pokazuje njihovo stalno mesto u vrhu lista ekonomskih sloboda i poslvnog okruženja. Srbija je veoma intervencionistička i uglavnom antisocijalna -- jer iako postoji donekle progresivni porez i razna socijalna davanja, država ima i niz antisocijalnih politika koje pomažu višoj srednjoj klasi, bogatijima i posebno politički privilegovanima. Pozivi poput ovog na "podsticanje proizvodnje" ili ograničavanje upotrebe nove privatne svojine, nemaju nikakve veze sa skandinavskim modelom i socijaldemokratijom. To su samo pozivi na veći intervencionizam.

Ako je nešto u Srbiji brutalno, to nije kapitalizam, jer njega ima vrlo malo, nego državni intervencionizam i političke privilegije koje iz njega neminovno proizlaze. Ako pogledamo aktuelni slučaj Luke Beograd, upravo je državno mešanje u to šta je moguće uraditi sa privatnom svojinom proizvelo skandal. Sve je kupljeno legalno, ali je vrednost posle kupovine porasla zato što je starim vlasnicima bila zabranjena gradnja, dok je novom vlasniku dozvoljena.

Erić izgleda da hoće još takvih stvari. I to naziva socijaldemokratijom.

Profesor Zec

kao i obično je u svom elementu. Jasno seljaku na planini, tačno da boli i bez imalo demagogije.

"Savet" o "metaforama"

Nemojte ih stavljati pod navodnike. Nikada.

B92 piše u naslovima da studenti "beže" iz Srbije, da je Tadić "jači" od Beka, Blic nam "medicinski" opisuje da je privreda "organizam". I to su slučajevi samo od danas.

Znaci navoda ne samo da nisu potrebni, nego vam upropaste i metaforu.

Preporuka

Pogledajte, ako već niste, gostovanje Milana Beka na B92.

Štednja vode

Roy Spencer:

I was amazed to learn that it takes about 150 gallons of water to produce a single Sunday newspaper!

I wonder how many Sunday newspapers have carried op-eds about the need to conserve water?

O pohlepi

Novi prevarant na srpskom nebu. Meni je jedino teško shvatljivo kako neko može da bude toliko glup pa da nasedne na besmislicu o stanu u Belvilu za 800 evra preko veze. Jednostavno neki ljudi zaslužuju da ostanu bez para.

Paul Krugman i "osovina depresije"

What do the government of China, the government of Germany and the Republican Party have in common? They’re all trying to bully the Federal Reserve into calling off its efforts to create jobs

.

kaže nobelovac Paul Krugman u Ney York Timesu. Skoro da se čovek rasplače nad nevoljama dobrih ljudi u Fedu koji samo hoće da pomognu i "kreiraju radna mesta", a osovina zla (pardon depresije), Peking-Berlin-republikanska stranka im ne da.

Kako čovek posle da ne bude populista? Kad nobelovac i profesor na Prinstonu i ugledni kolumnista uglednog lista piše ovakve idiotizme.:) Isti Krugman koji je 2002 molio javno Greenspana da spusti još kamatnu stopu jer je jedini način izlaska iz krize izazvane "dot-kom" kolapsom da se napravi "housing buble". I valjao iste gluposti o prejakom dolaru, potrebi inflacije, "zamci likvidnosti", pogubnom trgovinskom deficitu Amerike itd, sve isto kao i danas.

Zašto danas osovina zla ne da dobrom čika Benu da naštampa još 600 milijardi konfeta i izvuče time Ameriku iz krize? Jednostavan odgovor: Peking i Berlin imaju trgovinski suficit i ne žele da ga izgube, jer kao što znamo za jednu zemlju nema ničeg opasniejg od trgovinskog deficita (što se jasno vidi iz primera Amerike u poslednjih 50 godina. Nema veze što Kinezi drže trilione obveznica Trezora i ne žele da vide inflaciju u SAD). Dobro. A republikanci kao treći oslonac te zle osovine? Šta oni hoće da postignu zlikovačkim atacima na Fed? Oni se naime plaše, kaže nobelovac, da bi čika Ben mogao da uspe da stvori radna mesta i popravi konkurentost američke privrede svojom štamparskom presom, a oni to ne žele dok je demokratski predsedniku Beloj kući.

I taman kad sam hteo da trijumfalno zaključim da je čovek kompletni moron, i da je za našu stvar dobro da što više njemu sličnih pišu u Njujork Tajmsu - stiže hladan tuš. Uviđam da moram ipak revidiram stav. Čovek se, naime, u osudi Osovine zla-depresije poziva na Friedmana:

Mr. Bernanke and his colleagues seem stunned to find themselves in the cross hairs. They thought they were acting in the spirit of none other than Milton Friedman, who blamed the Fed for not acting more forcefully during the Great Depression — and who, in 1998, called on the Bank of Japan to “buy government bonds on the open market,” exactly what the Fed is now doing.

Organi

Na sajtu Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti se nalaze više nego korisni spiskovi svih državnih organa i institucija.  Ukupno ih ima 10.808 (moram da priznam da mi nije jasno zašto su tu navedene i privatne škole i fakulteti, ali nije to toliko bitno).

Najznanimljiviji mi je spisak "republičkih agencija, zavoda i drugih organizacija", na kojem se nalazi 110 institucija, mada ih realno ima 91, ovo ostalo su nacionalni saveti različitih nacionalnih manjina. Ali, i 91 je impresivan broj.

Neki od zanimljivijih institucija su Zavod za proučavanje kulturnog razvoja, zatim paralelno postojanje Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja (jel ne može vrednovanjem i unapređenjem da se bavi jedna institucija?), a apsolutni favorit mi je Kompenzacioni fond.

Klimatske promene i redistribucija

Ako je ikome više potreban ikakav dokaz da je priča o "klimatskim promenama" izmišljotina, zgodno smišljena da pokrije politiku koju socijalisti žele da primene ionako, evo šta kaže visoki zvaničnik IPCC:

Prvo, razvijene zemlje su u osnovi eksprorirale atmosferu svetskoj zajednici. Ali, moramo jasno reći da mi u stvari vršimo redistribuciju svetskog bogatstva putem klimatske politike. Moramo se osloboditi iluzije da međunarodna klimatska politika ima ikakve veze sa envajornmetalističkom politikom. To više nema nikakve veze sa ekološkom politikom, sa stvarima poput krčenja šuma ili ozonske rupe

Lepo je znati. Ali, mislim da nikog više i ne zanima, pošto je stvar mrtva u Americi, što znači da je kaput i globalno. Možda baš zato što su ljudi na vreme shvatili da stvar stoji upravo onako kako IPCC portparol kaže.

Lep primer: koliko juče, zakon kojim je trebalo da se ustanovi nova runda cap-and-trade poreza u Kanadi je oboren u Senatu, čime je Severna Amerika od danas i zvanično slobodna zona od zelenog fašizma.

Ron Paul vs MSNBC

Novinarka MSNBC u razgovoru sa Ron Paulom je užanuta kako se ti republikanci usuđuju da traže da se Fedu oduzme mandat da elininiše nezaposlenost štampanjem para.