Knjige i naša deca

Velimir Ćurguz Kazimir je imao zanimljiv post na svom blogu, čija je poenta da današnja deca manje čitaju knjige nego u njegovo vreme. I, ne samo da čitaju manje, nego i to što čitaju je nižeg kvaliteta. Post je napisan (ako ga ja dobro kapiram) više iz nekih sentimentalnih nego iz moralističkih razloga.

Naravno, rasprava se pretvorila u to kako su danas deca gora nego ikad, kako je to sve rezultat Pinka, Interneta i Holivuda, kako se male devojčice šminkaju i ulaze u pubertet ranije nego pre. Meni su ovakve priče o dečjoj seksualnosti više nego smešne iz prostog razloga - moja prababa je postala baba u 31. godini. Naime, rodila je moju babu sa nepunih 15 godina, a moja baba je rodila strica u 16. godini. I sve to pre seksualne revolucije i pojave TV-a u Srbiji.

Neki komentatori njegovog posta u književnosti vide način da se deci usade "prave vrednosti". Ja sam, sa druge strane, na književnost uvek gledao kao na zabavu i nisam čitao ono što mi je bilo dosadno, osim ako baš nisam morao. Ne znam kako je obavezna lektira uticala na druge, ali je na mene uticala tako da mi je zgadila čitanje. Trebalo je da prođu godine da bih mogao da o literaturi mislim kao o nečemu potencijalno zanimljivom, a koliko se sećam, prva obavezna knjiga u kojoj sam zaista uživao je bila "Kad su cvetale tikve".

Činjenica je da već u vreme kada sam ja išao u osnovnu školu (sredina i kraj osamdesetih) knjige nisu bile uopšte bitne. Ja se lično ne sećam da mi je u osnovnoj školi ijedan drug preporučio neku knjigu, ili da sam ja bilo kome rekao "E, ovo moraš da pročitaš!" Razmena iskustava se uglavnom svodila na kompjuterske igre, filmove i muziku, eventualno neki strip. Čini mi se da je prva knjiga koju sam nekome preporučio bila "Gospodar prstenova" ili "Autostoperski vodič kroz galaksiju", ne sećam se. Ne mislim da se tu značajno razlikujem od proseka za moju generaciju, a sve je to bilo pre Pinka.

Ja ću prvi da priznam da mi današnja deca nisu jasna. Recimo, Pokemon sam probao da gledam nekoliko puta i ništa mi nije bilo jasno. Ali, to što meni nešto nije jasno, ne znači da je to loše. I moji roditelji su mislili da je celodnevno sedenje za kompjuterom štetno. A onda je ćale kupio kompjuter mom malom bratu čim je ovaj napunio 6 godina, zato što će "mu to trebati u životu". A kad sam mu ja to objašnjavao pre 20 godina, on mi se smejao i verovatno mislio da nešto nije u redu sa mnom i da ceo svet ide dođavola.

Poenta je da su ljudi veoma spremni da osuđuju ono što ne razumeju i da su veoma spremni da kritikuju tuđ (ne)ukus. Ja verujem u to da pristojni ljudi ne treba da ulaze u to šta ko voli, odnosno ne voli da radi, u čemu uživa, a u čemu ne. A ako išta može da me izvede iz takta onda su to saveti na temu kako treba da vaspitavam svoje dete.

Država će investirati u JAT?

Država će investirati u JAT? Tako kaže ministar Dinkić:

"Ako ne bude zainteresovanih za kupovinu Jata neće se ići na snižavanje cene već na promenu strategije i restrukturiranje kompanije. Ili će Jat dobiti ozbiljnog investitora ili će država morati da odreši kesu i investira sama."

Ministre Dinkiću, država je i do sada investirala u JAT. Zato JAT ima rezultate kakve ima. Ne možete čak kriviti ni neku drugu, nesposobnu, vladu, jer ste vi bili u vladi u poslednjih osam godina. Ma ko bio u vladi, propadanje je neminovno kada komercijalnim preduzećima upravlja država. Odakle vam onda ideja da će baš sada, posle 50 godina promašaja, državne investicije postati isplative? Rezultati državnog upravljanja JAT-om su ovo: JAT ima 16 aviona i 52 predstavništva -- 3.25 predstavništva po avionu! Tako država investira.

Dajte JAT ako treba i besplatno, samo nemojte više investirati iz džepova građana.

Nikome nije jasno zašto....

Džon Mekejn je izašao u javnost sa stavom da je on protiv subvencija poljoprivrednicima, a posebno je protiv subvencija za etanol. To je, očigledno, zaprepastilo većinu analitičara i političara. Nikome nije jasno zašto je zauzeo ovakav stav, budući da je jasno da će ga to politički koštati na Srednjem Zapadu, gde se uzgaja najveći deo američkog kukuruza.

Recimo, kaže senator iz Ajove, inače republikanac: "Da li bi mogao da izgubi u Ajovi, Minesoti i Viskonsinu i da ipak bude izabran za predsednika? Da, ali mu ja ne bih savetovao da to proba da uradi." Drugi senator iz Ajove, demokrata, kaže:"Nikada mi nije bilo jasno zašto se senator Mekejn toliko trudi da govori i glasa protiv politika koje su bitne za gornji Srednji Zapad".

Profesor političkih nauka Golford kaže: "U suštini, on se vraća na standardnu republikansku priču o supply side ekonomiji", a guverner Ajove (demokrata koji je podržao Obamu) kaže: "Predsednik Bush i ja smo upravo imali veoma dobar razgovor o tome koliko je etanol kritično važan i kako je Ajova dobro pozicionirana da predvodi celu naciju. Nije mi jasno zašto Mekejn ne podržava ovu ideju. Imaće štete u Indijani, u Misuriju i Ohaju, jer to nije poruka koju bilo ko od nas želi sada da čuje."

I zašto je posle Obama "čovek promena", a McCain "čovek sistema", meni nije jasno.

Liberalna fasada

Iz nove kolumne Slobodana Antonića, vezano za komentare na miting Radikala od prošle nedelje :

"Не само да се још једном показало да се иза либералне фасаде неких наших еврореформиста често крије ауторитарно лице. Показало се да они не разумеју ни елементарна начела демократије. Они су против забрана, укидања и репресије над опозицијом само ако то чини ,„туђа” влада. Али, ако неку владу виде као „своју”, они одмах почињу да је подстичу да управо такве ствари уради. Но ни то им није довољно, већ би они врло радо видели владу како једнако приљежно чисти и медије, школе и универзитете."

U pravu je. Pozivi na zabranjivanje političkih stranaka, nevladinih organizacija i pokreta, disciplinovanje neposlušnih profesora univerziteta, akademika i novinara, nemaju ništa zajedničko sa liberalizmom. Ako je neko divljao i razbijao izloge, treba da ide u zatvor.

I to je to. Ništa manje i ništa više od toga. Nema ni zabranjivanja, ni "promene vrednosnog sistema". Jer, čim neko želi da "promeni vrednosni sistem", on u stvari želi da nametne svoj vrednosni sistem. A vrednosni sistem onoga ko želi da svoj vrednosni sistem nametne svima ostalima svakako nije liberalan, pa makar se kleo u evropske vrednosti, demokratiju i liberalizam.

Slobode govora, okupljanja, savesti i misli su garantovane čak i našim Ustavom. Zahtevi da se ove slobode smanje ili čak ukinu za one sa kojima se ne slažete nemaju veze sa liberalizmom.

Solženjicin R.I.P.

Umro je Aleksandar Solženjicin. Kada se danas analizira ko je najviše doprineo brzom slomu komunizma krajem XX veka najčešće se pominju tri osobe - Ronald Regan, Margeret Tačer i Papa Vojtila. Ja bih svakako toj listi dodao Aleksandra Solženjicina. Knjiga Arhipelag Gulag je predstavljala pravu atomsku bombu ne samo za komunistički režim u Rusiji, već jednako za levičare i simpatizere komunizma na Zapadu. Razotrkivanje razmera i bestijalnosti zločina sovjetskog sistema, unitšavanje svake distinkcije na idealističke početke Lenjina i Trockog i Staljinova "izopačenja" predstavljali su možda najsnažniju moralnu i intelektualnu delegitimaciju komunizma u njegovoj istoriji. Iako je bilo više autora koji su još pre II svetskog rata iz vlastitog logoraškog isustva opisali užase ruskog komunizma, poput Hrvata Ante Cilige ili Borisa Suvarina, niko pre Solženjicina nije uspeo da naiđe na tako široku recepciju na Zapadu, možda zbog snage fascinacije kolektivizmom u vreme kada su Ciliga i Suvarin pisali (1930-ih). Solženjicin - robijaš iz Gulaga, koji je to iskustvo opisao iz prve ruke, stavio je tačku na pretenziju komunizma na univerzalnost i "progresivnost". Posle Arhipelega, komunizam je bio samo totalitarni zločinački režim. Rezervati vernika na Zapadu postajali su sve manji i izolovaniji.

Ipak, Solženjicin je u prvom trenutku primljen sa otvorenim neprijateljstvom od strane zapadne Inteligentsie. Njegov čuveni govor na Harvardu 1978 godine potpuno je šokirao američki "liberalni establišment". Optužujući Zapad ne samo za dekadenciju, mlakost i duhovnu lenjost (Solženjicin inače nije bio ni liberal ni konzervativac u američkom smislu, niti je išta razumeo do ekonomije, već neka vrsta religiozno orijentisanog monarhiste), otišao je toliko daleko da je opravdavao rat u Vijetnamu, i osuđivao američke "pacifiste" i "antiratni" pokret zbog stradanja i genocida koji su izazvali u jugoističnoj Aziji, izdajom i prepuštanjem svojih saveznika u Vijetnamu komunistima. Čovek iz Gulaga je očigledno mnogo bolje znao šta je komunizam od razmažene levičarske inteligencije sa Istočne obale.

Poslednjih godina života Solženjicin je doživeo, barem po mom mišljenju izuzetan moralni pad, dodvoravanjem autokrati Vladimiru Putinu, bivšem KGB aparatčiku i čoveku koji propast Sovjetskog Saveza smatra "najvećom geopolitičkom greškom XX veka", i koji nikad nije osudio komunizam i njegove zločine, uključujući i one nad Solženjicinom i sličnima. Čoveku koji je neka vrsta oličenja sistema u kome je Solženjicin, zajedno sa milionima drugih patio. No niko nije savršen. Počivaj u miru, Aleksandre Solženjicin.

Boudreaux o zdravstvenom osiguranju

Moj omiljeni ekonomista Donald Boudreaux ima genijalnu ideju kako da poveže libertarijanizam sa multikulturalizmom.

Da neko ne pomisli

MMF, tržišni fundamentalista, je još jednom, kao i prošle godine, opomenuo Japan da podigne poreze. Dosledno.

Balon?

Investitori pišu da je ulaganje u nekretnine siguran dobitak. Možda su u pravu, ali čudi me da niko i ne pomišlja na mogućnost precenjene vrednosti nekretnina u Beogradu. I to posebno sada kada se ispostavilo da su cene nekretnina u Americi, Irskoj, Španiji i drugim zemljama Evrope bile prenaduvane. Balon niko ne može da predvidi, ali pomislili bi da su ova iskustva podsetila da cene nekretnina ne moraju da rastu u nedogled.

Glavni razlog za visoke cene stanova je ograničenje ponude od strane Direkcije za građevinsko zemljište, dok je na strani tražnje rast cena je bio stimulisan jeftinim stambenim kreditima, subvencionisanim od države. Tržište zato nije potpuno slobodno nego dosta zavisi od ponašanja države i posebno gradskih vlasti, ali za početak primetno je da su cene u Beogradu već prestigle cene drugih evropskih prestonica. Takođe, postoji i velika disproprcija između renti i cena nekretnina. Cene su rasle mnogo brže od renti, a jedan mogući razlog za to je da su cene špekulativne, odnosno formirane ne na realnim faktorima nego na očekivanju njihovog daljeg rasta. Pa se iz straha (ili u nadi) daljeg rasta ne pita za cenu.

Zanimljivo je da posle ovolikog rasta niko i ne pominje mogućnost da je u pitanju balon. U berzu se sumnjalo mnogo pre nego što je počela da stagnira ili pada, a od nekretnina se zbog nečega očekuje da beskonačno rastu.

Minimalna zarada

Biznis piše o povećanju minimalne zarade u Americi:

Minimalna zarada u najbogatijoj zemlji sveta upravo je porasla za 12 odsto, što izgleda kao priličan napredak za one sa dna ekonomske lestvice.

Nažalost, regulisanje minimalne zarade ne predstavlja napredak za one sa dna ekonomske lestvice, nego samo za one koji su malo iznad dna lestvice i koji već imaju sigurni posao. Na dnu ekonomske lestvice su oni koji bi na slobodnom tržištu primali zaradu koja je ispod državno određene minimalne, a koji kad se uvede obavezna minimalna zarada najverovatnije gube posao.

Kada država administrativnom merom poveća minimalnu zaradu, dešava se isto kao i kada se silom odredi minimum bilo koje druge cene - ostanu viškovi koje niko neće kupi. Deo radnika čija tržišna vrednost je ispod minimalne plate ostane nezaposlen, jer niko nema interesa da ih zaposli po višoj ceni. A pošto to formira dodatnu armiju nezaposlenih i spremnih da uskoče na posao, onda oni koji već imaju posao ali su relativno nisko u hijerarhiji i blizu minimalne zarade, moraju da rade malo više da ne bi bili otpušteni.

Ukupni efekat je da oni koji su na dnu ekonomske lestvice ili ostanu nezaposleni ili postanu nezaposleni ili budu primorani da strahuju za posao koji imaju. Bez obzira da li iza povećanja obavezne minimalne plate stoje najbolje namere, efekti su najgori upravo po one kojima država navodno hoće da pomogne.

Pristalicama minimalne plate tako možemo pripisati neznanje, ali se nadati da sve to ipak rade iz dobrih namera. Ali ova stvar nije toliko komplikovana da svako ko joj posveti par minuta ne bi mogao razumeti. Dovoljno je uporediti stope nezaposlenosti u Evropi sa minimalnim platama i preregulisanim tržištem radne snage i Americi gde je uprkos ovom povećanju minimalna plata još uvek relativno niska i tržište radne snage slobodnije. Pre će biti da su političari svesni šta ova mera postiže, ali im je važnija organizovana podrška sindikata nego interes siromašnih radnika koji ionako ne razumeju krajnji efekat minimalne plate. Uostalom, Sidney Webb, jedan od viđenijih engleskih fabijanaca s početka 20. veka i kolega lorda Kejnza iz Bloomsburry grupe je pisao o minimalnoj plati kao instrumentu genetskog pročišćavanja stanovništva, u doba kad je eugenika bila popularna među progresivistima, i savršeno dobro je razumeo efekte: sa regulisanom minimalnom platom najmanje sposobni radnici će biti sistematski potiskivani sa tržišta radne snage, što će se onda odraziti na stopu reprodukcije i tako polako jačati genetski materijal stanovništva. Tako je glasio jedan od prvih argumenata za minimalnu platu, jednog od intelektualnih predaka današnjih socijaldemokrata. Bar je ekonomiju dobro razumeo.

Bez obzira na proklamovane namere današnjih zagovornika minimalne plate, efekti su isti. Ako im oprostimo neznanje, moramo ih optužiti za nemar prema najsiromašnijima i smišljeno povećanje nezaposlenosti među najmanje obrazovanim radnicima. Neka biraju između ta dva - ali zakon ponude i tražnje ne mogu dekretom ukinuti.

Privatizacija

Mi ćemo ostati upamćeni kao zemlja koja je najduže na svetu sprovodila privatizaciju. Prva privatizacija je počela 1988. godine, a evo još nije gotova.

I mnogo drugih dobrih poenti o javnim preduzećima i privatizaciji Milana R. Kovačevića.

Poštanska kočija

Nedavno sam ponovo gledao jedan od klasika vesterna, John Fordovu "Poštansku kočiju" (Stagecoach), iz 1939 godine.

Obično se film "Tačno u podne" sa Gari Kuperom u glavnoj ulozi smatra klasičnim "levičarskim" ostvarenjem, zapravo nekom vrstom implicitne kritike makartizma u Americi (dok je recimo "Rio Bravo" sa Džon Vejnom klasični "desničarski" odgovor na "Tačno u podne").

Međutim, pri gledanju "Poštanske kočije" shvatate da je taj film zapravo manifest progrestičke ideologije u Americi; on je toliko doktrinaran i ideološki da ponekad liči na dečju slikovnicu. Radnja je ukratko sledeća: poštanska kočija ide za grad Lordsburg, preko teritorije pobunjenih Apača, prevozeći raznoliku "galeriju tipova" američkog divljeg Zapada, a zapravo američkog društva. Način na koji su ti likovi formirani otkriva John Forda, nepogrešivog levičarskog doktrinara koji svojim filmom želi da pošalje prevashodno jednu političku poruku (iako će u jednoj prilici ironično reći da on poruke šalje poštom, a ne putem filmova, i što su ga uprkos deklarisanom progresizmu, kasnijih godina često sumnjičili da je pod uticajem John Waynea i Jamesa Stewarta s kojima se družio i snimao filmove i sam pomalo "skrenuo udesno").

Likovi u ovom filmu su skoro matematički precizno podeljeni u dve grupe - izrazite pozitivce i izrazite negativce. Logika karakterizacije svih likova je vrlo jednostavna - oni koji pripadaju "establišmentu", "višim klasama drustva" i tradicionalnoj Americi su negativci i čak zlikovci, a pripadnici marginalnih grupa ili onih koje društvo kriminalizuje, su izraziti pozitivci, esencija dobrote i ljudskosti. Zapravo jedini pravi pozitivci u filmu su kurva, doktor-pijanac i bivši robijaš koji hoće da se osveti ubicama oca i brata. Jedini neutralni lik, gospođa Malori koja je ćerka južnjačkog generala je zapravo samo oruđe putem koga će ovi politički pozitivci da još zornije demonstriraju svoju neviđenu humanost i dobrotu. Ta gospođa koja putuje kočijom da bi se pridružila mužu i koja učestvuje u velikom broju dijaloga zapravo je potpuno nevažna. Ona je reditelju potrebna samo da tokom puta rodi dete što će doktoru i kurvi omogućiti da se istaknu svojom brigom za nju ali i dete, a razbojniku da shvati da briga bivše kurve za dete dokazuje da je ona prava žena za njega. Gospođa Malori niti ima ikakav karakter, niti saznajemo šta se s njom i njenim mužem na kraju zbiva - ona je tu samo da bi mogla da promeni mišljenje o problematičnim likovima koje Ford želi da glorifikuje i time tu glorifikaciju dodatno potcrta i ojača. Ringo Kid, razbojnik, koga glumi Džon Vejn kompletira trijadu pozitivaca sa dna socijalne lestvice: Da ne znate iz konteksta da je Ringo ubica i razbojnik upravo izašao iz zatvora pomislili biste da je srednjovekovni vitez. Ne zna se da li je više nadahnut plemenitošću ili pravdoljubljem. Kao što se za Dalas, kurvu iz nekog bordela, ne zna da li je humanija prema ljudima uopšte ili tankoćutnija i istančanija u odnosima s muškarcima. Da ne znate prvi deo priče pomislili biste da je Mihailovićeva Petrija i Sena iz "Oca na službenom putu" istovremeno! Naravno, pogađate da se ovo dvoje simbola progresivne Amerike zaljubljuju i da se njihova priča lepo završava (pošto plemeniti razbojnik prethodno pobije zlikovce u Lordsburgu, a šerif, kao i svaki progresivni šerif, progleda mu kroz prste iz razloga višeg interesa (kreativnog tumačenja living Constitution danas bi rekli Fordovi istomišljenici), i pusti ga da pobegne sa svojm nevestom.

Naravno, nećete mnogo lutati ni u identifikovanju glavnih negativcaca - to su biznismen (bankar) i Južnjak, kockar i revolveraš, koji se u ratu borio u puku oca gospođe Malori. Bankar beži u Lordsburg, na kraju saznajemo, zbog optužbi za proneveru (i biva uhvaćen, a i kako bi). Inače, on je američki patriota (ponosan je na momke u konjici koji prate kočiju) i zagovornik minimalne vlade. U raspravama u samoj kočiji ogorčen je na federalnu birokratiju, visoke poreze i veliku regulaciju biznisa ("oni misle da ja ne umem da vodim svoje knjige"). Misli da političari umesto da štite biznis mešaju se u njega, i zagovara da biznismen dođe na čelo vlade. Dakle, lik sa takvim političkim ubeđenjima predstavljen je kao matori, antipatični, bezosećajni debeljko, lopov, prevarant, bigot, nesposoban za minimalno milosrđe i empatiju. Jednom rečju, zagovornik laissez-faire iz marksističkih bukvara. Drugi arhinegativac je južnjački aristokrata i separatista koji je postao kockar i revolveraš posle Građanskog rata. Za razliku od humanog i osećajnog doktora Buna, koga je iskustvo rata na strani Severa psihički uništilo te je postao akoholičar, ali nije uništilo njegovu toplu ljudsku, ali i progresivnu suštinu (još uvek mu oči zasijaju kao se pomene Linkoln), Hitklif (južnjak) je ubica s leđa (a ne plemenit i uzvišen ubica kao Ringo), što jasno metaforički pokazuje suštinu južnjačke pobune.

Jednom je Mirko Kovač napisao da prezire filmaše jer smatra da su ogromna većina njih glupaci, tročetvrtinske glave i polupismeni ljudi koji zaziru od literature i filozofije. John Ford je jedan od najboljih režisera svih vremena koji je uticao na generacije. Ipak, njegove političke konstrukcije i poruke su toliko smešne, predvidive, nemaštovite, providne i glupo-tendenciozne, da skoro poverujem u tu kovačevsku mudrost...

Oni sa bržim internetom film mogu skinuti ovde besplatno. Mogu se naći i srpski i engleski titlovi na internetu lako. Uživajte.

Globalni rizici

Lepo je kada neku zanimljivu knjigu uređuje naš čovek. Tako je Milan Ćirković (koji radi u beogradskoj opservatoriji, a ima i blog na B92) jedan od urednika zbornika "Globalni katastrofalni rizici". Knjiga predstavlja skup eseja o velikom broju rizika sa kojima se čovečanstvo suočava, od prirodnih katastrofa, poput globalnog zagrevanja ili erupcija supervulkana, do globalne totalitarne vlade.

Knjiga samo što je izašla i meni lično deluje veoma zanimljivo (uvod možete pročitati ovde). Milan Ćirković takođe deluje kao zanimljiv lik, što govori i moto koji mu stoji na sajtu: "Najveći je uspeh zamagliti liniju između posla i igre." Koliko vidim, Milanu to uspeva.

Jedan od često pominjanih ekonomista na ovom blogu, Bryan Caplan, je autor poglavlja o mogućnosti formiranja globalne totalitarne vlade. Na temu odnosa globalne vlade i globalnih rizika, Caplan kaže (a ceo tekst je sjajan):

"Jedna od najvećih lekcija u istoriji totalitarizma je da su umerenost i tromost u delovanju veoma potcenjeni. Malo problema na kraju ispadne toliko nepodnošljivo kao što se činilo u početku, a i mnoga rešenja su često bila lošija od samog problema. Na primer, države koje nisu ništa radile u borbi protiv siromaštva tokom 20. veka su često postajale bogate kroz postepeni ekonomski rast. Sa druge strane, države koje su vojevale totalni rat protiv siromaštva najčešće su, ne samo ugušile ekonomski rast, već i gladovale.

Imajući to na umu, jedan posebno zastrašujući scenario je da preterani kataklizmički strahovi postanu opravdanje za uvođenje svetske vlasti, trasirajući put za neanticipiranu globalnu katastrofu: totalitarizam. Oni koji pozivaju sve zemlje sveta da se ujedine protiv neke opasnosti treba ozbiljno da razmotre mogućnost da je samo ujedinjavanje država zbog rešavanja problema veća opasnost nego sam problem."

Liberalni socijalisti

Press prenosi izjavu Mila Đukanovića, vezano za mogući pad Vlade Crne Gore:

On je kazao da SDP preterano insistira na državnom vlasništvu a da sa druge strane DPS smatra da je manje važno da li je nesto u privatnom ili državnom vlasništvu već da je važno da li će dovesti do ekonomskog blagostanja.

Govoreći o Predlogu zakona o koncesijama koji sinoć skupština nije usvojila jer mu se usprotivila SDP zbog dužine vremena na koju se daju koncesije, Đukanović je kazao da je taj predlog "originalan" i da kao takav ne postoji u svetu ali da mu je cilj da "liberalizmom" privuče strane investitore.

Mislim da je stvarno krajnje vreme da Đukanovićeva stranka prestane da se zove Demokratska partija socijalista. Na svu sreću, tu od socijalizma nije ostalo ništa, a može samo da zbuni nekoga.

Za to vreme, naši socijalisti igraju basket.

Nelojalna konkurencija

Piše Press:

Predstavnici Crvene zvezde Božidar Maljković i Slobodan Vučićević otišli su posle razgovora sa Čovićem u Vladu Srbije, gde su sa čelnicima Partizana Predragom Danilovićem i Duškom Vujoševićem održali sastanak sa ministarkom sporta Snežanom Samardžić-Marković. Na sastanku je dogovoreno da Ministarstvo finansijski pomogne najtrofejnije srpske košarkaške klubove sa po 20 miliona dinara (250.000 evra) pred početak nove sezone.

Da ne ulazim u to koliko su ovakve stvari loše, ali zamislite kako se osećaju navijači Hemofarma, FMP-a ili Vojvodine, kada znaju da se pare koje su kroz poreze njima uzete idu za finansiranje sportskih rivala. To je nelojalna konkurencija - kad država pomaže samo nekima.

Šta bi sa inflacijom?

Julska inflacija je bila 0.1%. To odgovara godišnjoj inflaciji od oko 1.5% -- manjoj od evropske.

Šta je onda bilo sa pričama o nemogućnosti zaustavljanja inflacije zbog visoke javne potrošnje ili o vezanim rukama NBS zbog tražnje iz inostranstva? Javna potrošnja se u julu ili prethodnih meseci nije smanjila, a priliv deviza je zbog letnje sezone još i veći nego ranije. Otkud onda skoro nulta inflacija?

Ovo je prva potvrda da je bilo u pitanju nešto drugo, a mislim da će slične cifre narednih meseci to dalje potvrđivati. Ovde i ovde su prethodni postovi na temu koji su pratili tačne brojeve. Ukratko, monetarna politika NBS tokom prethodne dve godine, suprotno opštem mišljenju, nije bila restriktivna nego ekspanzivna. Iako je referentna kamatna stopa bila visoka, realna referntna kamatna stopa je bila niska ili negativna. U skladu sa tim je novčana masa merena agregatima M2 i M3 rasla po visokim stopama. To je uzrokovalo rast cena.

Tek od početka 2008. i posebno u martu je subsekventnim povećanjima referentne kamatne stope, monetarna politika postala restriktivna. I kao što smo tada predvideli, inflacija se sada smanjuje. Referentna kamatna stopa je od 9.5% postepeno povećana na 15,75%, i to je glavni razlog eliminisanja inflacije. Posledično, ako se pogleda kretanje M2 i M3, vidi se da od početka godine M3 raste dosta sporije nego ranije, a M2 se čak i smanjuje.

Restriktivna monetarna politika je brzo rezultirala smanjenjem inflacije. Treba li ponoviti da je inflacija svuda i uvek monetarni fenomen?

Dajte nešto konkretno

Jasno je bilo da se zahtevi novinara za posebnim tretmanom i zaštitom neće završiti samo zahtevom za službenim statusom. Službeni status se ipak ne maže na hleb.

Zato predsednik Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine traži beneficirani radni staž za novinare, odnosno traži da im se godina rada računa kao dve. Dakle, da odu u penziju sa 45 godina.

Citat: "Ako se nadležni već toliko hvale svojom brigom za novinare i našu profesiju, neka sada pokažu i konkretnu naklonost kroz konkretnu pomoć."

Da sam novinar, bilo bi me sramota.

Obavezno osiguranje

Andrej Kocič, predsednik uprave grupe Triglav, osiguravajuće kompanije, se žali na konkurenciju u Srbiji. Izgleda da mu smeta što neko nudi jeftinije osiguranje automobila: "Važno je da nema dampinga, da se ne ide ispod cene koja je dugoročno neizdrživa." Naravno poziva državu u pomoć. Traži bolju kontrolu od strane NBS - izgleda da je uvek neko drugi kriv. Pored toga mu smeta što ne postoji obavezno osiguranje imovine, ali taj se zakon bar očekuje uskoro. Super.

Šta se desilo sa individualnom odgovornošću? Evo kako je jedan farmer sa američkog srednjeg zapada prokomentarisao poplavu koja mu je uništila imovinu: We’ve always lived our life that we’re responsible for our own choices, our own destiny. And we chose not to carry the flood insurance. That was our responsibility. …[O]f course, we are going to need help, but do I expect it? No. We’ll start over. That’s all I know right now.

Austrijska škola i mejnstrim

Branko Milanović na primeru izbora između rada i slobodnog vremena opisuje suštinu neoklasične ekonomije:

"Економска теорија даје одговор на то који је оптимални избор: докле год добитак од рецимо више новца који зарађујемо на уштрб мање слободног времена претеже, треба да наставимо са радом. Али, у тачки где је новчани добитак од додатног рада једнак губитку задовољства услед мање слободног времена, треба да престанемо са радом. То је та оптимална, равнотежна, тачка."

Ključna razlika sa austrijskom školom je u reči "treba". Milanović je u pasosu opisao kako razmišlja neoklasična ekonomija ili ekonomski mejnstrim. Ekonomija nam, po ovom gledištu, daje odgovor koji je optimalan izbor. Na osnovu teorije, mi navodno znamo šta treba da uradimo da bi ostvarili najbolji rezultat.

Ali da li nam zaista treba ekonomska nauka da bi znali odgovor kad treba da prestanemo sa radom? Ili kako da napravimo neki drugi izbor. Da li stvarno, bez ekonomske teorije koja nam kaže šta je optimalna tačka, mi sami ne bi mogli da zaključimo šta da uradimo? Ustvari, da li ekonomska nauka uopšte može bilo šta da nam kaže o našim izborima? Ona nam kaže da na margini treba izjednačiti troškove i koristi, ali kako znamo te troškove i koristi?

Zato austrijska škola posmatra stvari potpuno obratno: činjenica da smo u nekom trenutku odlučili da prestanemo sa radom govori da je taj trenutak optimalna tačka. Ne govori ekonomija nama, nego mi govorimo ekonomiji. Mi svoj izbor pravimo iz subjektivnih, ko zna kakvih razloga. A činjenica da smo nešto izabrali, govori da je taj izbor za nas (bio) optimalan.

Optimalna tačka je teorijski ista u oba slučaja, i u neoklasičnoj i u austrijskoj varijanti -- tamo gde se naši granični troškovi izjednačavaju sa graničnim koristima. Ali uzročnost je drugačija. Neoklasičari podrazumevaju da nauka nekako spolja utvrđuje šta je optimalan izbor, pa nas onda o tome informiše. Austrijanci kažu suprotno. Samo činjenica da smo izvršili nekakav izbor može dati informaciju da je izbor bio optimalan. A troškove i koristi, koji su uvek strogo subjektivni, smo nekako već izmerili sami.

Ovo možda izgleda kao obična sholastička zavrzlama, ali praktične posledice su ogromne. Najpoznatija i najveća je debata o mogućnosti funkcionisanja socijalizma, koju su Mises i Hayek vodili sa neoklasičarima od 1920-ih do 1940-ih. Debata je istovremeno definisala ovu razliku koja prethodno nije bila tako jasna, označila raskid dve škole, i nažalost potisikivanje austrijske u drugi plan. Neoklasičari su, uglavnom, tvrdili da socijalizam može funkcionisati, i to tako što će centralni planeri proceniti granične troškove i koristi, i onda na osnovu njih izračunati potrebni nivo proizvodnje svakog artikla. Hayekov austrijski pogled je bio da stvar kao što su granični troškovi i granične koristi ne postoje nezavisno od aktera koji ih snose. Ne odlučuje firma ili pojedinac da nešto kupi ili proda na osnovu toga što je izmerio troškove i koristi, nego obrnuto -- samo na osnovu toga što je kupio ili prodao mi možemo reći da je njegova korist veća od troška. Iako najveći broj ekonomista nije prihvatio, a neoklasična ekonomija očigledno ni dalje ne razume ili ne prihvata ovaj argument u potpunosti, vreme je pokazalo ko je bio u pravu. Socijalizam nije bio samo neefikasan, nego je od početka patio od hroničnih viškova i nestašica. Što je pokazalo da centralni planeri nisu mogli imati ni blagu predstavu o tome šta, kome, koliko i o kojoj ceni treba.

Milanovićev tekst je o nečem sasvim drugom, ali ova početna definicija me je podsetila kako austrijanci drugačije gledaju na stvari i kako male razlike u osnovnim konceptima vode do velikih razlika u zaključcima.

That's all folks!

Cekić i Vasić su smenjeni sa čela Radiodifuzne agencije odakle su godinama maltretirali medije i građane Srbije. O incidentu zbog kojeg su smenjeni smo već pisali početkom jula. Ispravna odluka. Sledeći korak bi trebalo da bude ukidanje ovlašćenja RRA koja im dozvoljavaju da praktično vode uređivačku politiku svih medija u Srbiji. Naravno, privatizovanje RTS bi bilo posebno korisno.

Šta treba da brine ekonomiste

Pre više godina smo Slaviša i ja vodili jednu polemiku na Katalaksiji o Ronaldu Kouzu i njegovoj znamenitoj teoremi. (ovde, ovde, ovde i ovde)

Jedna od stvari koje je Slaviša tu pomenuo je dvojnost između "ekonomske" i "vrednosne" kritike Kjoto protokola - može se ukazivati na ekonomske štete od tog Protokola, negativne efekte na ekonomski rast, neefektivnost u smislu uticaja na klimu itd, ali s druge strane i na moralni ili vrednosni status promena koje takve politike nameću, pri čemu je on prevashodno insistirao na ovom tehničkom apsektu. To je tzv. cost-benefit analiza koja je poznata u ekonomskoj teoriji (naravno, povod za tu njegovu generalizaciju je bio spor oko cost-benefit analize kao metoda odlučivanja u slučaju sporova o vlasničkim prava u kontekstu Kouzove teoreme). Moja bojazan je bila opštijeg karaktera - iako sam se slagao i sad se slažem da je ekonomska i ekološka štetnost Kjoto prorokola vrlo važna stvar, na duži rok nije presudno da li bi Kjoto protokol imao negativne efekte po svetsku ekonomiju, a bez vidljivih pozitivnih efekata po klimu (što je danas opšteprihvaćena stvar), već kakav tip institucionalnih i političkih promena zahteva njegova primena; uvođenje jedne vrste centralnog planiranja, arbitrarna procena kolike treba da budu emisije CO2, što podrazumeva promenu tipa društva u kome živimo. Na stranu ogromna korupcija i rent-seeking koji bujaju u trouglu vlada-industrijski lobiji-NGOi, vladi se daju ingerencije da kontroliše i reguliše potrošnju energije i time zapravo ekonomski sistem polako prevodi iz tržišne privrede u režim kontrolisane, planske privrede. Pri svemu tome Kjoto protokol je uzet samo kao cinični izgovor za formiranje globalne nadnacionalne vladavine. Francuski predednik Žak Širak je rekao kako je "Kjoto protokol samo prvi korak kao uspostavi globalne vladavine i da ga treba primeniti i ako ne postoji naučna osnova za njega". Sadašnji britanski ministar inostranih poslova Dejvid Miliband rekao je da "klimatske promene pružaju novi osnov za širenje EU, i da je odnos između EU i klimatskih promena odnos između agenta koji traga za idealom za koji će se boriti i ideala koji čeka nekog da ga sprovede u delo". Jasno je da političarima i birokratima Kjoto protokol i takozvane klimatske promene služe samo kao alibi za ono što oni inače žele da urade iz drugih razloga: da uvedu svetsku vladu, globalnu regulaciju ekonomije ili dalji proces centralizacije EU (ili najčešće sve te stvari zajedno kao deo jedinstvenog projekta).

Međutim, nisu samo promene političko-ekonomskog sistema nužna posledica ambicije da se kontroliše emisija CO2. "Promene u načinu života" su jedna od stvari koje takođe postaju stvarnost, i to ne kao privatna kampanja neke grupe već kao državna politika. IPCC u svom poslednjem izveštaju promenu životnog stila u pravcu manje potrošnje energije smatra jednim od načina izlaska na kraj sa klimatskim promenama, a skoro sve ekološke organizacije ultimativno zahtevaju siromaštvo i skromnost kao uslov "spasenja planete".

Kad pogledate ove dalekosežne socijalne i političke promene koje se nameću pod izgovorom borbe s klimatskim promenama, a zapravo iz razloga koji su mnogo stariji - mržnje prema kapitalizmu i slobodnom tržištu i želje da se oni zamene državnom kontrolom naših života - postaje jasno i da ekonomska cost-benefit analiza ima vrlo ogranično dejstvo u oblikovanju javne politike. Nije reč o borbi sa ekonomsko prosvećivanje masa i donosilaca odluka, već o borbi sa opasnim i destruktivnim idejama koje se promovišu pod krinkom humanizma i spasavanja planete. A to je mnogo teža i neizvesnija borba. Ekonomija kao nauka sve više gravitira ka političkoj, pravnoj pa i filozofskoj analizi društva, posebno ona koja se bavi analizom funkcuionisanja tržišta - realni svet a ne cost-benefit matematički modeli pružaju najbolje objašnjenje zašto kapitalistički sistem funkcioniše,a li i opasnost po taj sistem ne potiče usled nerazumevanja detalja tehničkih argumenata u prilog tržištu, već iz atavističkog moralnog protesta proiv individualizma. To su najboji ekonomisti poput Hajeka, Bjukenena ili Pejovića odavno shvatili.

Seoska idila

Politika je ponovo otvorila temu o napuštanju sela -- jednoj od stvari za koje se novinari i država tradicionalno slažu da je veliki problem. Nije mi jasno zašto, jer mislim da je proces napuštanja neperspektivnih sela odlična stvar. Evo starog posta o tome da smanjenje seoskog stanovništva nema nikakve veze sa razvojom poljoprivrede. Uzročnost je čak suprotna. Poljoprivreda napreduje uvođenjem nove tehnologije, a ne povećanjem broja radnih sati na suncu.

Ova zabrinutost za srpsko selo mi liči na zabrinutost antiglobalista što se afrička plemena ili južnoamerički starosedeoci odriču tradicionalne nošnje, hrane i običaja i dozvoljavaju da ih zapadna kultura "iskvari". Ali ovim ciničnim posmatračima je ustvari najvažnije sopstveno uživanje u posmatranju primitivnh kultura, dok im ne pada na pamet da ti ljudi prihvataju delove zapadne civilizacije upravo zato što im to poboljšava kvalitet života. Od medicine, preko tehnologije, uključivanja u svetsku podelu rada, do mobilnih telefona i koka-kole.

Slično je i sa selom. Ljudi napuštaju nerazvijena područja i odlaze u veća i razvijenija ako hoće da se bave poljoprivredom, ili u gradove ako hoće da se bave nečim drugim. Tako planinska sela nestaju, jer i treba da nestanu. To je proces kreativne destrikcije. Gradovi na drugoj strani rastu. Ali država, uključujući SANU i Ministarstvo za rad i socijalnu politiku misli da je to problem i sada je u akciji sprečavanja ovog prirodnog, korisnog i neminovnog procesa. Ministarstvo je u akciji subvencionisanja ljudi da, protivno svojoj volji i dugoročnim interesima svoje dece, nastave da žive u planinskim selima.

Naši novinari

Blic - "gorivo treba da pojeftini oko 4%"
B92 - "Ministarstvo energetike predlaže korekciju cena naftnih derivata, čime bi gorivo trebalo da pojeftini za oko 4 odsto"
Novosti - "Gorivo u Srbiji trebalo bi da pojeftini za oko četiri odsto"

Zaista predloženo pojeftinjenje iznosi oko 2.5% za benzin i oko 3% za različite dizele. Prvo pitanje je - otkud im 4%? Drugo pitanje je - kako su svi napravili baš istu grešku u proračunu?

Odgovor je verovatno da je neko iz Vlade rekao da će gorivo da pojeftini 4%, a novinari su to preneli ne razmišljajući - "Ako gorivo pojeftini za manje od 3 dinara, a cena je negde oko 100 dinara, kako to može da bude 4%?".

Tehnički uslovi za prisluškivanje

Digla se prilična frka oko novih "Tehničkih uslova" koje je doneo RATEL, a kojima se, između ostalog, nalaže internet provajderima da omoguće državnim organima monitoring internet saobraćaja, presretanje elektronske pošte sa atačmentima, čak i presretanje VOIP saobraćaja.

O aspektu zaštite privatnosti, piše Tibor Jona. Tu moram nešto da prokomentarišem - ne treba kriviti RATEL. Svi bitni elementi ovih Uslova se nalaze u Zakonu o telekomunikacijama (član 55.), kojim je zaista predviđeno da internet provajderi, o svom trošku, moraju da obezbede uslove državnim organima za "monitoring saobraćaja". Kao i mnogo puta do sada, Zakon je retko ko čitao, a ljudi se bune tek kada zakon počne da se primenjuje. A zakon je, podsećanja radi, donet još 24. aprila 2003. godine.

Pitanje je da li je RATEL mogao da, u skladu sa ovim zakonom, drugačije formuliše same Uslove. Meni se čini da nije. Tiboru i mnogim ljudima smeta to što će BIA moći da kada god hoće "prisluškuje Internet" i da te informacije prodaje. Toga je i mene naravno strah, ali ja mislim da RATEL nije ni mogao da svojim Uslovima definiše pod kojim uslovima će BIA da vrši prisluškivanje. Time RATEL prosto ne može da se bavi.

Dobro, koga onda kriviti? Ne znam, možda onoga ko je tada, kao nadležni ministar za telekomunikacije, koordinirao rad na izradi Zakona o telekomunikacijama.

PS. Da li možete da poverujete da i dalje postoji sajt Saveznog ministarstva za telekomunikacije, koje je ukinuto pre više od 5 godina?

Nacionalizacija

Miša Brkić ima lep tekst o nacionalizaciji imovine preduzeća iz bivših republika SFRJ. Cela priča je prošla prilično nezapaženo ili je bar ja nisam ispratio. Da li neko zna više detalja?

Berlin

Gledajući Obamu u Berlinu setio sam se po meni najdirljivijih političkih rečenica svih vremena. Reganovih: "Gospodine Gorbačov, otvorite ovu kapiju. Gospodine Gorbačov, srušite ovaj zid!"

(Skoro da podseća na Milojka Panitća sa "Gospodine Galer, imate li časovnik?")

Ako ih neko slučajno nije video, ovde je snimak. Naježim se svaki put.

Fašizam u LA

Postaje sve teže osporiti fenomenalna ekonomska dostignuća kapitalizma - pogledajte samo prethodni post o pojeftinjenju kompjutera za 90% u proteklih 10 godina. Ko nam je to omogućio? Postoji neka inicijativa "lap-top za svako dete", koja je deo lobija za međunarodnu pomoć. Ali pre nego što oni stignu da urade bilo šta, kapitalizam će se, ako pojeftinjenje nastavi sličnim tempom, sam pobrinuti za to. Kao što Šumpeter kaže, nije dostignuće kapitalizma što može da napravi više svilenih čarapa za kraljicu Viktoriju; nego što je uspeo da svilene čarape napravi dostupnim i običnim fabričkim radnicama. Tako je danas sa tehnologijom, a sutra će biti sa nekim drugim luksuzom.

Ali kako je sve teže ekonomski kritikovati sistem slobode pojedinca, neprijatelji slobode, elitisti i planeri se koncentrišu na druge aspekte. Sloboda je sve više ugrožena sa druge strane. Dve najveće pretnje dolaze od klimatskih aktivista i od paternalista zabrinutih za zdrav život. Paternalisti su sa lakoćom, uz opšti aplauz, pobedili u borbi protiv pušača (pušenje je u Americi i većem delu Evrope zabranjeno i u privatnim barovima i restoranima, ne samo javnim mestima), a sada prelaze i na druge oblasti. Grad New York je pre nekoliko meseci zabranio posebnu vrstu masti, trans-fat, koja se koristi za pomfrit i druge stvari. Obrazloženje je bilo da su ove masti jako loše po srce i da se uz neveliku razliku u ukusu mogu koristiti zdravije alternative. To je nekako prošlo. Sada je cela država Kalifornija, 35 miliona ljudi, zabranila upotrebu istih trans-fat masti. A grad Los Angeles je juče ni manje ni više nego zabranio otvaranje lanaca brze hrane na većem delu svoje teritorije. Evo vesti.

Nemojte se zavaravati da je uprava grada zabranila McDonaldsu bilo šta. Restorani samo odgovaraju na tražnju. Grad ustvari zabranjuje svojim ljudima da se hrane kako hoće. I ovog puta nije reč o srčanim bolestima direktno kao u slučaju trans-fat, nego prosto o nameri da se smanji gojaznost stanovništva. Direktivom odozgo.

Nadam se da će stvar na kraju doći do Vrhovnog suda Kalifornije ili SAD, koji će ovakvu zabranu smatrati neustavnom. To je jedina nada. U suprotnom možemo, kao i sa pušenjem, očekivati širenje ovog trenda iz Kalifornije dalje na istok, sve do Evrope i novih članica EU. Koliko znam, pušenje na privatnim mestima je zabranjeno u Italiji i od nedavno Francuskoj, dok se Austrija još uvek odupire. Ako se ovako nastavi, za deset godina lap-top će koštati dvadesetak evra, ali će se Big Mac valjati na crno.

Deflacija

Danas je popularno govoriti o povećanju cena. Ali ne rastu sve cene. Neke i padaju. Značajno. Imajući u vidu da je inflacija u Americi za prethodnih deset godina porasla preko 30 kao i da su zarade porasle skoro 40 procenata smanjenja postaju još dramatičnija.

Braća Rusi

Zamislite da prodajete stan. Dođe potencijalni kupac i kaže - "Znam ja da je cena koju nudim mnogo niža od cene koju nude drugi kupci. Ali takvi ljudi su zainteresovani samo za to da žive u tom stanu. Međutim, zar nije bolje da stan prodate meni, jer ja imam svoju molersku firmu, pa ću ga renovirati i uložiti u njega."

Koji prodavac bi rekao - "Ima to logike, pristajem!"? Verovatno nijedan.

Dmitrij Mališev, predsednik UO Gasproma, u intervjuu za Politiku kaže: "Postoje i oni koji bi mogli dati više za NIS. Takvi kupci mogu biti među onima koji na Srbiju gledaju samo kao na tržište za naftne proizvode koje proizvode u sopstvenim fabrikama. Oni bi bili spremni da plate višu cenu za obezbeđivanje svoje pozicije na ovom tržištu. Međutim, zar nije bolje prodati NIS kupcu koji poseduje resurse i može da garantuje nabavku sirovina kompaniji? Praktičan i razborit vlasnik prodao bi imovinu upravo takvom kupcu, ukoliko on sprovede modernizaciju i rekonstrukciju preduzeća."

Ne. Praktičan i razborit vlasnik prodaje onome ko ponudi najvišu cenu.

Kamp slobode

Libertarni Klub u septembru organizuje "Kamp slobode" u Bohinju u Sloveniji. Miroslav Prokopijević i Ivan Janković su neki od predavača. Ako ste mladi i zainteresovani za liberalizam ovo vam je idealna prilika da upoznate prijatelje iz regiona i da nešto naučite. Da ne kažem i da se zabavite, pošto kampovi sa gomilom libertarijanaca nikada nisu dosadni.

Bezbednost na radu

Iz maila koji sam jutros dobio:

Poštovani,

Podsećamo Vas o odredbama Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu (Službeni glasnik RS br. 101/05). Ovim zakonom predviđeno je da je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenom rad na radnom mestu i u radnoj okolini u kojima su sprovedene mere bezbednosti i zdravlja na radu.

S' obzirom da je kaznena politika, u slučaju nepoštovanja ovog Zakona, veoma stroga i predviđa krivičnu odgovornost poslodavca, privremenu zabranu rada kao i novčane kazne, želim da Vas podsetim da uvek možete da računate na nas kao Vašeg sigurnog i pouzdanog partnera.

Ja predstavljam specijalizovanu licenciranu firmu za poslove bezbednosti i zdravlja na radu, čije su usluge primenom Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu neophodne svakom pravnom licu i preduzeću koje posluje na teritoriji Srbije. U mogućnosti smo da vam ponudimo pun servis usluga u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu i to:

- Izradu Akta o proceni rizika za sva realna mesta u radnoj okolini

- Izrada Pravilnika o bezbednosti i zdravlju na radu

- Edukaciju i testiranje zaposlenih iz BZR

- Mesečno servisiranje - Lice za bezbednost

- Obuka za polaganje stručnog ispita iz BZR

Da li me to neko zeza, ili je to stvarno tako, znaću tek pošto pogledam zakon. Mada, deluje sasvim logično pošto velike opasnosti vrebaju na svakom koraku! Bez Akta o proceni rizika možda ne primetim prag između kancelarija, pa se sapletem, pa povredim nogu, a to onda ide na trošak Fonda za zdravstveno osiguranje.

Šta misle Evropljani

O Obami i McCainu: u Francuskoj 64% za Obamu, 4% za McCaina. Slično kažu i ostali.

Adam Smith

Adam Smith je dobio spomenik u Edinburgu. Finansiran, kako i priliči, privatnim donacijama.

PS: Mada se on ne bi bunio ni da je državnim, jer je nakon što je slavu stekao kao proponent slobodne trgovine, godinama radio kao upravnik carine.

Penzioneri kao uticajni farmeri

Boško Mijatović u Politici nudi podatke o povećanju penzija od 2000. do danas uzimajući u obzir inflaciju. Penzije su u ovom periodu realno povećane 188.4 procenata. Mijatović tvrdi da stoga nije tačno da se o penzionerima do sada nije vodilo računa kao što PUPS tvrdi. Penzionerima dakle nije gore nego što im je bilo. Kao što je Marko već pisao, nije im gore ni u poređenju sa drugim zemljama.

Mijatović pravilno tvrdi da penzioneri od imidža socijalno ugroženih građana mogu da završe sa imidžom efikasne lobi grupe koja traži za svoje članove veliki deo zajedničkih primanja bez obzira na posledice po ostale građane. Kako su sejali takvi će im biti i rezultati. Nije nemoguće da na narednim, a možda i prevremenim izborima neka od stranaka uslovi formiranje vlade upravo drastičnim smanjenjem penzija. Sada je pravi trenutak da koriguju svoje nerealne zahteve.

A šta bi oni uradili, II

Морам да признам да спадам у оне који се нису превише обрадовали вести од 21. јула (hapšenje Karadžića). ... Караџић је свакако политички одговоран за ратне злочине почињене у Сребреници.

Kako ove dve tvrdnje mogu da idu zajedno u istom pasosu? Odgovoran za zločine, a žao nam je što ga hapse?

Mogu, ako se primeni princip relativnog morala o kojem smo skoro pisali. Trik je da se pokaže da ima još gorih od njega:

Орић и Харадинај су, међутим, својеручно убијали жртве. А данас слободно шетају Сарајевом и Приштином...

To je od Slobodana Antonića. Po principu relativnog morala koji dominira kod patriotskih analitičara, u redu je uraditi bilo šta, sve dok neko drugi radi to isto ili gore. Ne hapsimo naše, jer oni ne bi uhapsili njihove. Karadžić je u redu, jer je Orić gori.

Izjava nedelje i potpuno novi koncept na jednom mestu

Otvaranje novih radnih mesta je ključ rešenja problema nezaposlenosti - Vladimir Ilić.

A sada nešto potpuno drugačije:

On je najavio i potpuno novi koncept javnih radova u 2009. godini u koji će biti uključeni teško zapošljive kategorije (stariji od 50 godina, osobe sa invaliditetom i oni koji žive na nedovoljno razvijenim područjima gde nema otvaranja novih radnih mesta).

Tuga jednog Miška

Strani prevoznici u Srbiji ne mogu da obavljaju usluge domaćeg prevoza. Mogu ali uz posebnu dozvolu i samo ako privredna komora potvrdi da u Srbiji niko drugi to ne može da uradi. Esnaf domaćih autoprevoznika štiti zakon (član 7). Zato naše esnaflije ne mogu da žalim kada se bune što im je hrvatska vlada kontramerom ukinula jedan broj dozvola.

Naravno špediteri traže krivca na pogrešnom mestu. Oni su naveli da je nekolicina funkcionera iz Ministarstva za infrastrukturu omogućilo „Zagrebtransu" da nezakonito posluje u Srbiji, što je rezultaralo neprimerenom reakcijom hrvatskog ministarstva. Nisu im dozvole za prevoz u hrvatskoj ukinute jer je ministarstvo za infrastrukturu omogućilo hrvatskom prevozniku da vozi u Srbiji već upravo jer im je to bilo zabranjeno. Zašto je strancima domaći prevoz zabranjen je podjednako dobro pitanje i za srpsku vladu i za domaće prevoznike. Ta mera jedino ima za cilj da građanima Srbije učini prevoz skupljim. Pošto su monopoli trenutno popularna tema možda bi i ovo ograničenje slobodne trgovine trebalo da se stavi na tapet.

Šešelj liberal, pre deset godina

Sinoć sam, na sugestiju prijatelja, odgledao duel Šešelj-Đinđić (snimak na Youtubeu), iz maja 1998. godine, koji je snimljen par meseci nakon što su radikali ušli u Vladu sa koalicijom SPS-JUL. Moj utisak je da je po svim pitanjima (osim "nacionalnih") Šešelj ideološki bio daleko liberalniji nego Đinđić. Tri stvari se posebno ističu.

Prvo, privatizacija. Šešelj je napao Đinđića zbog toga što su 1994. godine demokrate podržale predlog socijalista da se donese zakon kojim se poništava privatizacija koja je odrađena po zakonu iz vremena Ante Markovića. Dok je Đinđić koristio današnje radikalske argumente ("neki su za šaku dinara kupili fabrike koje je ovaj narod godinama gradio"), Šešelj je koristio prilično liberalne argumente tipa "sve jedno, zakon ne sme da važi retroaktivno", "ako je nešto jeftino prodato, kriv je prodavac, a ne kupac", a bukvalno je rekao da je "i najgora privatizacija bolja od društvene svojine" i "da je sve privatizovano početkom devedesetih, ekonomska situacija bi danas bila mnogo bolja".

Drugo, visoko obrazovanje. Počela je priča o nekom tadašnjem dogovoru vlasti sa Albancima na Kosovu da im se dozvoli da osnivaju privatne univerzitete. Đinđić je to napao iz izuzetno etatističkog ugla, argumentima tipa "država mora prvo da odobri te programe", "to će se pretvoriti u buvlju pijacu" i "u svakoj normalnoj državi država propisuje nastavne programe", na šta je Šešelj otprilike rekao "to su gluposti, država treba da propiše uslove za osnivanje fakulteta u smislu broja profesora, ali program određuju sami, to se zove autonomija univerziteta" i, za mene sasvim porazno, jer to nisam čuo od 5. oktobra na ovamo, "država ne može da od fakulteta napravi dobar fakultet, može samo da ga upropasti", kao i "kvalitet fakulteta na kraju krajeva se određuje na tržištu radne snage".

Treće, priča o devalvaciji. Đinđić je prilično populistički napao Šešelja zato što je, na predlog Savezne vlade, Narodna banka devalvirala kurs dinara. Argument je otprilike bio "to sve ide na teret sirotinje, ako ste već morali da devalvirate, devalvacija je morala da bude praćena i odgovarajućim socijalnim programom", na šta je Šešelj rekao "mi, srpski radikali, se uvek zalažemo da kurs dinara bude tržišni, ne treba država da veštački održava kurs".

Sve ukupno, bio sam prilično iznenađen, jer sam se uglavnom slagao sa time što Šešelj priča. Sve dok nisu došli do Kosova i "zavere stranih sila".

Naravno, ovde se radi "samo" o rečima. Šta god Šešelj govorio, Vlada u kojoj je on sedeo će ostati upamćena kao jedna od najgorih i "najdiktatorskijih", kako zbog Kosova i političkih ubistava, tako i zbog stvari za koje su direktno radikali krivi, poput Zakona o obrazovanju i Zakona o informisanju. Sa druge strane, Đinđićeva Vlada će verovatno ostati upamćena kao prilično liberalna.

Relativna cena nafte

Relativna prema ukupnom dohotku ili u procentima GDP-ja (američkog, ali slika nije bitno drugačija na svetskom nivou). Prava cena nafte dugoročno opada.

Mora od nečega da se živi

Ivan je već prokomentarisao hapšenje Karadžića. Ja sam malo pretražio internet i našao sam sajt Karadžićeve "firme" (Psy Help Energy - Human Quantum Energy). Za ime firme sam saznao iz ovog teksta (pogledati sliku sa vizit-kartom).

Preko sajta se može kupiti nekoliko "pomoćnih rekvizita", poput "Velbing četvorostruke spirale", "L antene", ili "Krstolike kompozicije najmanjeg velbinga".

A činjenica da je Karadžić držao predavanja o zdravom životu je zaista sjajna. Prvo je prošle godine u Smederevu održao predavanje na temu "Odnos tihovanja i meditacije", a letos je održao predavanje na Adi, na "Trećem festivalu zdravog života" na temu "Kako negovati sopstvene energije". Glavni sponzor festivala je bilo Javno preduzeće Ada Ciganlija.

Sloboda veroispovesti

Italijanski Vrhovni sud je pre nekoliko dana presudio da "pušenje i posedovanje marihuane ne predstavlja krivično delo, već religiozni čin, ukoliko je osoba rastafarijanske veroispovesti".

Sjajno. Nisam se tome nadao od Italijana.

Karadžić uhapšen

Jedan od dvojice najtraženijih haških optuženika, Radovan Karadžić uhapšen je sinoć u Beogradu. Po rečima tužioca Vladimira Vukčevića i ministra Rasima Ljajića, on je potpuno normalno živeo na teritoriji opštine Novi Beograd, gde je radio u jednoj privatnoj lekarskoj ordinaciji i bavio se alternativnom medicinom. Vizuelno je toliko promenio identitet da ga ni poslodavci ni stanodavci nisu prepoznavali.

Mislim da je ovo jedan od najsnažnijih signala itnegriteta i ozbiljnosti ove države posle 5. oktobra. Ova stvar je učinila više za srpski nacionalni interes od svih "patriotskih" parada, gestova, povlačenja ambasadora, retorike itd. Iznad svega, ovo je trijumf pravde i satisfakcija za žrtve.

Srednji glasač i američki izbori

Teorema srednjeg glasača predviđa da na dvostračankim izborima kandidati imaju motiv da se približavaju glasaču koji je na sredini. Recimo, svi koji su desno od McCaina će ionako glasati za McCaina da bi sprečili pobedu Obame. Slično i za Obamu, sa leve strane. Teorija predviđa da će se oba kandidata neminovno pomerati prema sredini, dok ne postanu skoro isti.

Ova teorija ponekad radi, ali ne i uvek. Radila je kod predsedničkih izbora u Srbiji. U drugom krugu između Tome i Tadića niste mogli razabrati ko je ko: Tadić je branio Kosovo, a Toma je postao veliki EU entuzijazista.

Čini mi se u ovim američkim izborima do sada nije tako, bar ne za McCaina. Ja sam očekivao da se McCain, koji je već i bio dosta u centru, pomera dalje ulevo, a Obama na desno. Obama to donekle i radi, recimo upravo sada se setio da poseti trupe u Iraku i Avganistanu i vidi stanje na terenu. Ali McCain je prijatno iznenađenje, jer se ustvari pomera udesno. Kod spoljne politike i ne može desnije nego što je bio, ali u ekonomiji je predstavio programe smanjenja poreza i tržišnije verzije zdravstvenog osiguranja. (Plus detalji kao što su pozdravljanje Heller odluke za nošenje oružja, ili osuda odluke o habeas corpus za ratne zarobljenike, itd.)

Razlog je u tome što McCain ima problem sa republikanskom bazom. Kad je Bush dobijao izbore protiv Gorea i Kerryja, strategija koju je Karl Rove osmislio za njega je bilo upravo to, mobilisanje baze. Teorema srednjeg glasača naime zaboravlja da za glasače postoji i treća opcija – ne izaći na izbore. U zemlji gde je izlaznost tipično oko 50%, ta opcija je značajna. Bush nije dobio izbore udvaranjem centru, nego mobilisanjem desnice. Ima indicija da McCain radi to isto. Što je odlična stvar, samo kad bi još i radila.

Hiperinflacija

Zimbabve je odštampao novčanicu od 100 milijardi dolara, ali to još uvek nije rekord. Za one koji se ne sećaju SR Jugoslavija je 1993. imala 500 milijardi dinara, što je najveća suma na jednoj novčanici svih vremena. Mugabe je sada vrlo blizu ali videćemo da li će nas i dostići.

Čini mi se da u svetu nije dovoljno pažnje posvećeno srpsko-crnogorskoj hiperinflaciji iz 1993, kad se ima u vidu da je ona, po različitim kriterijumima (dužina trajanja, godišnja inflacija, mesečna inflacija) ili najveća ili u tri najveće hiperinflacije svih vremena. Najčešće se čuje o nemačkoj hiperinflaciji iz 1923., iako ta inflacija nije čak ni u rangu sa najvećima.

Razlog je možda u tome što su Nemci bukvalno nosili novac u torbama pa je to onda izgledalo strašno, dok se Milošević dosetio ne samo štampanja sve većih i većih novčanica, nego i famoznih denominacija – povremenih skraćivanja nula na novčanicama tako da bi milion dinara od sutra postalo jedan dinara, milijardu bilo preštampano u hiljadu, itd. Zimbabve to još nije radio, tako da i ovih 100 milijardi nije ni blizu onome što smo imali 1993.

Bolje smrt nego trgovina

Verovatno ne postoji nijedna državna zabrana koja je ubila više ljudi i nanela više patnje bolesnima, od zabrane trgovine ljudskim organima.

Organima i krvlju je zabranjena trgovina iz jednog dobrog i jednog lošeg razloga. Loš razlog je "ako se dozvoli trgovina, ljudi koji su u bezizlaznoj situaciji će prodavati svoje organe". Dakle, nekome ko ima jednu jedinu opciju pomažemo tako što mu tu jedinu opciju oduzimamo? Potpuno besmisleno. Naravno, postoji i dobar argument koji kaže - "ako bi se dozvolila prodaja krvi i organa, dominirali bi organi i krv niskog kvaliteta".

Ali, postoji i jedan predlog koji zaobilazi oba ova problema - prodaja organa preminulih ljudi. Prvo treba shvatiti da se svakog dana sahranjuju ili spaljuju stotine i hiljade relativno zdravih organa, koji bi nekome mogli da spasu, ili značajno unaprede život. Umesto što se na ljude apeluje da zaveštaju svoje organe, mogla bi da se uradi jedna od dve stvari. Prva opcija je da se ljudima dozvoli da testamentom ostave prava naslednicima da prodaju njihove organe, tipa "zaveštavam srce i jetru ćerki, a bubrege i pankreas sinu, da ih prodaju ili poklone kome god žele". Druga opcija je da se omoguće ugovori tipa: "u slučaju moje smrti, sve svoje organe zaveštavam firmi XX, a ona mi za uzvrat odmah isplaćuje iznos od Y dinara". Cena bi u drugom slučaju bila znatno niža i to bi reflektovalo neizvesnost da li će jednog dana organi biti u prihvatljivom stanju.

Realnost je da ljudi umiru ili žive zaista jadne živote zato što nema dovoljno organa. Realnost je i da je efikasnost apelovanja na savest ljudi veoma ograničena. Zašto se ne bi dozvolila trgovina organima u slučajevima u kojima su jedine opcije "baciti organ" i "spasiti nekome život" meni zaista nije jasno.

Investiciona prilika

New York Times ima tekst o tome da su se u Brazilu pojavili investicioni fondovi koji otkupljuju ugovore mladih fudbalera i zarađuju na transferima. Mehanizam je da fond otkupi ugovore velikog broja mladih igrača, koje onda pozajmi brazilskim klubovima. Ako igrač postane dobar, pa ode u Evropu, fond uzme dobar deo para od transfera. Prinosi su, navodno, preko 30% godišnje.

Kod nas se slična pojava nazivala "fudbalskom mafijom".

PDV za spas Srbije

Ministarka finansija kaže: Moraju se, takođe, promeniti zakoni o porezu na kapitalnu dobit i prenos apsolutnih prava. U zemljama sa nerazvijenim finansijskim tržištem obično i ne postoje ovakvi porezi, dok u Srbiji postoje i visoki su. Ja sam pristalica ideje da se oni ukinu. I ja sam!

U tom slučaju ne verujem da će biti očekivanih prihoda od povećanja progresivnosti poreza na dohodak pa bi mogli i od toga da odustanu. Po meni je najpošteniji fiksni iznos poreza. Recimo da svaki građanin da godišnje 500 evra državi. Na kraju krajeva svi dobijamo iste usluge pa bi mogli isto i da platimo. Naravno, ova ideja je neprimenjiva. Druga najbolja opcija mi je PDV. Svako plaća tačno onoliko koliko troši. Sviđa mi se činjenica da ljudima nudi kakav takav izbor. Odnosno svojom potrošnjom bi sami sebi određivali poresku stopu. Ko neće mnogo da plaća ne mora mnogo da troši. Naplata poreza bi bila mnogo jednostavnija i jeftinija jer treba kontrolisati samo firme ne i pojedince.

Budžet najviše prihoduje od PDV i akciza. Od njih se ove godine očekuje prihod od 5,3 milijardi evra dok su ukupni planirani rashodi budžeta 8,2 milijarde evra, odnosno 65 odsto ukupnih rashoda. I da svi ostali porezi budu ukinuti u državnoj kasi bi ostalo mnogo novca samo od PDV i akciza. Naplata bi se sigurno i povećala da građani nisu opterećeni drugim nametima. Poreski sistem zasnovan samo na PDV i akcizama - ne zvuči loše.

Promocija kroz nagradne igre

Ivan Stanković ima interesantan tekst u Biznisu o organizovanju nagradnih igara za promociju proizvoda. Nudi lepu analizu i ostavlja čitaocima da zaključe da li je organizovanje nagradnih igara dobra ili loša ideja. On, čini mi se, veruje da to nije sjajna strategija. Meni logika kaže da je verovatno dobra čim je toliko preduzeća u Srbiji koristi, mada moguće je da sam potcenio ljudsku glupost.

Kada kavijar postane popara

Alex Tabarrok ima interesantan post o štednji. Naime, on tvrdi da preko 40 odsto ljudi u Americi previše štedi. Problem je što svi očekujemo da ćemo doživeti duboku starost pa na osnovu toga pravimo ambiciozne planove. Pogotovu ako oba partnera štede. Tabarrok je objasnio da ne želi da štedi za budućeg muža svoje žene. Dodatni problem je što stariji ljudi obično manje troše. Manje se kreću, manje izlaze a manje troše i na impresioniranje potencijalnih partnera. Pored toga u Americi mnoge troškove u određenom trenutku preuzima država putem Medicare i Medicaid programa. Otprilike štedimo kao da ćemo sa devedeset godina imati isti životni stil kao danas. A ako ih i doživimo - nećemo. Kome god je baka pravila poparu za doručak zna o čemu Tabarrok priča.

Kažem mi a mislim na Amerikance. Kod nas taj problem verovatno nije toliko izražen jer je i dalje primaran pay as you go sistem i jer imamo mnogo više ljudi koji zarađuju relativno malo pa i ne mogu da štede. Sa druge strane, dosta ljudi i kod nas štedi na primer kupovinom dodatnih stanova koji im možda nikada neće trebati. Investiranjem u budućnost se ustvari lišavamo života danas. Kao što se islamski fundamentalisti ili mučenici uzdržavaju od alkohola i seksa da bi posle ubistva-samoubistva otišli u raj i pili alkohol i praktikovali seks. Tako da ako potrošite previše novca namenjenog za depozit za stan ovog vikenda ne očajavajte. Možda ste dugoročno sebi učinili uslugu.

Državni stanovi

Oliver Dulić najavljuje izgradnju državnih stanova za siromašne. Država će za početak izgraditi tri do pet hiljada stanova i onda ih izdavati za 50 do 70 evra mesečno. Ako kvadrat izgranje košta 325 evra, kako kaže Dulić, a prosečan stan ima 50 kvadrata onda će ova investicija građane koštati i do 80 miliona evra ove godine. Šlag naravno predstavlja otvaranje Nacionalne agencije za stanovanje i lokalnih agencija koje će voditi brigu o ovim stanovima.

Već smo ranije pisali o izgradnji stanova za siromašne u Beogradu i tada smo primetili par problema, pa nema potrebe da se ponavljamo. Osnivanje agencije sa druge strane zaslužuje posebnu pažnju. Na pet hiljada stanova ova agencija će prikupljati 3,6 miliona evra rente godišnje. To je pod uslovom da svi plaćaju na vreme, a pitanje je zašto bi? Koji političar sme da izbacuje siromašne građane na ulicu? Sa druge strane, agencije nisu besplatne. Nije nemoguće da troškovi njenog rada pojedu veći deo od prikupljene rente. O korupciji prilikom dodele stanova da i ne govorimo.

Ako je već neophodno da se pomogne siromašnima zašto se to ne bi uradilo malo pametnije. Umesto izgradnje stanova država može da daje keš (ili vaučere) za iznajmljivanje stanova. Pet hiljada porodica po 100 evra mesečno je 6 miliona evra godišnje. Mislim da je to bolja alternativa od 80 miliona evra za izgradnju i prikupljanja rente. Država se ne bi bavila izgradnjom što i nije njen posao, ne bi morala da osniva agenciju a i konkursi za vaučere bi verujem bili jednostavniji od konkursa za dodelu stana. Konačno, država ne bi morala nikoga da izbacuje zbog neplaćene kirije niti da vodi računa o održavanju zgrada što svakako košta.

Rat i mir

Kad neko kaže da je za "mir i saradnju među narodima", odmah možete biti sigurni da je taj za kolektivizam, socijalizam i svetsku vladu, i smatra rat najboljim oruđem ostvarenja kolektivističkih ciljeva.

Karnegijeva fondacija za međunarodni mir je jedna od tih organizacija na čijem zvaničnom sajtu piše da je njen cilj "promocija saradnje među narodima i aktivnog angažmana SAD u inostranstvu". Sličnu agendu imaju i mnoge druge američke fondacije poput Rokfelerove ili Fordove.

Međutim, u jeku makartizma u Americi 1953, obrazovana je kongresna komisija koji je trebalo da istraži delovanje velikih neprofitnih fondacija, njihov uticaj na američku politiku i promene u sistemu obrazovanja. Pod rukovodstvom Carol Reece, i operativnim upravljanjem Normana Doda Komisija je došla do zapanjujućih zaključaka: neprofitne fondacije služe kao oruđa nametanja kolektivizma američkom narodu i postepenog preoblikovanja političkog i ekonomskog sistema od ustavnog poretka ka socijalizmu.

Priča o Karnegijevoj fondaciji je posebno šokantna i pokazuje posebno jasno suštinsku vezu između socijalizma i rata. Iz zapisnika Komisije Reecove sačinjenih na osnovu internih dokumenata same Fondacije se vidi da ova organizacija za "međunarodni mir" od osnivanja 1908 pa do 1914 godine nije radila ništa drugo do pokušavala da ugura Ameriku u neki rat kao sredstvo transformacije američkog društva ka kolektivizmu. Šefovi ove fondacije su u svojim brojnim diskusijama došli do zaključka da nema efikasnijeg načina da se celokupan socijalni život i politički sistem jedne nacije preoblikuju ka kolektivizmu od rata. U jeku I Svetskog rata Karnegijeva fondacija šalje šokantni telegram predsedniku Vilsonu u kome od njega traži da se rat ne "završi prebrzo", a da proces prelaska na kolektivizam ne bude obavljen. Zanimljivo je primetiti da je većina progresivnih intelektualaca prve polovine XX veka aktivno učestovala u ovom poduhvatu promene intelektualne i političke paradigme u Americi, od tradicionalnog individualizma i liberalizma ka kolektivizmu i zapravo fašizmu. Vilijem Džejms, osnivač pragmatizma, pisao je podržavajući ceo pokret da je "Americi potreban moralni ekvivalent rata", dakle kolektivistička mobilizacija i brainwashing kakvi su mogući samo u ratu. Džejms Djui, njegov sledbenik i veliki "reformator obrazovanja" pisao je o tome kako je sa individualizmom završeno i kako dolazi vreme da socijalni inženjeri upravljaju celokupnim društvom, gde će pojedinac morati da se utopi u kolektivni um.

Posle I svetskog rata fondacije su glavninu energije usmerile na konsolidaciju kolektivizma osnaženog ratom, kroz "reformu" obrazovanja, gde je poseban akcenat bio stavljen na formiranje nove istoriografske škole koja će učiti da je celokupna prethodna istorija Amerike bila pogrešna, i da propoveda "progresivno" viđenje te istorije. Današnje Udruženje istoričara Amerike je nastalo posle I svetskog rata od jezgra od 20 mladih "progresivaca" koji su bili finansirani i postavljeni na vodeća mesta na Univerzitetima od strane Karnegiejve i Gugenhajmove fondacije. Ovo je urađeno pošto su svi ostali tadašnji istoričari odbili ponudu da učestvuju u ponovnom pisanju istorije Amerike u ključu kolektivizma. Posle 20 ili 30 godina niko osim kolektivista nije ni preostao na većini univerziteta. Karnegijeva fondacija je uložila 400 000$ u rad koji je kulminirao pisanjem sedmotomne studije američke istorije, čija se suština, sažeta u sedmom tomu, ogleda u tvrđenju da "budućnost pripada kolektivizmu, administriranom sa karakterističnom američkom efikasnošću".

Norman Dodd, šef osoblja Komisije Reecove, svedoči o neverovatnom susretu u Njujorku sa šefom Fordove fondacije koja dodatno pokazuje do koje mere su američke fondacije bile i ostale posvećene promociji kolektivizma i socijalizma. Čuvši da Kongres istražuje njihovo delovanje, šef Fordove fondacije Gaither je pozvao Dodad u svoju centralu u Njujorku. Evo kako se Norman Dodd seća tog razgovora: "Rowan Gaither was, at that time, president of the Ford Foundation. Mr. Gaither had sent for me when I found it convenient to be in New York, asked me to call upon him at his office, which I did. Upon arrival, after a few amenities, Mr. Gaither said: “Mr. Dodd, we've asked you to come up here today because we thought that possibly, off the record, you would tell us why the Congress is interested in the activities of foundations such as ourselves?” Before I could think of how I would reply to that statement, Mr. Gaither then went on voluntarily and said:
“Mr. Dodd, all of us who have a hand in the making of policies here have had experience either with the OSS during the war or the European Economic Administration after the war. We've had experience operating under directives, and these directives emanate and did emanate from the White House. Now, we still operate under just such directives. Would you like to know what the substance of these directives is?”
I said, “Mr. Gaither, I’d like very much to know,” whereupon he made this statement to me: “Mr. Dodd, we are here operate in response to similar directives, the substance of which is that we shall use our grant-making power so to alter life in the United States that it can be comfortably merged with the Soviet Union.”