Uloga policije

Da li je nekome čudno što policija sinoć nikoga nije uhapsila?

Nezavisnost Kosova

Juče je u kosovskoj Skupštini proglašena nezavisnost ove bivše srpske Pokrajine od nekadašnje matične države, što je na ulicama Prištine i drugih kosovskih gradova burno proslavljeno uz pesmu i vatromete. Na srpskoj strani bilo je malo sumornije - osim bombe koja je bačena u dvorište UNMIK kancelarije u Mitrovici, bilo je demonstracija u Beogradu, Novom Sadu i nekim drugim gradovima, uglavnom neonacista i huligana koji su lomili sve pred sobom - dve ambasade, slovenačku i američku, McDonaldse u Beogradu i NS, žardinjere, semafore, automobile itd, izazvavši povređivanje preko 60 ljudi samo u Beogradu, i veliku materijalnu štetu.

Na jednoj strani, proglašenje nezavisnog Kosova, koje će vrlo brzo, već danas ili narednih nekoliko dana biti priznato od strane većine zapadnih zemalja, predstavlja konačni poraz srpskog nacionalističkog projekta 90-ih i stvaranje elementarnih preduslova da se Srbija okrene sama sebi i sopstvenim nacionalnim interesima koji je vezuju za Evropu i zapadni svet. Da li će hladan tuš sa Kosovom izazvati otrežnjenje, ili samo dati izgovor onima koji IONAKO ne žele da vode zemlju u pravcu Zapada da nastave kuda su krenuli prethodnih nekoliko meseci, još je rano za reći. Ako bih morao da tipujem, ja bih bio pesimista u tom pogledu, jer mi se čini da se pred našim očima upravo stvara jasna većina protiv EU i Zapada, a za neku nedefinisanu politiku"neutralnosti" ili okretanja Rusiji. Ovo posebno dobija na snazi ako znamo da Srbija neće moći da postane članica EU ako ne prizna Kosovo. Uspostavljanje dobrosusedskih odnosa je čak jedan od poznatih "kopenhagenških uslova" za učlanjenje.

Onima koji mogu biti frustrirani time da Srbija 2008 godine više liči na Srbiju 1998, nego na Srbiju iz 2001, preporučujem jedan raniji šaljivi post ovde, koji sada zvuči malo oporije i ozbiljnije. Zaista mislim da predlog koji je tu iznet jedino još može da radi - ko god može, nek se otcepi od Srbije dok je još vreme, dok na kraju ne ostanu Dedinje, Francuska 7, SANU, Zgrada Vlade, generalštab i RTS da se bore za srpsku stvar. Pošto glasanje na nacionalnim izborima ionako nema nikakvog uticaja na to ko će i kako da vodi politiku u ovoj zemlji, kao što smo se mogli uveriti pre dve nedelje, pa do danas.

Update: posle silne pretrage, ipak nisam uspeo da nađem rečeni post. Uglavnom, radilo se o predlogu za lančanu secesiju raznih regiona u Srbiji koji bi se odrekli politike centralne Vlade i preusmerili zahteve da se Mladić isporuči Beogradu (u bukvalno-geografskom, ne više političkom smislu). Mi u Kragujevcu, Nišu ili Užicu više ne bismo imali ništa sa tim. Ovaj put, ne bismo imali više ništa ni sa "odbranom Kosmeta i međunarodnog prava i pravde".

Manifest

Fantastičan program za libertarijansku stranku. Napisao ga je A.Vulin.

"U kapitalizmu, najvažniji su efikasnost i profit. Bilo bi veoma efikasno ukinuti parlament i izbore! Ostavimo samo vladu koju izaberu najbogatiji, zatim bi vlada izašla pred javnost sa više predloga, sačekali bismo nekoliko sati, eventualno jedan dan, da berza reaguje. U zavisnosti od njene reakcije odluka bi bila prihvaćena ili odbačena, i eto srećne zemlje! Zamislite uštedu u novcu i nervima, a i finansijeri bi mogli svoj teško i generacijama stican kapital da koriste za nove privatizacije i da prestanu da plaćaju vladine službenike i šefove partija. Umesto nervoze i žuči, sve bi se rešilo na berzi između ,,akcija petnaest najuspešnijih preduzeća”. Milioni koji nisu zaposleni u tim preduzećima, niti su im više vlasnici, trebalo bi samo da podignu glave prema gospodarima i da poslušno i pobožno potvrde ono što im poručuje berza! Zlatno pravilo kapitalizma je: izbacimo posrednika. Idealna demokratija teži ka ukidanju posrednika između vlasti i naroda. Priznajmo berzu i ukinimo besmisleno biračko pravo! Naši gospodari će nam reći šta treba da mislimo putem berze. Zašto trošimo novac i vreme na izbore, korumpirane političare i skupštinske rasprave? Preskočimo posrednika i sledimo korumpirane, kradljive, pohlepne, nezasitne gospodare berze! "

"Pozitivna konkurencija"

U srpskoj visokoškolskoj politici postoji kategorija „konkurentski fakultet“. Pokušavajući da razumem ovaj fenomen započeh onlajn pretragu. U pravilnicima koji se odnose na nastavni kadar britanskih, australijskih i drugih univerziteta, stoji da je moguće angažovanje nastavnika van univerziteta u aktivnostima koje se odnose na objavljivanje radova, unapređivanje nastave i naravno, ako to ne remeti nastavnikov primarni posao i interesima univerziteta...To je sve. Nema nigde spiska na kome bi stajali zabranjeni “konkurentski” univerziteti, npr. Oksford ili Ist Anglija. Valjda se podrazumeva da su sve ustanove u kojima profesor nije zaposlen konkurentske, po definiciji.

Moguće je da univerzitetska uprava sa Univerziteta u Bristolu misli da postoji nešto što bi se zvalo „bristolska diploma“, a na koju utiče i nastavničko ime. Ono, pak koje negde korespondira sa nastavnikovim ugledom kao eksperta, teoretičara, istraživača i konačno, pedagoga. U stvari, vrlo je logično što se univerziteti ponašaju tako da imaju ideju o "pozicionom karakteru" robe koju proizvode (diplome) – ako profesor X počne da nudi usluge na 10 lokacija po gradu, onda ta njegova usluga počne da gubi na ceni. Mora postojati neki ekskluzivitet. I to ne samo onaj snobovski. Ne deluje logično da jedan čovek može podjednako dobro držati kompletnu nastavu na tri mesta, sa potpunom posvećenošću i to u istoj školskoj godini.

Možda ne deluje logično u Bristolu, ali to lepo radi u Srbiji. Naši državno-univerzitetski nastavnici, gotovo svi kojima se ukazala šansa, rade na jednoj, dve, a bogami znam jednog trokatedarskog profesora radio širom Balkana. Naravno, nije lako. Recimo, taj profesor je imao nezgode. Dešavalo se da pobrka rasporede časova i fakultete, pa otputuje u pogrešan GRAD, a jednom je skoro odleteo u pogrešnu DRŽAVU...

Bez obzira na sve, teško je naći zamerke ovom sistemu u srpskim uslovima, budući da ekskluzivitet i kvalitet usluge podučavanja studenata nisu presudan proizvod funkcionisanja fakulteta. Još uvek dominira kredencijalizam tj. važnije da imate bilo kakvu diplomu nego brand ustanove (videli smo da čak i kragujevačka ima svoje kupce). Takođe, fakulteti se ne bore za iste studente i nema nikakve konkurencije (neki hoće jeftine studije, neki hoće brze studije, a za sve ima mesta na gomili državnih i privatnih lokacija).

Kakve su se promene dogodile nedavno? Formalno, naravno, profesori su uvek morali da traže dozvole od svojih matičnih fakulteta da bi držali nastavu na drugim fakultetima. Postoji pravilnik u kome se naširoko piše o interesima univerziteta (ni slova o zahtevu da nastavnik mora da obezbedi kvalitet nastave na primarnom fakultetu). Koliko znam, nastavnici su uglavnom dobijali dozvole da rade. Međutim, pre godinu i po dana napravljen je spisak „konkurentskih ustanova“ za Univerzitet u Beogradu. Fakultetske uprave su davale predloge za svoje oblasti i tako je nastao spisak sa gomilom fakulteta – privatnih, ali i državnih. Na njima nastavnici (na odgovarajućim fakultetima) nisu smeli da drže nastavu.

Naravno, profesori su iznervirani. Možda se sada malo više prašine diglo pošto teče akreditacija i prvi put postoji „prelazni rok“ za nastavnike. Čim se srede stvari oko dozvola za rad univerziteta, opet će se naći način da bude po starom. Jednostavno, nema izbora: tržište srpske univerzitetske nastavne radne snage je malecko i siromašno. A zatvoreno.

Zanimljivo je zapažanje člana Senata BU koji kaže:

„Ta lista je bila potpuno nelogična i ishitrena - smatra Tešić. - Mašinskom fakultetu su, recimo, bili konkurenti svi državni mašinski fakulteti u zemlji. Kako može državni fakultet da bude konkurencija? Po logici stvari, to bi trebalo da bude neki privatni fakultet. Međutim, ja na to ne gledam tako, jer je to monopolizam. Bitno je da postoji pozitivna konkurencija.“

Lepo je što neko iz uprave ne voli "monopolizam". Međutim, sve je to nekako naopačke kod profesora Tešića. Čak i ako se zanemari pleonazam „pozitivna konkurencija“, teško je shvatiti logičku nit izjave. Naime, državnim fakultetima valjda jesu konkurencija upravo državni fakulteti: bore se za istu kesu i za iste studente („kvalitetne studente“ što bi rekli profesori i one koji hoće besplatne studije – ove kategorije se delimično preklapaju). Posebno od kada niču nove katedre i programi na sve strane...Dešavalo se upravo ono što profesor Tešić ne može da zamisli - uprave su antisolidarno sprečavale profesore drže nastavu na drugim - državnim! - fakultetima. Očigledno nisu ljubitelji "pozitivne konkurencije" među državnim fakultetima. Razumljivo je zašto.

Ako je igde obrazovno tržište otkačeno od tržišta rada – onda je u Srbiji. Ali isto tako je dobar dokaz da obrazovna industrija ima svoju putanju i vrhunski dokaz da je obrazovanje konačno u Srbiji postalo - roba.

Globalno zamračenje!

E, šta sve neće da izmisle...

Nova panika je - globalno zamračenje (Global Dimming)! Neki naučnici su ustanovili da Zemlja prima sve manje i manje Sunčevih zraka, što znači da bi trebalo da bude sve hladnije. Pošto nije sve hladnije (a ni sve toplije, by the way), oni tvrde da se u stvari ovaj efekat poništava sa efektom globalnog zagrevanja. Obratite pažnju na konstrukciju - ništa se ne dešava, to mora da je zato što se dve katastrofe poništavaju!

Onda je sve super, jel tako? Pa, ne baš. Global dimming je rezultat delovanja raznih stvari koje zagađuju atmosferu (pepeo, čađ, sumpor itd.) i koje reflektuju Sunčeve zrake i tako ne dozvoljavaju Zemlji da se zagreje. Pošto je emisija tih materija u poslednjih 20-ak godina značajno smanjena, oni misle da će se pravi efekti globalnog zagrevanja tek sada videti i da se "mora nešto pod hitno uraditi!".

Citat: "Even the most pessimistic forecasts of global warming may now have to be drastically revised upwards. That means a temperature rise of 10°C by 2100 could be on the cards, giving the UK a climate like that of North Africa, and rendering many parts of the world uninhabitable. That is unless we act urgently to curb our emissions of greenhouse gases."

Ili da počnemo da pumpamo sumpor, čađ i pepeo ko ludi. Ne znam zašto im to nije palo na pamet.

Obama i trgovina

"We know that the status quo in Washington just won't do. Not this time. Not this year. We can't keep playing the same Washington game with the same Washington players and expect a different result – because it's a game that ordinary Americans are losing....It's a game where trade deals like NAFTA ship jobs overseas and force parents to compete with their teenagers to work for minimum wage at Wal-Mart. That's what happens when the American worker doesn't have a voice at the negotiating table, when leaders change their positions on trade with the politics of the moment, and that's why we need a President who will listen to Main Street – not just Wall Street; a President who will stand with workers not just when it's easy, but when it's hard.",

kaže Barak Obama, sve izgledniji demokratski kandidat na predsedničkim izborima u SAD, i ako to postane, i verovatni sledeći američki predsednik.

Sad, ova njegova izjava, u svetlu ovih naših prethodnih oporih postova i diskusija u poslednja dva-tri dana, i problema s kojima je Srbija suočena, može izgledati zaista kao neko akademsko pitanje. Ali, nije. Vrlo je važno za čitav svet, šta misli i šta govori predsednik SAD. Kao što ekonomija celog sveta drhti kad se na Wall Streetu kine (kako kaže istinit kliše), tako i intelektualni i politički krajolik najvećeg dela sveta trpi promene kada američki predsednik preduzme neku akciju ili usvoji neku filozofiju: To je prosto politička fizika.

Šta nam govori Obamin citat: ima dve mogućnosti - ili je reč o ispraznom levičarskom populizmu, ili je reč o beznadežnoj ekonomskoj nekompetenciji. Ili, čemu sam ja sklon kao zaključku - i o jednom i o drugom.

Prosto je nemoguće čak ni notirati, a kamoli raspraviti, u okvirima jednog kraćeg komentara, sve greške i zablude koje sadrži ovaj Obamin relativno kratak citat: od dogme da slobodna trgovina šteti američkom radniku, da radna mesta odlaze u inostranstvo a ovde se ne otvaraju nova, preko one da je interes akcionara i vlasnika imovine suprotstavljen interesima "običnog naroda" (stara levičarska dogma o klasnoj borbi, kao opravdanje redistribucije, koju demokratski kandidati oživljavaju u ovoj kampanji), do teze o "tobožnjoj trci ka dnu" siromašnih za minimalne nadnice itd.

Kakve posledice mogu da budu? Mislim da je ponuda na ovim američkim izborima daleko nižeg kvaliteta nego na mnogim prethodnim. Imaćemo žestoke levičare, populiste i protekcioniste sa demokratske strane (ko god to da bude) i imaćemo jednog vrlo problematičnog kandidata republikanske stranke, sa vrlo niskim kredibilitetom među tradicionalnom bazom te stranke, konzervativcima i libertarijancima; kandidata koji se protivi smanjenju poreza i podržava razne problematične oblike regulacije, uključujući agresivno smanjenje emisija CO2.

Bez obzira što na obojicu možemo imati veće ili manje prigovore, a još više na konkretne rezultate vladavine i jednog i drugog, lako se može desiti da era Billa Clintona i G.W: Busha bude upamćena kao zlatno dobra liberalnog kapitalizma. U Americi, ali i u svetu. Dovoljno je samo pomisliti šta će se dogoditi kad američki predsednik opozove NAFTA-u, ili poveća carine ili druge barijere Evropi ili Kini, a ovi onda uzvrate, pa tako u krug. Umesto sadašnje muzike sve slobodnije i bliže komunikacije i razmene u svetu, koju sada kvare svojim paranoidnim recidivima Hladnog rata samo diktatori poput Putina, začućemo opet ratne bubnjeve i dobro poznate napeve trgovinskih ratova, blokova i podela koji su najčešće samo uvod u političke konflikte, kao što znamo iz XX-og veka. A u svakom slučaju, krike bede u siromašnom trećem svetu. Za koju će ovaj put Zapad zaista i doslovno biti odgovoran.

Međunarodno pravo

Koštunica je ukazao da se ovakvo pravno nasilje nad jednom zemljom dešava prvi put u svetu.

Ova neistina je toliko puta ponavljana da smo počeli da verujemo u nju. Granice se redovno menjaju posle ratova -- to je i svrha ratova. Posle 1945. se to ređe dešava jer su i ratovi ređi, ali nije ni približno tačno da je ovo bez istorijskog presedana.

Pravno nasilje je ono što se desilo 1999. u Rambujeu. U Rambujeu je Clintonova administracija Miloševiću ponudila ugovor sa namerom da on taj ugovor ne prihvati. Bilo je jasno da takav ugovor niko na svetu ne bi prihvatio, pre svega zbog klauzule po kojoj je NATO-u trebalo da bude omogućeno kretanje po celoj teritoriji Srbije -- sasvim bespotrebne ako je cilj zaista bila zaštita Albanaca, ali neophodne ako je cilj bio osigurati da Srbija odbaci sporazum. To je bilo pravno nasilje koje je posle dovelo do bombardovanja i Kumanovskog sporazuma.

A ovo sada je samo formalizacija postojećeg stanja nastalog kumanovskom kapitulacijom. Zato argument o međunarodnom pravu neće upaliti, osim u domaće političke svrhe. Možda bi u međunarodnoj zajednici upalio pre 9 godina da na vlasti nije bio Milošević, ali o tome je trebalo misliti tada.

Tek ili čak?

Novine "24 časa" prenose istraživanje po kojem je "s postojanjem i radom investicionih fondova na srpskom tržištu upoznato tek 51% građana naše zemlje, starijih od 18 godina".

Ako je to tačno (a zaista sumnjam), onda mislim da bi boldovana reč morala da bude čak. Ako mi živimo u zemlji u kojoj više od pola ljudi zna čemu služe i šta rade investicioni fondovi, onda se uopšte ne bojim za našu budućnost. Još ako je tačno da 39% stanovništva u ruralnim područjima upoznato sa radom investicionih fondova, pa to je prosto fenomenalno!

Naravno, istina je verovatno da su brojevi debelo prenaduvani.

Tugovanka

Teofil Pančić u Vremenu je ogorčen na Borisa Tadića zato što je ovaj "punom forcom krenuo u ponižavanje vlastitih glasača", i što je "Srbija ovih dana više koštuničarsko-radikalska nego pre Tadićeve pobede". Ajde! Nije valjda da je tako?

No, i dotični Pančić i svi drugi "iznenađeni i uvređeni" glasači Borisa Tadića trebalo bi da preadresiraju ljutnju sa "nekog genija u Krunskoj i Adrićevom vencu" (kako kaže Pančić) na sebe same. Šta su očekivali? Prethodno iskustvo sa Tadićem ih ništa nije naučilo? Isti Pančić u jednom tekstu neposredno pred drugi krug izbora, sipao je drvlje i kamenje na one koji su i tada tvrdili da će se desiti ono što i on sam sad priznaje da se desilo. "kao što vidite, neću ove nedelje o izborima, neću, jer mi se okreće želudac od silesije onih kojima je Sve Jasno, toliko jasno da im se muti pred očima, od namnoženih Velikih Relativizatora, partijskih šićardžija i nadmoćnih cinika, od onih koji drže da je sasvim OK i da svet propadne ako treba, samo neka se dokaže da su oni Bili U Pravu (kao da to nije oduvek jasno)...jer tako radi prava ekipa, š'a ima veze, ta nećemo se valjda dati navući na tanak led od onog dorćolskog prevaranta, sam je zakuvao pa neka sam i kusa, kakve sve to ima veze s nama, mi samo živimo ovde (to jest, oni koji žive)? "

E, pa žao mi je, drugi put razmišljajte bolje, i neka i vama po mogućstvu bude ponešto "jasno" (makar sa malim "j") pre nego što bude kasno (lepa rima...), pa će i ukupni rezultat možda biti drugačiji. Ja se slažem sa Srđom Popovićem da ovakva ničim izazvana ucveljenost Tadićevih glasača ne zaslužuje nikakvo saosećanje, niti čak razumevanje. Ako si očekivao da će Tadić da se suprotstavi Koštunici da bi ostvario ono što je obećao (EU integracije), onda živi sa tim, nemoj meni da se žališ. Što rekao pokojni Đinđić, "glupost košta, ne može to besplatno". Mali problem je jedino to što politička glupost ove vrste ima izrazito negativne eksternalije, drugim rečima što ćemo njene račune plaćati, tj iskijavati, i svi mi ostali, zajedno sa ožalošćenim glasačima Borisa Tadića.

Od siromaštva ka prosperitetu

Od nedavno se na sajtu Centra za liberalno-demokratske studije nalazi nova studija, From Poverty to Prosperity - Free Market Based Solutions (Od siromaštva do prosperiteta - rešenja zasnovana na slobodnom tržištu) koju je radilo četvoro naših članova. Između ostalih i dobitnica nagrade "Tržišno rešenje godine", Danica Popović.

Studija pokriva sledeće teme: uloga pojedinca; slobodna trgovina, rast i prosperitet; strana pomoć i prosperitet; vladavina prava, ekonomski rast i prosperitet; javne finansije i rast; socijalna pomoć.

Jedan nasumični citat iz zaključaka: "Economic growth is synonymous with the path from poverty to prosperity. It is the only way of sustainable elimination of poverty. If redistribution works at all, it works only temporarily. Individuals should be at the centre of the change from poverty to prosperity, since it is the responsibility of the individual to take care of himself/herself and the family. Accordingly, incentives should be created for each individual for the pursuit of his/her own prosperity. The most efficient incentives are those of the free market. The invisible hand of the free market creates rewards for the successful and penalties for those who are not. Everyone will use all his/her talents to achieve the best possible results at the market. That is the consequence of the basic human desire for success and the fear of failure."

Nažalost, za sada se na sajtu nalazi samo engleska verzija, a srpsku možete da očekujete uskoro.

Gulag is back

Posle kratke pauze za vreme izdajnika Jeljcina, institucija kazneno-popravnih centara sa posebnim tretmanom zatvorenika, toliko rasprostranjena za vreme druga Staljina i sovjetskih vlasti, vraća se u Rusiju u vreme Vladimira Putina, Čoveka Godine u Tajm Magazinu (to je svetlo priznanje koje su između 1937 i 1940 "rotirali" među sobom Hitler i Staljin). Da Putinovo divljenje Staljinu i SSSR nije samo teorijsko, konceptualno i geopolitičko, nego bogami i na delu sprovedeno, videti ovde.

A ovde je i jedan dokumentarni snimak koji pokazuje kako praktično funkcioniše novi Gulag u zemlji Čoveka Godine i našeg velikog prijatelja i saveznika.

Šta sad?

Naši državnici su se "dogovorili", tj Koštunica je još jednom oprostio Tadiću što ga je tukao. Biće održana sednica Vlade 14 februara, na kojoj se neće raspravljati o sporazumu sa EU, nego samo o merama povodom kosovske nezavisnosti. Posle sastanka na nepoznatom mestu kasno sinoć, kome je prethodila poseta ruskog ambasadora predsedniku Tadiću, "partneri" su se usaglasili da pitanje sporazuma sa EU "stave ad acta", kako je rekao Aleksandar Popović iz DSS, jutros u Poligrafu.

Time je Tadić konačno i neopozivo izdao 2,3 miliona ljudi koji su (ste, da budem precizan do kraja) glasali za njega da bi sprovodio politiku uključivanja u EU, uprkos bilo čemu što se dešava sa Kosovom (kako je obećavao), a ne da bi sprovodio Koštunučinu i Nikolićevu politiku samoizloacije od zapadnog sveta (kako zaista radi). Sada je potpuno jasno da je Tadić samo mali Koštuničin pion, osoba bez ikakvog integriteta i političke težine, i da je prevario glasače pričom o Evropi i zastrašivanjem radikalima, da bi dobio izbore i nastavio da bude sprovodilac prljavih poslova na uništavanju bilo kakve perspektive ove zemlje, za račun svog šefa, Vojislava Koštunice.

Nekad je bilo popularno da se Vojislav Koštunica opisuje kao "Šešelj u fraku". Mislim da niko ozbiljan to danas više ne radi. Danas se pre može reći da je Toma Nikolić "Koštunica u fraku", jer je sam Koštunica u međuvremenu postao veći radikal i antizapadnjak od samih radikala. Nažalost, ništa drugo se ne može reći ni za Borisa Tadića - beskičmenjačka, ljigava, slatkorečiva verzija Tome Nikolića, "Koštunice u fraku".

Mnogi tvrde da je Koštunica najveći problem Srbije danas. Ja mislim da greše - najveći problem Srbije danas se zove Boris Tadić. Bez DS je nemoguća normalna opcija na vlasti u Srbiji. Boris Tadić sprečava DS da postane normalna stranka, tj drži je u zagrljaju jednog iracionalnog političkog ludaka kakav je Vojislav Koštunica. Zato je billo mnogo bolje da je Toma Nikolić pobedio, jer bi to bio kraj karijere Borisa Tadića i početak preobražaja DS-a. Ovako imamo ISTE POLITIČKE POSLEDICE kao i da je Toma pobedio, samo što je Tadić na vlasti i legitimisan kao "proevropski" političar, koji međutim nastavlja da aminuje ono što Koštunica i Toma odluče.

Kako objasniti ovakvu Tadićevu ulogu? Prvo, mislim da je Tadićevo "evropejstvo" vrlo probelmatična i izvikana stvar. Ipak je on pulen svoga tate, čika-Dobrice i čika Svete, ljudi koji spadaju među najuži krug kreatora zločinačke ratne politike 90-ih. Je li Tadić nekad problematizovao njihovu politiku? Jel ih (akademike i Francusku 7) ikad prozvao zbog njihove odgovornosti za ono što se dešavalo 90-ih? Ne, "moj tata nikad nije bio nacionalista", rekao je Tadić. A "humano preseljenje" sam predložio verovatno ja, a ne njegov tatica!

Dalje, Tadić je došao na vlast pučem u Demokratskoj stranci gde je sa sobom vratio u stranku sve one koji su godinama napadali Đinđića, od kojih su mnogi imali i dosta jasan DB pedigre. On je "očistio" stranku od svih na koje je Vojislav Koštunica ukazao prstom kao na sporne. Tadićeva otvorena pozicija tada je bila "povratak stranke korenima", tj onome što je bilo pre Đinđića, koji je ubijen upravo zato što se jako zamerio onima sa kojima se Tadić u međuvremenu pomirio. Iako nemam mnogo ideoloških simpatija za Đinđića, teško je bilo prevideti da Tadić želeo da raskine sa Đinđićeveim nasleđem tačno u onim tačkama gde se ovaj zamerio tati, čika Dobrici, čika Amfilohiju i Čika Koštunici - izručenje Miloševića, i distanciranje od politike 90-ih, i bezuslovno okretanje Zapadu. Uklonio je urpavo one ljude koji su najviše smetali Costa Nostri, i koje je ona, uz Đinđića koga je ubila, proglasila za simbole svih tih zala.

Stoga, nemojmo se više čuditi bilo kakvom nepočinstvu koje Tadić napravi. "Što se grbo rodi, vreme ne ispravi", govorio je Valtazar Bogišić. Današnja Demokratska stranka je politički bogalj, nastao infiltracijom nacionalista i DB-a, i paktom Borisa Tadića sa politikom 90-ih, i njenim personalnim sprovodiocima. Njena propast, odnosno propast Borisa Tadića kao političara, je conditio sine qua non svanjivanja u Srbiji. Bojim se da smo vrlo daleko od te tačke i da nas čekaju crni dani u ovoj zemlji.

Pomoć za Radikale

Negde `86. godine sam dobio domaći program "Političar" za Commodore 64, koji je generisao političke govore. Ako se dobro sećam, izabrala bi se okvirna tema i dužina teksta a onda bi program generisao govor. Bilo je manjih nekonzistentnosti, ali se sećam da je moj ćale bio zabezeknut time koliko su automatski generisani govori bili slični onoj torturi koju je preživljavao na partijskim sastancima.

Elem, slučajno sam nabasao na sličan program koji generiše radikalske govore. Sada se doduše radi o Java Scriptu, a ne o programu pisanom u Basicu, ali ideja je ista. I, koliko vidim, odlično funkcioniše. Može biti od velike pomoći radikalskim kandidatima na sledećim lokalnim izborima.

Najgori poslovni poduhvat u istoriji?

Blog Marginal Revolution daje link na možda najružniju zgradu i (po meni) jedan od najgorih poslovnih poduhvata u istoriji ljudskog roda - hotel sa 3.000 soba koji se gradi u Pjongjangu, Severna Koreja. Čak mi se da je ovo daleko gore od čuvenog brodogradilišta u Bugojnu i solane u Drvaru, koje su izmislili Nadrealisti.

Ryungyong Hotel treba da bude 22. najviša zgrada na svetu, ali ima nekoliko malih problema. Prvo, strancima je zabranjeno da putuju u Severnu Koreju, tako da stranih turista nema. Drugo, domaće stanovništvo umire od gladi, tako da nema ni domaćih turista. Svejedno, to nije sprečilo slobodarsku vlast Severne Koreje da otme novac od gladnog naroda i da ga uloži u ovu monstruoznu građevinu.

Kad to vidim, shvatim da onaj poduhvat na Crnom Vrhu nije bio uopšte tako strašan. Naš diktator je ipak bio skroman čovek.

PS: Izmišljeni Dnevnik iz 1972. godine u kojem je najavljeno otvaranje brodogradilišta u Bugojnu, možete videti ovde. (YouTube, 7 minuta)

Nismo se tome nadali

B92 javlja da je pšenica u Srbiji najskuplja u Evropi. Nisam uspeo da proverim tačnost ovog podatka, možda Marko može da pomogne. U svakom slučaju ova vest je verovatno iznenadila kreatore poljoprivredne politike. Verovatno su očekivali da su zabranom izvoza rešili problem skupe pšenice. Izgleda da su ih prevarili skladištari koji čuvaju robu dok joj ne poraste cena. TR je pozivajući se na racionalnost poslovnih ljudi to i predvideo prošlog leta ovde i ovde.

Sada eksperti predlažu interventan uvoz 200,000 tona neocarinjene pšenice kako bi se sprečio rast cene hleba. Nije mi jasno zašto ne predlažu permanentno ukidanje carine na uvoz pšenice jer bi samo tako dugoročno garantovali najpovoljnije cene hleba. Pošto je sada valjda dokazano da uredba o zabrani izvoza pšenice ne funkcioniše možda bi mogli i to da ukinu. Samo se nadam da u nekom naletu genijalnosti ne pomisle kako bi kontrola cena ili neka druga netržišna mera mogla da reši problem i jednim udarcem nanesu štetu i proizvođačima i potrošačiima.

Promo

Jedan od redovnih čitalaca bloga, koji se inače bavi proizvodnjom garderobe, poklonio nam je jedan broj majica sa logom Tržišnog rešenja. Ovom prilikom mu se zahvaljujemo. Petnaest majica bismo poklonili redovnim komentatorima. Zainteresovani komentatori mogu da mi pošalju mejl u narednih par dana da se dogovorimo oko detalja primopredaje. Za Andreja Stanimirovća, najliberalnijeg među jednakima, rezervisane su dve majice.

Poklon penzije

U Americi to zovu pork barrel spending, ili samo pork. Možda bismo i mi mogli da prihvatimo sličan termin, recimo svinjarija. To je državna potrošnja na stvari za koje ni naivni više ne veruju da su u "opštem interesu". Za običan transfer para poreskih obvezika nekoj interesnoj grupi.

Kod nas ima mnogo budžetskih svinjarija, ali u poslednje vreme problem je to što su neke od njih pretvorene u prava. Recimo talas penzija kojeg su dosetili u poslednje vreme i gradske i republička vlada -- glumcima, umetnicima, sportistima, ribolovcima, ne znam kome. To znači da ne samo što im ova vlada uplaćuje penzije, nego i svaka sledeća vlada ima obavezu da to radi. Zauvek, jer to su penzije. Čak i ako se ova politika odmah obustavi, milioneri kao Vlade Divac, anonimni amateri koji su osvajali medalje u boćanju ili istaknuti član JUL-a Dragutin Topić će dok su živi dobijati penzije od para koje se oduzimaju od svih nas.

Pošto se ovoj Vladi bliži kraj, predlažem sledećoj da to odmah ukine sa retroaktivnim važenjem. Pošto je u pitanju poklon, mislim da pravno ne bi bilo problema. Na sudu možete ostvariti pravo na poklon ako pokažete da ste zbog to obećanja uradili nešto na svoju štetu (npr. Divac prestao da igra košarku kad je saznao za penziju). Ali pošto niko od njih nije ništa uradio ni pre ni posle nego što je penzija pala s neba, slučaj je jasan -- može se ukinuti, bez nadoknade. Kao što zemlja ima pravo odbiti da plaća dugove koje je napravio diktator, tako će i sledeća vlada imati pravo da ukine ovu svinjariju od poklona.

Genije 2

Videli smo kako jedan genije ima ideju da upropasti zemlju odustajanjem od bilo kakvih EU integracija zbog Kosova. Njegov drugar je takođe kreativan. On je smislio da Srbija treba da se "bori" protiv nezavisnosti Kosova, tako što će tužiti zemlje koje priznaju kosovsku nezavisnost.

Dakle, Srbija će ubrzano "osvojiti" Evropu i ekspresno ući u EU (sve obećano u predizbornoj kampanji) tako što će 90% evropskih zemalja tužiti Sudu pravde! I istovremeno očekivati da te zemlje budu vrlo naklonjene Srbiji, i prime je po ubrzanim i povlašćenim uslovima u svoje društvo! Sapienti sat.

Ima li Kosovo cenu?

Koštunica kaže da nema, ali naravno da ima. Jer sve ima cenu, i to nije samo fraza. I ljudski život ima cenu, i u teoriji i u praksi.

To ne znači da ćete prihvatiti da vam neko plati bogatstvo da bi vas ubio, nego da svom životu na druge načine, implicitno, pripisujete neku konačnu vrednost. Recimo, u demokratiji mi zajednički odlučujemo da se odreknemo jednog dela dohotka da bi povećali opštu bezbednost života. Ali koliko? Da li smo spremni da damo 90% dohotka na otklanjanje raznih rizika? Nismo, i činjenica da nismo pokazuje da u praksi ne postupamo kao da ljudski život ima neograničenu vrednost. Isto je i sa individualnim izborom. Vrednost života se procenjuje na osnovu vrednosti koju smo spremni da damo da bi smanjili rizike. Niko ne daje svoju celu platu na povećanje lične bezbednosti. Svakodnevno se svesno izlažemo rizicima, u kući, na poslu, svaki put kada izađemo na ulicu i činjenica da to radimo pokazuje da nismo spremni da žrtvujemo baš sve da bi sačuvali život. Spremni smo da platimo malo više za automobil za koji znamo da je bezbedniji, ali ne i neograničeno više. Na osnovu ovih parametara se vrednost života utvrđuje na sudovima, prilikom raznih kompenzacija.

Na sličan način smo već pokazali da Kosovo ima cenu, juna 1999. Tada je u Srbiji gotovo postojao konsenzus da treba potpisati Kumanovski sporazum i prihvatiti uslove NATO-a. Cena Kosova je bila prestanak bombardovanja -- smanjenje rizika, smanjenje finansijskih gubitaka i prestanak neprijatnosti kao što su bili nestanci struje i vode. Sve je to načelno moguće prevesti u novčani iznos.

Kultura ne trpi konkurenciju

Redovna čitateljka bloga mi skreće pažnju na vest u kojoj se kaže da se udruženje knjižara dogovorilo da predloži Zakon o jedinstvenoj ceni knjige. Argumentacija je, naravno, da postoji nelojalna konkurencija u prodaji knjiga, jer popuste može da daje kako ko hoće.

Stvarno, na šta to liči da kupci mogu da kupe knjigu jeftinije nego što bi knjižari želeli?

Bar je neko zadovoljan radom vlade

I to izuzteno:

Izuzetno sam zadovoljan saradnjom koju imam sa Vladom Srbije. Stvarno sam im zahvalan što su stali iza ovog projekta. I njima, i svojim sponzorima - Naftnoj industriji Srbije, Ministarstvu omladine i sporta i „Telekomu Srbije".

Kaže vozač trkačkih automobila Miloš Pavlović.

Eureka

Ministar Slobodan Milosavljević i dalje smatra da zabrana izvoza nije tržišno rešenje, ali je nužno u ovom trenutku, zbog prošlogodišnje suše koja je pogodila Evropu i podigla cene žitarica.

Lepo što je konačno priznao. Izgleda da nagrada nije prošla nezapaženo.

Panorama

Ne bih da ponavljam svoje stare "analize i prognoze" srpske politike. Uglavnom ono što sam napisao ovde i ovde, izgleda nažalost kao tužna istina.

Tadić je dakle pobedio, osvojivši skoro 2, 4 miliona glasova sa porukom "da osvojimo Evropu zajednu". U izbornoj noći je sve pucalo do uveravanja da sada Koštunica neće moći da spreči potpisivanje političkog sporazuma sa EU, da je došlo do strateške promene u odnosu snaga unutar Vlade, koja će DS-u omogućiti da vodi svoju, a ne Koštuničinu politiku. Onda smo se probudili u ponedeljak, i shvatili da se ništa nije promenilo, da je Koštunica mirno blokirao potpisivanje rečenog sporazuma, da otvoreno preti koalicijom s radikalima i socijalistima, a da Tadić i njegovi nastavljaju da ga mole da ih ne ostavlja, i trude se da "nađu kormpromis". Nastavljaju i sa grčevitim uveravanjem javnosti da Vlada neće pasti i da je stabilnost najvažnija.

Dakle, kao što se i moglo predvideti, glasajući za Tadića, glasali ste za nastavak Koštuničine vlasti u Srbiji, gde se Tadić malo batrga ali na kraju ipak pristane na sve što treba. Tako je sada pristao i na odlaganje na nedoređeno vreme sporazuma sa EU. Za 10 dana će doći nezavisnost Kosova i priznanje, a onda sporazum i EU ionako neće biti važni, tada će biti potrebno da se tuže zemlje koje su ga priznale, u skladu sa Tadićevim planom, da se povlače i jure ambasadori, blokira ekonomski Kosovo u skladu sa Akcionim planom i Tadića i Koštunice. A onda će DS naravno shvatiti da je "bolje da budemo s Koštunicom u ovom teškom trenutku, nego da dođu radikali". A to što radikali ne bi imali šta da dodaju ni da oduzmu njihovoj i Koštuničinoj politici (i što već sad nemaju šta da prigovore) nema nikakve veze. Da li je reč o Tadićevoj nesposobnosti i slabosti karaktera da se suprotstavi Koštunici, ili o manipulaciji proevrospkom retorikom, da bi se zaveli glasači a onda nastavila zajednička anti-evropska politika sa DSS, iz ideoloških ili interesnih razloga, manje je važno. Važni su rezultati.

A kakvi su oni, i koliko su svi koji su glasali za Tadića zapravo namagarčeni, najbolje pokazuje kretanje Beogradske berze. U ponedeljak je indeks skočio skoro 5% za nekoliko sati. Ali, već sutradan, čim je Koštunica rekao da od potpisivanja sporazuma sa EU nema ništa, akcije su počele da padaju. Sve se dešava isto kao što bi bilo i da je Toma pobedio, osim što je Tadić dobio legitimitet prevarom na izborima. Da je izgubio, Koštunica bi radio isto, Toma bi ga podržavao kao predsednik, tužili bismo NATO i EU Sudu u Hagu kao i sada, jurili zapadne ambasadore kao što ćemo i sada, blokirali Kosovo kao što ćemo i sada, itd. Samo što DS ne bi učestovao u tome a istovremeno tvrdio da brani "evropsku" politiku, i što bi zbog poraza na izborima unutar te stranke sigurno došlo do velikih previranja i promena. Šanse da na sledećim parlamentarnim izborima dobijemo normalnu većinu bile bi znatno veće nego ovako, sa potpuno kompromitovanim DS-om na čelu "demokratskog bloka".

Update: A u pogledu onog što čeka strance, domaće izdajnike i strane plaćenike narednih nedelja i meseci, ko god da bude Vojin partner, videti ovde, ili retroaktivno ovde.

Srbija `91.

Publika se slatko smeje (YouTube, 9 minuta).

Coming Out

U Francuskoj se dešava neobičan fenomen. Neke velike "face" su počele da se "autuju" i otkrivaju svoje neobične sklonosti ka liberalizmu. Tako je nedavno E.Baladir bivši premijer (inače najliberalnije što se može zamisliti u francuskom kontekstu), rekao u medijima otprilike da je on liberal i da je jedan od retkih francuskih političara koji se tako izjašnjava, niti da ima mnogo onih koji bi to mogli da kažu za sebe...

Dobro, Baladir nije neko iznenađenje. Ali, kažu da se levičarski ekonomista Attali okrenuo tržištu (o njegovom izveštaju koji je pravio za Sarkozija, o tome kako da se podigne rast francuske ekonomije, drugom prilikom).

Vrhunac je to što je, kaže Le Monde diplomatique, večito anti-protivni filozof Bernar-Anri Levi počeo savetovati socijaliste da se okrenu tržištu i individualizmu. Le Monde diplomatique je ogorčen (mada, možda ima veze sa tim što je dotični filozof stavio u isti koš neke ljude nazvavši ih "nacistima": Čavez, Le Monde diplomatique, filozofi Derida i Žižek, Čomski, Harold Pinter i drugi "autoriteti" po Leviju jesu neprijatelji slobode).

Pitanje za post-doktore: od kojih intelektualaca i aktuelnih političara bi se u Srbiji moglo očekivati da jednoga dana javno kažu: "Mama, ja sam libertarijanac"? Baš kao što "levi" intelektualci obavezno pomenu u medijima da su "levičari". Valjda to donosi dašak produhovljenosti?

Liberalni intelektualci (osim časnih primera kandidata za TR godine) obično vode dvostruki život. Kao Miss Tocqueville...

Haustor

U jedinoj francuskoj stranci dosledno liberalne orijentacije na delu je opasna kriza. Glavni odbor partije Alternative libérale (AL) dao je kolektivnu ostavku. Uglavnom osnivači stranke (digresija: među njima je i bivši predsednik Eduar Filijas koji je u onom neslavnom pokušaju kandidovanja za predsednika države prošle godine rekao novinaru da ne vidi AL ni levo ni desno, a ako baš mora da se izjasni, to bi bilo "levo") Zašto su izašli ovi ljudi iz stranke? Nezadovoljni su načinom vođenja partije novog predsednika Orelijena Verona. Kažu da su promotivne i medijske akcije zamrle, da nije radio na pridobijanju novih finansijera stranke, da su kvalitetni ljudi napustili stranku, da je propao plan za lokalne izbore u martu 2008. godine, da je predsednik napravio "kontra-odbor" koji podzemno vodi stranku, i konačno, da je predsednik gurnuo AL udesno.

Vidimo, svega tu ima - boljševizma , bogami, ponajviše. Reklo bi se da nema ništa od te stranke, da postoji neko francusko prokletstvo od koga svaki institucionalizovani pokušaj borbe za liberalizam brzo uvene. Da li je baš tako? Rekla bih da u ovom francuskom slučaju ima više libertarijanske farbe nego manifestnih nijansi karijerizma i boljševizma koje padaju u oči. Upravo je problem identitetske krize ("kome se prikloniti") vrlo tipičan za liberalne-libertarijanske stranke.

Često se na Tržišnom rešenju vodila rasprava o tome da treba napraviti libertarijansku stranku u Srbiji (kako god se ona zvala, to bi joj bila orijentacija). Setimo se Rotbardovog napuštanja Libertarijanske stranke, dilema o libertarijancima sa "velikim L" i sa "malim L"...

Tužni francuski slučaj me podsetio da smo ovde imali rasprave o tome da bi u Srbiji trebalo napraviti libertarijansku stranku (kako god se ona zvala). Neka blogerska objašnjenja koja kažu da je to nemoguća misija, zaista deluju smisleno. Evo kako ja to vidim.

Prvo, pomisao na tehničku stranu (infrastruktura) tog poduhvata deluje obeshrabrujuće. Da iskoristim Slavišinu foru, pitanje za studente: koje interesne grupe bi po definiciji morale da podrže ovakvu stranku, a koje bi to zaista učinile po srpskoj definiciji?

Drugo, kome bi(smo) se priklonila takva stranka? Kako bi se definisala i kako bi je definisali u "javnom mnjenju"? Da li bi ikada ušla u Narodnu skupštinu? Da li bi ikada ušla u neku lokalnu skupštinu? (pitanje za postdiplomce: koja bi srpska opština najlakše postala Nju Hempšir?)

Dok se sve to ne raščivija, ostaje bolna istina da srpska partijska scena mnogo liči na francusku: mnogo degolizma, mnogo patriotizma, gde god da pogledaš...

Ko je liberalni kandidat

Komentator pita kako predsednički kandidati u SAD stoje po liberalizmu. Pre svega treba reći da je libertarijancima u Americi važan i socijalni, a ne samo ekonomski liberalizam. Toga u Evropi nema zato što je Evropa već socijalno liberalna. Ali sa jakim religijkim, a posle napada al-Kaide i jakim patriotskim osećanjima, u Americi socijalni konzervativci mogu da naprave veliku štetu.

Recimo, pitanje abortusa uvek visi u vazduhu. Sada je abortus legalan zbog odluke Vrhovnog suda iz 1973. da države ne smeju da ga zabranjuju. Vrhovni sud je trenutno konzervativan (5 konzervativnih, 4 liberalnih sudija), ali od te petorice barem jedan ne bi glasao za zabranu abortusa. Ali ako se izabere religiozno konzervativni predsednik kao što bi na primer bio Mike Huckabee (a evo snimka gde Huck telefonom razgovara sa Bogom, znači poznaje ga), onda bi on imenovao sudije koje bi konačno opovrgle legalizaciju abortusa iz 1973.

Slično je i sa patriotizmom. John McCain je izjavio da u Iraku treba ostati i 100 godina ako treba, a spoljnopolitički savetnici Rudyja Giulianija su opet neokonzervativci (recimo Norman Podhoretz, jedan od najglasnijih zagovornika napada na Iran). Zato je ta socijalna dimenzija važnija nego u Evropi. Ukupno gledano na socijalnom planu najbolji kandidat bi bio Romney. I on priča o bezbednosti ali nije agresivan, i kaže da je sada protiv abortusa, ali svi znaju da je dok je bio guverner Masačusetsa bio pro-choice.

Ekonomski, Huckabee je ponovo najgori i dobro je što je otpao. McCain je jedini kandidat koji je glasao protiv Bushovog smanjenja poreza 2001, mada sada priznaje da je pogrešio. Konzervativci ga zbog stalnog šurovanja sa Demokratama smatraju neko vrstom izdajnika -- recimo, zabrinut je za globalno zagrevanje. Giuliani, koji je takođe otpao ali može da bude potpredsednik, je bio fiskalno konzervativan kao gradonačelnik. Međutim, zameraju mu da je pre toga kao državni tužilac progonio Wall Street iz čistog populizma. Romeny, koji je biznismen, ima veoma smislenu priču o smanjenju poreza, ali je opet kao guverner Masačusetsa uveo obavezno zdravstveno osiguranje.

Tako da ispada da niko nema nedvosmislen učinak. Niko od njih nije Reagan. Pošto su sada u igri samo McCain i Romney, rekao bih da je Romney ukupno liberalniji kandidat. Ali trka za potpredsednika je otvorena, i tu se osim Giulijanija kao kandidat pojavljuje i Fred Thompson. Ja se kombinacije McCain-Giuliani pribojavam jer su opsednuti bezbednošću, što u njihovoj viziji znači ponovo neko brljanje po Bliskom istoku. Idealno bi bilo Romney-Thompson, ali Romney ima malo šanse. U tom slučaju, kad već mora McCain, onda bi bolje bilo da mu potpredsednik bude Thompson.

Što se demokrata tiče, pošto sada imaju većinu i u Kongresu, u ovom trenutku bilo bi veoma loše da bilo ko od njih pobedi. Ali kad bi morao neko od njih, onda je bolji Obama. Evo posta o tome.

I da, ovde su postovi o Ronu Paulu, najliberalnijem kandidatu ikada. Ali on nikad nije imao pravu šansu.

Sukob interesa ili prosto bahatost

Gledam malo sajt Vlade Srbije, mnogo mi je zanimljivo to što objavljuju i DS-ove i DSS-ove stavove, pa se lako vidi da imamo u stvari dve vlade. Sajt je valjda u nadležnosti Kancelarije za saradnju sa medijima koju vodi neko iz DS-a.

Elem, kliknem na biografije ministara i evo šta piše za Dragana Đilasa (na dnu strane): "Suvlasnik je kompanije Direkt Medija, vodeće kuće u oblasti medijskog poslovanja na teritoriji bivše SFRJ". Sve lepo transparentno.

Ali, da li je to normalno? Da zanemarimo činjenicu da to verovatno nije u skladu sa Zakonom o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, ali da li je normalno (čak i da je zakonito) da to piše u njegovom CV-ju koji stoji na sajtu Vlade? Ima čak i na engleskom, da ljudi lepo unapred znaju kako i sa kim da rade.

Još bih i razumeo da je vlasnik fabrike koja pravi cipele, ili gume za bicikle, ali da neko bude ministar i vlasnik "vodeće kuće u oblasti medijskog poslovanja" i još da se time hvali, to je stvarno sramota.

Koliko Kina raste?

Stope privrednog rasta izabranih zemalja u njihovim najdinamičnijim periodima, po paritetu kupovne moći (PPP):

Japan 1950-1973: 8.2%
Južna Koreja 1962-1990: 7.6%
Tajvan 1958-1987: 7.1%

Kina 1978-2004: 6.1%

Još jednom vidimo da rast Kine nije tako spektakularan. Podaci su Martina Wolfa iz 2005, a u međuvremenu se, kao što smo pisali, ispostavilo da je zbog neažurnosti podataka Svetkse banke kineski rast po PPP od 1993. naovamo bio precenjen za nekih 40%. To znači da je i ovih 6.1% precenjeno i da je godišnji kineski rast 1978-2004 ustvari bio, ovako odoka, nekih 5%.
Ili ništa posebno.

Možda treba da skrenem pažnju i na to da male razlike u stopi rasta tokom dužih perioda naprave veliku razliku. Ako rastete po stopi od 2%, dupliraćete GDP za 35 godina. Ako rastete po stopi od 5%, dupliraćete GDP za 14 godina.

Do poslednjeg glasa

NIN nije mnogo kreativan sa naslovnim stranama.
2002: Do poslednjeg glasa
2008: Do poslednjeg glasa

Vreme je za privatizaciju.

Zaštita od nelojalne konkurencije

Frederic Bastiat nije slutio koliko će biti u pravu kada je pre 150 godina napisao satiričnu peticiju proizvođača sveća. Peticiju kojom proizvođači sveća traže od države da ih zaštiti od nelojalne konkurencije kojoj je priroda dala veliku prednost -- sunca. Proizvođači sveća misle da je sunce pogubno po industriju sveća u Francuskoj i traže od države da ovu stratešku industriju sačuva tako što će narediti da se na kućama pozatvaraju svi prozori i zavese i spreči ulaz prirodnog svetla.

Raznih "zaštita" je bilo i tada i ima ih još uvek, ali sada su počeli to da rade i bukvalno sa svećama. Prvo je pre godinu dana grupa američkih senatora predvođena Hillary Clinton tražila zaštitu domaćih proizvođača sveća od kineske i druge konkurencije i uspela da nametne carinu -- evo Ivanovog posta o tome. A sada je i EU odlučila da zaštiti svoje građane od kupovine jeftinih sveća.

Na drugoj strani, Microsoft je pre neki dan objavio ponudu za preuzimanje Yahooa. Na to se žali Google, koji je pokrenuo inicijativu da se ispita da li bi ovaj merdžer mogao ugroziti konkurenciju. Ekonomista Alex Tabarrok je sjajno primetio da je upravo to što se Google protivi najbolji dokaz da će merdžer Microsofta i Yahooa povećati konkurenciju!

Tajlandski scenario

Slaviša ne zna šta će biti sa srpskom političkom scenom. Ne znam ni ja ali me to do sada nikada nije sprečilo da prognoziram.

Po meni je očigledno da će radikali konačno dobiti svoju šansu. Bez obzira da li će se organizovati izbori ili ne, uskoro će vladu voditi DSS i radikali. Odnosno čim Kosovo proglasi nezavisnost, a možda i pre, Koštunica ruši ovu vladu. Stvarno je nebitno da li će izbori biti organizovani jer je malo verovatno da će DS, G17 i LDP imati 126 poslanika ako se organizuje glasanje u narednih nekoliko meseci.

Nova vlada će verovatno zaoštriti odnose sa inostranstvom kao što je to predvideo Branko Milanović. Ipak, ne verujem da će Amerika i Evropa uzvratiti istom merom i uvoditi sankcije Srbiji kao što je predložio, i pravdaće to podrškom demokratskom predsedniku. Više je verovatno da će nevladine organizacije sa otvorenom ili skrivenom podrškom DS-a u narednim mesecima organizovati građanske proteste. Možda uključe i sindikate. Tražiće od vlade organizovanje prevremenih izbora. Isto se desilo i na Tajlandu kada je njihova demokratska stranka uspela da konstantnim pritiskom izazove vojni puč i otera predsednika vlade Taškina u izgnanstvo. To je naravno bilo kontraproduktivno. Vojni puč nije demokratsko sredstvo i zato je Taškin i danas najpopularniji političar.

Verujem da protesti neće uroditi plodom i da će koalicija radikala i DSS izgurati ceo mandat (do 2011. ili 2012. ako ipak organizuju izbore) To će im verovatno biti i poslednji mandat u dogledno vreme. U međuvremenu mi ćemo živeti lošije ali ćemo imati jeftinu zabavu u vidu šetnji gradskim ulicama. Pa ako su vam šetnje nedostajale, spremite lonce i pištaljke.

PS
Naravno najveću pretnju ovoj prognozi predstavlja mogućnost da se DS i DSS dogovore oko jedinstvene politike u vezi Kosova i Evrope. Ja mislim da smo sve dalje od tog dogovora. Kao što je Ivan još pre dva meseca primetio, ova vlada je oročena određivanjem politike pristupanja EU.

Super utorak

Prošao je Super utorak -- dan kada se u SAD održava većina izbora za predsedničke kandidate. Evo veoma pregledno iz Washington Posta. Kod Republikanaca je najviše pobeda odneo McCain, ali je i Romney još u trci. A ni Mike Huckabee još nije teoretski otpisan. Kod Demokrata Hilari i Obama su otprilike podelili plen, Obama je pobelio u više država ali je Hilari zbog pobeda u većim državama osvojila više delegata.

Ali to su samo vesti. Pravu informaciju možete dobiti ovde -- naravno na kladionicama. Hilari i dalje ima veće šanse, ali su posle Super utorka njene akcije malo pale, a Obamine malo porasle. Šanse su sada 53% za nju prema 47% za Obamu. Sa druge strane McCain je skoro siguran pobdenik sa 93% verovatnoće. Romney ima 2%.

Što se tiče politike u Srbiji, ne znam ništa. Čitajte Nuneta Popovića. Berza je na trenutak porasla, ali onda odmah pala. To nas naravno ne interesuje zbog cena akcija nego kao pokazatelj očekivanja, isto kao i kladionica. Da je pobedio Nikolić strmoglavila bi se. Ovako pokazuje da neizvesnost još traje.

Komparativne prednosti

Ako je Srbija produktivnija od Zambije u proizvodnji malina (jeftinije proizvodi isti kvalitet malina), onda ima apsolutnu prednost u proizvodnji malina.

Ako je Srbija duplo produktivnija od Zambije u proizvodnji malina, ali tri puta produktivnija u proizvodnji šećera, onda Zambija ima komparativnu prednost nad Srbijom u proizvodnji malina. Iako Srbija ima apsolutnu prednost. A Srbija ima komparativnu prednost u proizvodnji šećera.

Komparativne prednosti u spoljnoj trgovini znače relativne prednosti. I kad ste slabiji u proizvodnji svake robe, opet imate komparativne prednosti, jer ste u nečemu manje loši nego u drugim stvarima. Ili ako ste bolji, onda imate komparativne prednosti samo u onome u čemu ste još bolji.

Posledica ovoga je da će u režimu slobodne trgovine Srbija uvoziti maline iz Zambije, a izvoziti šećer u Zambiju. Iako je konkurentnija u malinama, Srbija će ih uvoziti zato što je u drugim stvarima još bolja. I za Srbiju i za Zambiju je najbolje da Srbija sve resurse usmeri u šećer, a Zambija sve u maline, i da onda međusobno trguju. Tako ukupno ostvaruju najbolji rezultat.

Ovo nije tako očigledna stvar, ali je pouzdano tačna. To je u suštini spoljne trgovine i zbog toga u spoljnoj trgovini učestvuju svi -- čak i oni koji su manje konkurentni u svemu. Zato "konkurentnost", odnosno produktivnost, nije ključna za spoljnu trgovinu. Možete izvoziti i nešto u čemu ste manje konkurentni.

Na vest da Srbija ima deficit sa Afrikom, iz Instituta za istraživanje tržišta kažu:
Bez obzira što taj deficit jeste mali u odnosu na ukupan spoljnotrgovinski deficit zemlje, domaća privreda nije slaba i nekonkurentna u odnosu na afričke zemlje, već država, ali i komora nemaju strategiju i osmišljeni plan za prodor na ta tržišta.

Kada stručnjaci za spoljnu trgovinu ne razumeju koncept komparativnih prednosti, onda obično misle da je rešenje problema država, privredna komora ili strategija. A problem ustvari i ne postoji -- jer iz toga što Srbija ima deficit sa Afrikom nikako ne sledi da je Srbija u nečemu slabija od Afrike. Vidi opet primer sa Zambijom i malinama.

Pitanje za studente: ako šef marketing kuca duplo brže od sekretarice, a u marketingu je tri puta bolji od sekretarice, ko treba da kuca pisma?

Pošto sujeta?

Evo pristojnog načina na koji bi država mogla da skuplja novac. U Emiratima se organizuju aukcije na kojima se prodaju registarske tablice. Do sada je prikupljeno 56 miliona dolara ovim putem a po svoj prilici broj 1 će biti prodat za 20 miliona.

Možda bi MUP mogao da organizuje nešto slično pošto ionako planiraju uvođenje novih tablica. Verovatno neće sakupiti milione dolara ali će uplate biti dobrovoljne jer sujeta košta. Jedini problem je sujeta politčara koji bi ostali bez najboljih tablica.

Fudbalska ili neka druga mafija

Insajder je taman bio na dobrom putu da otkrije manipulacije u Fudbalskom savezu Srbije, kad eto sad ponovo priča o potpuno dobrovoljnim transakcijama na obostranu korist i u tome traži neki kriminal:

Osim zvaničnih i licenciranih fudbalskih menadžera, u posao kupoprodaje fudbalera u Srbiji, još od druge polovine devedesetih, uključile su se brojne kriminalne grupe, kako bi, u unosnom poslu, oprale velike iznose novca. Oni, najčešće, izaberu nekog fudbalera, ponude mu mesečno finansiranje koje je mnogo veće nego što može da mu plati klub, obezbede fudbaleru dobar auto, ponude mu zaštitu, ali i nezaboravan provod.

Ako igrač na to pristane, po privatnom ugovoru postaje njihovo vlasništvo. Posle prodaje igrača u inostranstvu, od transfera kriminalci uzmu desetine puta više nego što su u nekoliko godina uložili.

U čemu je problem? Što su zaradili desetine puta više nego što su uložili? To je normalno, jer mnogo fudbalera i propadne. A nije ni bitno koliko su zaradili, jer je transakcija između igrača i finansijera potpuno dobrovoljna, na obostrano zadovoljstvo. Ako je to kriminal, ko je žrtva? Dodatna konfuzija se unosi što finansijeri "peru novac koji su zaradili novac prodajom droge" ili ko zna čime. Ali onda problem nije fudbalska mafija, nego trgovina drogom.

Ili im je samo žao što se i država nije ugradila. Ali zašto -- da bi te pare dala Fudbalskom savezu Srbije? Ili Milošu Pavloviću?

I, šta sad?

Sinoć smo, posle proglašenja Tadićeve pobede, mogli da čujemo nekoliko stavova na temu "kako preokrenuti rast Radikala" (Dušan Pavlović na RTS-u, Čedimir Čupić na B92, slična priča na Studiju B), a svi su nekako išli u istom smeru - potrebna je veća redistribucija, od tranzicionih dobitnika ka tranzicionim gubitnicima.

Ja sam već izneo neku skepsu da rezultati izbora uopšte zavise od ekonomije (ovde), ali je naravno moguće da se nešto ponovo promenilo. Ne isključujem mogućnost da "gubitnici tranzicije" zaista glasaju za Nikolića, samo je malo dovodim u sumnju. U nastavku, pretpostavljam da je to tačno, ali opet ostaje nekoliko stvari nejasno.

Prvo, ko su tačno ti gubitnici tranzicije? Ima ih svakako raznih. Recimo, ima švercera nafte, koji više ne mogu to da rade. Ima i dilera deviza. Jeste, neki su otvorili menjačnice, rade legalno, ali nije to to, manja je zarada. Takođe, ima onih koji su izgubili posao na kojem nisu primili platu od 97. Na kraju, ima onih koji su imali relativno dobar posao u propaloj firmi, primali platu, a firma onda ugašena (recimo, moja keva). Da li svi ovi tranzicioni gubitnici imaju moralno pravo na neku nadoknadu? Po meni, odgovor je jasan - ne. Da pojednostavim - ko je u Srbiji najveći gubitnik tranzicije? Verovatno Slobodan Milošević i njegova porodica. Neki gubitnici tranzicije su sasvim opravdano gubitnici i to tako treba i da ostane.

Drugo, da li su "siromašni" i "gubitnici tranzicije" ista stvar? Po meni, ne. Neki gubitnici su i dalje relativno bogati. Neki siromašni su bili siromašni i ranije. Konkretno pitanje - da li su penzioneri gubitnici tranzicije ili ne? Ako na to pitanje ne postoji jasan i nedvosmislen odgovor, onda je cela priča šuplja. Konkretno, moja baba kaže da joj je danas bolje, iako je glasala za Miloševića sve do 2000.

Treće i veoma bitno - za Radikale izgleda da glasaju siromašni i manje obrazovani. Ali, da li je to zato što su siromašni (pa će ekonomski rast i redistribucija da ih natera da promene stav), ili je to zato što su neobrazovani? Ako je neobrazovanost u pitanju, onda veća redistribucija neće pomoći.

Četvrto, pitanje ne svodi na - "koliko si spreman da podmitiš siromašne da ne glasaju za Radikale". Naravno, nijedan zastupnik ideje socijalne pravde neće to tako formulisati, ali se pitanje svodi na to. Da li želimo državu i političare, koji razmišljaju na taj način? A, kada političari počnu da razmišljaju na taj način (čitaj NIP), isti ti koji su ih savetovali da to rade, onda se pobune protiv "kupovanja glasova".

Peto, šta ako se uopšte ne radi o siromaštvu i ekonomiji? Šta ako birači glasaju za SRS pre svega zbog međunarodne politike, Kosova i korupcije? Šta ako dominantan mehanizam nije "bilo mi je bolje ranije, pa glasam za Tomu, ali ako dobijem neke pare, onda ću da glasam za Tadića", nego "ja sam neobrazovan, nemam pojma ni šta je EU, ni NATO, ni Haški tribunal, ni zašto bi mi sa njima sarađivali kad su nas oni bombardovali, a sada žele da nam otmu Kosovo, a Toma to neće da im dozvoli, neće da kleči i da im se izvinjava, a uz sve to pohapsiće sve ove lopuže"? Kako će tu redistribucija da pomogne?

Šesto, Srbija već redistribuira ogromne pare. Samo iz budžeta (stavke 1.7 i 1.8 na 2. strani) se godišnje daje oko 3 milijarde evra za subvencije PIO fondovima, Fondu za zdravstveno osiguranje i za socijalnu zaštitu. To se daje pored 1 milijarde redovnog budžeta Fonda ZZO i pored 2 milijarde redovnih prihoda Fonda PIO. Ukupno, to je preko 6 milijardi evra čiste redistribucije. Jednostavno, ne vidim koliko bi to moglo da se dalje povećava.

Radikali i demokratija

Lider Lige socijal-demokrata Vojvodine Nenad Čanak izjavio je, gostujući na TV B92 da je Tomislav Nikolić, priznajući poraz na izborima, ipak pokazao "državničko držanje". "Nemojte imati nikakvu sumnju, da je Tomislav Nikolić osporio rezulatate izbora, mi bismo već večeras imali sukobe na ulicama. Razlika u osvojenim glasovima je dovoljno mala za tako nešto", rekao je Čanak.

Čanak je u pravu. Jedna stvar koja se ne može osporiti Radikalima je da su uvek bili privrženi demokratiji. I pod demokratijom mislim ni manje ni više nego demokratija -- metod izbora vlasti voljom većine. Ne ljudska prava, manjinska prava, vladavinu zakona, evropsku orijentaciju i ostale lepe stvari koje su u međuvremenu strpane u taj termin, nego metod odlučivanja. Radikali poštuju volju većine i to ih čini demokratskom strankom. (Ovde pada na pamet besmrtna misao Čede Jovanovića: "Oni su dobili većinu, ali ta većina nije demokratska" -- što je naravno contradictio in adjecto.)

Za mlađe koji se možda ne sećaju, Radikali su na presudnim izborima septembra 2000. prvi izbrojali glasove i priznali poraz Miloševića, i samim tim i vlade u kojoj su i sami sedeli. Da tada to nisu uradili, ne znamo kakav bi bio konačan ishod. Izborna demokratija sama po sebi ne znači mnogo ako nema ograničene vlade i vladavine prava, tako da to što poštuju pravila demokratske igre Radikale i dalje ne čini boljim u smislu političkog programa. Ali mora se priznati da su poštovanjem tih pravila za sada doprineli konsolidaciji demokratije u Srbiji.

Predsednički izbori

Pobedio je Boris Tadić. Između ostalog i zahvaljujući ljudima koji su za njega glasali zapušenog nosa. Nadam se da je ovo poslednji put da glasam protiv.

Kosovo se brani srcem

Jedan od preduslova da registrujete besplatne akcije je da ste upisani u birački spisak. Prvo mi se učinilo da je taj preduslov tehničke prirode jer RIK ima centralnu databazu. Ipak, pre će biti da je u pitanju elegantan način da se spreče kosovski Albanci da dobiju besplatne akcije. Oni tradicionalno ne glasaju pa ih nema u biračkim spiskovima. Sve ostale uslove ispunjavaju. Državljani su Srbije a ima i punoletnih.

Kosovski Albanci su takođe doprinelu razvoju javnih preduzeća pa bi verovatno bilo fer da i oni dobiju deo akcija. Argument protiv bi mogao da bude da Srbija nema ingerencije nad privatizacijom na Kosovu, pa bi besplatne akcije možda trebalo da budu stvar kosovske vlade. U tom slučaju se primenjuje teritorijalni princip. Ako Kosovo ima mogućnost da privatizuje svoja preduzeća zašto to pravo ne bi imala i Vojvodina?

Meni se čini da je naša Vlada u ovom slučaju postupila neprincipijelno. Da bi branila suverenitet nad Kosovom Vlada Srbije plaća kosovski strani dug, zašto ne brani suverenitet i sada kada su akcije u pitanju? Verovatno zato što bi ta odluka bila daleko nepopularnija od plaćanja stranog duga. Građani bi dobili manje novca da se deli na više delova, što u predizbornoj kampanji nikako ne pomaže. Većina Srba jednostavno ne bi uživala u činjenici da Albanci koriste privilegije na koje bi kao građani Srbije imali pravo.

Zamislite da Albanci odu korak dalje i odluče da izađu na izbore. Prosečan srpski nacionalista bi se verovatno obradovao mogućnosti da Hašim Tači bude potpredsednik Vlade Srbije. Valjda ta teritorija dolazi i sa Albancima a ne samo sa srednjovekovnim crkvama, ili to nije paket aranžman koji smo spremni da prihvatimo.

Lepo nam je rekao

Potpredsednik crnogorske Vlade Novak Kilibarda ocenio je da predsednik Milošević "nije jedino zlo u Srbiji".
- Ako on ode, ostaće razni političari, kao što je predsednik DSS Vojislav Koštunica - rekao je Kilibarda za TV "Skaj sat".
Kilibarda je Koštunicu, nekadašnjeg političkog saradnika, okarakterisao kao akademskog Vojislava Šešelja.
- Koštunica isto misli kao Šešelj, samo što to akademski kaže - rekao je Kilibarda.

Ovo je citat iz davne 1999. godine. Link je još tu. Ja nisam u potpunosti verovao možda sve do ovih dana i predizborne ucene Tadiću.

Biznis anđeo

Još jedan biser Vlade Srbije. Pošto se proces privatizacije privodi kraju Božidar Đelić najavljuje program delimične nacionalizacije. Vlada Srbije razmatra da kupuje deonice malih i srednjih preduzeća u iznosu od pola miliona do pet miliona evra, da bi pomogla razvoj preduzeća i povećala izvoz.

Do sada su novac uzimali od profitabilnih preduzeća da bi ih kroz subvencije davali neprofitabilnim. Sada planiraju da uzimaju novac od profitabilnih preduzeća da bi ga davali onima za koje misle da će biti profitabilna. Na stranu činjenica da će postojati velike mogućnosti zloupotrebe, gde će prijatelji i komšije dobijati finansijske inekcije, još je veći problem što se ovim programom dodatno opterećuje privreda. Kao da već i vrapcima nije jasno da je najsveobuhvatniji način pomoći preduzetnicima manje poreskog opterećenja a ne više.

Savršena oluja

Još jedan zanimljiv tekst. Branko Milanović iznosi mogući scenario razvoja događaja u Srbiji u narednom periodu. Ne izgleda sjajno. Čak prognozira i mogućnost uvođenja sankcija Srbiji. Nadam se da greši.

Zanimljiv tekst

U jučerašnjem The Washington Times-u je izašao tekst o Srbiji i Kosovu čiji značaj je teško preceniti, imajući u vidu da su ga potpisali bivši američki ambasador u UN, bivši državni sekretar i bivši pomoćnik sekretara odbrane, zadužen za međunarodnu bezbednost.

Osnovna teza je da SAD treba da odlože odluku o priznavanju nezavisnosti Kosova. Kao argumenti se navode već poznate stvari - teškoća da se nezavisnost Kosova ne smatra presedanom, nepotrebno pogoršavanje odnosa sa Rusijom zbog, za Ameriku, nebitne stvari, dovođenje EU u loš položaj, pogoršavanje političke situacije u Srbiji. I pored toga što nema suštinski ničeg novog, treba ga pročitati.

Inače, Washington Times je vrlo zanimljiv časopis i, ako ne grešim, nikada ranije nisam za njih čuo. Izgleda da su svaku godinu od osnivanja završili sa gubitkom i da su bili omiljene dnevne novine Ronalda Reagana.

Naši i njihovi

"Pročitao sam i neverovatan argument da bi trebalo za njih glasati, jer su naši. To nema veze sa demokratijom. Ako naši čine ono što bi činili njihovi, bolje je da to čine njihovi. Pa da oni budu odgovorni i plate cenu."

Ovako Vladimir Gligorov jezgrovito sažima argument koji sam ja ovde iznosio (ovde i ovde) zašto ne bi trebalo glasati za Tadića. Ako neko obećava i sprovodi, sam ili u sadejstvu s Koštunicom, radikalsku politiku, bolje onda da tu politiku vodi Toma Nikolić, pa da on bude i odgovoran za rezultate.

No, nije ovo oportuno reći danas: čak i veliki broj ljudi s famoznog Peščanika poziva da se glasa za Tadića, recimo Teofil Pančić, Biljana Srbljanović, Miljenko Dereta i drugi. Osim Gligorova, ima zanimljiv prilog Srđe Popovića koji takođe dovodi u sumnju argumentaciju o glasu za Tadića kao spasavanju od "većeg zla".

Bard za NTR

Samo zlonamerni ljudi, samo ljudi koji o jadu i zlu misle, mogli bi da zaustave tu gradnju, kaže Voja Brajović u Kuriru. Time bi valjda trebalo da spreči svaku kritiku predloga izgradnje pozorišta u Kosovskoj Mitrovici. Dodaje da ovaj projekat nema veze sa politikom. Verovatno je u pitanju prioritet broj 1 u Nacionalnoj strategiji za razvoj kulture, jer Voja naglašava da neće štedeti budžetski novac za ovaj posao.

Nije problem činjenica da država gradi pozorište u Kosovskoj Mitrovici, već što uopšte gradi pozorište novcem poreskih obveznika. Svi plaćaju porez a verovatno manje od 2% građana ide u pozorište redovno. Bilo bi smislenije iz budžeta sagraditi Ceci montažnu halu (veličine Arene) kako bi držala koncerte na zatvorenom po celoj Srbiji jer bi taj program pratilo više poreskih obveznika. Glupo je, ali glupo je i graditi pozorište. Uostalom pogledajte tekst u Kuriru prilično je zabavan.

Danas je verovatno moguće sazidati i piramide na Kosovu pod izgovorom da su bitne za očuvanje državnosti.

Strategija za povećanje nezaposlenosti

Imam jednog prijatelja koji se u potpunosti slaže sa svim libertarijanskim predlozima osim jednog. On smatra da je okrutno ženama ne plaćati pune plate dok su na jednogodišnjem porodiljskom odsustvu. Da ne bude da je zbog predsedničke kampanje, tek i Đelić je danas objavio da je vlada povećala isplatu naknada trudnicama sa 65% na 100% plate za vreme porodiljskog odsustva koje traje oko godinu dana.

Nije lako kritikovati odluke koje bi trebalo da pomažu trudnicama. To jednostavno nikada nije popularno kao što primer mog prijatelja pokazuje. Međutim ovo nije kontekst popularosti pa ću pokušati da nađem neki argument. Činjenica da će poslodavci (a pretpostavljam da će ova uredba zakačiti i poslodavce) morati da izdvajaju više novca za zaposlene na trudničkom bolovanju može da utiče na njih da zapošljavaju manje žena. Tako umesto da im pomaže, ova vladina uredba će imati negativan efekat na zaposlenost žena. Svako razuman će pre zaposliti muškarca jer će mu potencijalni troškovi biti manji.

Neželjena posledica ove uredbe će između ostalog biti i rast panike u Savetu za ravnopravnost polova. Kada nova mera vlade bude pokazala prve efekte i kada se zaključi da je procenat zaposlenih žena u odnosu na muškarce još manji, Savet će verovatno predložiti uvođenje kvota za zapošljavanje žena kao rešenje. Naravno ni tada posledice neće biti više zaposlenih žena već sveukupno manje zaposlenih žena i muškaraca, bez diskriminacije. To je valjda i najvažnije.

Čije je Kosovo?

Izrael ima grupu istoričara koji se smatraju revizionistima. To su domaći istoričari koji preispituju nastanak izraelske države, nasilje nad palestinkim stanovništvom do kojeg je došlo 1940-ih prilikom stvaranja Izraela, opravdanost ratova iz 1967. i 1973., i uglavnom negiraju pravo Izralea na deo teritorije koju danas zauzima. Evo ih i na Wikipediji.

Ima li Srbija nekog nezavisnog istoričara ko se pozabavio Kosovom? Nekog ko za trenutak dovodi u pitanje zvaničnu istinu koju učimo u školama? Ko je uopšte utvrdio našu istinu o Kosovu, intelektualci ili Ministarstvo?

Šta mi danas znamo o Kosovu? Da je to kolevka srpske države, da je to uvek bila srpska zemlja, da su se Albanci tu naselili u poslednjih nekoliko decenija, što iz Albanije, što uz pomoć velikig prirodnog priraštaja. Dokaz za sve to su nam srpski manastiri na Kosovu i časna reč političara.

Koliko se meni čini posle čitanja nekih drugih knjiga, naša zvanična istorija je dosta toga preskočila. Srpska država naravno nije nastala na Kosovu, nego u današnjem Sandžaku. Onda se proširila na Kosovo, ali i na delove današnje Makedonije, Bosne, itd. Ali da li srednji vek uopšte može biti razlog zbog kojeg Srbija danas ima tapiju na Kosovo? Ako je tako, onda možemo da tražimo i ostatak teritorije Nemanjića od susednih država, ali i da Vojvodinu ustupimo Mađarskoj, a poneke delove zemlje i Bugarskoj. I ne samo Srbija -- kad bi srednjovekovni posedi bili nekakav argument, onda bi cela Evropa bila u stalnom ratu. Jer te teritorije su se menjale sve do 1945. Austrija bi tražila pola Evrope. Španija bi mogla da traži Holandiju. Maroko bi trebalo da traži pola Španije. Ako su srpski manastiri dokaz da Kosovo pripada Srbiji, šta onda znače džamije u Sevilji i Kordobi? Ukratko, šta je bilo u srednjem veku je danas irelevantno. Granice, vladari i struktura stanovništva su se mnogo puta menjali.

Da li su Srbi većina na Kosovu? Znamo da danas nisu, ali u ovoj knjizi, oksfordski profesor Noel Malcolm pokazuje da su Albanci na Kosovu postali većina verovatno još negde u 17-18. veku. Srbi sigurno nisu bili većina 1912., kada je Srbija osvojila Kosovo od Turaka. Sa srpske tačke gledišta, to što se desilo 1912. je bilo oslobođenje Kosova. Ali sa albanske, to je bila okupacija. Kao što je Crvena armija "oslobađala" baltičke zemlje i istočnu Evropu, tako je sa albanske tačke gledišta Srbija oslobodila Kosovo sa do tada već ubedljivo većinskim albanskim stanovništvom. Malcolm pokazuje i tragove etničkog čišćenja Albanaca sa juga Srbije u tom periodu, regiona Vranja i Leskovca (uz meni važnu ogradu da to nisu bile spontane akcije lokalnog stanovništva, nego naredba centralne vlade u Beogradu.)

Sledeći je mit o naseljavanju Albanaca na Kosovo. Po najverodostojnijoj dokumentaciji, broj Albanaca doseljenih iz Albanije je zanemarljiv -- najviše nekoliko hiljada ljudi. Albanci su u proseku imali veći prirodni priraštaj, ali svakako su neozbiljne tvrdnje da je to rađeno po nekakvom planu. Albanci imaju visok prirodni priraštaj i u Albaniji. Srbi u kosovksim gradovima nisu, ali Srbi na kosovskim selima su imali gotovo jednako visok priraštaj. To je prosto deo lokalne kulture i načina života u manje razvijenim oblastima. A ako je neko vršio plansko naseljavanje na Kosovo, to smo opet bili mi -- od 1912. su postojale posebne pogodnosti, uključujući parcele zemlje kao poklon od države, za Srbe koji se dosele na Kosovo. To se opet radilo i 1990-ih.

Ja bih voleo da su Albanci učestvovali na izborima tokom 1990-ih, pomogli građanima Srbije da na vreme skinu Miloševića i onda mirnim putem sa demokratskom vladom ispregovarali neku vrstu autonomije. Ali možemo li ih stvarno kriviti što nisu? Zar nije i Milo Đukanović 2000. godine odbio da Crna Gora učestvuje na saveznim izborima protiv Miloševića? Ne vidim da je to danas ostalo u kolektivnom sećanju demokratskog dela Srbije.

To su dokumentovane činjenice. Ako i nema naših istoričara, neka neko barem prevede neku od stranih istorija Kosova. Znamo da u Srbiji ima još ljudi koji misle da Kosovo treba da bude nezavisno, ali razlog koji navode je u najboljem slučaju drugorazredni: zato što to traži EU. Nije ni to bez osnova, politika i treba da se zasniva na gledanju u budućnost a ne u prošlost. Ali naš problem sa Kosovom je mnogo veći -- ni prošlost nije na našoj strani. I kad EU ne bi postojala, i kad bi srpski lobi vedrio i oblačio po američkom Kongresu, Srbija bi opet imala moralni problem da deci u školama objasni zašto recimo Prizren treba da bude deo njene teritorije.

Zašto različiti ljudi glasaju za različite kandidate?

Pitanje koje postavljam je zašto uopšte različiti ljudi glasaju za različite kandidate? Zašto ne mogu da se jednoglasno slože oko toga ko je najbolji? Ako biste pitali ljude da li je bolji Mercedes ili Fiat, lako bi se složili. Ali, ako ih pitate da li je bolji Toma ili Boris, neće se složiti.

Mislim da pitanje nije tako glupo kao što na prvi pogled izgleda i da postoje najmanje četiri načelna odgovora, od kojih nijedan meni nije zadovoljavajući.

Prvi razlog su različiti motivi birača. Jednostavno, bogati glasaju za onoga ko nudi niže poreze, a siromašni za onoga ko nudi veće socijalne programe. Ovo je dugo vremena bila opšteprihvaćena teorijska teza u ekonomiji, ali je problem što u praksi uglavnom nije potvrđena. Čak ni Amerikanci, koji su opsednuti ovakvim istraživanjima, nisu uspeli da dokažu da postoji statistički jaka veza između ličnog interesa i političkog opredeljenja. Recimo, relativno bogati univerzitetski profesori u velikoj većini glasaju za Demokrate, a relativno siromašni ruralni predeli centralne SAD za Republikance.

Drugi mogući razlog je prosto neznanje ili neinformisanost. Tvrdnja je da bi svi mi glasali za istog čoveka, kada bi imali iste informacije. Međutim, pošto nemamo iste informacije, mi različito vidimo iste ljude. Stvar dodatno otežava činjenica da informacije koštaju (ne nužno u novcu, ali svakako u vremenu), tako da niko od nas nema ni motiv, a ni način da sazna sve relevantne informacije. Neko čita samo sajt B92, neko samo Veliku Srbiju ili Pravdu, pa je normalno da imamo različite informacije i da donosimo različite zaključke. Međutim, ova teza ne može da objasni zašto je neko uopšte počeo da čita baš Pravdu, a neko B92.

Treći mogući razlog je ukus, ili preferencije. To bi otprilike značilo da mi ne glasamo za kandidate na osnovu onoga šta kažu i šta rade, nego na osnovu onoga kako to kažu i kako rade. Neko više voli glasne, neko tihe, neko voli prefinjene, a neko narodske kandidate. Međutim, ovo objašnjenje je prilično prazno, jer nam ne govori zašto neko voli baš takve kandidate.

Četvrti mogući razlog, za koji ja mislim da je dominantan, je način na koji svako od nas "obrađuje" dostupne informacije. Pretpostavimo da smo ja i neki Radikal pročitali isti tekst u novinama, recimo o tome kako će berza da padne za 20% ako pobedi Toma. Pretpostavimo i da obojica imamo isti iznos već investiran na berzi. Za mene bi taj tekst bio potvrda nečeg što već mislim da znam i prihvatio bih ga kao tačnog. Za Radikala bi taj tekst predstavljao propagandu izbornog štaba DS-a. Iako su nam i motivi i informacije potpuno jednake, mi donosimo potpuno suprotne zaključke, zato što imamo unapred formiran stav o nekom pitanju. Sa druge strane, ako Pravda objavi tekst o, recimo, Jelašićevoj vili, ja ću naći opravdanje, u smislu "pa čovek je dugo radio u inostranstvu, zaradio je tamo pare", a Radikalu će to biti dokaz o korumpiranosti post-petooktobarskog "režima".

Ova pojava se naziva "confirmation bias" (ne znam da li postoji prevod ovog pojma, pa ću ga ja nazvati "pristrasnost ka interpretiranju informacija na način koji potvrđuje naše prethodne stavove"). Zato 99% ljudi koji su sinoć gledali TV duel neće zbog njega promeniti već formirani stav. Stvari u kojima je njihov kandidat bio dobar će preuveličati, a stvari kod kojih je bio "tanak" će prosto zanemariti. Ali, otkud nam taj prvobitni stav?

Sve u svemu, ja i dalje nemam odgovor na pitanje kako se formira stav prema kandidatima.

Zašto je doktrina o "održivom razvoju" pogrešna?

Često slušamo kako je sadašnji tempo ekonomskog razvoja "neodrživ", jer je stepen iskorišćvanja prirodnih resursa toliki da vodi njihovom iscrpljivanju, i da ne možemo dovojlno brzo da proizvedemo nove tehnologije koje bi nadomestile potrebu za korišćenjem postojećih prirodnih resursa, poput konvencionalnih izvora energije.

U osnovi ove doktrine je ono što Bjorn Lomborg naziva velikom litanijom ekološkog pokreta, da se stanje životne sredine stalno pogoršava, i da reusrsi postaju sve više ugroženi.

Ipak, ova pretpostavka je pogrešna. Pre nekoliko decenija desila se čuvena opklada između Juliana Simona i Pola Erlicha. Opkladu je ponudio Simon 1980. godine sa tezom da će cene vodećih sirovina 1990. godine pasti u odnosu na 1990. Erlcih je pristao. Kada je došla 1990. godina ispostavilo se da je cena svih tih sirovina zaista opala. Štaviše, cene svih značajnijih sirovina (osim nafte koja je u najvećoj meri pod kontrolom vlada koje je koriste u političke svrhe i formiraju kartele koji onemogućavaju funkconisanje sistema cena) tokom poslednjih pola veka kontinuirano padaju. Kako je to moguće, ako tržišta stalno rastu, skupa sa potrošnjom energije i sirovina?

To je moguće zato što je kapitalizam sistem koji stalno inovira tehnološke načine proizvodnje prilagođavajući se kretanjima ponude i tražnje. Ako tržište sa sistemom cena funkcioniše, ne može se desiti da se jednog jutra probudimo i shvatimo da su rezerve nafte, ili aluminijuma ili bakra iscrpene. Pre toga bismo dobili signal sa tržišta (mnogo godina pre njihovog konačnog nestanka!) da je tih sirovina manje kroz porast njihovih cena, i preduzetnici bi se postepno okretali drugim oblicima proizvodnje (jer im je skupo da plaćaju za redak resurs, a ne zato što su "ekološki svesni"). Aluminijum se koristi za gradnju automobila i aviona, ali se umesto njega mogu koristiti i neke sintetičke supstance koje su neiscrpne. Nafta i gas su energenti koji su dragocni za zagrevanje prostora i pokretanje mašina, a mogu se iscrpeti, ali nuklearnea tehnologija omogućava oslanjanje na praktično neiscrpan resurs - uranijum u zadovoljavanju istih ili sličnih potreba. Čim cena nekog resursa počne da raste, automatski sebični preduzetnici i špekulanti dobijaju podsticaj da tragaju za alternativnim, jeftinijim načina zadovoljavanja onih potreba koje su ranije zadovoljavali pomenuti resursi. To je uvek funkcionisalo, ukoliko vlada nije ograničavala proces inovacija.

To je ključni zaključak: ako postoji slobodno tržište sa cenama i vlada ne vrši regulatorni upliv, proces tržišnog takmičenja i inoviranja uvek i efikasno pruža supstitute postojećim proizvodima. Nema reusrsa na svetu za kojim je tražnja apsolutno cenovno neelastična, ukoliko je vlada veštački ne učini takvom, zabranom korišćenja supstituta. Recimo, tražnja za naftom i gasom izgleda danas mnogo neelastičnije nego što jeste zato što mnoge vlade, pod pritiskom ekoloških lobija zabranjuju korišćenje nuklearne enregije. Ako cene prirodnih resursa rastu, posebno ako nekontrolisano rastu, to je znak da vlada opstruira tržište, na ovaj ili onaj način, kao što u slučaju nafte to čini državnim vlasništvom nad postrojenjima za preradu nafte, ili u novije vreme sa kukuruzom, subvencijama za proizvodnju etanola, čime veštački podiže tražnju za kukuruzom. Dakle, cene svih, pa i prirodnih resursa na slobodnom tržištu teže padu. Zato je svaki ekonomski rast "održiv", samo ako su prirodni resursi, zajedno sa svim drugim resursima, izneti na tržište, i ako vlada ne opstruira korišćenje dostupnih poslovnih i energetskih alternativa svojim zabranama, nacionalizacijom ili subvencijama. Ako nema tržišnih cena, nema ni signala retkosti resursa, time ni načina da se on zaštiti od uništenja - Mizesova teorema iz 1921. godine.

To istovremeno pokazuje koliko je i teorija o "održivom razvoju" zasnovana na elementarnom nepoznavanju ekonomskih zakonitosti, kao i na socijalističkoj veri u vladu kao mudrijeg i kompetentnijeg upravljača prirodnim resursima od tržišta.