Komentari

Pošto postaje zaista zamorno učestvovati u raspravama sa nekoliko anonimnih komentatora u isto vreme i pratiti ko je šta rekao i ko je kome šta odgovorio, od danas će biti potrebno da se komentatori uloguju kako bi mogli da komentarišu postove.

Za logovanje vam je potreban Gmail ili OpenID nalog. Registracija je jednostavna i ne zahteva više od par minuta, a nalog vam večno ostaje aktivan. Naravno, korisničko ime ne mora da bude pravo ime, tako da je anonimnost i dalje moguća.

Smatramo da to neće biti velika prepreka, a da će nam svima olakšati komunikaciju.

Divni svet i tehnika

Konstantin Kostjukov ima tekst u Politici. Lep je tekst, u njemu opisuje svoje putovanje u Kolumbiju i kako se, zbog napornih gostovanja tamo, setio monaha sa Tibeta i toga šta sve može da izdrži ljudsko telo i psiha. Međutim, u tekstu ima i gluposti. Recimo:

"Савремени човек је, насупрот томе, у први план ставио технику, која нас води, а ми малтене само треба да је следимо. Па ћемо, као у оним холивудским филмовима, једног дана да ратујемо с роботима. Полако али сигурно идемо у том правцу."

Ili:

"Баш због данашње, рекао бих, потпуне доминације технике, ја бих, лично, радије живео у 16. или 17. веку. Јер, ево, сад због загађености пијемо флаширану воду. Није нас на то природа натерала него ми природу. А за тридесет година верујем да ћемо, као сад воду, у боци држати кисеоник, да нам се нађе пред спавање, да се ослободимо загађеног ваздуха."

Moj komentar na tekst "Pa upravo je ta tehnika omogućila gospodinu Kostjukovu da poseti Kolumbiju i da uopšte čuje za monahe sa Tibeta" nije prošao Politikinu cenzuru.

Leskovači roštilj

Evo klasične prevare. Iz ove vesti se ne može razaznati da li je problem što je roštilj meso iz uvoza neproverenog zdravstvenog stanja ili se ne plaća PDV ili je samo lošijeg kvaliteta i ukusa. Ali izgleda da je u pitanju samo jedna interesna grupa koja hoće da spreči druge da kupuju i prodaju roštilj kakav hoće. Naime:

Vlasnik jedne od najvećih klanica na jugu Srbije i predsednik Udrženja proizvođača roštilj mesa Novica Marinković, tvrdi da su zbog sumnjivog mesa sa Kosova morali da smanje proizvodnju.
"Ljudi su nezadovoljni kvalitetom mesa koji dobijaju. Imamo velike probleme koje ne možemo sami da rešimo", rekao je on.
Leskovačko roštilj meso zaštićeno je pre pet meseci kao brend, a samo sedam proizvođača podržalo je ovaj projekat.

Ne Novice, ljudi nisu nezadovoljni kvalitetom, jer ga kupuju. Da su nezadovoljni, vi uopšte ne bi imali problem, jer bi onda došli kod vas i kupovali vaš brend. Uopšte ne bi bilo potrebe da se bunite. Nisu vaš problem oni koji prodaju nekvalitetno meso, nego oni koji ga kupuju.

Hilari laže

Reče Hilari Klinton pre neki dan kako je, pri sletanju na aerodrom u Tuzli, morala da beži od snajperista. Time je, valjda, htela da dokaže da ima iskustva u spoljnoj politici, ko zna.

Međutim, problem je nastao kada su pustili snimke. Možda je pomešala snajperiste sa Šeril Krou, mada ne verujem.

Imovinske karte

Kad bi resursi u jednoj privredi bili ograničeni, onda bi to što se političari bogate automatski značilo da mi siromašimo. Ali resursi u privredi nisu ograničeni, ekonomija nije torta koju treba iseći i podeliti između nas i njih. Ekonomija je tok -- ako ćemo već sa metaforama, zamislite reku -- i političar pravu štetu nanosi ne ako zahvata vodu iz reke, nego ako mu padne na pamet da postavi nekakvu branu.

Zato ove imovinske karte političara zaista ne znače puno. Možda ministar poljoprivrede Milosavljević ništa nije ukrao, ali je svojim subvencijama ili zabranom izvoza naneo milionske štete. Niti me interesuje imovinska karta Đelića, kada znam da se on zalagao za održanje javnih preduzeća u državnom vlasništvu. Kolika je samo šteta od odlaganja ovih privatizacija?

Ronald Coase je govorio da ako ekonomista samo uspe da odloži jednu štetnu vladinu meru (npr. zabranu izvoza pšenice ili uvoza polovnih automobila kod nas) za mesec dana, zaradio je platu za ceo život. Ja bih dodao da je isto tako i sa političarima. Politike koje donesu iz pukog neznanja nas koštaju više nego što oni za ceo mandat mogu da ukradu.

Prva NATO država na svetu?

Već pet dana naš odlazeći premijer bez prekida ponavlja kako je Kosovo prva NATO država na svetu!

U prvom trenutku sam posumnjao da su novinari to preslobodno preneli, i da nije baš rekao "prva na svetu", već nešto u stilu "lažna NATO država" itd. Ali, ne, evo ga čovek danas opet; bombardovanje Srbije koje je počelo na današnji dan pre 9 godina imalo je po njemu za cilj da se stvori "prva NATO država na svetu"! Ako je tako, ostaje nejasno ko je to onda bombardovao Srbiju 1999 da bi stvorio kosovsku državu - činilo se, do pre neki dan, da su to uradile 19 već postojećih NATO država. Al, sad čujemo da je Kosovo prva NATO država na svetu! No, kad je neko do te mere na ruskom tamjanu da optužuje protivnike u Srbiji da podržavaju izgradnju Bondstila a neće ruski gasovod, ne treba se čuditi ni kad u logičko-verbalnom univerzumu te osobe Hašim Tači postane osnivač NATO-a.

Devet godina kasnije

Glas: Odluku o napadu je, prvi put mimo Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, doneo tadašnji generalni sekretar NATO Havijer Solana 23. marta 1999. godine, pošto su propali pregovori u Rambujeu...

To je tačno koliko je tačno da je Tadić raspisao ove izbore. Dakle samo formalno. Odluku je suštinski doneo Bill Clinton, a složilo se 18 drugih, mahom socijaldemokratskih vlada. Ne sećam se svih, ali premijeri većih zemalja su bili iz levih partija: Bler, Šreder, Prodi, Žospen, Kretien.

I to je po meni jedna od najneopravdanijih vojnih intervencija u američkoj istoriji. Prvo, na Kosovu se nije radilo o genocidu kao što su levo-liberalni intelektualci često hteli da prošvercuju, nego o aparthejdu jednog diktatorskog režima prema Albancima. Toga se treba stideti, ali diskriminacija i aparthejd obično nisu dovoljno opravdanje za rat koji će izazvati nekoliko hiljada žrtava na obe strane. Kao što se iz Miloševićeve optužnice moglo videti, masovna ubistva na Kosovu su počela tek posle 24. marta, i to je bilo nešto što se moglo predvideti i što se, da nije bilo bombardovanja, verovatno ne bi dogodilo.

Drugo, međunarodna zajednica je godinama ignorisala Rugovinu gandijevsku borbu za autonomiju ili nezavisnost. Albanaca se setila tek kada je OVK uzela oružje u ruke i isprovocirala Miloševićeva da odgovori. U međuvremenu su njega zvali "garantom stabilnosti na Balkanu". Kakva je poruka time poslata drugim nezadovoljnim grupama? Ako mirno tražite šta vam pripada niko vas neće primetiti, ali ako počnete da postavljate mine i ubijate policajce, možda se desi da u uglavnom manihejskom pogledu na svet američke diplomatije vi ispadnete dobri momci, u kojem slučaju ćete dobiti oružje, novac, a na kraju možda i vazdušnu podršku.

Treće, sva je prilika da se diplomatijom moglo postići više. Sporazum iz Rambujea je zaista bio farsičan i izledalo je kao da je napravljen sa namerom da ne bude prihvaćen -- posebno bespotreban vojni aneks koji je garantovao nesmetano kretanje NATO trupa na celoj teritoriji Srbije. Takva okupacija Srbije sigurno nije bila u interesu Albanaca, a pitanje je i zašto bi jedan odbrambeni savez kao NATO zahtevao okupaciju i šta bi se time uopšte postiglo. Ni danas ne razumem zašto je to urađeno, tim pre što je prethodno, dok je Holbruk posredovao, bilo pokušaja da se nešto postigne pregovorima. Milošević je od početka dosledno odbijao da pravi ustupke, tako da je možda nekome na kraju prekipelo -- ali to ne bi smelo da bude opravdanje.

Meni sve ovo nijednog trenutka nije pokolebalo veru u zapadnu civilizaciju, kapitalizam i demokratiju kao nekima, ali jeste učvrstilo libertarijanska uverenja. Tada sam se najviše obradovao kad sam video da su se libertarijanski i konzervativni tink-tenkovi kao Cato institut i Heritage fondacija protivili intervenciji. Jednostavno, kada se istim političarima koji ne umeju da organizuju ni gradsku biblioteku kako treba, dozvoli da upravljaju tolikom vojnom silom, ništa drugo se i ne može očekivati.

Cena majčinskog instinkta

Kao što neki ekonomisti kažu, "Ekonomija se svodi na jednu rečenicu: ljudi reaguju na podsticaje." Dobar primer je nalaz ove studije iz Australije: "Uvođenje subvencije od 3.000 dolara po rodjenom detetu je dovelo do povećanja radjanja za 1000 za samo sedam nedelja."

Kako je to moguće? Kako je moguće da se efekat vidi već za sedam nedelja? Moguće je, ako je dovoljan podsticaj. Naime, porođaj deteta često nije sasvim prirodan, odnosno u nekim slučajevima se on može pomeriti koji dan pre ili kasnije. Pošto je subvencija stupala na snagu 1. jula 2004. godine, žene koje su imale zakazan porođaj za kraj juna su ga pomerile za koji dan i tako ostvarile pravo na subvenciju. Time su rizikovale zdravlje deteta za 3.000 dolara. A država Australija im je dala podsticaj da to urade!

Ovo je klasičan primer bacanja para na stvari koje nemaju nikakav pozitivan (a možda imaju negativan efekat), jer bi se ta deca i inače rodila. Bilo je toga i kod nas - recimo isplaćivanje otpremnina ljudima koji i inače odlaze u penziju za koji mesec.

Ako već žele da podstiču rađanje, onda je taj program trebalo da stupi na snagu tek za devet meseci. Ili za 7 meseci, ako žele da se bore i protiv abortusa.

Parola vredna milion dolara

Čavićev menadžer se takođe sastao sa direktorima javnih preduzeća koji su obećali pomoć. Prema pomenutoj studiji plivaču treba 250,000 dolara godišnje za spremanje a kako olimpijski ciklus traje četiri godine jasno je koliko bi novca bilo idealno.

Da li je moguće da su menadžeri javnih preduzeća veće patriote od mendažera privatnih preduzeća? Gde su ti privatnici kada se brani Srbija? A nacionalni interes? Da li je verovatno da Čaviću niko ne bi pomagao da su sva javna preduzeća u Srbiji privatizovana? A gde rastu čokoladne banane?

Vesti iz sporta

Trenutno, Pavlović zauzima 14. poziciju u ukupnom poretku i zaostaje 30 bodova za vodećim Grožanom.

Sad se već brinem i za reputaciju NIS-a i Ministarstva sporta. Bolje da su sve pare dali Bojanu Krkiću.

Ponuda i tražnja

Za sada, potražnja za nekretninama u Beogradu najmanje je pet puta veća od ponude.
piše Blic.

Tražnja može biti veća od ponude jedino ako je cena administrativno ograničena. To se onda zove nestašica.

A na tržištu, kao što je tržište stanova, tražnja je uvek jednaka ponudi. Može se reći da bi tražnja bila veća od ponude samo za neku datu cenu, ali u praksi to onda odmah dovodi do promene cene. Tako da opet tražnja i ponuda ne mogu biti manji i veći jedno od drugog, jer je cena ono što ih uvek izjednačava.

A ipak često čujemo u javnosti, čak i od ekonomista da je tražnja ili ponuda veća. Blic je otišao i korak dalje pa je čak i izračunao da je pet puta veća.

Zlato 21. veka

Božidar Đelić kaže: Voda je zlato XXI veka, imajući u vidu šta se dešava oko klimatskih promena. Veoma brzo, veliki broj zemalja neće imati dovoljno pijaće vode. Na sreću, potpredsednik kaže da Srbija ima šansu jer imamo jak potencijal ali da ipak moramo da radimo na tome. Znači još uvek ne morate da točite zalihe.

Ljudi na vlasti su oduvek imali potrebu da šire paniku jer su shvatili da postojanje spoljnog neprijatelja jača podršku mudrom rukovodstvu. Nažalost, pošto je pravih ratova sve manje političari su se dosetili pa objavili ratove siromaštvu, drogi, raznim bolestima i slično. Bojim se da i Đelić po proverenom konceptu širi strah da bi obezbedio podršku. Stvarno ne znam kako ovo drugačije da objasnim pošto je valjda i deci jasno da voda neće biti zlato XXI veka. Neki političari kao da nisu čuli za desalinaciju ili kondenzatore.

Najpametniji u Srbiji

Koliko ekonomista ima u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti? Ja sam našao jednog. Izvesni Časlav Ocić. Nema Ljube Madžara, valjda nije zaslužio. Ili to ili nema mesta od silnih pesnika, književnika, slikara, muzikologa, vajara i kompozitora. Mislim da bi prva odluka nove vlade trebala da bude ukidanje finansiranja SANU. Kada su već tako pametni neka zarade pare sami.

Zdravstveni porez

John McCain je javno izjavio da se protivi uvođenju obaveznog zdravstvenog osiguranja. Michael Cannon iz Cato instituta ga je uključio u Klub protivnika univerzalnog osiguranja. Klub se zasniva na četiri principa:

• Zdravstvena politika bi trebalo da se fokusira na razvijanje kvaliteta zdravstvenih usluga dostupnih rastućem broju ljudi.
• "Univerzalna pokrivenost" bi se moglo postići samo prinuđivanjem građana da kupe osiguranje ili odlukom države da plati osiguranje svima, što nisu poželjne opcije
• U slobodnom društvu ljudi moraju da imaju pravo da odbiju zdravstveno osiguranje
• Ako vlade moraju da subvencionišu one koji ne mogu da priušte zdravstvenu zaštitu trebalo bi da imaju slobodu da eksperimentišu sa različitim vrstama subvencija (keš, vaučeri, javne klinike i bolnice, i sl.) i poreskih olakšica umesto što bi politikom "univerzalne pokrivenosti" bili u obavezi da subvencionišu građane putem "osiguranja."

Ja odlično razumem moralne razloge zbog kojih je univerzalno osiguranje loše. To je najbolje opisano u trećem principu, odnosno nije u redu prisiljavati ljude da se osiguraju ako ne žele. Nisam siguran da razumem ekonomske razloge. Koliko je meni poznato osiguranje je jeftinije što je veći broj osiguranika, tako da bi sa aspekta korisnosti možda univerzalno osiguranje i bilo poželjno. Nisam siguran da su američki programi Medicare i Medicaid jeftiniji od obaveznog osiguranja. Siguran sam da Amerika na ove programe troši više novca po glavi stanovnika od bilo koje druge države koje imaju iskljčivo državno osiguranje, uključujući i Francusku. (Ne mogu sada da nađem link ali mislim da je u pitanju članak iz Economista od pre par nedelja). Ukoliko bi univerzalno osiguranje bilo jeftinije od Medicare i Medicaida onda možda ne bi bilo loše razmotriti to kao opciju. Naravno, vrlo je verovatno da to nije slučaj, ako neko ima cifre zamolio bih ga da ostavi link u komentarima.

Drugo, pitanje je šta bi kod nas bilo jeftinije? Da li je jeftinije platiti osnovno osiguranje ljudima koji ne mogu da ga priušte ili nastaviti rad sa isključivo državnim bolnicama? Kod nas bi obavezno osiguranje verovatno predstavljalo napredak, jer bi se privatizovale zdravstvene ustanove i verovatno postale efikasnije. Mislim da Singapur ima interesantno rešenje, kod njih je osiguranje privatno ali država plaća najkomplikovanije (najskuplje) intervencije, i time snižava cenu osiguranja.

U svakom sluačaju mislim da je i kod nas krajnje vreme da se bar povede neka rasprava na ovu temu. Postoje toliko alternativa a meni se čini da se mi držimo najgoreg sistema. Mi ustvari i nemamo zdravstveno osiguranje. Osiguranje se plaća u odnosu na rizik a mi ga plaćamo u odnosu na visinu primanja. Zdravstveni porez je preciznija definicija.

Baždarenje

Maja Gojković kaže u Politici da je bila suviše liberalna za radikale:

Kako kaže, zastupaće politiku centra, koji je, po njenim rečima, potpuno prazan na političkoj sceni Srbije: „svi su ekstremno levo ili ekstremno desno” A onda na drugom mestu Politika pita: Da li je taj Vaš liberalizam bio prisutan i ranije, kada ste bili aktivni u rukovođenju strankom i kada ste bili na državnim funkcijama, ili ste Vi evoluirali, a stranka je ostala na istom? A M.Gojković odgovara: Pa eto neka javnost kaže kakvo je bilo moje ponašanje u političkom životu Srbije kada sam bila aktivni član SRS-a i spremna sam da razgovaramo o svemu, o svakoj mojoj političkoj izjavi i političkom potezu onda i sada. Ali, definitivno su se mnoge stvari desile još u izbornoj kampanji 2004. godine kada sam iskreno obećala i odlučila da ću biti gradonačelnik svima jednako, a ne samo jednoj političkoj stranci...

Kad god vidim ovakvu otresitu raspravu osetim se kao nesrećnik kome dadoše binarni sat pa ne zna što s njime...Vidim da je novinarki jasno, vidim da je Maji jasno a meni su te njihove nule i jedinice i dalje skroz ezoterične...

Kakvu skalu Maja koristi i kako je ona izbaždarena? Ako je to intervalna skala, ko je ekstremno levo a ko desno? Čega to centar ima manje od leve strane skale i čega manje od desne strane? Zašto Maja misli da postoje samo ekstremna levica i desnica i kako je to tako precizno izmerila? Kako je moguće ontološki razumeti centar - kao mesto spajanja materije i antimaterije ili nekako drugačije? Zašto je centar=liberalizam?

I dalje to ne razumem. Zato uvek kada politikolozi i Maje samouvereno pričaju o CENTRU ja zlobno kažem ono što je jedan novinar rekao za Gidensov/Blerov Treći put:

One observer described it as the Loch Ness Monster of British politics - everyone's heard of it , there are occasional sightings but no-one is sure the beast really exists.

Realno

Da li je realno da ulje košta 145 dinara? Šta uopšte znači realna cena? Aleksandar Stevanović iz Centra za slobodno tržište ima objašnjenje:

... Realna [je] ona cena koju vi možete da postignete na tržištu u datim uslovima. Ako vi imate situaciju da možete da podižete cene... onda je i cena od 200 dinara realna. Kako stvari stoje, realno je da ćemo mi ponovo platiti, kao potrošači, više nego što bismo morali da imamo malo više tržišta, a malo manje politike u našim životima.

Tri principa za formiranje nove vlade

Zanimljivo je videti kakve probleme ima jedna razvijena zemlja, poput Belgije, da formira vladu. Evo jednog kratkog teksta o novoj vladi. Citat (moj prevod):

"Ne postoje nikakvi detalji o budžetu, ali postoji dogovor da se smanje porezi (zahtev liberala), da se povećaju socijalna davanja (zahtev socijaldemokrata) i da se budžet ne dovede u deficit. Možda veruju da će sa neba da pada mana."

"A ti Paradinoviću, ti još imaš najmanje prava da se tvoj glasić čuje i tvoj jezičak izađe."

U Francuskoj je nedavno završen sudski spor oko sajta na kome su srednjoškolci ocenjivali profesore. Sajt je radio nepuna tri meseca. Ako nastave ovu nezvaničnu evaluaciju, vlasnici sajta će plaćati kaznu 1000 evra dnevno. Slična stvar je bila na tapetu u Nemačkoj i tamo je odlučeno da princip slobode govora dozvoljava učenicima da mogu javno ocenjivati nastavnike.

U Srbiji ovih problema još nema. Možda zato što nastavnici uglavnom ne mare za internet, sindikalci imaju preča posla...Koliko vidim, ima divnih evaluacija i recenzija nastavnika iz srpskih gimnazija: ovde, ovde, ovde. Naravno, ima tu pubertetskog trućanja, ali moram priznati da je vrlo korisno i tačno. Za jednu recenziju mogu 'ladno da stavim svoj revizorski pečat da je dobra i rekla bih da je više od koincidencije to što jednu profesorku dve udaljene generacije vide isto. Ima evaluacija i na tercijarnom nivou. Studenti su malo manje kvalitativno orijentisani od gimnazijalaca, ocene su jasne i brojčane, profesori imenovani, sve selektovano po fakultetima (u ovom slučaju studije prava).

Zanimljivo je takođe videti Boettkea ili Caplana iz ugla GMU studenata (koliko vidim, Caplan šiba Beottkea koji na osnovu studentskih trač-ocena "kasni na čas", "pravi se pametan" i "nije mnogo zainteresovan").

Nije ovo ništa specijalno, oduvek su postojale nezvanične šoder-liste nastavnika u školama/fakultetima. Sada je stvar samo tehnički jednostavnija i aber se lakše i dalje širi. Ostalo je isto. Šta je novo? Presuda kojom su Francuzi odredili ovu "aktivnost" kao nedozvoljenu jer samo "državni organi imaju pravo da ocenjuju nastavnike i sajt nanosi štetu nastavnicima".

Za obaranje ove teze ne mora se posezati za odbranom principa slobode govora, dovoljna je logika.

Prvo, u Francuskoj toliko malo toga zavisi od učenika i roditelja u gimnazijama da je licemerno govoriti o "štetnom uticaju". Da ne pominjem to što bi bilo logično da oni koji plaćaju porez imaju pristup nekoj informaciji osim zvanične državne procene.

Drugo, obrazovanje generalno se razlikuje od drugih vrsta usluga, ali ne po tome što "nije roba" već zato što je "drugačija roba" od npr. Munchmellow-a. Kada neko pusti vest da keksu nešto fali (beše nedavno) relativno brzo možete da utvrdite šta se desilo. U obrazovanju nije moguće imati jasnu predstavu o kvalitetu usluge tako što uzmete uzorak. Proces je dug i kompleksan, nije svodiv na formulu čokolada+šlag. Tu je i uticaj samostalnog učenja i sposobnosti i okolnosti i nastavnikovog rada (i to opet usitnjeno u hiljadu ajtema)... Imati/razmeniti/preneti informaciju (kakvu god) o kvalitetu nastavnika nije razbibriga za veliki odmor nego sastavni deo obrazovanja. Protiviti se ovome utoliko je licemernije ako se zna da su glavne mantre evrobirokratije u obrazovanju upravo EVALUACIJA i (studentska/učenička) PARTICIPACIJA.

Konačno, ovo što su francuski prosvetni sindikalci u uradili mnogo je glupo. Oni misle da će sprečiti cirkulaciju informacija o nastavnicima? Malo teže. Ko će da proverava sve forume? Pa, samo srpski đaci to rade na gomili raznih sajtova osim onih zvaničnih. Kako ne vide da treba izvući najbolje iz ovoga? Uostalom, ako žele da uzvrate, profesori mogu to da učine na mnogo elegantniji način kojim dokazuju da imaju petlju (npr. ovako kao američki profesori). Da francuski Prosvetni Jazavac nije otišao pravo u sud već uradio nešto tako, možda francusko školstvo ne bi još izgledalo kao u doba Ž.Ferija? Možda bi troškovi školovanja rasli proporcionalno uspehu učenika? Francuska je u proseku ili ispod proseka na onom testiranju PISA (gde smo mi otprilike koje mesto ispod) a troškovi po učeniku gimnazije porasli su u proseku za 1000 evra u prethodnih 10 godina...

Pouka je očigledna, evo jedne dobre formulacije sa liste bisera iz gimnazije: Danilo je naučio, a nije učio, a vi ste učili, a niste naučili.

Naci vegeterijanci

Nije da ima nešto loše u zdravoj hrani i vegeterijanstvu, ali pre nego što Ministarstvo zdravlja to počne da gura kao državnu politiku, nije loše znati da su pioniri u tome bili Nacisti. Oni su izmislili "public health". Pre toga zdravlje je bila privatna stvar. Ovde ima nekoliko članaka o tome, posebno o njihovoj kampanji protiv pušenja.

Najbolja mi je anegdota sa Hitlerom i Hessom. Hitler, Himler, Goebbels, Bormann, Hess, svi su bili vegeterijanci. Ali prednjačio je Rudolf Hess, koji je na sastanke vrha donosio sopstvenu hranu koja nije bila samo vegeterijanska nego vegan i sa dodatnim makrobiotičkim elementima. Hitlera je, valjda iz ljubomore, to jako nerviralo pa mu se obratio: "Ovde imamo izvrsnog kuvara, siguran sam da može da ti spremi šta hoćeš. Nema potrebe da donosiš svoju hranu." Hess je međutim odgovorio da mora, jer njegova hrana ima posebne biodinamičke sastojke. Na šta mu je Hitler odbrusio da onda od sada nadalje može da ostane i kod kuće.

Posle su izgladili odnose. Do 1943., to jest. Ipak smešno mi je da ih zamislim kako u Vučjoj jami dok padaju bombe raspravljaju ko je bolji vegeterijanac.

Ko su kandidati za premijera?

Po meni, ima ih četvoro - Nikolić, Dušan Petrović, Koštunica, Đelić.

Dušan Petrović mi ne bi pao na pamet, ali mi danas reče drug koji je u DS-u da, ako DS bude imao mesto premijera, to će skoro sigurno biti on. Budući da je zamenik predsednika stranke, ima neke logike. Videćemo.

Vladavina većine

Bruno Leoni piše:

"Kada u mračnom sokaku njih nekoliko opkoli čoveka i natera ga da im preda novčanik, niko to ne zove 'većina'. Ali oni jesu većina u toj situaciji i samo zbog toga su i uspeli da mu otmu novčanik. A istovremeno, veoma slična stvar se redovno dešava u demokratiji kada većina zahteva preraspodelu dohotka, samo što se onda smatra da je to u redu." (moj slobodan prevod, nije citat)

Što kaže Jim Buchanan, nepoznate ili odbojne ideje je potrebno izraziti na mnogo različitih načina da bi onima kojima su odbojne postale razumljive i možda prhivatljive. Ovo je jedan od najefektnijih načina da se osudi preraspodela dohotka u demokratiji koji sam video. Ili da se razume važnost lične slobode, kao i da je njeno mesto iznad, a ne ispod demokratije.

U čemu je problem?

Pretpostavljam da ste više puta naleteli na tekstove tipa - "U Srbiji registrovano preko 400 političkih partija". Evo ga danas još jedan na sajtu B92, pod nazivom "Gužva u registru političkih partija". Kako može da bude "gužva u registru"? Šta, nema više strana u svesci? Nema mesta na hard disku? Posebno je zanimljivo to što se kaže da će se "uvesti red tek usvajanjem novog zakona o političkim partijama".

Meni zaista nije jasno u čemu je problem. Kakve veze ima da li je negde u neki registar upisano 20 ili 200 ili 20.000 stranaka? I zašto je to "nered" u koji se mora zavesti neki "red"?

Mogu da shvatim da bi ljudima smetalo kada bi se na izborima pojavljivalo svih 409 stranaka. Ali, ako je njih 380 i onako neaktivno, kome i zašto one smetaju?

Meni, recimo, mnogo više smeta to što postoji 55 instituta koji se finansiraju iz budžeta, jer nas oni direktno koštaju.

Šta će radikali da rade?

Na stranu Lazarov optimizam da radikali neće da pobede, pitanje je šta će da rade ako pobede? Mislim da možemo biti prilično sigurni da će biti loše, ali šta će konkretno da rade, to niko živi ne zna. Uključujući, pretpostavljam, i njih same.

Na primer, da li će da nastave privatizaciju? Da li će da ponište neke privatizacije? Šta će da rade sa porezima? A sa penzijama? Da li će da vrate imovinu opštinama? Kakvu denacionalizaciju planiraju da sprovedu? Ko će biti guverner NBS i kakvu će politiku voditi? Da li će prodavati javna preduzeća? Jel će biti podele akcija? Da li imaju ikakve planove za zdravstvo i prosvetu? Kakvu će poljoprivrednu politiku da vode?

Sve su to pitanja (a ima ih još mnogo) na koja nemamo odgovor. Bojim se, kako je kampanja krenula, da ih niko neće ni pitati tako nešto. Koliko ja znam, a malo sam se raspitivao, niko od stranih diplomata, stranih biznismena, predstavnika poslovnih udruženja, eksperata, nije pričao sa radikalima o tim stvarima. Bilo je nekih kontakata na lokalu i iskustva su različita. Niko nema čak ni blagu predstavu šta će da rade kada (ako) dođu na vlast.

I to je ono što je opasno. Radikali se moraju naterati da u izbornoj kampanju zauzmu stavove o bitnim pitanjima vezanim za ekonomiju. Ako sada ne kažu šta planiraju, posle mogu da rade šta god hoće.

PS. Evo ovde starog Slavišinog posta na tu temu.

Obamini problemi

Obama je prethodnih dana bio meta žestoke kritike (recimo, ovde) jer su u javnost izašli snimci govora pastora iz njegove crkve u Čikagu u kojima žestoko kritikuje Ameriku, američku istoriju i američku spoljnu i domaću politiku. Budući da je Obama dvadeset godina išao u tu crkvu i slušao Rajtove propovedi, postavilo se pitanje da li se on možda slaže sa svim tim.

Obama je juče u Filadelfiji održao jedan od boljih političkih govora (tekst ovde) koje sam čuo u poslednje vreme. Sa mnogim izjavama se naravno ne slažem, ali se ne može sporiti da je govor bio veoma dobar. Voleo bih da vidim nekog našeg političara da priča 37 minuta iz glave, a da ne napravi nijednu veliku grešku.

Kakav je ukupni efekat cele ove priče? Izgleda da je za sada blago negativan, verovatnoća da Obama bude predsednički kandidat Demokratske stranke je pala sa oko 87% na oko 73%. Tek ćemo videti reakcije na jučerašnji govor.

Zašto 30%?

Direktor Službe za ljudska i manjinska prava Dragan Lađević kaže da danas u Srbiji postoje svi neophodni mehanizmi i institucije kojima se garantuje ravnopravnost polova. Između ostalog, navodi i činjenicu da na izbornim listama stranaka mora da se nađe makar 30% žena.

Pitanje je - zašto taj procenat nije 51,37% (koliko je učešće žena u ukupnom stanovništvu Srbije po poslednjem popisu)? Otkud im baš 30%?

Izdvajanje za naučnike

Nije izdvajanje za nauku najgore. Gore od toga je izdvajanje za naučnike:

Mladi istraživači će u narednih petnaestak dana dobiti ključeve od stanova zgrade, za čiji je završetak izgradnje sredstva obezbedilo Ministarstvo nauke... ta zgrada, koja se nalazi u Novom Beogradu, ima 134 stana, a da je u planu zidanje još pet zgrada na istoj lokaciji u kojima će živeti mladi istraživači.

Pogledajte i komentare.

Flash forward

Beograd, 17. 3. 2108.
Kompanija Energoprojekt i Železnice Srbije potpisaće krajem ove ili početkom iduće nedelje ugovor o nastavku izgradnje železničke stanice "Beograd centar" u Prokopu. Pri kraju je izrada neophodne dokumentacije za potpisivanje ugovora. Pripreme za taj projekat dugo traju, tako da se ubrzo posle potpisivanja ugovora može očekivati početak radova.

Bear Stearns

Kada bi centralna banka trebala da se umeša na tržište i izvuče banku pred bankrotom? A kada bi centralna banka trebalo da izvuče investicionu banku pred bankrotom? Generalno, libertarijanci smatraju da je i bankrot neophodan da bi magija tržišta došla do punog izražaja. Oni koji loše posluju bivaju kažnjeni dok se otvara prostor za konkurenciju. Najverovatniji odgovor libertarijanaca na ova pitanja bi bio nikad i stvarno nikad.

Federal Reserve je ovih dana odlučio da spreči bankrot Bear Stearnsa, poznate investicione banke, plašeći se posledica koje bi to imalo na povezana lica, odnosno lančane reakcije. Verovatno nikad nećemo saznati da li je Fed bio u pravu. Libertarijanci će verovatno principijelno kritikovati, ali sumnjam da bi i njima bilo baš svejedno da je Fed po njihovom savetu odustao od izvlačenja.

To doduše nije razlog zašto ovo pišem. U celoj ovoj priči ima još jedna interesantna stvar. Bear Stearns je prodat JP Morganu za 236 miliona dolara mada samo njihova zgrada na Menhetnu vredi 1,2 milijarde dolara. To me je podsetilo na priču o prodaji Luke Beograd koja je otišla za oko 40 miliona evra ali čije zemljište se procenjuje na mnogo više. Da li bi neki američki Savet trebalo da optuži JP Morgan za korupciju?

O kome li se radi?

U novom "The Economist-u" možete naći zanimljiv tekst o situaciji o Srbiji.

Posebno me je iznenadilo sledeće: "Recently a Serbian envoy told his Western colleagues that the best way to help pro-European Serbs was to make sure that the rest of the region made no progress towards Brussels so long as Serbia's bid was stalled. He was told that if he expected the EU to do that, he needed to take a check on the realities of the world."

Padaju mi na pamet dva srpska proevropska političara koja bi bila u stanju da tako nešto kažu. Ne bih da ih imenujem, ispašće da agitujem za nacionaliste.

Koliko ima državnih organa u Srbiji?

Siguran sam da odgovor na ovo pitanje niko nema, naročito ako u obzir uzmete i sve lokalne samouprave.

Jedan od boljih načina da makar steknete predstavu o tome koliko državnih organa ima se nalazi na ovom linku. Radi se o "Spisku rezervisanih domena u okviru .rs domena za potrebe republičkih organa i organizacija". Spisak inače ima 22 strane. Naravno, neki državni organi su tražili tri ili čak četiri različita domena, tako da spisak nije potpuno realan, ali svejedno, zanimljivo je pogledati ga.

Meni se sviđa što će se stvari malo unificirati i pojednostaviti. Dosadašnji rogobatni domen za sve zaposlene u vladi .sr.gov.yu će valjda sada biti zamenjen.

Zahvaljujem VP na linku.

9 od 10

Ili 87.5% američkih profesionalnih ekonomista (članova Američkog društva ekonomista) smatra da SAD treba da eliminiše sve preostale carine i ostala uvozna ograničenja. To je prema istraživanju iz 2006.

Koji je taj broj u Srbiji?

Izborne šanse

Gligorov i Prokopijević su optimisti po pitanju izbora 11. maja. Ima li skeptičnih?

Novinarski principijelno

Došlo je vreme da se pohvali i ministar poljoprivrede. B92 javlja da su ukinut prelavmani na uvoz mleka u prahu na period od pet meseci. To je uticalo i na smanjenje otkupnih cena domaćih proizvođača koji najavljuju armagedon: Posledice su veoma loše, naši potrošači piju to mleko uveženo ko zna odakle. Ja bih proverio da nije radioaktivno. Još bolje: Oborili su im cenu od tri do četiri dinara, neka nam je Bog u pomoći. Činjenica: osveštane krave daju 15% više mleka.

Kao što je pomenuo Slaviša zaista je smešno što ministarstvo poljoprivrede mora da se pravda zbog smanjenja cene mleka. Smanjenje cena je u interesu građana i ministarstvu treba čestitati. Sa druge strane mislim da imamo ozbiljan problem u novinarstvu. U oktobru 2007. novinari B92 su bili zabrinuti jer je mleko u Srbiji bilo 20% skuplje nego u Crnoj Gori. Danas kada je ministarstvo na putu da reši taj problem oni su zabrinuti zbog ugrožavanja domaće proizvodnje. Odlučite se novinari. Ili najskuplje mleko ili kratkoročno nezadovoljni proizvođači.

Mi smo više puta pozivali na ukidanje prelavmana. Pogledajte ovde i ovde.

Opasno pojeftinjenje mleka

Ovo zaista postaje kao Top lista nadrealista -- Ministarstvo mora da se pravda zašto je ukinulo prelevmane na uvoz mleka u prahu, što je izazvalo pojeftinjenje mleka. Pa zar to nije poenta?

Ko formira cene?

Sada u Vojvodini pozivaju na bojkot peciva, nevezano za politiku, nego zato što su preskupa. Ali šta se ustvari kritikuje kad se poziva na bojkot proizvoda zbog cene?

Prodavci određuju cenu na osnovu toga koliko se čega prodaje. Kad kažete da je cena previsoka, vi uopšte ne kritikujete prodavca -- vi samo kritikujete druge kupce. Ljude koji redovno kupuju po tim cenama. Nisu bezobrazni pekari, nego svi ostali koji kupuju po cenama koje se vama ne sviđaju. Cena je uvek konsenzus između prodavca i kupaca.

Zamislite bezobraznog prodavca koji recimo traži 700 dinara za hleb. Neće ih dobiti. Jer nije on taj ko određuje cenu. Nego kupci.

To je između ostalog i razlog zbog kojeg bojkoti nikad ne rade. Jer je većina kupaca samim činom kupovanja već odlučila da im je cena prihvatljiva.

Uzvraćeta ljubav

Slavišina kritika subvencionisanja marketinških troškova srpskih izvoznika je i više nego nezaslužena. Naime srpske kompanije, i državne i privatne, su konačno shvatile važnost reklamiranja u inostranstvu. Očigledna potvrda da Vesnin program edukacije daje rezultate je i odluka srpskih kompanija da se oduže vladi i plate joj reklamni dodatak u Newseeku. Aerodrom Beograd, Telefonija, Alko Grupa, Pupin Telekom i Amiga su platile stotine hiljada dolara da bi promovisale sjajnu ekonomsku klimu koju garantuje Vlada Srbije. U ostavci.

Nažalost, i među najvećim vizionarima ima nevernih Toma. Tako jedan od finansijera kampanje kaže: Takva reklama za našu firmu ne znači ništa, a suviše je skupa. Dodaje da su ipak pristali da je plate po nalogu nekog bizona iz centrale firme i naravno zbog neizmerne ljubavi prema Srbiji.

Ja verujem da će Vlada Srbije znati da ceni viziju ovih prvaka naše privrede. U najmanju ruku bi bilo fer da biznis anđeo uplati srazmerna sredstva za marketing firmama koje su platile oglas u Newsweeku i tako nedvosmisleno prizna da je tamba a ne lamba.

Za svaki slučaj

Građevinska inspekcija izgleda radi i preventivu. Kada mu je građevinska inspekcija uručila rešenja o obustavi radova Vojin Đorđević je morao da se brani sledećim rečima: Pa, ja sam juče samo postavljao kamen temeljac. Za postavljanje kamena temeljca ne treba mi nikakva dozvola. Građevinski inspektor bi mu verovatno odgovorio: Znamo mi to, ali na šta bi ličilo kada bi svi postavljali kamenje bez obezbeđenih dozvola za izvršenje celokupnih radova. Srbija bi se od pravne države pretvorila u, ne daj bože, zemlju nedovršenih radova. Vremenom okrnjeni kamen temeljac bi mogao da postane prepoznatljiviji simbol od četiri ocila. I to sada kada se zemlja ponovo bori za Kosovo. Rešenje o obustavi radova se stoga izdaje preventivno iz patriotskih razloga. Za svaki slučaj.

Kopernik iz njujorške škole

Libertarijanci smatraju da su tzv. „čarter-škole“ (koncesione škole) "trojanski konj" koga su levičari izmislili kako bi održali u životu propali sistem državnog školstva. Ali neću sada o libertarijanskoj filozofiji obrazovanja.

Koncesione škole su državne škole kojima upravlja privatna firma. Ugovorom se obezbeđuje finansiranje od javnog novca (obično 3-5 godina) a uslov je da škola postigne određene rezultate na kraju perioda „zakupa“. Onda ugovor može da se produži.

Vest iz NYT je da će 2009. godine biti otvorena jedna čarter osnovna škola koja će plaćati nastavnike 125,000 dolara. I potencijalni bonus na osnovu uspeha učenika. То је tri puta više od plate običnog nastavnika a otprilike kao zarada lekara ili advokata. Osnivač škole kaže: „Radije bih odabrao varijantu - jedan sjajni nastavnik u odeljenju sa 30 dece, nego da mi date prosečnog nastavnika, duplo manje učenika i svu moguću tehniku“.

Naravno, neće taj „sjajni nastavnik“ biti japi samo po novčaniku – imaće dugo radno vreme, radiće gomile zadataka i imaće golemu odgovornost. Plus džangrizavi roditelji, plus naporna deca, plus vlasnik-gonič robova. Gore nego na berzi. Nastavnici koji planiraju da se prijave svesni su da će raditi „za sve pare“ a prethodno proći ozbiljnu selekciju. Ipak ima zainteresovanih...

Ne bi se oko ove vesti digla tolika buka da nije glavnog začina u priči. A to je informacija da će direktor škole imati platu manju od nastavnika (90,000 dolara). Ovo je bio pravi tornado u kosmičkom sazvežđu Krede. Kritike dolaze se raznih strana: jedni brinu da će to biti presedan za druge, drugi pitaju ko će upravljati školom, treći sumnjaju u selekciju nastavnika.

Predsednik sindikata direktora škola zgranut je ovom idejom i kaže otprilike da svaki orkestar zahteva dirigenta, inače you’re going to have anarchy and chaos (btw. nastavnici čarter-škola najčešće nisu članovi sindikata a često nemaju ni licencu).

Evo kako dijalektički kvantitet prelazi u kvalitet - astronomske platne sume indukuju novi školski kosmički poredak!

Kakav je to Big Bang zapravo izazvala koncepcija ove škole? Prvo, kritičari kažu da škola neće imati dobru upravu jer je direktor potplaćen (uslovno rečeno) počiva na ideji da se državne škole mogu super doterati ako se primene principi menadžmenta Koka-kole. Team-building, cost-effective, outcome-based, bla-truć. Sada je neko je konačno rekao da je car go i da to ne rešava suštinski problem.

Drugo, nova škola uvodi izvesni minimalizam u obrazovnu politiku: naglašava da se u školi obavlja podučavanje, a sve ostalo su nebitni elementi bez kojih se može. Naravno da je ovo nepodnošljivo za "vernike javnoškolskog kulta", poznatog po tome što neguje milenaristički stav da će se obrazovanje-društvo-država-kosmos urušiti ako ne postoje državne škole (i dalje slede viziju Djuija od pre 50 godina). To su oni sa nalepnicama: Education is not a commodity. Veruju da škola ima ulogu da napravi građanina, da reprodukuje građanizam i održi društvo i demokratiju na okupu.

Treće, meni najslađe: gospodin Kopernik je tako elegantno obesmislio epistemološki i politički argument koji koriste sindikati kada traže pare od države. Sindikat kaže: veće plate=veći kvalitet. Novi čarter kaže: veći kvalitet=veće plate. I to bez sindikata. Odradiš svojih 60 sati nedeljno sa petacima i posle - pravac Aspen!

E, sad je restriktivna

U pokušaju da obuzda inflaciju, Narodna banka Srbije podigla je juče referentnu kamatnu stopu na 14,5 odsto.

Ili čak za 3 procentna poena, ukupno 5 u poslednja tri meseca. To je veliki obrt. Sada ćete videti kako se do kraja godine niko neće sećati monopola, javne potrošnje, vremenskih nepogoda i ostalih stvari koje su navodno izazivale inflaciju. Monetarna politika nije više ekspanzivna i jedino to je važno za zaustavljanje rasta cena.

Da otklonimo svaku sumnju, ovaj potez nema veze sa bilo kakvom krizom. Jedina kriza koja postoji je politička, a NBS to ne rešava. Pad cena akcija na berzi takođe nema veze sa ovim - restriktivnija monetarna politika može samo da izazove njihov dalji pad. Jedini razlog je to što je NBS na kraju uvidela zašto su ustvari cene rasle. Bolje ikad nego nikad. Skorašnji pad dinara je takođe pomogao, jer sada NBS ima više prostora da bude restriktivna, a da to ne izazove preterano jačanje dinara. Može da bude restriktivna a da evro ostane na oko 80 dinara.

Ko nije pratio naše dugotrajno ubeđivanje da je monetarna politika sve vreme bila ekspanzivna a ne restriktivna kako su svi redom tvrdili, i da je to glavni razlog inflacije, stari postovi su ovde i ovde.

Birokratska mudrost

SIEPA, državna agencija za promociju izvoza, daje bespovratnu pomoć izvoznicima da je upotrebe za troškove marketinga:

Kako je navedeno u saopštenju, domaća izvozna preduzeća pokazala su veliko interesovanje za takvu vrstu pomoći, koja je usmerena isključivo na marketinške aktivnosti, koje većini srpskih firmama stoje na poslednjem mestu, posle troškova same proizvodnje i organizacije prodaje.

Te aktivnosti su od velikog značaja za sve kompanije jer bez dobrog marketinškog plana i pratećih aktivnosti nema ni zapaženog uspeha na stranim tržištima, navodi se u saopštenju SIEPA.

Boldovi su moji. Zaposleni u SIEPA ovim efektivno tvrde da su izvoznici izuzetno glupi: jer iako su te aktivnosti od velikog značaja za sve kompanije, one su kompanijama na poslednjem mestu. Neko bi pomislio da kad bi bile od velikog značaja bile bi na prvom mestu. Ali one su od velikog značaja, a privrednicima su na poslednjem mestu. Mora da privrednici i izvoznici kojima je to profesija, eto, nisu shvatili kako se to radi. Ali shvatili su službenici SIEPA i mašili se za budžetske pare da isprave ovu tržišnu grešku.

Dušan Silni i tri debela taksi vozača

Gradonačelnik Alimpić je izgleda retko neinteligentan čovek. Ko pametan bi zabranjivao taksi udruženjima da voze po nižim cenama dva meseca pred izbore? Taksisti neće da voze po novim, 15 procenata višim cenama a pretpostavljam da ni mušterije (glasači) neće biti previše zadovoljni. Ipak to ne sprečava Alimpića da kaže: Mi smo uređena pravna država i (taksisti) ne mogu dobiti manje cene. Nepovećavanje cena bi sigurno izvelo ruglu srpsku državnost od Nemanjića pa naovamo i to sada u sred novog kosovskog boja. Alimpić je odlučio da se nepreduzimljivost i nepatriotizam taksista neće tolerisati, te će inspekcija kažnjavati sve taksi vozače koji odbiju da povećaju cene.

Postavlja se logično pitanje za koga radi ovaj čovek? Za građane Beograda očigledno ne radi. Ne radi ni za većinu (13) taksi udruženja, jer ih sprečava da voze po starim cenama. Da sam maliciozan rekao bih da mu je neko iz Beogradskog taksija, Aurore ili Maksi taksija, platio da progura novi cenovnik, pošto su ova tri taksi udruženja najavila poskupljenje. Ali nisam maliciozan. Verovatno je u pitanju neznanje. Možda Dušan Silni stvarno misli da njegova mora da bude poslednja, što doduše nije olakšavajuća okolnost. Demokratska stranka bi morala da spreči nerazumnog Alimpića u sprovođenju ove katastrofalne odluke ili da preuzme odgovornost za ovu glupost na izborima.

Više puta smo pisali o taksi službi u Beogradu i uglavnom morali da objašnjavamo da je povećanje cena taksi prevoza sasvim u redu i da će tržište najbolje odrediti cene. Nisam očekivao da ćemo morati da branimo i niže cene. Ali eto, u zemlji u kojoj je zabranjen izvoz žita je zaista sve moguće. Arogancija kadrova DS mi predstavlja sve veći problem.

Libertarijanizam u klozetu

Brilijantno. Na Floridi su zakonodavci možda vredniji od svojih kolega iz drugih krajeva. Neki od njih su predložili zakon da svi restorani moraju da imaju dovoljno toalet papira. Novinari smatraju da je problem definisati šta je tačno dovoljno toalet papira. Možda zakon i ne bi trebalo da se bavi tim detaljima, najbolje je formirati Agenciju za toalet papir koja bi uradila stručnu projekciju potreba u zavisnosti od lokacije, vrste hrane, i veličine klijenata koji posećuju određene restorane. Sjajni Daniel Mitchell sa Cato instituta je pozitivno ocenio vest jer misli da je krajnje vreme da političaru počnu da se bave temama u kojima imaju nesumnjivog iskustva.

Meni se sa druge strane čini da se prerano srlja sa donošenjem propisa. Mislim da je veliki propust što nisu konsultovani ekolozi. Ipak, veća potrošnja papira znači manje mahagonija u Amazoniji. Možda bi zakon istovremeno morao da reguliše i odmereno korišćenje papira koga će biti u izobilju. Libertarijansko rešenje je prodavati toalet papir u WC. Cena bi mogla da se formira na tržištu u zavisnosti od ponude i tražnje. Ili po principu veća nužda veća cena, a kome se ne sviđa ima česmu. Na taj način bi se obezbedila dovoljna ponuda a pri tom se papir ne bi razbacivao. I Hayek bi bio ponosan.

Šta nam kaže berza?

Iako već odavno stagniraju ili idu nadole, indeksi su počeli ozbiljno da padaju tek od dana kad je pala vlada. Ne zbog vlade, nego zato što je postalo jasno da dolaze novi izbori. U nekoliko dana od objaviljvanja pada vlade do sada, indeksi su pali za oko 20%.

Na žalost, ja bih to protumačio kao prvu najavu da se na ovim izborima ništa dobro neće desiti. Ljudi sa berze kažu da se radi o povlačenju malih investitora. To znači da ulagači na berzi u proseku veruju da će pobediti antievropska opcija. To je prvi znak da će tako stvarno i biti. Ima još vremena, biće istraživanja javnog mnjenja, kladionica i drugih projekcija, ali mi znamo da su berze obično jako dobre u predviđanju događaja.

Da li sada treba kupovati? Ne znam, ali ako je tačna teorija da je ovaj pad odraz loših izbornih predviđanja, onda berza neće brzo nazad, tako da ima vremena za razmišljanje. Berza se neće vraćati nazad sve dok se ne oporave izborna predviđanja, a to se uopšte ne mora desiti.

Adam Smith bi bio ponosan

Kuća u kojoj je proveo poslednje godine će biti prodata na aukciji. Stvarno bi bilo ironično da je neko sruši i napravi tržni centar.

Kosovo i EU

Bilo je i ranije ovde postova na temu budućnosti Srbije i da li treba da se "odreknemo Kosova i odemo u EU" ili da "se odreknemo EU i odbranimo Kosovo". Nažalost, čini mi se da je ova dilema u suštini lažna. Bilo bi dobro da je to dilema, ali nije. Radi se o tome da niti možemo da odbranimo Kosovo odricanjem od EU integracija, niti možemo da uđemo u EU "samo" odricanjem od Kosova.

Ovo za gubitak Kosova je, valjda, svima jasno. Šta god da uradimo, ili ne uradimo, Kosovo je izgubljeno, pitanje je samo koliko ćemo da se inatimo oko toga. Ne kažem da je inaćenje potpuno iracionalna opcija, mogla bi i da se racionalizuje - recimo, time pokazujemo da, ako neko razmišlja o Sandžaku, Vojvodini, ili Preševskoj dolini, treba dobro da razmisli. Takođe, možda se neko nada da će inaćenjem uspeti da "izvuče" podelu, ne znam. Meni se, međutim, čini da inaćenje u našem slučaju nije racionalna strategija nego da se koristi isključivo za unutarpolitičke svrhe i to je, naravno, loše.

Međutim, bitniji mi je drugi deo priče, da, čak i ako sutra priznamo nezavisnost Kosova i pojurimo svom snagom ka EU, ja sam veoma skeptičan prema tome da će nas EU tek tako primiti. Problem je u tome što je jednoglasnost i dalje uslov za donošenje nekih bitnih odluka u EU (pre svega vezanih za oporezivanje, bezbednosnu i spoljnu politiku), a Velika Britanija i neke druge zemlje neće nikada dozvoliti da se pravila promene i da se, kod tih stvari, odluke donose preglasavanjem. I to je veliki problem za Srbiju, jer nas vide kao nekoga ko pravi probleme i ko bi, možda, bio trojanski konj Rusije u EU. To znači da evropske zemlje treba da budu potpuno sigurne da je srpski narod dovoljno normalan da na vlast nikada ne dovede nekoga ko neće biti lojalan Evropskoj uniji, već nekom drugom. Biće teško u to ih ubediti u doglednoj budućnosti.

Jedna mogućnost je da budemo EU članica "drugog reda", odnosno da se nama (i možda još nekome) uskrati pravo veta. To ne zvuči baš lepo kada se ovako napiše, ali nama u suštini nije previše bitno, pošto mi i onako nemamo neke geostrateške interese, niti bismo (nažalost) vodili poresku politiku koja veoma odstupa od EU standarda.

Poenta je u tome što mi se čini da DS, G17 i LDP previše insistiraju na EU i da tako rizikuju da, za koju godinu, kada se ispostavi da ulazak u EU nije tako jednostavna stvar, ponovo razočaraju svoje birače. Mislim da bi za sve, a posebno za nas, njihove birače, bilo dobro da malo diversifikuju svoje ciljeve. Ovako sva jaja drže u jednoj korpi, čija je drška po malo klimava.

Umesto insistiranja na političkim vezama sa EU, moglo bi da se insistira na ekonomskim. Ako je SAA problem (što sa naše, što sa njihove strane), hajde onda da potpišemo sporazum o slobodnoj trgovini, bez političkih odredbi. Hajde da ispunimo sve uslove i potpišemo neophodne sporazume kojima bi se garantovao slobodan protok ljudi i kapitala. Ako će biti teško odvesti Srbiju u Evropu, hajde onda da dovedemo Evropu u Srbiju. Uostalom, poenta valjda i jeste u tome.

Zločin i kazna

Komentator fg odlično primećuje da je bolje da poreska inspekcija kažnjava lokale novčanom kaznom, nego zatvaranjem na određeno vreme:
"Mera koja im je izrečena kao sankcija za prekršaj sastoji se uglavnom u zatvaranju lokala na pet dana i novčane kazne. Novčana kazna mi je sasvim jasna ali ono što mi je neshvatljivo jeste to zatvaranje lokala. Čemu to?"

Novčana kazna je uvek najefikasnija jer jedina ne stvara ono što se zove deadweight loss ili "čist gubitak" (taj prevod mi je bolji od "trošak mrtvog tereta", ima li neko drugu ideju?). Kad je kazna novčana, to je samo preraspodela, od vlasnika prodavnice koji je prekršio zakon, prema budžetu. Kad je kazna zatvaranje, onda je to opet preraspodela, ali uz dodatni gubitak. Vlasnik je kažnjen jer ne može da radi, ali budžet ništa ne dobija. Kolika treba da bude novčana kazna može se raspravljati, ali uvek je bolje povećati kaznu nego zatvarati lokal. Ne za vlasnika -- njemu možete povećati novčanu kaznu toliko da bude ekvivalentna gubitku zatvaranja, nego gubitak za budžet i za kupce koji u toj radnji obično kupuju. Čist gubitak.

Važnije, to je generalni princip. Novčana nadoknada je kod bilo kakvih prekršaja najefikasnija vrsta kazne. U idealnom libertarijanskom pravnom sistemu, zatvori bi bili smanjemi na minimum jer bi sve kazne bile novčane. Javni tužilac ne bi postojao, jer bi svi prekršaji bili privatni. Jedino sam oštećeni može da pokrene postupak, a on ne bi tražio zatvaranje okrivljenog jer od toga nema ništa, nego novčanu nadoknadu. Paradoks u postojećem sistemu je što kad vas neko opljačka ili prebije, onda sud za koji opet vi plaćate, šalje počinioca u zatvor koji vi porezima finansirate. Efikasnije rešenje je da se samo razreže suma koju počinilac mora da vam isplati. Velika suma, ekvivalentna tim godinama koje bi proveo u zatvoru. Pa neka se snalazi. Oštećeni je nadoknađen, a čistog gubitka nema jer nema gubljenja vremena u zatvoru (slično ovom zatvaranju prodavnice na pet ili petnaest dana).

Ovaj sistem nigde ne postoji u celini (postojao je nekoliko vekova na Islandu i dobro funkcionisao), ali je dobar kao model. Uvek treba težiti ka manje kazni zatvaranja, što ljudi što prodavnica, a više novčanih poravnanja. Poenta je da je to efikasnije za sve. U ekonomiji ima besplatnih ručkova.

Šta će ekonomisti doktorat iz fizike?

Potreban mu je, ako želi da komentariše stari rad Paula Krugmana o tome kako bi se odvijala trgovina između udaljenih sunčevih sistema.

Ako vas zanima ekonomija naučne fantastike, pogledajte ovde. Jedan od najbitnijih nalaza do sada je da je putovanje kroz vreme nemoguće:

"Da je putovanje kroz vreme moguće, kamatna stopa bi uvek bila nula, zbog mogućnosti arbitraže. Pozitivne kamatne stope su dokaz da je putovanje kroz vreme, za razliku od putovanja kroz svemir, čista fantazija." Citat je Marca R. Reinganuma, iz rada "Is Time Travel Impossible? A Financial Proof", objavljenog u Journal of Portfolio Management 13(1):10-12, Fall 1986.

Kosovo nema cenu

Kretanje BELEX15 indeksa od 1.1.2007. do danas.

Pare na sunce!

Nisam baš detaljno pratio šta se dešava u Zakavkazju, ali, otprilike, Rusija je ukinula sankcije prema Abhaziji, što Gruzija smatra "ekonomskom aneksijom" Abhazije.

Međutim, umesto da organizuju mitinge "Abhazija je srce Gruzije", pale ruske zastave i ambasadu, Gruzijci imaju drugu taktiku - tražiće od Rusa da im isplate 20 milijardi dolara kao kompenzaciju.

Moj gebelsovski momenat

Svi imamo po neku rečenicu na koju reagujemo kao Gebels na reč "kultura" - mašanjem za pištolj. Moj najnoviji gebelsovski momenat je bio jutros, na godišnjicu ubistva Zorana Đinđića. Poludim kad čujem 20 puta u toku pola sata preporuku da "treba slediti viziju Zorana Đinđića".

Dok je za života bio jednoglasno osuđivan ne samo od strane političkih protivnika i medijske logistike "krugova" koji su ga na kraju i ubili, već i današnjih obožavalaca, i sledbenika njegove "vizije", koji su ga u međuvremenu kanonizovali kao sveca, sada je postao "intelektualna luča". To je nuekusno, bar da su malo smanjili taj raspon reakcija. Bilo bi dovoljno da danas kažu da nije bio kriminalac, i da su ga lažno optuživali za veze s mafijom da bi ga kompromitovali politički. Ne mora baš da bude Majka Tereza i Ronald Regan istovremeno . Ali, kod nas uvek mora da bude neka krajnost.

Druga stvar zbog koje mi je muka od idolatrije Zorana Đinđića jeste što je čovek posthumno unapređen ne samo u moralnog sveca, već i u velikog reformatora, što prosto nikad nije bio. Đinđić je bio jedan majstor PR, pametan, sofistikovan i senzibilan manipulator, koji je na vreme shvatio da svoj PR ne može graditi na "doslednosti" i "poštenju" kao Koštunica (a bilo mu je verovatno i ispod časti da uopšte pokušava sa takvom samopropagandom). Umesto toga on je gajio imidž čoveka koji je u dubljem smislu pošten jer saopštava neprijatne vesti, govori istinu nepoželjnu istinu narodu, i herojski predvodi zemlju u jednom pravcu za koji nema većinu, očekujući od istorije da ga potvrdi. To je najčešći refren oficijelne Đinđićeve kanonizacije danas.

Žalim slučaj, Đinđić nije bio veliki reformator. Naprotiv. Bio je čovek koji je filozofiju pragmatizma mislio da sprovede u potpunosti i do kraja u svim sferama. Ako postoji problem, dajte mi rešenje. On nikada nije shvatio način na koji funkcionišu tržišna privreda i moderno društvo. Nije veliko preterivanje reći da je on verovao da su Marjanović i Simpo Tomić loše menadžerisali srpsku privredu a da će Boža Đelić i Vlahović to da rade bolje. Stalno je ponavljao svoja čuvena poređenja između privrede i košarkaškog ili fudbalskog tima, videći sebe u ulozi trenera srpske ekonomije i srpskog društva. Verovao je u "demokratsko planiranje", a ne u slobodu pojedinca. Nikad nije shvatio ideju spontanog poretka niti je verovao mnogo u tržište, uprkos tome što je često pričao o tržištu, u sklopu svoje PR strategije čoveka koji saopštava nepopularne stvari. Sećam se da je tražio od MMF-a da da srpskoj Vladi kredite za javne radove, i bio uvređen kad mu ovi to nisu dali. Kao što je Kejnz bio istinski frapiran kako Hajek može da veruje da bi porast moći u rukama engleske vlade bio loš, kad smo mi za razliku od Rusa civilizovan narod i ne bismo je zloupotrebljavali, tako je i Đinđić bio iskreno uvređen kako oni ne shvataju da bi on bolje upotrebio te pare od Mirka Marjanovića koji je bio lopov. Šta tek reći za čovek akoji je po rečima bivšeg ambasadora u Vašingtou protića uopšte nije mnogo voleo ni razumeo Amerikance i Ameriku, jer ga je nervirao taj njihov dosadni, neefikasni sistem gde se ne zna ko je gazda i ko odlučuje! To svakako ne može da misli jedan liberal, makar kako da široko shvatimo taj izraz. Neki ljudi s kojima sam razgovarao, a koji su ga dobro znali, kažu mi da on zapravo ništa iz ekonomije nije čitao ni znao, osim onih knjiga tipa "kako sam zaradio prvi milion", i "kako postati uspešan u biznisu". Tako, da kad pričamo o uredbi o naftnom monopolu, ili prodaji tržišta stranim kompanijama, ili održavanju enormne državne potrošnje, ili nekontrolisanom povećavanju plata u javnom sektoru (a ne njihovom zamrzavanju kao u stvarno reformističkoj Irskoj) ili čak članstvu DS u Socijalističkoj intenracionali, tu nije reč o slučajnim već o doktrinarno uslovljenim stvarima. On je zaista bio levičar, a nekoliko dobrih stvari, poput Zakona o radu su bili pre izuzetak nego pravilo.

Tajna toga što je Đinđić danas izrastao u figuru velikog reformatora je u tome što je ubijen, i u tome što je konkurencija očajna, što su svi drugi još mnogo gori. Ja sam to isto tvrdio još 2001 godine.

To uopšte ne znači da je on bio najgori premijer u tom trenutku. Naprotiv, za jednog levičara i nije bio tako loš - loše je to što alternativa njemu nije bila bolja. Ja bih danas voleo da za protivnika mi liberali imamo nekog kao Đinđić. Problem je što mi nemamo ni saveznika, a nekmoli protivnika kao što je on. To pokazuje na kakvom dnu je Srbija.

Što se tiče njegovog ubistva, jasno je ko je to učinio, i ljudi su osuđeni za to. Jasno je da i oni koji su naručili ili odobrili to ubistvo to nisu učinili da bi uklonili "reofrmatora", i nejgovu "viziju", već da bi uklonili opasnog makijavelistu koji ih je sprečavao da dođu na vlast ili im je ugoržavao kriminalne pozicije. Škakljiva stvar ovde je to da li bi grupa ma kako moćnih dilera droge usudila da ubije premijera bez nečije jasne političke podške. ja sam ubeđen da ne bi. Na osnovu zapisnika iz same Vojske danas znamo da je Koštuničin privatni general Aca Tomić održao nekoliko sastanaka sa Legijom neposredno pred pobunu i za vreme pobune Crvenih beretki u novembru 2001 i da je dao garanciju da se Vojska neće mešati. Koštunica ih je javno podržao što smo svi videli analogijom sa lekarskim mantilima, a presretnuti razgovori između dva člana te bande za vreme popune, u kome jedan kaže "samo Koštunica ovo može da zaustavi", jasno pokazuju da su oni njega doživljavali kao svoj politički štit. Nekoliko nedelja pred ubistvo Zorana Đinđića, najbliži saradnici Vojislava Koštunice, Aca Tomić (to je onaj "Dragi Aca" iz Koštuničinog ljubavnog pisma) i Rade Bulatović (sadašnji šef BIA-e) sretali su se sa Legijom i Šiptarom, i zbog toga su bili uhapšeni u akciji "Sablja". Da podsetim, Aca Tomić je bio OPTUŽEN za učešće u zaveri, ali je po dolasku Koštunice na vlast, optužnica protiv njega bez obrazloženja povučena od strane tužioca Jovana Prijića, po svoj prilici kao deo političkog dogovora sa vlastima da on ostane na tom mestu i dalje. Mene zanima o čemu su pričali Aca Tomić i Rade Bulatović s Legijom i Dućom dve nedelje ili koliko pre Đinđićevog ubistva? Jedina logična pretpostavka koju ja mogu da izvučem iz te činjenice jeste da su, kao i u novembru 2001, davali u ime Koštunice neku vrstu garancija da Vojska neće intervenisati. Koštuničin predlog za koncentracionu Vladu koji je dao pola sata pošto je Đinđić ubijen pokazuje da je on imao spreman plan. I mislim da je i za njega, i za ubice uvođenje vanrednog stanja predstavljalo veliko i neprijatno iznenađenje. Ja verujem da je ta politička i vojna podrška predstavljala i jedini razlog zašto su se banditi uopšte i ususdili da ubiju premijera. Osećali su se zaštićenima i mislili su da imaju dovoljne garancije od Koštuničinih ljudi. Istraga za vreme Sablje je jasno išla ka Koštunici. Po svedočenju Bebe Popovića koje niko, pa ni Živković, nije demantovao, sa istragom se stalo zbog pritiska iz EU, koji su se plašili da bi povezivanje Koštunice sa ubistvom oslabilo demokratiju u Srbiji. To su naši evropski prijatelji. Dakle, ja ne kažem da pouzdano znam da je Koštunica naručilac ili pomagač, samo kažem da mi se ne dopada to što se sa policijskom istragom koja je vodila u njegovom smeru stalo na politički pritisak iz sveta. I voleo bih da čujem od Jovana Prijića na osnovu kojih činjenica je Aca Tomić bio najpre optužen za zaveru, kao i na osnovu čega je kasnije oslobođen?

Dakle, po meni je priča o "viziji Zorana Đinđića" i neukusno idolatrisanje istog s jedne strane izraz delimičnog nerazumevanja stvari, a sa druge strane, jeftin, politički korektan i bezopasan način da se naknadno opere savest zbo stava koji se o njemu imao 2001 i 2002, i da se izbegne nezgodno i skupo postavljanje pitanja o političkoj pozadini njegovog ubistva danas.