18 January 2008
Kakav paradoks
Kategorija:
Politika
Koliko ja vidim, Velja Ilić je najobrazovaniji od svih predsedničkih kandidata!
Ja tebi čestitku, ti meni NIS
Kategorija:
Politika
Pre nekoliko dana smo imali prilike da slušamo javna čitanja ljubavnog pisma Vladimira Putina Borisu Tadiću, u kome mu čestita rođendan, sa najboljim željama za pobedu na izborima itd (poslednji put je do stranih državnika Staljin čestitao Titu rođendan 1948). Trka i otimanje koga Putin više voli na srpskoj političkoj sceni su time dobili na dodatnom zamahu.
Naravno, pošto Vladimir Putin svakako nije platonski zaljubljen u Borisa Tadića (kao što mu ni ostanak "Kosmeta" u Srbiji nije baš prva stvar na listi prioriteta) logično je zapitati se - šta Valođa očekuje zauzvrat od Borisa Tadića za svoju podršku u najosetljivijem trenutku, pred izborni okršaj sa Tomom Nikolićem koji je zbog te podrške verovatno u predinfarktnom stanju, ili barem u epizodi histerične ljubomore (a koji, da podsetimo, žali što Srbija nije ruska gubernija, u čijem se propagandnom materijalu za izbore afirmativno citira parola "Bog na nebu, Rusija na Zemlji")?
Naravno, nismo dugo čekali da saznamo. Ministri iz DSS i NS su naime već legli na rudu oko NIS-a i gasovoda (što će reći prihvatili uzmi-ili-ostavi ponudu ruske strane), i čeka se samo da ministri iz DS legnu, što će se, kao po običaju, tokom ovog ili narednog dana vrlo verovatno desiti. Dakle, matematički precizna kalkulacija - ja tebi ljubavno pisamce pet dana pred izbore, ti meni NIS mimo tendera i uz moje maglovito obećanje izgradnje gasovoda u budućnosti (barem po onome što do sada znamo). Dobar posao za Valođu, nema sumnje.
Boris? Mislite (i) o tome ako kojom nesrećom izlazite 20 januara ili 3 februara igde van kuće, bazena ili kafenisanja s prijateljima.
Naravno, pošto Vladimir Putin svakako nije platonski zaljubljen u Borisa Tadića (kao što mu ni ostanak "Kosmeta" u Srbiji nije baš prva stvar na listi prioriteta) logično je zapitati se - šta Valođa očekuje zauzvrat od Borisa Tadića za svoju podršku u najosetljivijem trenutku, pred izborni okršaj sa Tomom Nikolićem koji je zbog te podrške verovatno u predinfarktnom stanju, ili barem u epizodi histerične ljubomore (a koji, da podsetimo, žali što Srbija nije ruska gubernija, u čijem se propagandnom materijalu za izbore afirmativno citira parola "Bog na nebu, Rusija na Zemlji")?
Naravno, nismo dugo čekali da saznamo. Ministri iz DSS i NS su naime već legli na rudu oko NIS-a i gasovoda (što će reći prihvatili uzmi-ili-ostavi ponudu ruske strane), i čeka se samo da ministri iz DS legnu, što će se, kao po običaju, tokom ovog ili narednog dana vrlo verovatno desiti. Dakle, matematički precizna kalkulacija - ja tebi ljubavno pisamce pet dana pred izbore, ti meni NIS mimo tendera i uz moje maglovito obećanje izgradnje gasovoda u budućnosti (barem po onome što do sada znamo). Dobar posao za Valođu, nema sumnje.
Boris? Mislite (i) o tome ako kojom nesrećom izlazite 20 januara ili 3 februara igde van kuće, bazena ili kafenisanja s prijateljima.
Obećana zemlja
Kategorija:
Sport
Tekst u Blicu o efektima privatizacije fudbalskih klubova u Rumuniji.
Ja naravno ne znam ništa o rumunskom fudbalu, ali mi analiza deluje logično. Svako rešenje je bolje od ovoga koje mi imamo, u kojem se ni ne zna ko je vlasnik fudbalskog kluba.
Ja naravno ne znam ništa o rumunskom fudbalu, ali mi analiza deluje logično. Svako rešenje je bolje od ovoga koje mi imamo, u kojem se ni ne zna ko je vlasnik fudbalskog kluba.
Izbori, bezakonje i EU
Kategorija:
Politika
Najpre je Republička izborna komisija odbila da akredituje američku i britansku ambasadu kao posmatrače izbora (glasovima programske koalicije DSS, SRS i SPS). Onda je Vrhovni sud poništio tu odluku kao protivzakonitu . A onda je RIK juče doneo novu odluku, kojom je potvrdio da Amerikanci i Englezi neće majci posmatrati srpske izbore. A Vrhovni sud neka šeta.
Druga vest je da Holanđani po svoj prilici neće dozvoliti potpisivanje sporazuma o asocijacijaciji i stabilizaciji 28. januara, jer traže da se prethodno uhapsi Mladić.
Da li vi vidite neku logičku vezu između ove dve vesti? Ja vidim. Da sam recimo ja na mestu Holanđana ili bilo koga drugog iz Evrope, ja svakako ne bih primio u svoje društvo zemlju u kojoj vlada toliko bezakonje da jedno obično administrativno telo može svojevoljno da poništava odluke Vrhovnog suda i Vlade (ne zaboravimo da je Vlada svojom prethodnom odlukom takođe naložila da se dozvoli pomenutim ambasadama da posmatraju izbore). Nije potrebna uopšte priča o Mladiću i Hagu da biste diskreditovali Srbiju kao elementarno uređenu zemlju sa pravnim sistemom. Dovljno je što imate RIK koji je moćniji od Vrhovnog suda.
Druga vest je da Holanđani po svoj prilici neće dozvoliti potpisivanje sporazuma o asocijacijaciji i stabilizaciji 28. januara, jer traže da se prethodno uhapsi Mladić.
Da li vi vidite neku logičku vezu između ove dve vesti? Ja vidim. Da sam recimo ja na mestu Holanđana ili bilo koga drugog iz Evrope, ja svakako ne bih primio u svoje društvo zemlju u kojoj vlada toliko bezakonje da jedno obično administrativno telo može svojevoljno da poništava odluke Vrhovnog suda i Vlade (ne zaboravimo da je Vlada svojom prethodnom odlukom takođe naložila da se dozvoli pomenutim ambasadama da posmatraju izbore). Nije potrebna uopšte priča o Mladiću i Hagu da biste diskreditovali Srbiju kao elementarno uređenu zemlju sa pravnim sistemom. Dovljno je što imate RIK koji je moćniji od Vrhovnog suda.
Primer Irske i zaključci
Dani Rodrik, najbolji loš ekonomista, ili jedini intervencionistički ekonomista kojeg liberali iz nekog razloga trpe (za razliku od recimo Joea Stiglitza i Paula Krugmana), zna zašto je Irska uspešna -- zbog industrijske politike koju državna agencija sprovodi. Mlađan Dinkić je prošle godine imao sličnu ideju o Irskoj, a sociolog Milan Nikolić je pisao da je Irska uspešna zato što je ulagala u obrazovanje i generalno izbegla neoliberalni model.
Mi liberali takođe znamo zašto je Irska uspešna -- zato što je prihvatila (neo)liberalni model. Ako mene pitate, činjenice su na našoj strani -- ovde je moj stari post, a ovde Ivanov tekst o tome. Na rejtingu ekonomskih sloboda u svetu koji smo linkovali pre par dana, Irska je treća.
Ono što je zanimljivo je kako oba kampa stalno uzimaju iste primere da dokažu potpuno suprotne tvrdnje. I oba su u pravu, jer zaista je nemoguće dokazati da Irska nije uspešna upravo zbog tog državnog mešanja. Kod nas je posebno popularan primer Slovenije -- eto, Slovenci nisu prodavali firme, ne daju strane investicije, država se meša, a dobro im ide. Ali pitajte slovenačke liberale i reći će vam da je to skandalozno i da nije bilo takvog mešanja Slovenija bi danas stajala duplo bolje. Da je postigla to što je postigla uprkos državnom mešanju.
Zato ne verujem mnogo u primere. Više verujem u zdrav razum i logičko zaključivanje. To je i suština austrijske škole ekonomije -- shvatiti šta je čovek, šta hoće, šta je političar, šta hoće, a onda koliko političar čak iako je dobronameran ume da uradi to što hoće. Ali ne zamišljajte idealnog političara, nego pogledjte realnost oko sebe. I zaključak je lak.
Mi liberali takođe znamo zašto je Irska uspešna -- zato što je prihvatila (neo)liberalni model. Ako mene pitate, činjenice su na našoj strani -- ovde je moj stari post, a ovde Ivanov tekst o tome. Na rejtingu ekonomskih sloboda u svetu koji smo linkovali pre par dana, Irska je treća.
Ono što je zanimljivo je kako oba kampa stalno uzimaju iste primere da dokažu potpuno suprotne tvrdnje. I oba su u pravu, jer zaista je nemoguće dokazati da Irska nije uspešna upravo zbog tog državnog mešanja. Kod nas je posebno popularan primer Slovenije -- eto, Slovenci nisu prodavali firme, ne daju strane investicije, država se meša, a dobro im ide. Ali pitajte slovenačke liberale i reći će vam da je to skandalozno i da nije bilo takvog mešanja Slovenija bi danas stajala duplo bolje. Da je postigla to što je postigla uprkos državnom mešanju.
Zato ne verujem mnogo u primere. Više verujem u zdrav razum i logičko zaključivanje. To je i suština austrijske škole ekonomije -- shvatiti šta je čovek, šta hoće, šta je političar, šta hoće, a onda koliko političar čak iako je dobronameran ume da uradi to što hoće. Ali ne zamišljajte idealnog političara, nego pogledjte realnost oko sebe. I zaključak je lak.
Ideološki profil
Kategorija:
Politika
Jeste izborna tišina, ali se to valjda na nas ne odnosi, tako da ću je ignorisati.
CESID je pre nekoliko dana izašao sa vrlo zanimljivim istraživanjem (doc file, oko 1MB). Izveštaj ima tridesetak strana, a meni je lično najzanimljivija ova tabela, u kojoj rezimiraju nalaze.
U ovoj tabeli su navedena ona pitanja u kojima postoji najviše neslaganja između Tadićevih i Nikolićevih birača. Ima tu zanimljivih stvari, ali je meni najzanimljivija ta da je Slobodan Milošević i dalje tu. I ko su tih 5% Tadićevih birača koji podržavaju politiku Slobodana Miloševića?
CESID je pre nekoliko dana izašao sa vrlo zanimljivim istraživanjem (doc file, oko 1MB). Izveštaj ima tridesetak strana, a meni je lično najzanimljivija ova tabela, u kojoj rezimiraju nalaze.
U ovoj tabeli su navedena ona pitanja u kojima postoji najviše neslaganja između Tadićevih i Nikolićevih birača. Ima tu zanimljivih stvari, ali je meni najzanimljivija ta da je Slobodan Milošević i dalje tu. I ko su tih 5% Tadićevih birača koji podržavaju politiku Slobodana Miloševića?
Dosledno
Kategorija:
Privatizacija
Međunarodni tender za privatizaciju "Jat ervejza" biće ubrzo raspisan i sa tog tendera ne možemo isključitu ruski "Aeroflot", bez obzira na preporuke EU... Njima se ne sviđa što bi kupovinom "Jata" Rusija ušla u evropski sistem aviosaobraćaja, jer je Srbija potpisala ugovor o slobodnom nebu nad Evropom. Kaže ministar Ilić. Sa druge strane mu ne smeta da na preporuku Rusije uopšte ne organizuje tender za NIS. Eh, ti viši interesi.
17 January 2008
Paljenje zastave
Kategorija:
Lične slobode
Pre neki dan su uhapšeni bugarski državljani koji su pocepali zastavu Srbije. Njima se sudi za uvredu ugleda Republike Srbije. Mislim da nije sporno što su uhapšeni ali mislim da je bolje tužiti ih za uništavanje imovine. Da su kupili srpsku zastavu i onda je pocepali mislim da ih ne bi trebalo ni tužiti.
U Americi Vrhovni sud smatra da je uništavanje zastave praktikovanje slobode govora. Već neko vreme se vodi kampanja o novom amandmanu u američkom ustavu koji bi vladi dao pravo da sankcioniše uništavanje zastave. Za sada bezuspešno. Sloboda govora je važnija od povređenog nacionalnog ponosa.
U komentarima na ovu vest u Blicu je ostavljena i interesantna priča. Neko tvrdi da je uhapšen i pretučen u policiji jer je zakačio srpsku zastavu na svoje vozilo. Objašnjenje policije je da samo predsednik ima pravo da ima istaknutu srpsku zastavu na kolima. Ako je to tačno i to predstavlja ograničavanje slobode govora.
U Americi Vrhovni sud smatra da je uništavanje zastave praktikovanje slobode govora. Već neko vreme se vodi kampanja o novom amandmanu u američkom ustavu koji bi vladi dao pravo da sankcioniše uništavanje zastave. Za sada bezuspešno. Sloboda govora je važnija od povređenog nacionalnog ponosa.
U komentarima na ovu vest u Blicu je ostavljena i interesantna priča. Neko tvrdi da je uhapšen i pretučen u policiji jer je zakačio srpsku zastavu na svoje vozilo. Objašnjenje policije je da samo predsednik ima pravo da ima istaknutu srpsku zastavu na kolima. Ako je to tačno i to predstavlja ograničavanje slobode govora.
Srednji glasač
Čuo sam ovih dana mnogo puta da se Tadić previše približio Tomi, a da se Toma previše približio Tadiću, pa sam hteo nešto da o tome kažem. Prvo, to je tačno. Drugo, to je toliko očekivano, da me čudi zašto toliko ljudi misli da je to čudno i da je loše.
Situacija je vrlo jasna. Pobedniku treba 50% glasova od onih koji izađu na izbore. Tadiću su potrebni svi oni koji su levo od srednjeg birača, a Nikoliću svi oni koji su desno. Ako Tadić ode levo, počne priče o odgovornosti i pomirenju, i o tome kako treba da se izvinjavamo svima u regionu za ono što smo "mi" uradili, svi će da ga tapšu po ramenu, da mu kažu kako je odgovoran, pametan i pošten, "pravi državnik", ali će da izgubi izbore. Ako Toma ode previše udesno, pa počne da gusla o Karlobagu, Virovitici i Ogulinu, njegovi će da budu oduševljeni, ali će po stoti put da izgubi izbore. Sasvim je očekivano da pričaju istu priču - onu koju srednji birač želi da čuje. Da li su oni dobro procenili šta on želi da čuje, to je drugo pitanje, ali verujem da oni to bolje znaju nego ja.
Drugo zapažanje je to da su predsednički kandidati međusobno mnogo sličniji nego njihove partije. Iako u onome što Tadić i Nikolić pričaju nema velike razlike, između onoga što pričaju Šutanovac ili Đelić sa jedne i Vučić i Todorović sa druge strane, postoji ogromna razlika. To je zato što partije učestvuju na parlamentarnim izborima, na kojima važi proporcionalni izborni sistem, pa njima ne treba taj srednji birač. Njega redovno uzima Koštunica i zato je uvek on king maker. I zato ima nekog smisla u Čedinoj paroli o "svim Koštuničinim kandidatima". To jeste tako. Ali, to nije tako zato što Tadić ili Nikolić žele da to bude tako, nego zato što to tako mora da bude, ako žele da pobede..
Kome onda taj srednji birač ne treba? Samo onome ko zna da nema nikakve šanse da pobedi. U suštini, Čeda, Velja, Mrka, Milanka i ostali treba ove izbore da iskoriste kako bi pokušali da privuku birače za naredne parlamentarne izbore; da pokušaju da profilišu svoje stranke nekako, nekom vrlo specifičnom pričom, a ne da podilaze srednjem biraču. Velja i Mrka to uglavnom nisu shvatili. I oni pričaju manje-više istu priču kao i Tadić i Nikolić, mada je Mrkino pominjanje branjenja Kosova svim sredstvima verovatno u funkciji distanciranja od Radikalske "meke" retorike i osvajanja nebranjenog "desnog krila".
Čeda je, sa druge strane, dobro shvatio ove izbore. On će, nesumnjivo, privući dosta glasova onih koji su razočarani Tadićevim podilaženjem srednjem biraču. Naravno, nema šanse da pobedi, ali je na vreme shvatio da to nije ni poenta, bar za sada.
Situacija je vrlo jasna. Pobedniku treba 50% glasova od onih koji izađu na izbore. Tadiću su potrebni svi oni koji su levo od srednjeg birača, a Nikoliću svi oni koji su desno. Ako Tadić ode levo, počne priče o odgovornosti i pomirenju, i o tome kako treba da se izvinjavamo svima u regionu za ono što smo "mi" uradili, svi će da ga tapšu po ramenu, da mu kažu kako je odgovoran, pametan i pošten, "pravi državnik", ali će da izgubi izbore. Ako Toma ode previše udesno, pa počne da gusla o Karlobagu, Virovitici i Ogulinu, njegovi će da budu oduševljeni, ali će po stoti put da izgubi izbore. Sasvim je očekivano da pričaju istu priču - onu koju srednji birač želi da čuje. Da li su oni dobro procenili šta on želi da čuje, to je drugo pitanje, ali verujem da oni to bolje znaju nego ja.
Drugo zapažanje je to da su predsednički kandidati međusobno mnogo sličniji nego njihove partije. Iako u onome što Tadić i Nikolić pričaju nema velike razlike, između onoga što pričaju Šutanovac ili Đelić sa jedne i Vučić i Todorović sa druge strane, postoji ogromna razlika. To je zato što partije učestvuju na parlamentarnim izborima, na kojima važi proporcionalni izborni sistem, pa njima ne treba taj srednji birač. Njega redovno uzima Koštunica i zato je uvek on king maker. I zato ima nekog smisla u Čedinoj paroli o "svim Koštuničinim kandidatima". To jeste tako. Ali, to nije tako zato što Tadić ili Nikolić žele da to bude tako, nego zato što to tako mora da bude, ako žele da pobede..
Kome onda taj srednji birač ne treba? Samo onome ko zna da nema nikakve šanse da pobedi. U suštini, Čeda, Velja, Mrka, Milanka i ostali treba ove izbore da iskoriste kako bi pokušali da privuku birače za naredne parlamentarne izbore; da pokušaju da profilišu svoje stranke nekako, nekom vrlo specifičnom pričom, a ne da podilaze srednjem biraču. Velja i Mrka to uglavnom nisu shvatili. I oni pričaju manje-više istu priču kao i Tadić i Nikolić, mada je Mrkino pominjanje branjenja Kosova svim sredstvima verovatno u funkciji distanciranja od Radikalske "meke" retorike i osvajanja nebranjenog "desnog krila".
Čeda je, sa druge strane, dobro shvatio ove izbore. On će, nesumnjivo, privući dosta glasova onih koji su razočarani Tadićevim podilaženjem srednjem biraču. Naravno, nema šanse da pobedi, ali je na vreme shvatio da to nije ni poenta, bar za sada.
Lepota progresa
Alexander Tabarrok, jedan od blogera sa Marginal Revolutiona, je za Forbes.com napisao zašto je optimista u pogledu budućnosti sveta.
Suština njegovog teksta je da ekonomski razvoj nerazvijenih zemalja, poput Indije i Kine, predstavlja veliki podstrek naučno-tehnološkom razvoju i na strani ponude i na strani tražnje. Na strani ponude, kako veći broj ljudi izlazi iz siromaštva, sve veći broj ljudi može da se bavi naukom. Sa druge strane, veći broj relativno bogatih ljudi podstiče i tražnju za proizvodima visoke tehnologije. Povećanje i ponude i tražnje će, po Alexu, rezultirati ubrzanim naučno-tehnološkim progresom i rešavanjem nekih od najozbiljnijih problema savremenog sveta, poput nalaženja leka za rak i slično.
Meni ova analiza ima smisla, mada imam određenih sumnji. U suštini, strah me je od toga da brzi ekonomski razvoj nedovoljno stabilnih država može da uruši sadašnji relativni mir u svetu. Čini mi se da ima previše problematičnih područja u svetu i nisam uopšte siguran da ne treba da nas plaši ekonomski razvoj nekih država. Na primer, za 20 godina Kina može da odluči da neće više da toleriše Tajvan; Indija može da odluči da neće da toleriše Pakistan; Rusija može da odluči da je raspad SSSR-a bio nelegitiman i nelegalan i da želi da se vrati na "istorijske granice" Turska - Iran - Afganistan; Iran može da odluči da više neće da toleriše Izrael.
Što se ekonomije i nauke tiče, tu sam optimista. Ali, što se politike tiče, baš i nisam. Jednopolaran i bipolaran svet mogu da budu veoma stabilni. Multipolaran svet je, čini mi se, inherentno nestabilan. A ekonomski razvoj vodi ka tome.
Suština njegovog teksta je da ekonomski razvoj nerazvijenih zemalja, poput Indije i Kine, predstavlja veliki podstrek naučno-tehnološkom razvoju i na strani ponude i na strani tražnje. Na strani ponude, kako veći broj ljudi izlazi iz siromaštva, sve veći broj ljudi može da se bavi naukom. Sa druge strane, veći broj relativno bogatih ljudi podstiče i tražnju za proizvodima visoke tehnologije. Povećanje i ponude i tražnje će, po Alexu, rezultirati ubrzanim naučno-tehnološkim progresom i rešavanjem nekih od najozbiljnijih problema savremenog sveta, poput nalaženja leka za rak i slično.
Meni ova analiza ima smisla, mada imam određenih sumnji. U suštini, strah me je od toga da brzi ekonomski razvoj nedovoljno stabilnih država može da uruši sadašnji relativni mir u svetu. Čini mi se da ima previše problematičnih područja u svetu i nisam uopšte siguran da ne treba da nas plaši ekonomski razvoj nekih država. Na primer, za 20 godina Kina može da odluči da neće više da toleriše Tajvan; Indija može da odluči da neće da toleriše Pakistan; Rusija može da odluči da je raspad SSSR-a bio nelegitiman i nelegalan i da želi da se vrati na "istorijske granice" Turska - Iran - Afganistan; Iran može da odluči da više neće da toleriše Izrael.
Što se ekonomije i nauke tiče, tu sam optimista. Ali, što se politike tiče, baš i nisam. Jednopolaran i bipolaran svet mogu da budu veoma stabilni. Multipolaran svet je, čini mi se, inherentno nestabilan. A ekonomski razvoj vodi ka tome.
Da mi je neko 1995. rekao...
Kristijan ima vebsajt.
Kažite šta hoćete, ali čovek ima personality, to je pokazao još od "Vidimo se u čitulji". Pogledajte samo prvu stranu sajta i kažite da ne delite simpatije. Tako su John Dillinger i Willie Sutton uspeli da od kriminalaca postanu heroji, jer ljudi valjda kada vide krupni državno sponzorisani kriminal imaju simpatija prema kriminalcima koji za mnogo manje pare rizikuju mnogo više. Tako da kada vidite Andriju Draškovića u VIP odeljku beogradskog aerodroma, normalno je da budete blagonakloniji prema Kristijanu. Posebno ako su iskreni kao on u svojoj ispovesti sa sajta, ili ako su inteligentni kao Sutton -- to je onaj koji, kada ga je novinar posle hapšenja pitao zašto pljačka banke, odgovorio: "Because that's where the money is!"
A i moram priznati da posebnih simpatija imam prema kriminalcima koji vole kamere više od para, i to toliko da sami sebi uskaču u stomak. Tako da gotovo izgleda da Kristijan i ne radi to zbog para, nego da ga vide novine. Prema legendi, Arkan bi u ranim radovima po Evropi posle pljačke banke skinuo kapuljaču da se nasmeje u kameru. Govorim o njegovim ranim radovima, ne o 1990-im u Srbiji. Sada je najzanimljiviji Zoran Rašković Serdar, koji je opljačkao Delta banku, a onda spektakularno pobegao iz CZ-a, ali nije izdržao da posle toga medijima ne pošalje pismo o svom bekstvu. I zato su ga ponovo uhapsili.
Eto, posle ove eulogije kriminalcima ni Morava me neće oprati.
Kažite šta hoćete, ali čovek ima personality, to je pokazao još od "Vidimo se u čitulji". Pogledajte samo prvu stranu sajta i kažite da ne delite simpatije. Tako su John Dillinger i Willie Sutton uspeli da od kriminalaca postanu heroji, jer ljudi valjda kada vide krupni državno sponzorisani kriminal imaju simpatija prema kriminalcima koji za mnogo manje pare rizikuju mnogo više. Tako da kada vidite Andriju Draškovića u VIP odeljku beogradskog aerodroma, normalno je da budete blagonakloniji prema Kristijanu. Posebno ako su iskreni kao on u svojoj ispovesti sa sajta, ili ako su inteligentni kao Sutton -- to je onaj koji, kada ga je novinar posle hapšenja pitao zašto pljačka banke, odgovorio: "Because that's where the money is!"
A i moram priznati da posebnih simpatija imam prema kriminalcima koji vole kamere više od para, i to toliko da sami sebi uskaču u stomak. Tako da gotovo izgleda da Kristijan i ne radi to zbog para, nego da ga vide novine. Prema legendi, Arkan bi u ranim radovima po Evropi posle pljačke banke skinuo kapuljaču da se nasmeje u kameru. Govorim o njegovim ranim radovima, ne o 1990-im u Srbiji. Sada je najzanimljiviji Zoran Rašković Serdar, koji je opljačkao Delta banku, a onda spektakularno pobegao iz CZ-a, ali nije izdržao da posle toga medijima ne pošalje pismo o svom bekstvu. I zato su ga ponovo uhapsili.
Eto, posle ove eulogije kriminalcima ni Morava me neće oprati.
Balkan Free Market Network
Od juče je sa radom počeo blog Balkan Free Market Network. Ideja je da na jednom mestu, na engleskom jeziku, bloguju ljudi iz regiona na razne teme, iz klasično liberalne perspektive.
Pored blogera iz Srbije, Bugarske i Slovenije, pokušaćemo da u narednim mesecima obezbedimo učešće blogera iz svih balkanskih zemalja.
Za početak, postavljeni su tekstovi Slaviše Tasića o proporcionalnom porezu na dohodak, Roka Spruka o regulisanju tržišta rada u Sloveniji, kao i tekst Denisa Bidera o "Fair Tax" inicijativi u SAD. Čini mi se da početak obećava.
Pored blogera iz Srbije, Bugarske i Slovenije, pokušaćemo da u narednim mesecima obezbedimo učešće blogera iz svih balkanskih zemalja.
Za početak, postavljeni su tekstovi Slaviše Tasića o proporcionalnom porezu na dohodak, Roka Spruka o regulisanju tržišta rada u Sloveniji, kao i tekst Denisa Bidera o "Fair Tax" inicijativi u SAD. Čini mi se da početak obećava.
16 January 2008
Upoznajte...
Iz jednog intervjua:
Ne polazem ni najmanju nadu u boljitak koji bi mogla da nam donese neka od politickih stranaka. Sve stranke u svojim programima obecavaju trzisnu ekonomiju: SPS, JUL, SPO, SRS, DS, DSS itd. Ali se iz daljeg teksta jasno vidi da je to samo moderna fraza i da njima ne pada na pamet da sami sebi izbijaju pare iz dzepa - jer gde ima trzista tu politicari nemaju sta da se puno pitaju. Trziste je njihov najveci neprijatelj - isto kao sto je i najbolji prijatelj svima koji zive od sopstvenog rada.
...
Na prste mozete izbrojati ekonomiste u ovoj zemlji koji razumeju kako slobodno trziste funkcionise. To i nije cudno s obzirom da se na fakultetima i danas predaje planska ekonomija. Donedavno na srpskom jeziku niste mogli procitati Hajeka, Fridmana, Ajn Rend, Bastija... Tvrdim da mehanizme trzista danas u ovoj zemlji najbolje shvataju seljaci: nisu morali da diplomiraju ekonomiju i “nauce" nebuloze o drustveno korisnoj ulozi Narodne banke i ulicnim dilerima koji izazivaju inflaciju, a imaju zivotno iskustvo privatnog preduzetnika. Naravno, shvatanje trzista im nimalo ne pomaze da svoje proizvode prodaju po trzisnim cenama, ali bar znaju ko ih sprecava.
Ko bi to mogao biti?
Intervju je iz 1997., a sagovornik je Dušan Miljević, čovek verovatno najzaslužniji što danas u Srbiji imamo i ovoliko liberalizma koliko imamo. Ako vam nije poznato ime, sigurno vam je poznata njegova izdavačka kuća Global Book, koja je sa etiketom "Opasne knjige" tokom 1990-ih objavila na srpskom Friedmana, Hayeka, Misesa, Rothbarda, Bastiata, Adama Smitha, Ayn Rand i još po nekog. U poslednje vreme se bavi drugim stvarima, ali ako se jednog dana bude pisala istorija liberalizma u Srbiji, posebno poglavlje mora biti posvećeno Miljeviću i Global Booku.
Pogledajte ceo intervju, a pročitajte i Global Book poziva.
Ne polazem ni najmanju nadu u boljitak koji bi mogla da nam donese neka od politickih stranaka. Sve stranke u svojim programima obecavaju trzisnu ekonomiju: SPS, JUL, SPO, SRS, DS, DSS itd. Ali se iz daljeg teksta jasno vidi da je to samo moderna fraza i da njima ne pada na pamet da sami sebi izbijaju pare iz dzepa - jer gde ima trzista tu politicari nemaju sta da se puno pitaju. Trziste je njihov najveci neprijatelj - isto kao sto je i najbolji prijatelj svima koji zive od sopstvenog rada.
...
Na prste mozete izbrojati ekonomiste u ovoj zemlji koji razumeju kako slobodno trziste funkcionise. To i nije cudno s obzirom da se na fakultetima i danas predaje planska ekonomija. Donedavno na srpskom jeziku niste mogli procitati Hajeka, Fridmana, Ajn Rend, Bastija... Tvrdim da mehanizme trzista danas u ovoj zemlji najbolje shvataju seljaci: nisu morali da diplomiraju ekonomiju i “nauce" nebuloze o drustveno korisnoj ulozi Narodne banke i ulicnim dilerima koji izazivaju inflaciju, a imaju zivotno iskustvo privatnog preduzetnika. Naravno, shvatanje trzista im nimalo ne pomaze da svoje proizvode prodaju po trzisnim cenama, ali bar znaju ko ih sprecava.
Ko bi to mogao biti?
Intervju je iz 1997., a sagovornik je Dušan Miljević, čovek verovatno najzaslužniji što danas u Srbiji imamo i ovoliko liberalizma koliko imamo. Ako vam nije poznato ime, sigurno vam je poznata njegova izdavačka kuća Global Book, koja je sa etiketom "Opasne knjige" tokom 1990-ih objavila na srpskom Friedmana, Hayeka, Misesa, Rothbarda, Bastiata, Adama Smitha, Ayn Rand i još po nekog. U poslednje vreme se bavi drugim stvarima, ali ako se jednog dana bude pisala istorija liberalizma u Srbiji, posebno poglavlje mora biti posvećeno Miljeviću i Global Booku.
Pogledajte ceo intervju, a pročitajte i Global Book poziva.
15 January 2008
Zašto policajci ne žele legalizaciju prostitucije
Kategorija:
Lične slobode
Najpoznatiji mlađi ekonomista Steven Levitt i jedan od najzanimljivijih mlađih sociologa Sudhir Venkatesh su pripremili rad pod nazivom "Empirijska analiza ulične prostitucije".
Vrlo, vrlo zanimljivo. Nekoliko nalaza koji se odnose na Čikago:
- prosečna prostitutka zarađuje između 25 i 30 dolara na sat, što je četiri puta više nego što bi zarađivala da se bavi nekim drugim poslom
- makroi su, izgleda, vrlo korisni, jer prostitutke sa makroom zarađuju više i zaštićenije su nego kada rade solo
- veća je verovatnoća da prostitutka "plati" kaznu policajcu u naturi, nego da bude uhapšena
Vrlo, vrlo zanimljivo. Nekoliko nalaza koji se odnose na Čikago:
- prosečna prostitutka zarađuje između 25 i 30 dolara na sat, što je četiri puta više nego što bi zarađivala da se bavi nekim drugim poslom
- makroi su, izgleda, vrlo korisni, jer prostitutke sa makroom zarađuju više i zaštićenije su nego kada rade solo
- veća je verovatnoća da prostitutka "plati" kaznu policajcu u naturi, nego da bude uhapšena
Ekonomske slobode 2008.
Indeks ekonomskih sloboda Heritage fondacije za 2008. kaže 1. Hong Kong, 2. Singapur, 3. Irska, 4. Australija, 5. SAD, itd.
Srbija i dalje nije rangirana, ovaj put kažu da je zbog nedostatka podataka.
Srbija i dalje nije rangirana, ovaj put kažu da je zbog nedostatka podataka.
Predsednički izbori u Srbiji 2008
Kategorija:
Politika
Nažalost, nema mnogo toga ohrabrujućeg da se kaže u odnosu na ono što smo već više puta ponavljali. U Srbiji nema kandidata koji bi zavređivao specifičnu podršku na osnovu liberalnih elemenata svog programa. Nacionalizam, etatizam, socijalističke ekonomske politike, demagogija - to su osnovni elementi svih, ili skoro svih programskih platformi kandidata.
Pogledajmo dva glavna favorita. Boris Tadić pokušava da igra onu ulogu koju je godinama unazad igrao Koštunica: "nacionalnu i demokratsku u isti mah", ili "i Kosovo i Evropa", kako se to danas kaže. Pošto je Koštunica u međuvremenu postao veći radikal od radikala, Tadić se trudi da preuzme njegovu ulogu, kombinacijom patriotskog bildovanja ("za jaku Srbiju" itd) i evro-propagande.
Što se tiče njegovog programa, on ima svoj plan u pet tačaka: a tačke su mu osim političke stabilnosti sve sama zalaganja za još veći etatizam i državnu potrošnju - "ulaganja" u, što će reći državna potrošnja za, infrastrukturu, zdravstvo, obrazovanje. Kaže Tadić: "Квалитетно лечење мора да буде неотуђиво право сваког, а не привилегија." Ili "Образовање мора да буде доступно свима, под једнаким условима".
Osim ovoga, Tadić je ponovo krenuo sa pričom o 500 000 radnih mesta, koju je takođe prodavao u prethodnoj kampanji. No, opet je ostalo nejasno da li tih 500 000 mesta misli da obezbedi u Narodnoj kancelariji predsednika, ili negde drugde. Ako misli da će ih stvoriti kreiranjem ekonomskih uslova za povećano zapošljavanje, onda je ostalo nejasno kakve promene u ekonomskoj politici on predlaže u odnosu na sadašnju.
Tomislav Nikolić je još zanimljivija priča. Pošto mu je jedna američka (o užasa) marketinška agencija savetovala da se okane Karlobaga i Virovitice, skine bedževe sa Šešeljevim likom i izbegne bilo kakvo spominjanje istog u kampanji, te da se predstavi, sasvim u duhu američkih kampanja, kao miran porodični čovek, Toma je izgleda rešio da ode i korak dalje u svom upodobljivanju standardima zapadnjačke političke korektnosti. Naporedo sa pričom o Srbiji kao ponosnoj zemlji (ništa specijalno i čak bledunjavo u odnosu na Tadića) Toma kao svoj drugi prioritet navodi "pravedno društvo", gde je takođe sasvim na tragu Borisa Tadića. Pazite sad: "Мој други председнички приоритет је стварање друштва једнаких шанси. Будућност младе генерације зависи од постојања једнаких могућности за образовање сваког младог човека. Сигурност старије генерације огледа се у потпуно доступном и квалитетном здравственом систему и пензијама усклађеним са нето зарадама на нивоу од најмање 70%. Солидарност међу генерацијама мора да постоји, она чини могућим право сваког грађанина на образовање и здравље. Зато је мој други приоритет бољи и праведнији живот свих грађана." To je vodeći kandidat "desnice" na ovim izborima. Da nije tragično bilo bi čak smešno. Kao da čitate proglas nekog beogradskog "soroševskog" NGO-a.
Dakle, kao što vidimo između Borisa Tadića i Tome Nikolića kao kandidata nema APSOLUTNO NIKAKVE RAZLIKE. Obojica su radikalno levičarski kandidati, sa blagim primesama nacionalizma.
Jedini koji još ostaje je Čedomir Jovanović, iako on nema nikakve šanse da uđe u drugi krug. Ranije smo videli da njegova stranka ima ekonomski program koji je daleko bolji od svih ostalih, ime liberalna u nazivu, i neku načelnu sklonost zalaganju za brze promene i tranziciju.
Nažalost, ova kampanja je pokazala da on nije uspeo da ode ni korak dalje od (sasvim dobrodošlog i važnog) prokazivanja Karadžića, Mladića i udbo-mafije, kao i pridika o evropskim vrednostima i suočavanju s prošlošću. Iako su sve to vrlo važne teme, od predsednika se očekuje da pođe i malo dalje od toga, i da nam nešto kaže o sadržaju promena koje on misli da preduzme. Da kaže nešto o privatizaciji (mimo galame na Miškovićeve monopole), porezima, državnoj potrošnji, individualizmu, okretanju pojedinca samom sebi itd. Ničeg od toga nema nažalost u Jovanovićevoj kampanji. Nema čak ni ekonomske demagogije a la Tadić ili Nikolić o penzijama, platama, besplatnom lečenju i obrazovanju.Sve se utopilo u nekoj neodređenoj priči o "promenama", pri čemu niko ne zna baš tačno u čemu bi se one sastojale, osim nastavka pridruživanja EU bez obzira na Kosovo (što mislim da će svako razuman podržati).
Vrhunac konfuzije je po meni njihova Povelja slobode, koja je koliko sam razumeo glavni programski dokument i pretenduje čak da podražava jezik anglosaksonskih povelja slobode. Ali, avaj - evo samo nekih aforizama iz nje: "Slobodni smo u sticanju ličnog bogatstva, obavezni da to omogućimo drugima." Da li ovo znači država ne treba da postavlja barijere siromašnima u sticanju kapitala (recimo kroz atak na vlasnička prava ili kroz visoke poreze na profit i dohodak, kojima se obeshrabruje akumulacija kapitala), ili pak da redistribuira dohodak siromašnima da bi im "omogućila" da imaju bogatstvo? To ostaje nejasno.
Ili: "Slobodni smo pred državom, obavezni pred društvom.". Šta znači da smo obavezni pred društvom, i šta je to "društvo"? Ili pogledajte ove "liberalne" proklamacije: "Slobodni smo za svaku istinu, odgovorni pred njom i obavezni da je čuvamo od neistine." ili "Slobodni smo da se suprotstavimo svakoj mani i svakom nedostatku, obavezni da štitimo i afirmišemo vrlinu.".
Ovo zaista liči na nekakvo jakobinsko-boljševičko uterivanje vrline, istine i dobra. Naravno, nije reč ni o kakvom jakobinizmu, nego o političkoj nepismenosti i rđavom obrazovanju. Nadasve, o odsustvu bilo kakvog poznavanja liberalizma.
Dakle, kao što vidimo ako ste liberal, 20. januara i 3. februara ostajete u kući. Naravno, moguće je i da spustite lestvicu, i da glasate na osnovu nekih drugih kriterijuma osim programa (recimo elementarne razumnosti), ali to je onda druga tema.
Pogledajmo dva glavna favorita. Boris Tadić pokušava da igra onu ulogu koju je godinama unazad igrao Koštunica: "nacionalnu i demokratsku u isti mah", ili "i Kosovo i Evropa", kako se to danas kaže. Pošto je Koštunica u međuvremenu postao veći radikal od radikala, Tadić se trudi da preuzme njegovu ulogu, kombinacijom patriotskog bildovanja ("za jaku Srbiju" itd) i evro-propagande.
Što se tiče njegovog programa, on ima svoj plan u pet tačaka: a tačke su mu osim političke stabilnosti sve sama zalaganja za još veći etatizam i državnu potrošnju - "ulaganja" u, što će reći državna potrošnja za, infrastrukturu, zdravstvo, obrazovanje. Kaže Tadić: "Квалитетно лечење мора да буде неотуђиво право сваког, а не привилегија." Ili "Образовање мора да буде доступно свима, под једнаким условима".
Osim ovoga, Tadić je ponovo krenuo sa pričom o 500 000 radnih mesta, koju je takođe prodavao u prethodnoj kampanji. No, opet je ostalo nejasno da li tih 500 000 mesta misli da obezbedi u Narodnoj kancelariji predsednika, ili negde drugde. Ako misli da će ih stvoriti kreiranjem ekonomskih uslova za povećano zapošljavanje, onda je ostalo nejasno kakve promene u ekonomskoj politici on predlaže u odnosu na sadašnju.
Tomislav Nikolić je još zanimljivija priča. Pošto mu je jedna američka (o užasa) marketinška agencija savetovala da se okane Karlobaga i Virovitice, skine bedževe sa Šešeljevim likom i izbegne bilo kakvo spominjanje istog u kampanji, te da se predstavi, sasvim u duhu američkih kampanja, kao miran porodični čovek, Toma je izgleda rešio da ode i korak dalje u svom upodobljivanju standardima zapadnjačke političke korektnosti. Naporedo sa pričom o Srbiji kao ponosnoj zemlji (ništa specijalno i čak bledunjavo u odnosu na Tadića) Toma kao svoj drugi prioritet navodi "pravedno društvo", gde je takođe sasvim na tragu Borisa Tadića. Pazite sad: "Мој други председнички приоритет је стварање друштва једнаких шанси. Будућност младе генерације зависи од постојања једнаких могућности за образовање сваког младог човека. Сигурност старије генерације огледа се у потпуно доступном и квалитетном здравственом систему и пензијама усклађеним са нето зарадама на нивоу од најмање 70%. Солидарност међу генерацијама мора да постоји, она чини могућим право сваког грађанина на образовање и здравље. Зато је мој други приоритет бољи и праведнији живот свих грађана." To je vodeći kandidat "desnice" na ovim izborima. Da nije tragično bilo bi čak smešno. Kao da čitate proglas nekog beogradskog "soroševskog" NGO-a.
Dakle, kao što vidimo između Borisa Tadića i Tome Nikolića kao kandidata nema APSOLUTNO NIKAKVE RAZLIKE. Obojica su radikalno levičarski kandidati, sa blagim primesama nacionalizma.
Jedini koji još ostaje je Čedomir Jovanović, iako on nema nikakve šanse da uđe u drugi krug. Ranije smo videli da njegova stranka ima ekonomski program koji je daleko bolji od svih ostalih, ime liberalna u nazivu, i neku načelnu sklonost zalaganju za brze promene i tranziciju.
Nažalost, ova kampanja je pokazala da on nije uspeo da ode ni korak dalje od (sasvim dobrodošlog i važnog) prokazivanja Karadžića, Mladića i udbo-mafije, kao i pridika o evropskim vrednostima i suočavanju s prošlošću. Iako su sve to vrlo važne teme, od predsednika se očekuje da pođe i malo dalje od toga, i da nam nešto kaže o sadržaju promena koje on misli da preduzme. Da kaže nešto o privatizaciji (mimo galame na Miškovićeve monopole), porezima, državnoj potrošnji, individualizmu, okretanju pojedinca samom sebi itd. Ničeg od toga nema nažalost u Jovanovićevoj kampanji. Nema čak ni ekonomske demagogije a la Tadić ili Nikolić o penzijama, platama, besplatnom lečenju i obrazovanju.Sve se utopilo u nekoj neodređenoj priči o "promenama", pri čemu niko ne zna baš tačno u čemu bi se one sastojale, osim nastavka pridruživanja EU bez obzira na Kosovo (što mislim da će svako razuman podržati).
Vrhunac konfuzije je po meni njihova Povelja slobode, koja je koliko sam razumeo glavni programski dokument i pretenduje čak da podražava jezik anglosaksonskih povelja slobode. Ali, avaj - evo samo nekih aforizama iz nje: "Slobodni smo u sticanju ličnog bogatstva, obavezni da to omogućimo drugima." Da li ovo znači država ne treba da postavlja barijere siromašnima u sticanju kapitala (recimo kroz atak na vlasnička prava ili kroz visoke poreze na profit i dohodak, kojima se obeshrabruje akumulacija kapitala), ili pak da redistribuira dohodak siromašnima da bi im "omogućila" da imaju bogatstvo? To ostaje nejasno.
Ili: "Slobodni smo pred državom, obavezni pred društvom.". Šta znači da smo obavezni pred društvom, i šta je to "društvo"? Ili pogledajte ove "liberalne" proklamacije: "Slobodni smo za svaku istinu, odgovorni pred njom i obavezni da je čuvamo od neistine." ili "Slobodni smo da se suprotstavimo svakoj mani i svakom nedostatku, obavezni da štitimo i afirmišemo vrlinu.".
Ovo zaista liči na nekakvo jakobinsko-boljševičko uterivanje vrline, istine i dobra. Naravno, nije reč ni o kakvom jakobinizmu, nego o političkoj nepismenosti i rđavom obrazovanju. Nadasve, o odsustvu bilo kakvog poznavanja liberalizma.
Dakle, kao što vidimo ako ste liberal, 20. januara i 3. februara ostajete u kući. Naravno, moguće je i da spustite lestvicu, i da glasate na osnovu nekih drugih kriterijuma osim programa (recimo elementarne razumnosti), ali to je onda druga tema.
14 January 2008
U zdravom telu
Kategorija:
Sport
Grad Beograd, odnosno Sekretarijat za sport i omladinu je platio organizovanje snowboard takmičenja u Beogradu. Poreski obveznici su pokrili troškove dovlačenja dovoljno snega za pravljenje staze u Kapetan Mišinoj ulici. Kada bi organizovali takmičenje za najbizarnije potrošen novac poreskih obveznika ovo bi po mojoj proceni bilo u samom vrhu. Voleo bih da vidim nekoga iz gradske vlade da pokuša da objasni građanima da im je porez na dohodak delimično veći zbog kupovine snega.
Koliko vredi NIS?
Kategorija:
Privatizacija
Dinkić kaže da minimalna cena za 51% NIS-a treba da bude 2mlrd. evra. To znači da ceo NIS vredi 4 mlrd. Koliko stvarno vredi NIS može reći samo aukcija ili barem tender, ali evo jedne brzopotezne analize.
Vrednost firmi se procenjuje ne u odnosu na mašine i zgrade, nego u odnosu na profit koji donose. (Koliko vredi fabrika peska u Sahari?) Profit NIS-a u prošloj godini je bio 100 miliona evra. U principu ulaganja treba da imaju istu isplativost za isti rizik. Ako je vrednost NIS-a 4 mlrd., to znači da bi ulaganje od 4 mlrd. evra u neki slučajan izbor akcija na Beogradskoj berzi ili recimo u neki investicioni fond u Srbiji, trebalo takođe da donese profit od 100 miliona. (Pretpostavka je da ulaganje u NIS ima rizik sličan drugim ulaganjima u Srbiji.) Drugim rečima, NIS vredi 4 mlrd. evra samo ako očekujete da indeks Beogradske berze raste po stopi od 2.5% godišnje. Ali ako očekujete da indeks raste po stopi od 5%, onda za ceo NIS ima smisla platiti samo 2 mlrd. evra. U suprotnom, bolje je uložiti u neki investicioni fond.
Rekao bih da su dugoročna očekivanja od Beogradske berze veća nego ovih 5% rasta, što znači da je Dinkić daleko premašio. Mislim da bi prodaja celog NIS-a za 2 mlrd. evra bila uspeh.
Vrednost firmi se procenjuje ne u odnosu na mašine i zgrade, nego u odnosu na profit koji donose. (Koliko vredi fabrika peska u Sahari?) Profit NIS-a u prošloj godini je bio 100 miliona evra. U principu ulaganja treba da imaju istu isplativost za isti rizik. Ako je vrednost NIS-a 4 mlrd., to znači da bi ulaganje od 4 mlrd. evra u neki slučajan izbor akcija na Beogradskoj berzi ili recimo u neki investicioni fond u Srbiji, trebalo takođe da donese profit od 100 miliona. (Pretpostavka je da ulaganje u NIS ima rizik sličan drugim ulaganjima u Srbiji.) Drugim rečima, NIS vredi 4 mlrd. evra samo ako očekujete da indeks Beogradske berze raste po stopi od 2.5% godišnje. Ali ako očekujete da indeks raste po stopi od 5%, onda za ceo NIS ima smisla platiti samo 2 mlrd. evra. U suprotnom, bolje je uložiti u neki investicioni fond.
Rekao bih da su dugoročna očekivanja od Beogradske berze veća nego ovih 5% rasta, što znači da je Dinkić daleko premašio. Mislim da bi prodaja celog NIS-a za 2 mlrd. evra bila uspeh.
Lobiranje za tender?
Kategorija:
Privatizacija
Jedna od najapsurdnijih stvari koje sam pročitao u posledenje vreme je da Dinkić, time što traži tender za NIS, u stvari radi za Austrijance. I tu je meni zanimljivo pitanje šta je uopšte lobiranje. Da li se lobiranjem može smatrati kada predstavnik neke firme dođe kod političara i kaže "molim vas da sve bude transparentno", a političar kaže "važi" i onda uradi sve što može da ispuni obećanje?
I ja se naravno često ne slažem sa Dinkićem, ali mi nije teško da sada kažem - čovek je sto posto u pravu i treba ga podržati. Zaista očekujem od DS-a da ne dozvoli prodaju NIS-a bez tendera. Ne toliko zbog NIS-a, koliko zbog toga što bi se stvorio opasan presedan. Sutra će tako prodavati i Telekom, EPS i sve ostalo.
I ja se naravno često ne slažem sa Dinkićem, ali mi nije teško da sada kažem - čovek je sto posto u pravu i treba ga podržati. Zaista očekujem od DS-a da ne dozvoli prodaju NIS-a bez tendera. Ne toliko zbog NIS-a, koliko zbog toga što bi se stvorio opasan presedan. Sutra će tako prodavati i Telekom, EPS i sve ostalo.
13 January 2008
Oštra olovka i izbegavanje istine
Kategorija:
EU
Božidar Đelić kaže da je naoštrio olovku da potpiše SAA. U razgovoru sa poljoprivrednicima iz Lebana je rekao i da pridruživanje Evropskoj uniji "otvara tržište" za naše proizvode. To se često čuje, ali prosto nije tačno. Tržište EU je otvoreno za proizvode iz Srbije još od 2000. godine, kada nam je EU odobrila autonomne trgovinske povlastice.
Mene zaista čudi da Radikali nisu ukazali na to da bi potpisivanje SAA značilo otvaranje srpskog tržišta i "uništavanje domaće proizvodnje". Ne znam kako to da tumačim - da li nemaju pojma o čemu se radi, ili znaju o čemu se radi, ali ne misle da bi na tome mogli da profitiraju.
Pretpostavljam da se radi o ovom prvom. Samo se nadam da neki Radikal ne čita ovaj blog.
Mene zaista čudi da Radikali nisu ukazali na to da bi potpisivanje SAA značilo otvaranje srpskog tržišta i "uništavanje domaće proizvodnje". Ne znam kako to da tumačim - da li nemaju pojma o čemu se radi, ili znaju o čemu se radi, ali ne misle da bi na tome mogli da profitiraju.
Pretpostavljam da se radi o ovom prvom. Samo se nadam da neki Radikal ne čita ovaj blog.
12 January 2008
Zaslužni pekar
Kategorija:
Regulacija
Do sada su Ministarstvo sporta i Ministarstvo kulture odlučili da pomognu sindikalcima zaslužnim za nemerljiv doprinos u razvoju svojih esnafskih delatnosti. Tako su, između ostalih, Vlade Divac i Slađana Milošević obezbedili penzije. Sada je na redu Ministarstvo nauke. Ministarka Ana Pešikan je donela Pravilnik o zaslužnom naučniku. Svake godine ovo ministarstvo (odnosno Nacionalni savet za tehnološki razvoj i nauku) će davati 10 super penzija prijateljima koji su to posebno zaslužili. Pored toga ovim genijalcima će biti dozvoljeno da rade do 120. godine života na državnoj plati, ukoliko pokažu interesovanje. Odnosno, oni neće biti u obavezi da se penzionišu kada i drugi zaposleni u državnoj službi.
Očigledno je u pitanju trend. Ko je sledeći? Zaslužni doktori, nastavnici, sudije? Možda ministar poljoprivrede nagradi zemljoradnike koji su zasadili najviše kukuruza, ministar telekomunikacija časti učenike koji su poslali najviše SMS poruka za vreme jednog časa ili gradski saobraćajni sekretar nagradi taksiste koji imaju najčistija vozila? Nije ni bitno. U pitanju je novac poreskih obveznika a ministri ionako odgovaraju strukovnim sindikatima a ne građanima koji njihove usluge koriste i, nažalost, plaćaju.
Očigledno je u pitanju trend. Ko je sledeći? Zaslužni doktori, nastavnici, sudije? Možda ministar poljoprivrede nagradi zemljoradnike koji su zasadili najviše kukuruza, ministar telekomunikacija časti učenike koji su poslali najviše SMS poruka za vreme jednog časa ili gradski saobraćajni sekretar nagradi taksiste koji imaju najčistija vozila? Nije ni bitno. U pitanju je novac poreskih obveznika a ministri ionako odgovaraju strukovnim sindikatima a ne građanima koji njihove usluge koriste i, nažalost, plaćaju.
11 January 2008
Sigurnost zaposlenja
Novine ovih dana pišu o tome da je Medium Gallup radio istraživanje na temu sigurnosti zaposlenja i da je došao do podatka da se svaki drugi zaposleni u Srbiji plaši za svoj posao. Meni je zaista teško da poverujem u taj nalaz, ali hajde da pretpostavimo da je to upravo tako, odnosno da je na pitanje "Da li se plašite da ćete izgubiti posao?" više od 50% ljudi odgovorilo sa "Da".
Moje prvo pitanje vezano za taj nalaz je - a koliki bi procenat bio optimalan, odnosno u odnosu na šta novinari kažu da je 50% previše? Da li bi i 20% bilo previše? A 5%? Da li želimo sistem u kojem je taj broj nula, odnosno sistem u kojem je svako siguran za svoj posao? To bi barem bilo lako postići, donese se Zakon o radu u kojem se kaže "Otpuštanje je zabranjeno". Koliko ja znam, niko nikada nije predložio takav sistem, jer je svima jasno da ljudi treba da se u izvesnoj meri plaše za svoj posao, pa je jasno da nula nije optimalan broj. Budući da ne postoji čak ni teorijski utvrđena "optimalna stopa straha za posao", po meni je cela ova priča prilično besmislena, odnosno ne postoji nijedan kriterijum na osnovu koga ćemo da tvrdimo da je stopa previsoka ili preniska. Ako ne znamo šta ćemo sa tim brojem, onda šta će nam broj?
Drugo, mislim da je jasno da se bukvalno svako u izvesnoj meri plaši za svoj posao i to tako treba i da ostane. Svako zna da će, ako se na poslu ne pojavi deset dana, a onda na posao dođe pijan, najverovatnije biti otpušten. Zato mislim da je ovako postavljeno pitanje u anketi jednostavno loše. Pitanje treba da bude "Koliko se plašite da ćete izgubiti posao?" ili "Kako procenjujete verovatnoću da ćete za godinu dana i dalje raditi u istoj firmi?". Jednostavno, strah nije diskretna (da/ne, 0/1), već kontinuelna varijabla i ponuđeni odgovor na pitanje treba da to ima u vidu. Suštinski, na pitanje "Da li se plašiš za svoj posao?" i ja bih rekao "Da". Iako procenjujem da je rizik da izgubim posao veoma nizak, on svakako nije nula i svakako nisam prema tome ravnodušan.
Sa druge strane, iako shvatam da je pitanje percepcije bitno iz političkih razloga, mislim da je loše raditi analize subjektivnih stavova u situacijama kada postoje objektivni pokazatelji. Zavod za statistiku ima podatke o tome koji je procenat zaposlenih izgubio posao u prošloj godini. Zašto pitati ljude o tome kako percipiraju rizik, kada postoji objektivno merilo rizika? Zašto pitati ljude "Šta vi mislite, kolika je inflacija?", kada postoji tačan pokazatelj? To se prosto ne radi, zato što je objektivno stanje samo jedna od komponenti formiranja percepcije.
Razlika u percepciji sigurnosti zaposlenja može jednostavno da bude rezultat dobre ili loše državne propagandne kampanje. Ako imate dve države sa istim objektivnim rizikom gubljenja posla, ali u jednoj imate sve medije u državnim rukama, koji iz dana u dan pričaju bajke, a u drugoj imate medije koji svakog dana pričaju horor priče, normalno je da će percepcija rizika biti veća u drugoj zemlji.
Moje prvo pitanje vezano za taj nalaz je - a koliki bi procenat bio optimalan, odnosno u odnosu na šta novinari kažu da je 50% previše? Da li bi i 20% bilo previše? A 5%? Da li želimo sistem u kojem je taj broj nula, odnosno sistem u kojem je svako siguran za svoj posao? To bi barem bilo lako postići, donese se Zakon o radu u kojem se kaže "Otpuštanje je zabranjeno". Koliko ja znam, niko nikada nije predložio takav sistem, jer je svima jasno da ljudi treba da se u izvesnoj meri plaše za svoj posao, pa je jasno da nula nije optimalan broj. Budući da ne postoji čak ni teorijski utvrđena "optimalna stopa straha za posao", po meni je cela ova priča prilično besmislena, odnosno ne postoji nijedan kriterijum na osnovu koga ćemo da tvrdimo da je stopa previsoka ili preniska. Ako ne znamo šta ćemo sa tim brojem, onda šta će nam broj?
Drugo, mislim da je jasno da se bukvalno svako u izvesnoj meri plaši za svoj posao i to tako treba i da ostane. Svako zna da će, ako se na poslu ne pojavi deset dana, a onda na posao dođe pijan, najverovatnije biti otpušten. Zato mislim da je ovako postavljeno pitanje u anketi jednostavno loše. Pitanje treba da bude "Koliko se plašite da ćete izgubiti posao?" ili "Kako procenjujete verovatnoću da ćete za godinu dana i dalje raditi u istoj firmi?". Jednostavno, strah nije diskretna (da/ne, 0/1), već kontinuelna varijabla i ponuđeni odgovor na pitanje treba da to ima u vidu. Suštinski, na pitanje "Da li se plašiš za svoj posao?" i ja bih rekao "Da". Iako procenjujem da je rizik da izgubim posao veoma nizak, on svakako nije nula i svakako nisam prema tome ravnodušan.
Sa druge strane, iako shvatam da je pitanje percepcije bitno iz političkih razloga, mislim da je loše raditi analize subjektivnih stavova u situacijama kada postoje objektivni pokazatelji. Zavod za statistiku ima podatke o tome koji je procenat zaposlenih izgubio posao u prošloj godini. Zašto pitati ljude o tome kako percipiraju rizik, kada postoji objektivno merilo rizika? Zašto pitati ljude "Šta vi mislite, kolika je inflacija?", kada postoji tačan pokazatelj? To se prosto ne radi, zato što je objektivno stanje samo jedna od komponenti formiranja percepcije.
Razlika u percepciji sigurnosti zaposlenja može jednostavno da bude rezultat dobre ili loše državne propagandne kampanje. Ako imate dve države sa istim objektivnim rizikom gubljenja posla, ali u jednoj imate sve medije u državnim rukama, koji iz dana u dan pričaju bajke, a u drugoj imate medije koji svakog dana pričaju horor priče, normalno je da će percepcija rizika biti veća u drugoj zemlji.
Vic
Ovo sam danas dobio e-mailom:
Mali Perica je strašno želeo 100 eura. Svaki je dan molio Boga da mu ih pošalje, ali nikako da dođu. Odluči on da pošalje pismo.
Na pošti nisu znali šta bi sa pismom upućenim Bogu, pa su ga poslali u Vladu. Koštunicu je dirnulo pismo i odluči da pošalje 5 eura, jer šta će malom Perici toliki novac.
Dragi Bože puno ti hvala što si poslao lovu, samo nemoj vise slati preko Vlade, jer su lopine maznule 95 eura.
Mali Perica je strašno želeo 100 eura. Svaki je dan molio Boga da mu ih pošalje, ali nikako da dođu. Odluči on da pošalje pismo.
Na pošti nisu znali šta bi sa pismom upućenim Bogu, pa su ga poslali u Vladu. Koštunicu je dirnulo pismo i odluči da pošalje 5 eura, jer šta će malom Perici toliki novac.
Dragi Bože puno ti hvala što si poslao lovu, samo nemoj vise slati preko Vlade, jer su lopine maznule 95 eura.
10 January 2008
Uspesi državnog obrazovanja u Evropi
Kategorija:
Obrazovanje,
Svet
"Economic growth imposes a hectic form of life, producing overwork, stress, nervous depression, cardiovascular disease and, according to some, even the development of cancer,”.
Ako mislite da je ovo odlomak iz neke levičarske brošure, ili citat nekog antiglobalističkog piskarala poput Naomi Klajn ili Arundati Roj jako grešite. Ovo je odlomak iz trotomne studije "Istorija XX veka" koja se u Francuskoj koristi kao zvanični udžbenik iz koga tamošnji đaci, između ostalog, pripremaju već generacijama i prijemne ispite za fakultet. Udžbenik naziva kapitalizam "brutalnim", "divljačkim", "neoliberalnim" ili "američkim". Da bi se dalje obrazovali, đacima se savetuje da konsultuju sajt poluterorističke grupe ATTAC, čiji se doprinos razumevanju savremenog društva sastoji u vandalskom uništavanju genetički modifikovanih useva i demoliranju MC Donalds restorana. Revelova dijagnoza je, čini mi se, još jednom potvrđena.
Po nalazima sledećeg teksta u Nemačkoj je situacija slična, samo što je tamo naglasak na pohvalama nemačkom korporativističkom i "samoupravljačkom" sistemu. Đaci su izloženi pravoj orgiji antikapitalističke indoktrinacije; po pravilu, država je dobri čika koji rešava sve probleme, a preduzetnik je predstavljen kao pohlepni matorac sa cigarom i čašom viskija (nedostupnih radničkoj klasi) koji otima od radnika, a uz sve to uključen u pedofiliju preko interneta, korišćenje dečjeg rada i slične užase. Posebno je zanimljivo kako nemački udžbenici vide rešenje problema nezaposlenosti: "instead of describing how companies might create jobs, the section explains how those without jobs can organize into self-help groups and join weekly anti-reform protests “in the tradition of the East German Monday demonstrations” (which in 1989 helped topple the communist dictatorship)." Dakle, rešenje problema nezaposlenosti su političke demonstracije.
Ja mislim da boljeg argumenta protiv državnog obrazovanja od ovoga nema.
Ako mislite da je ovo odlomak iz neke levičarske brošure, ili citat nekog antiglobalističkog piskarala poput Naomi Klajn ili Arundati Roj jako grešite. Ovo je odlomak iz trotomne studije "Istorija XX veka" koja se u Francuskoj koristi kao zvanični udžbenik iz koga tamošnji đaci, između ostalog, pripremaju već generacijama i prijemne ispite za fakultet. Udžbenik naziva kapitalizam "brutalnim", "divljačkim", "neoliberalnim" ili "američkim". Da bi se dalje obrazovali, đacima se savetuje da konsultuju sajt poluterorističke grupe ATTAC, čiji se doprinos razumevanju savremenog društva sastoji u vandalskom uništavanju genetički modifikovanih useva i demoliranju MC Donalds restorana. Revelova dijagnoza je, čini mi se, još jednom potvrđena.
Po nalazima sledećeg teksta u Nemačkoj je situacija slična, samo što je tamo naglasak na pohvalama nemačkom korporativističkom i "samoupravljačkom" sistemu. Đaci su izloženi pravoj orgiji antikapitalističke indoktrinacije; po pravilu, država je dobri čika koji rešava sve probleme, a preduzetnik je predstavljen kao pohlepni matorac sa cigarom i čašom viskija (nedostupnih radničkoj klasi) koji otima od radnika, a uz sve to uključen u pedofiliju preko interneta, korišćenje dečjeg rada i slične užase. Posebno je zanimljivo kako nemački udžbenici vide rešenje problema nezaposlenosti: "instead of describing how companies might create jobs, the section explains how those without jobs can organize into self-help groups and join weekly anti-reform protests “in the tradition of the East German Monday demonstrations” (which in 1989 helped topple the communist dictatorship)." Dakle, rešenje problema nezaposlenosti su političke demonstracije.
Ja mislim da boljeg argumenta protiv državnog obrazovanja od ovoga nema.
Pošteni nalazač
Pogledajte priču iz Blica. Radnik aerodroma našao je torbicu sa 4400 evra i pasošima i vratio ih vlasniku. Vlasnik Milun Ilić kaže:
Imao sam neverovatnu sreću što je torbicu pronašao baš Ivan... Sutra smo se videli, zahvalio sam mu se i dao 100 evra. Znam da je pravilo da se pronalazaču da 10 odsto, ali trenutno nisam imao više - ističe Ilić i dodaje da će se Ivanu naknadno odužiti.
Dođem ti. Što još uvek nije strašno, nećemo komentarisati škrtost samu po sebi. Ali evo šta još kaže Milun -- on se zalaže da se Ivan ipak nekako nagradi:
Ivana treba nagraditi
Miluna i Sanju posebno je dirnula skromnost i poštenje mladića, koji ništa nije tražio za uzvrat niti se pohvalio nadređenima. Ilići kažu da su pokušali da kontaktiraju upravu aerodroma kako bi im skrenuli pažnju na Ivanove kvalitete i tešku situaciju u kojoj se on i njegova majka nalaze. Nažalost, niko od nadležnih nije bio zainteresovan da ih sasluša.
Ja neću, ali da ga nagrade nadležni, država, društvo! I još se ljuti što ga nisu saslušali!
Ovo me je podsetilo na jednu staru kolumnu Mirjane Bobić Mojsilović koju sada ne mogu da pronađem, u kojoj ispravno pita gde su srpski donatori. Warren Buffet je prošle godine objavio da daje 85% svog bogatstva u dobrotvorne svrhe, čime je od Billa Gatesa preuzeo titulu najvećeg donatora na svetu. Jedna od posledica kraja socijalizma je i da država polako gubi socijalnu funkciju. Ali srpski milijarderi, koliko ja znam, nisu se proslavili. Izgleda da svi, poput Miluna, i dalje očekuju to ekskluzivno od države.
Imao sam neverovatnu sreću što je torbicu pronašao baš Ivan... Sutra smo se videli, zahvalio sam mu se i dao 100 evra. Znam da je pravilo da se pronalazaču da 10 odsto, ali trenutno nisam imao više - ističe Ilić i dodaje da će se Ivanu naknadno odužiti.
Dođem ti. Što još uvek nije strašno, nećemo komentarisati škrtost samu po sebi. Ali evo šta još kaže Milun -- on se zalaže da se Ivan ipak nekako nagradi:
Ivana treba nagraditi
Miluna i Sanju posebno je dirnula skromnost i poštenje mladića, koji ništa nije tražio za uzvrat niti se pohvalio nadređenima. Ilići kažu da su pokušali da kontaktiraju upravu aerodroma kako bi im skrenuli pažnju na Ivanove kvalitete i tešku situaciju u kojoj se on i njegova majka nalaze. Nažalost, niko od nadležnih nije bio zainteresovan da ih sasluša.
Ja neću, ali da ga nagrade nadležni, država, društvo! I još se ljuti što ga nisu saslušali!
Ovo me je podsetilo na jednu staru kolumnu Mirjane Bobić Mojsilović koju sada ne mogu da pronađem, u kojoj ispravno pita gde su srpski donatori. Warren Buffet je prošle godine objavio da daje 85% svog bogatstva u dobrotvorne svrhe, čime je od Billa Gatesa preuzeo titulu najvećeg donatora na svetu. Jedna od posledica kraja socijalizma je i da država polako gubi socijalnu funkciju. Ali srpski milijarderi, koliko ja znam, nisu se proslavili. Izgleda da svi, poput Miluna, i dalje očekuju to ekskluzivno od države.
Suverenitet i teritorijalni integritet
Kategorija:
Svet
Slaviša je već dao pre neki dan link na sajt Strange Maps, na kome se nalaze više nego zanimljive mape. Pogledajte recimo ovu, koja pokazuje teritoriju koju Tajvan smatra svojom.
Pored toga što zvanično smatra celu Narodnu Republiku Kinu i celu Mongoliju svojom, vlast na Tajvanu zvanično smatra da joj pripadaju i delovi još osam država (Rusije, Indije, Japana, Mjanmara, Butana, Afganistana, Pakistana i Tadžikistana), a za sve ove teritorije smatra da su "pod privremenom upravom" nekog drugog.
Najzanimljivije u celoj priči je da izgleda da, kada bi se Tajvan zvanično odrekao svih ovih teritorijalnih pretenzija, Kina bi to protumačila činom otcepljenja i objavila im rat!
I posle kažu da je problem Kosova složen.
Pored toga što zvanično smatra celu Narodnu Republiku Kinu i celu Mongoliju svojom, vlast na Tajvanu zvanično smatra da joj pripadaju i delovi još osam država (Rusije, Indije, Japana, Mjanmara, Butana, Afganistana, Pakistana i Tadžikistana), a za sve ove teritorije smatra da su "pod privremenom upravom" nekog drugog.
Najzanimljivije u celoj priči je da izgleda da, kada bi se Tajvan zvanično odrekao svih ovih teritorijalnih pretenzija, Kina bi to protumačila činom otcepljenja i objavila im rat!
I posle kažu da je problem Kosova složen.
Profitabilna vojska
Kategorija:
Privatizacija
Ministar odbrane Šutanovac najavljuje da će se aerodrom u Batajnici preorijentisati na civilni kargo i putnički saobraćaj. Šta reći na takvu vest? S jedne strane, dobro bi bilo da Beogradski aerodrom ima makar neku konkurenciju, pa makar i od strane druge državne firme. Sa druge strane, šta će nam još jedan državni aerodrom, kad i ovaj što imamo radi daleko ispod punog kapaciteta?
Ipak mi je najzanimljivije sledeće: "Sa druge strane, vojska bi imala prihode, koji nisu mali. Uz kvalitetan menadžment, mislim da bismo mi konkurisali aerodromu Nikola Tesla sa ozbiljnim kapacitetima."
Prvo, vojska ne treba da ima prihode. Njena uloga nije da pravi pare, nego da brani državu i troši pare iz budžeta. I to je ok. Drugo, otkud vojsci kvalitetan menadžment? Treće, da li on zaista misli da Vlada dozvolila konkurenciju između dve državne firme?
Ono što je meni bitno u celoj ovoj priči je da je ministar Šutanovac priznao da vojsci ne treba Batajnica. Pa ako im ne treba, onda neka je lepo prodaju nekome ko zna kako da upravlja aerodromom. Znači - privatizacija.
Ipak mi je najzanimljivije sledeće: "Sa druge strane, vojska bi imala prihode, koji nisu mali. Uz kvalitetan menadžment, mislim da bismo mi konkurisali aerodromu Nikola Tesla sa ozbiljnim kapacitetima."
Prvo, vojska ne treba da ima prihode. Njena uloga nije da pravi pare, nego da brani državu i troši pare iz budžeta. I to je ok. Drugo, otkud vojsci kvalitetan menadžment? Treće, da li on zaista misli da Vlada dozvolila konkurenciju između dve državne firme?
Ono što je meni bitno u celoj ovoj priči je da je ministar Šutanovac priznao da vojsci ne treba Batajnica. Pa ako im ne treba, onda neka je lepo prodaju nekome ko zna kako da upravlja aerodromom. Znači - privatizacija.
Moj omiljeni liberalni spot
Cloudbusting, Kate Bush.
Evo i reči.
I hid my yo-yo
In the garden.
I can't hide you
From the government.
Evo i reči.
I hid my yo-yo
In the garden.
I can't hide you
From the government.
09 January 2008
I bi svetlo
Ovo je snimak Korejskog poluostrva noću. Mala svetla tačka u Severnoj Koreji je Pjonjang, i to je sve. U kapitalizmu svetlo, u komunizmu mrak. A isti ljudi, geni, kultura, istorija. Ustvari ni ljudi nisu više isti -- danas su južnokorejski muškarci viši za 7 cm a žene za 4 cm u proseku od svojih severnih rođaka.
Ova i druge zanimljive mape na ovom sajtu.
Svi smo mi pomalo za "tržišno rešenje"
Postoji jedna teza tzv. profesionalnih politikologa: osnovna tendencija savremene demokratije jeste širenje političkog centra. To znači da centarske ideologije sve više zahvataju ideološki levicu i desnicu u sebe, tako da se opcije „posličnjavaju“, a na marginama ostaju ekstremisti. Naravno, pri tome se pozivaju na levo-desne koalicije u političkom životu, na umnožavanje ekstremista na političkom tržištu i na njihovu udaljenost od bazičnih ideologija, čak i na Tokvila, citirajući onu rečenicu da će revolucije u budućnosti biti retke...
Ja to shvatam ovako nekako: sa jedne strane, odvija se pomenuto ameboliko širenje Centra. Stranke se bore za biračko telo i sve više se približavaju u pozicijama. Levica krade glasače od desnice i obratno. Neko će potegnuti tezu o smrti ideologije ili već nešto slično. Ali to nije cela priča. Sa druge strane, danas se vode veoma žestoke bitke unutar levicā, unutar desnicā, unutar libertarijanaca, unutar liberala, a spisak konzervativnih varijeteta duži je EDGE-ove lista ugroženih vrsta. Sredstva borbe su nešto nežnija nego između žirondinaca i jakobinaca, ali pitanje određenja „ispravnih pozicija“, ukazivanja na „leva i desna skretanja“, još uvek su teme...
Moglo bi se reći da društvena astrofizika dozvoljava neobične zakonitosti: svemir se istovremeno beskonačno širi i skuplja!
Kako to izgleda u realnosti? Primeri sa pogledom na LEVO:
Prvo, nedavno je francuska socijalistička partija zvanično „priznala“ da je tržišna ekonomija najefikasniji način za „stvaranje bogatstva“ i da se socijalisti zalažu za „socijalnu i ekološku tržišnu privredu“. Ovo je „treći put“ na francuski način. U prilog tome ide i propali predizborni pokušaj S.Roajal da napravi koaliciju sa Bajruom kao osvedočenim „centrumašem“. Sve ovo potvrđuje pomenuto hibridizovanje (u ovom slučaju) levice.
Drugo, dok se socijalisti okreću "tržišnom rešenju", komunisti se radikalizuju. Napravili su antiliberalni savez, a gospođa Bife iz PCF-a (Parti Communiste Française) kaže kako komunizam nije na kolenima, već da predstavlja budućnost. Pri tome ova bivša Žospenova ministarka za omladinu osvaja stabilnih 2% na predsedničkim izborima. Svi levi-levi kandidati (Besancenot, Bove, Laguiller) ne računajući eko-levičare, osvajaju između 7 i 8 posto glasova. Ovakvo stabilno opredeljenje dela biračkog tela za komunizam, veći je izazov za razumevanje nego uspeh lepenovaca o čemu se gotovo isključivo priča.
U čemu je gvint? Tržište ideologija se zapravo profiliše, i sve više će se usložnjavati i razvijati. Kao i svako tržište. A to što vide politiko-analitičari i teoretičari samo je jedna strana Meseca. Važna stvar koju previđaju jeste da "društveno biće" ne određuje "društvenu svest" na onaj način kako je to zakucano u marksističkim spisima. Pogledajmo opet Francusku: tamošnje pristalice ekstremne levice su oni od kojih se to po definiciji „društvenog bića“ ne bi očekivalo.
Nedavno istraživanje IFOP-a pokazuje za koga su glasali Francuzi prošle godine. Sabrala sam rezultate za razne kandidate, procenti se čitaju horizontalno, izostavljeni su podaci za „desni“ spektar:
Zašto 17 posto stručnjaka glasa za ekstremnu levicu? Zašto 10 posto penzionera glasa za Bovea koji pali useve i Mekdonalds ili Mari-Žorž Bife koja hoće da podigne komunizam na noge? Imam neke ideje o tome...
Ja to shvatam ovako nekako: sa jedne strane, odvija se pomenuto ameboliko širenje Centra. Stranke se bore za biračko telo i sve više se približavaju u pozicijama. Levica krade glasače od desnice i obratno. Neko će potegnuti tezu o smrti ideologije ili već nešto slično. Ali to nije cela priča. Sa druge strane, danas se vode veoma žestoke bitke unutar levicā, unutar desnicā, unutar libertarijanaca, unutar liberala, a spisak konzervativnih varijeteta duži je EDGE-ove lista ugroženih vrsta. Sredstva borbe su nešto nežnija nego između žirondinaca i jakobinaca, ali pitanje određenja „ispravnih pozicija“, ukazivanja na „leva i desna skretanja“, još uvek su teme...
Moglo bi se reći da društvena astrofizika dozvoljava neobične zakonitosti: svemir se istovremeno beskonačno širi i skuplja!
Kako to izgleda u realnosti? Primeri sa pogledom na LEVO:
Prvo, nedavno je francuska socijalistička partija zvanično „priznala“ da je tržišna ekonomija najefikasniji način za „stvaranje bogatstva“ i da se socijalisti zalažu za „socijalnu i ekološku tržišnu privredu“. Ovo je „treći put“ na francuski način. U prilog tome ide i propali predizborni pokušaj S.Roajal da napravi koaliciju sa Bajruom kao osvedočenim „centrumašem“. Sve ovo potvrđuje pomenuto hibridizovanje (u ovom slučaju) levice.
Drugo, dok se socijalisti okreću "tržišnom rešenju", komunisti se radikalizuju. Napravili su antiliberalni savez, a gospođa Bife iz PCF-a (Parti Communiste Française) kaže kako komunizam nije na kolenima, već da predstavlja budućnost. Pri tome ova bivša Žospenova ministarka za omladinu osvaja stabilnih 2% na predsedničkim izborima. Svi levi-levi kandidati (Besancenot, Bove, Laguiller) ne računajući eko-levičare, osvajaju između 7 i 8 posto glasova. Ovakvo stabilno opredeljenje dela biračkog tela za komunizam, veći je izazov za razumevanje nego uspeh lepenovaca o čemu se gotovo isključivo priča.
U čemu je gvint? Tržište ideologija se zapravo profiliše, i sve više će se usložnjavati i razvijati. Kao i svako tržište. A to što vide politiko-analitičari i teoretičari samo je jedna strana Meseca. Važna stvar koju previđaju jeste da "društveno biće" ne određuje "društvenu svest" na onaj način kako je to zakucano u marksističkim spisima. Pogledajmo opet Francusku: tamošnje pristalice ekstremne levice su oni od kojih se to po definiciji „društvenog bića“ ne bi očekivalo.
Nedavno istraživanje IFOP-a pokazuje za koga su glasali Francuzi prošle godine. Sabrala sam rezultate za razne kandidate, procenti se čitaju horizontalno, izostavljeni su podaci za „desni“ spektar:
Zašto 17 posto stručnjaka glasa za ekstremnu levicu? Zašto 10 posto penzionera glasa za Bovea koji pali useve i Mekdonalds ili Mari-Žorž Bife koja hoće da podigne komunizam na noge? Imam neke ideje o tome...
08 January 2008
Srpska politička misao i globalizacija
Kategorija:
Teorija
Za prosečnog posmatrača prilika na našoj političkoj i intelektualnoj sceni "Srpska politička misao" verovatno ne znači mnogo, osim što možda asocira na Novu srpsku političku misao. Da, asocijacija definitivno ima smisla, ali ne (samo) zbog imena, već pre svega stoga što je reč o časopisu Instituta za političke studije iz Beograda od koga su se ovi iz NSPM pre desetak godina "otcepili" i formirali sopstveni časopis. "Stara" srpska politička misao inače važi za sps-ovsko glasilo (u čemu se sada i ne razlikuju previše od "disidenata").
No, iz štampe je upravo izašao novi broj ovog časopisa koji predstavlja veliku promenu; možda zato što ga je uredio moj kolega za Katalaksije Aleksandar Novaković (inače zaposlen na rečenom Institutu za političke studije). Posvećen je globalizaciji, i ima bar 4-5 dobrih tekstova. Može se downloadovati ceo broj, tj tekstovi pojedinačno. Preporučujem osim Žan Fransoa Revela, Kimbala, Tajlera Koena i teksta o Kini Vilijema Overholta, i rad "Pax Americana kao Pax Kantiana" Ivana Jankovića i Borislava Ristića.
No, iz štampe je upravo izašao novi broj ovog časopisa koji predstavlja veliku promenu; možda zato što ga je uredio moj kolega za Katalaksije Aleksandar Novaković (inače zaposlen na rečenom Institutu za političke studije). Posvećen je globalizaciji, i ima bar 4-5 dobrih tekstova. Može se downloadovati ceo broj, tj tekstovi pojedinačno. Preporučujem osim Žan Fransoa Revela, Kimbala, Tajlera Koena i teksta o Kini Vilijema Overholta, i rad "Pax Americana kao Pax Kantiana" Ivana Jankovića i Borislava Ristića.
Telegrafska agencija nove Jugoslavije
Kategorija:
Privatizacija
Teško da postoji ijedna institucija u Srbiji sa zaostalijim i, izvinjavam se, glupljim nazivom od "Telegrafska agencija nove Jugoslavije". Praktično, samo reč "agencija" i dalje ima nekog smisla. Kao i naziv, ni samo postojanje državne informative agencije u današnje vreme (najmanje dve privatne domaće konkurentske firme, plus internet) nema apsolutno nikakvog smisla.
Upravo ta konkurencija (Beta i FoNet) je nedavno sasvim opravdano pokrenula pitanje državnog finansiranja Tanjuga. Na njegovu sramotu, direktor Tanjuga je na argumente odgovorio uvredama.
Pitanje Tanjuga je, po meni, isto kao pitanje RTS-a. Nema ni jednog jedinog dobrog razloga zašto bi i dalje bili u državnom vlasništvu i zašto bi ih svi mi, poreski obveznici, finansirali.
Upravo ta konkurencija (Beta i FoNet) je nedavno sasvim opravdano pokrenula pitanje državnog finansiranja Tanjuga. Na njegovu sramotu, direktor Tanjuga je na argumente odgovorio uvredama.
Pitanje Tanjuga je, po meni, isto kao pitanje RTS-a. Nema ni jednog jedinog dobrog razloga zašto bi i dalje bili u državnom vlasništvu i zašto bi ih svi mi, poreski obveznici, finansirali.
07 January 2008
Čemu služi Građevinska direkcija Srbije?
Kategorija:
Privatizacija
Stvarno nemam pojma. Nekoliko puta sam pokušavao da saznam i najbliže što sam došao odgovoru je "Pa sada ničemu, ali oni su obnavljali zemlju posle bombardovanja". Jednom sam čuo i odgovor "Zidali su kuće u Jaši Tomiću."
Međutim, Politika nas obaveštava da će Građevinska direkcija Srbije sada zidati zgrade po Srbiji kako bi "pokazali da se bez preterano velikih ulaganja može postići ogromna ušteda energije koja je u svetu sve skuplja". Naravno, nijedno ulaganje nije "preterano veliko" kada se finansira iz budžeta.
Koliko ja vidim, oni su najobičnija građevinska firma i nema nikakve potrebe da budu državna Direkcija. Treba ih jednostavno privatizovati.
Međutim, Politika nas obaveštava da će Građevinska direkcija Srbije sada zidati zgrade po Srbiji kako bi "pokazali da se bez preterano velikih ulaganja može postići ogromna ušteda energije koja je u svetu sve skuplja". Naravno, nijedno ulaganje nije "preterano veliko" kada se finansira iz budžeta.
Koliko ja vidim, oni su najobičnija građevinska firma i nema nikakve potrebe da budu državna Direkcija. Treba ih jednostavno privatizovati.
Liberalizam i konzervativizam
Ovde se često raspravljalo o tome šta je zapravo liberalizam ili libertarijanizam danas u svetu, ali i u Srbiji. Moj zaključak iz većine tih rasprava, i na ovom blogu ali i van njega, jeste da je svaki napor da se jasno iskristališe libertarijanizam kao dovršena ideologija koja bi se mogla u političkom prostoru jasno suprostaviti svim ostalim ideologijama, poput socijalizma, konzervativizma, nacionalizma itd, u osnovi beznadežan. Posebno je mislim pogrešan, pokušaj da se liberalizam oštro suprotstavi konzervativizmu i da se ideološki gradi na tom suprostavaljanju.
A šta se dobija kad liberalizam probate u ime njega samog da definišete doktrinarnom sintezom sa socijalizmom ili državom blagostanja, pogledajte ovde. Dobijete ono što levi liberali sa Cato instituta afirmativno (!) nazivaju "Rawlsekianism", tj sinteza Hajeka i Rawlsa, filozofa čiji je centralni filozofski princip državna preraspodela dohotka u korist siromašnih i koji privatnu svojinu ne smatra legitimnim ljudskim pravom, već samo "ličnu svojinu", poput četkice za zube, kreveta ili šporeta, što su dozvoljavali i komunisti.
Opklada sa sobom
Evo kako ekonomisti mršave. Richard McKenzie se dobrovoljno obavezao da će ako ne uspe da izgubi 5 kila za dva i po meseca, jednom prijatelju platiti 500$.
To je verovatno najbolji način da sebe naterate da nešto uradite. I izgleda da ova strategija postaje sve popularnija -- ovde je specijalizovani sajt koji još nije počeo da radi, ali na kojem ćete moći da sklapate razne ugovore sa samim sobom. Ako ih ne ispunite, plaćate.
To je verovatno najbolji način da sebe naterate da nešto uradite. I izgleda da ova strategija postaje sve popularnija -- ovde je specijalizovani sajt koji još nije počeo da radi, ali na kojem ćete moći da sklapate razne ugovore sa samim sobom. Ako ih ne ispunite, plaćate.
05 January 2008
Dva problema
Jedan plenemski poglavica iz Lesotoa:
"Mi ovde u Lesotou imamo dva problema -- pacove i državu."
Preuzeto odavde.
"Mi ovde u Lesotou imamo dva problema -- pacove i državu."
Preuzeto odavde.
03 January 2008
Liberalizam u Srbiji
Baš kada je ovde krenula rasprava ko je u Srbiji liberal a ko nije, naslov na B92 citira Čedu Jovanovića: Menjamo sistem vrednosti.
Baš tako. Prvi koji su probali da promene sistem vrednosti bukvalno su bili jakobinci. Stare vrednosti su ukinute dekretom odozgo, umesto Religije postavljen je Razum, izmišljen je novi, bolji kalendar sa novim, boljim mesecima. I Jakobinci nisu bili razularena masa, već naprotiv, intelektualna elita Francuske koja je htela da menja Francusku nabolje. Revolucija je crpela ideje direktno od Voltera i Rusoa.
Malo ko je tada primetio u čemu je ustvari greška. Jedan od retkih bio je Edmund Burke, klasični liberal i vigovac u politici, koji je od onda nekako proglašen konzervativcem. Liberalima su počeli da se nazivaju sledbenici Voltera, Rusoa i J.S. Milla, dok su mnogi originalni liberali potisnuti u društvo sa konzervativcima. Tu tradiciju prividnog liberalizma Hayek je naglašavajući njihovu ambiciju da oblikuju društvo po sopstvenoj želji nazvao "racionalni konstruktivizam". Ista tradicija je u suštini dovela sve do Marxa i komunizma. Volter je pisao "ako stari zakoni ne valjaju, izbrisaćemo ih i napisaćemo nove", Robespjer je u praksi otišao korak dalje, Lenjin još i korak dalje i Pol Pot verovatno najdalje u pokušaju konstruisanja boljeg društva. Če Gevara je bio opsednut stvaranjem "novog čoveka". Uvek na bazi nauke i uvek sa najboljim namerama, ali sa tragičnim završetkom.
Slična ideološka konfuzija vlada danas u Srbiji. Ja mislim da LDP ima samo vrlo posrednu vezu sa pravim liberalizmom. Liberalizam ima skromne zahteve -- ostaviti ljude, takve kakvi su, na miru. Pustiti ih da rade, a država neka se bavi redom i mirom. U liberalizmu država ne pokušava da menja, da edukuje, da vodi društvo negde.
Ideologija LDP-a nije liberalizam nego modernizam. Ne treba brkati ovo dvoje. Liberalizam je drugo ime za vladavinu prava. Za liberala je jedan zakon dobar ako je u skladu sa ustavom i sa ličnim slobodama. Za modernistu danas u Srbiji regulacija je automatski dobra zato što dolazi iz EU. Za klasičnog liberala nema razlike između državnog finansiranja Guče i državnog finansiranja Exita. Za modernistu, ta razlika je ključna. Liberal može biti protiv antimonopolske politike ako dosledno veruje u prava, ili za antimonopolsku politiku ako je utlitarista i ako veruje u neoklasičnu školu ekonomije. Za modernistu je antimonopolska politika dobra zato što antimonopolsku politiku ima Zapad. I tako dalje.
Ovo rečeno, ne znači da je neko drugi u Srbiji liberal. U početku je to donekle bio Koštunica, u vreme dok je još insistirao na legalizmu (čemu su se modernisti podsmevali, što je još jedan pokazatelj njihove udaljenosti od liberalizma). Ali godine vlasti valjda od svakoga naprave pragmatičara, pa je došao do toga da sada na izborima podržava Velju Ilića. Ni Đinđić nije bio pravi liberal, ali ni bezrezervni modernista, nego kao što je i sam govorio pragmatičar ili utilitarijanac -- merilo vrednosti svake ideje su troškovi i koristi. Na ekonomskom planu, kad se sve sabere, Mlađan Dinkić, koji je takođe utilitarijanac, je možda pokazao najviše liberalizma do sada. Ostalo su populisti.
Zašto Srbija nema prave liberale je teže pitanje i za sada je dovoljno reći da su najmanje krivi političari. Da za liberalima ima tražnje, bilo bi i ponude.
Baš tako. Prvi koji su probali da promene sistem vrednosti bukvalno su bili jakobinci. Stare vrednosti su ukinute dekretom odozgo, umesto Religije postavljen je Razum, izmišljen je novi, bolji kalendar sa novim, boljim mesecima. I Jakobinci nisu bili razularena masa, već naprotiv, intelektualna elita Francuske koja je htela da menja Francusku nabolje. Revolucija je crpela ideje direktno od Voltera i Rusoa.
Malo ko je tada primetio u čemu je ustvari greška. Jedan od retkih bio je Edmund Burke, klasični liberal i vigovac u politici, koji je od onda nekako proglašen konzervativcem. Liberalima su počeli da se nazivaju sledbenici Voltera, Rusoa i J.S. Milla, dok su mnogi originalni liberali potisnuti u društvo sa konzervativcima. Tu tradiciju prividnog liberalizma Hayek je naglašavajući njihovu ambiciju da oblikuju društvo po sopstvenoj želji nazvao "racionalni konstruktivizam". Ista tradicija je u suštini dovela sve do Marxa i komunizma. Volter je pisao "ako stari zakoni ne valjaju, izbrisaćemo ih i napisaćemo nove", Robespjer je u praksi otišao korak dalje, Lenjin još i korak dalje i Pol Pot verovatno najdalje u pokušaju konstruisanja boljeg društva. Če Gevara je bio opsednut stvaranjem "novog čoveka". Uvek na bazi nauke i uvek sa najboljim namerama, ali sa tragičnim završetkom.
Slična ideološka konfuzija vlada danas u Srbiji. Ja mislim da LDP ima samo vrlo posrednu vezu sa pravim liberalizmom. Liberalizam ima skromne zahteve -- ostaviti ljude, takve kakvi su, na miru. Pustiti ih da rade, a država neka se bavi redom i mirom. U liberalizmu država ne pokušava da menja, da edukuje, da vodi društvo negde.
Ideologija LDP-a nije liberalizam nego modernizam. Ne treba brkati ovo dvoje. Liberalizam je drugo ime za vladavinu prava. Za liberala je jedan zakon dobar ako je u skladu sa ustavom i sa ličnim slobodama. Za modernistu danas u Srbiji regulacija je automatski dobra zato što dolazi iz EU. Za klasičnog liberala nema razlike između državnog finansiranja Guče i državnog finansiranja Exita. Za modernistu, ta razlika je ključna. Liberal može biti protiv antimonopolske politike ako dosledno veruje u prava, ili za antimonopolsku politiku ako je utlitarista i ako veruje u neoklasičnu školu ekonomije. Za modernistu je antimonopolska politika dobra zato što antimonopolsku politiku ima Zapad. I tako dalje.
Ovo rečeno, ne znači da je neko drugi u Srbiji liberal. U početku je to donekle bio Koštunica, u vreme dok je još insistirao na legalizmu (čemu su se modernisti podsmevali, što je još jedan pokazatelj njihove udaljenosti od liberalizma). Ali godine vlasti valjda od svakoga naprave pragmatičara, pa je došao do toga da sada na izborima podržava Velju Ilića. Ni Đinđić nije bio pravi liberal, ali ni bezrezervni modernista, nego kao što je i sam govorio pragmatičar ili utilitarijanac -- merilo vrednosti svake ideje su troškovi i koristi. Na ekonomskom planu, kad se sve sabere, Mlađan Dinkić, koji je takođe utilitarijanac, je možda pokazao najviše liberalizma do sada. Ostalo su populisti.
Zašto Srbija nema prave liberale je teže pitanje i za sada je dovoljno reći da su najmanje krivi političari. Da za liberalima ima tražnje, bilo bi i ponude.
Šta je starije, liberalizacija ili privatizacija?
Kategorija:
Regulacija
Postoje dva suprostavljena mišljenja u vezi privatizacije Telekoma. Da li prvo sprovesti privatizaciju Telekoma pa onda liberalizovati tržište (dozvoliti konkurenciju u oblasti fiksne telefonije) ili to uraditi obrnutim redosledom.
Ministarka Aleksandra Smiljanić se zalaže prvo za liberalizaciju tržišta pa tek onda privatizaciju Telekoma. Ona smatra da će se na taj način biti ponuđene usluge potrošačima biti bolje odnosno jeftinije. Ona pominje i efikasnije poslovanje Telekoma ali meni se čini da su poenta kvalitetnije usluge koje će biti uspostavljene na slobodnom tržištu.
Dragor Hiber kaže da je neracionalno prvo liberalizovati tržište pa tek onda prodavati Telekom. On se plaši da bi Telekom propao u slučaju da dođe do ukidanja monopola na fiksnu telefoniju, pa bi onda i prihod od privatizacije bio manji. On se plaši da bi Telekom bio prinuđen da pruža neprofitabilne usluge (npr. telefoni u Babušnici) dok bi one profitabilne pokupili konkurenti.
Marko je već pisao o fondu za univerzalne usluge iz koga bi se finansirale manje profitabilne usluge, u koji bi sve firme koje se bave pružanjem usluga fiksne telefonije morale da uplaćuju određeni iznos. Ne mogu sada da nađem link, ali bi to svakako bilo jedno od rešenja za ovaj problem.
Ko je u pravu? Ako je cilj veća cena Telekoma prilikom privatizacije onda je u pravu Dragor Hiber koji bi odlaganjem ukidanja monopola povećao cenu ovoj firmi. Ako su cilj jeftinije usluge za potrošače onda je u pravu Aleksandra Smiljanić. Ja bih više voleo da vlada razmišlja o korisnicima usluga kada bude određivala datum ukidanja monopola. Ipak, na osnovu dosadašnjeg pristupa u privatizaciji, verujem da će se vlada odlučiti na maksimizaciju prihoda i odložiti liberalizaciju fiksne telefonije. Quelle dommage.
Ministarka Aleksandra Smiljanić se zalaže prvo za liberalizaciju tržišta pa tek onda privatizaciju Telekoma. Ona smatra da će se na taj način biti ponuđene usluge potrošačima biti bolje odnosno jeftinije. Ona pominje i efikasnije poslovanje Telekoma ali meni se čini da su poenta kvalitetnije usluge koje će biti uspostavljene na slobodnom tržištu.
Dragor Hiber kaže da je neracionalno prvo liberalizovati tržište pa tek onda prodavati Telekom. On se plaši da bi Telekom propao u slučaju da dođe do ukidanja monopola na fiksnu telefoniju, pa bi onda i prihod od privatizacije bio manji. On se plaši da bi Telekom bio prinuđen da pruža neprofitabilne usluge (npr. telefoni u Babušnici) dok bi one profitabilne pokupili konkurenti.
Marko je već pisao o fondu za univerzalne usluge iz koga bi se finansirale manje profitabilne usluge, u koji bi sve firme koje se bave pružanjem usluga fiksne telefonije morale da uplaćuju određeni iznos. Ne mogu sada da nađem link, ali bi to svakako bilo jedno od rešenja za ovaj problem.
Ko je u pravu? Ako je cilj veća cena Telekoma prilikom privatizacije onda je u pravu Dragor Hiber koji bi odlaganjem ukidanja monopola povećao cenu ovoj firmi. Ako su cilj jeftinije usluge za potrošače onda je u pravu Aleksandra Smiljanić. Ja bih više voleo da vlada razmišlja o korisnicima usluga kada bude određivala datum ukidanja monopola. Ipak, na osnovu dosadašnjeg pristupa u privatizaciji, verujem da će se vlada odlučiti na maksimizaciju prihoda i odložiti liberalizaciju fiksne telefonije. Quelle dommage.
Suma X
Kategorija:
Privatizacija
Ministar za telekomunikacije Aleksandra Smiljanić objašnjava u Vremenu od 20. decembra zašto Telekom ne treba odmah privatizovati. ...Neko kupi Telekom za cenu X, kupuje ga samo zato što od Telekoma može da zaradi više od sume X, i to u razumnom roku. Ako je to tačno, onda će i država zaraditi od Telekoma više od sume X u tom razumnom roku i nema potrebe da ga prodaje.
Ako je ova logika tačna, meni onda nije jasno kako je došlo do raspada svih kontrolisanih ekonomija u svetu i zašto su se skoro sve odlučile za privatizaciju. Praksa je pokazala da država uglavnom pravi manji X od privatnika. Ali ni to nije bitno. Pravo pitanje je zašto bi se država uopšte bavila telefonskim uslugama.
Ako je ova logika tačna, meni onda nije jasno kako je došlo do raspada svih kontrolisanih ekonomija u svetu i zašto su se skoro sve odlučile za privatizaciju. Praksa je pokazala da država uglavnom pravi manji X od privatnika. Ali ni to nije bitno. Pravo pitanje je zašto bi se država uopšte bavila telefonskim uslugama.
Državni projekti
Kategorija:
Politika,
Privatizacija
Prošle godine se digla novinarska kuka i motika zbog činjenice da Vlada, nakon završenog javnog tendera posle kojeg se ostali ponuđači nisu bunili, nije htela da objavi tekst ugovora o koncesiji za autoput Horgoš-Požega. Sada Vlada najavljuje da tendera za privatizaciju NIS-a neće ni biti, a novinari i javnost prilično ćute (kao i vojvođansko Izvršno veće, uostalom). Zašto? Nudim nekoliko mogućih odgovora:
- radi se o Rusima, koje volimo i inače, a naročito sada kada "principijelno podržavaju" politiku naše Vlade prema Kosovu
- u Vladi je sada i DS, a njima verujemo više nego Velji
- radi se o energetici
Što se prve stvari tiče, očigledno je da je to mnogima bitno. Stvar je skoro dovedena dotle, ili će uskoro biti, da se svako ko traži tender za NIS u stvari odriče Visokih Dečana. Drugi argument jeste bitan. Za razliku od prošle godine, kada je o svemu sam mogao da odlučuje Koštunica, sada se pita i Tadić, tako da se smanjuje verovatnoća da ima korupcije.
Treći argument mi je posebno zanimljiv, pošto vlada neko uverenje u javnosti da nafta i gas nisu roba kao i svaka druga. Naši novinari i analitičari prosto ne shvataju da su i gas i nafta berzanska roba koju može da kupi ko god hoće, kada god hoće, koliko god hoće i misle da je neophodno da se država umeša da obezbedi "energetsku sigurnost". Ukinite uredbu o zabrani uvoza naftnih derivata, pa ćete videti šta je prava energetska sigurnost - stizaće nafta sa sve četiri strane sveta!
Sve u svemu, mislim da je najbolje rešenje sledeće. Prvo se ukine uredba o zabrani uvoza derivata. Onda se raspiše tender za prodaju više od 50% NIS-a, pa ko ponudi najvišu cenu neka ga uzme. Ako su Rusi, nemam ništa protiv. Onda se posebno pregovara o gasovodu. Rusi kažu koliko para traže da gasovod prođe kroz Srbiju (ili, alternativno, koliki procenat traže u firmi koja će naplaćivati prenos gasa), pa ako Vladi odgovara - neka potpisuje, opet nemam ništa protiv. Ali, treba te dve stvari odvojiti, jer te vrste kompenzacija omogućavaju veliko muvanje.
Koja je verovatnoća da to tako i bude? Nula.
- radi se o Rusima, koje volimo i inače, a naročito sada kada "principijelno podržavaju" politiku naše Vlade prema Kosovu
- u Vladi je sada i DS, a njima verujemo više nego Velji
- radi se o energetici
Što se prve stvari tiče, očigledno je da je to mnogima bitno. Stvar je skoro dovedena dotle, ili će uskoro biti, da se svako ko traži tender za NIS u stvari odriče Visokih Dečana. Drugi argument jeste bitan. Za razliku od prošle godine, kada je o svemu sam mogao da odlučuje Koštunica, sada se pita i Tadić, tako da se smanjuje verovatnoća da ima korupcije.
Treći argument mi je posebno zanimljiv, pošto vlada neko uverenje u javnosti da nafta i gas nisu roba kao i svaka druga. Naši novinari i analitičari prosto ne shvataju da su i gas i nafta berzanska roba koju može da kupi ko god hoće, kada god hoće, koliko god hoće i misle da je neophodno da se država umeša da obezbedi "energetsku sigurnost". Ukinite uredbu o zabrani uvoza naftnih derivata, pa ćete videti šta je prava energetska sigurnost - stizaće nafta sa sve četiri strane sveta!
Sve u svemu, mislim da je najbolje rešenje sledeće. Prvo se ukine uredba o zabrani uvoza derivata. Onda se raspiše tender za prodaju više od 50% NIS-a, pa ko ponudi najvišu cenu neka ga uzme. Ako su Rusi, nemam ništa protiv. Onda se posebno pregovara o gasovodu. Rusi kažu koliko para traže da gasovod prođe kroz Srbiju (ili, alternativno, koliki procenat traže u firmi koja će naplaćivati prenos gasa), pa ako Vladi odgovara - neka potpisuje, opet nemam ništa protiv. Ali, treba te dve stvari odvojiti, jer te vrste kompenzacija omogućavaju veliko muvanje.
Koja je verovatnoća da to tako i bude? Nula.
Sivi soko
Jedan od pripadnika srpskog intelektualno-medijskog lobija u SAD, Nebojša Malić, podržava Rona Pola:
Од свих кандидата који претендују на Белу Кућу у новембру 2008, само је један кандидат за председника; сви остали би да буду Император. Не знам какве су шансе Рона Пола, али досадашњи ток догађаја верно следи Гандијево пророчанство: ”Прво те игноришу, онда ти се смеју, онда те бију, а онда победиш.”
Pretpostavljam da je to očekivano od kolumniste Antiwar-a. I nekoga ko je angažovan za "srpsku stvar", posebno pitanje K&M. Žestoki izolacionizam libertarijanaca treba da ide na ruku srpskoj strani. Ili je bar jedino logičan. A koga će podržati američki Srbi u novembru?
Pre četiri godine, na sajtu Kongresa srpskog ujedinjenja navedeni su razlozi zašto američki građani srpskog porekla treba da glasaju za Buša: verovalo se da će on doneti skrušeno pokajanje zbog "klinton-olbrajt-holbruk" nasleđa, terorističkih kampova po Bosni itd. A krucijalni argument je bilo očekivanje da će se Buš boriti protiv islamskog fundamentalizma i da smo onda mi na pravoj strani...
Usput, ne mogu sasvim da razlučim sve elemente u pozicioniranju N. Malića. U njegovoj radikalnoj osudi nekih pokušaja da se porede Ron Pol i Čeda Jovanović (ko je pravio to poređenje, zna li neko?) ima neobičnih argumenata: sumarno, kaže se da se doktor Pol i Čeda ne mogu nikako staviti rame uz rame, jer je Čeda žutokljunac koji nikada nije ispoštovao srpski ustav, nikada nije radio pošten posao, podržavaju ga oni koji abortiraju 4000 dece godišnje (naravno, suprotno isto tolikom broju dece čijem rađanju je pomogao ginekolog Pol), bori se protiv svega srpskog i finansiraju ga iz inostranstva...Meni je jedini pristojan (u bukvalnom i logičkom smislu) poslednji razlog - Ron Pol je klasični liberal a Čeda je presvučeni boljševik. Dobro, ja bih pre rekla da je Čeda liberalni jakobinac, ako takva odrednica na zvuči besmisleno.
U svakom slučaju, kod Malića ne umem da razdvojim libertarijanski grumen od primesa (paleo?) konzervativizma i nacionalizma. Ili je to specijalitet srpskog libertarijanizma koji je nužno nedosledan zbog okrutne real-politike?
Dakle, braćo američki Srbi, what's it gonna be?
Од свих кандидата који претендују на Белу Кућу у новембру 2008, само је један кандидат за председника; сви остали би да буду Император. Не знам какве су шансе Рона Пола, али досадашњи ток догађаја верно следи Гандијево пророчанство: ”Прво те игноришу, онда ти се смеју, онда те бију, а онда победиш.”
Pretpostavljam da je to očekivano od kolumniste Antiwar-a. I nekoga ko je angažovan za "srpsku stvar", posebno pitanje K&M. Žestoki izolacionizam libertarijanaca treba da ide na ruku srpskoj strani. Ili je bar jedino logičan. A koga će podržati američki Srbi u novembru?
Pre četiri godine, na sajtu Kongresa srpskog ujedinjenja navedeni su razlozi zašto američki građani srpskog porekla treba da glasaju za Buša: verovalo se da će on doneti skrušeno pokajanje zbog "klinton-olbrajt-holbruk" nasleđa, terorističkih kampova po Bosni itd. A krucijalni argument je bilo očekivanje da će se Buš boriti protiv islamskog fundamentalizma i da smo onda mi na pravoj strani...
Usput, ne mogu sasvim da razlučim sve elemente u pozicioniranju N. Malića. U njegovoj radikalnoj osudi nekih pokušaja da se porede Ron Pol i Čeda Jovanović (ko je pravio to poređenje, zna li neko?) ima neobičnih argumenata: sumarno, kaže se da se doktor Pol i Čeda ne mogu nikako staviti rame uz rame, jer je Čeda žutokljunac koji nikada nije ispoštovao srpski ustav, nikada nije radio pošten posao, podržavaju ga oni koji abortiraju 4000 dece godišnje (naravno, suprotno isto tolikom broju dece čijem rađanju je pomogao ginekolog Pol), bori se protiv svega srpskog i finansiraju ga iz inostranstva...Meni je jedini pristojan (u bukvalnom i logičkom smislu) poslednji razlog - Ron Pol je klasični liberal a Čeda je presvučeni boljševik. Dobro, ja bih pre rekla da je Čeda liberalni jakobinac, ako takva odrednica na zvuči besmisleno.
U svakom slučaju, kod Malića ne umem da razdvojim libertarijanski grumen od primesa (paleo?) konzervativizma i nacionalizma. Ili je to specijalitet srpskog libertarijanizma koji je nužno nedosledan zbog okrutne real-politike?
Dakle, braćo američki Srbi, what's it gonna be?
02 January 2008
Liberalni mediji
Kad su liberalni mediji ovakvi, antiameričko javno mnjenje ne treba nikoga da iznenađuje. Evo šta kaže Danas:
Cilj invazije na Irak, kako danas veruje većina međunarodnih analitičara, bio je uništenje iračkog društva kako bi se pripremilo tlo da Amerikanci i Britanci preuzmu kontrolu nad ogromnim naftnim rezervama Iraka, uspostave vojne baze na Bliskom istoku i eventualno zaštite Izrael od mogućeg napada Sadamovog Iraka. Takva politika ratnih saveznika poprimiće genocidne obrise s dvoličnim moralnim stavom.
Većina međunarodnih analitičara!? Na primer ko? Uništenje iračkog društva kao cilj?
Ne znam koje medije čitaju Danasovi spoljnopolitički komentatori, ali i među međunarodnim kritičarima ovog rata postoji konsenzus da nafta nije igrala bitnu ulogu. Jedna jednostavna činjenica je da mesec dana rata košta SAD više nego što iznosi ukupan godišnji prihod Iraka od nafte. Druga jednostavna činjenica je da je sva nafta u vlasništvu vlade Iraka i da niko nema nameru da je otme nego mora da je kupi. Od vlade Iraka zavisi kakve će ugovore sklopiti sa naftnim kompanijama.
Ja mislim da je kad se sve sabere, taj rat bio pogrešna odluka i više o tome možete videti u ovoj seriji postova o Iraku. U međuvremenu je bilo još novih činjenica ali glavni argument stoji. Razlozi za rat su pogrešne procene političara i greške obaveštajnih službi o postojanju oružja za masovno uništenje (vidi aferu Curveball). Sadam je nedozvoljavajući potpuni uvid sam doprineo stvaranju utiska da neko hemijsko i biološko postoji. Profesori sa Harvarda i Chicaga, Mearsheimer i Walt takođe tvrde da je zaštita Izraela mogla biti jedan od razloga, i to je jedino što je Danas pogodio, mada je daleko od toga da se "većina analitičara slaže" jer je reč samo o jednom članku i jednoj knjizi. Slagali se ratom ili ne, to su stvari oko kojih se vodi debata. Nafta, vojne baze, geopolitika, namera uništenja iračkog društva i pominjanje "genocidnih obrisa" tamo gde se očigledno radi o građanskom ratu i borbi sa ekstremistima više podsećaju na školu Mikija sa Palme i Dragoša Kalajića nego što su za ozbiljne medije.
Cilj invazije na Irak, kako danas veruje većina međunarodnih analitičara, bio je uništenje iračkog društva kako bi se pripremilo tlo da Amerikanci i Britanci preuzmu kontrolu nad ogromnim naftnim rezervama Iraka, uspostave vojne baze na Bliskom istoku i eventualno zaštite Izrael od mogućeg napada Sadamovog Iraka. Takva politika ratnih saveznika poprimiće genocidne obrise s dvoličnim moralnim stavom.
Većina međunarodnih analitičara!? Na primer ko? Uništenje iračkog društva kao cilj?
Ne znam koje medije čitaju Danasovi spoljnopolitički komentatori, ali i među međunarodnim kritičarima ovog rata postoji konsenzus da nafta nije igrala bitnu ulogu. Jedna jednostavna činjenica je da mesec dana rata košta SAD više nego što iznosi ukupan godišnji prihod Iraka od nafte. Druga jednostavna činjenica je da je sva nafta u vlasništvu vlade Iraka i da niko nema nameru da je otme nego mora da je kupi. Od vlade Iraka zavisi kakve će ugovore sklopiti sa naftnim kompanijama.
Ja mislim da je kad se sve sabere, taj rat bio pogrešna odluka i više o tome možete videti u ovoj seriji postova o Iraku. U međuvremenu je bilo još novih činjenica ali glavni argument stoji. Razlozi za rat su pogrešne procene političara i greške obaveštajnih službi o postojanju oružja za masovno uništenje (vidi aferu Curveball). Sadam je nedozvoljavajući potpuni uvid sam doprineo stvaranju utiska da neko hemijsko i biološko postoji. Profesori sa Harvarda i Chicaga, Mearsheimer i Walt takođe tvrde da je zaštita Izraela mogla biti jedan od razloga, i to je jedino što je Danas pogodio, mada je daleko od toga da se "većina analitičara slaže" jer je reč samo o jednom članku i jednoj knjizi. Slagali se ratom ili ne, to su stvari oko kojih se vodi debata. Nafta, vojne baze, geopolitika, namera uništenja iračkog društva i pominjanje "genocidnih obrisa" tamo gde se očigledno radi o građanskom ratu i borbi sa ekstremistima više podsećaju na školu Mikija sa Palme i Dragoša Kalajića nego što su za ozbiljne medije.
01 January 2008
Moral i politika
Kao neku vrstu novogodišnje čestitike svojim čitaocima, časopis Nova sprska politička misao na svom sajtu objavljuje baner sledeće sadržine: "ko hoće moral u politici, neka ide u NSPM", sa potpisom "Prijatelji NSPM". Zainteresovan da vidim koji su to "prijatelji" koji tako velikodušno hvale objektivnost i moralnost NSPM, kliknem na link, kad imam šta i videti: reč je o pet donatora časopisa koji se tu reklamiraju, od kojih su tu dva ministarstva Vlade Srbije, a treće državna firma Telekom Srbije. Ima još i dve privatne firme, što je za ovu priču manje zanimljivo.
Dakle, NSPM tvrdi da je on bastion morala u politici, a garancija za to je činjenica da ih hvale Vlada Srbije i državni Telekom, koji ih uzgred i finansiraju. Ili se hoće sugerisati kako političari, u već poznatom Đinđićevom stilu tvrde da je politika amoralna stvar, a ko hoće moral u politici, taj će ga naći kod nezavisnih analitičara koje mi finansiramo. Mi se bavimo pragmom, a Đorđe i Sloba su tu za pitanja morala, a da su oni pravi garantuje činjenica da ih mi plaćamo. Ili ih plaćamo zato što su pravi (moralni). Ko će ga znati...
Da se razumemo, ne mislim ja da oni (NSPM) podražavaju Koštunicu i mrze Zapad (samo?) zato što ih Vlada plaća da to rade, već je pre obrnuto: ovi ih plaćaju zato što su im od koristi, takvi kakvi jesu i kakvi bi verovatno bili i bez državnih para. Problem je u nečem drugom - ovde imamo slučaj nečeg što se obično zove konflikt interesa. Neukusno je pozivati se kao na dokaz svoje objektivnosti činjenicu da dobijaš pare od Vlade koju non-stop u svom časopisu hvališ, a napadaš njene protivnike. Ja mogu da shvatim da zbog svoje etatističke ideologije oni ne smatraju da je dobijanje para od Vlade problem, ali ne mogu da vidim kako činjenica dobijanja para od Vlade popravlja njihovu objektivnost u donošenju sudova o toj Vladi. Zamislite kad bismo mi dobili pare od Miškovića, pisali to što smo pisali protiv antimonopolske politike i njene primene na Deltu (ovde ili ovde) i nekompetencije Komisije za zaštitu konkurencije i Saveta za borbu protiv korupcije, a onda stavili reklamu "ko hoće kompetentnu analizu ekonomskih pitanja, nek čita TR", u potpisu "Delta". U čemu je razlika, osim činjenice da je u ovom slučaju reč o državnim institucijama, a u našem hipotetičkom o privatnoj firmi?
Dakle, NSPM tvrdi da je on bastion morala u politici, a garancija za to je činjenica da ih hvale Vlada Srbije i državni Telekom, koji ih uzgred i finansiraju. Ili se hoće sugerisati kako političari, u već poznatom Đinđićevom stilu tvrde da je politika amoralna stvar, a ko hoće moral u politici, taj će ga naći kod nezavisnih analitičara koje mi finansiramo. Mi se bavimo pragmom, a Đorđe i Sloba su tu za pitanja morala, a da su oni pravi garantuje činjenica da ih mi plaćamo. Ili ih plaćamo zato što su pravi (moralni). Ko će ga znati...
Da se razumemo, ne mislim ja da oni (NSPM) podražavaju Koštunicu i mrze Zapad (samo?) zato što ih Vlada plaća da to rade, već je pre obrnuto: ovi ih plaćaju zato što su im od koristi, takvi kakvi jesu i kakvi bi verovatno bili i bez državnih para. Problem je u nečem drugom - ovde imamo slučaj nečeg što se obično zove konflikt interesa. Neukusno je pozivati se kao na dokaz svoje objektivnosti činjenicu da dobijaš pare od Vlade koju non-stop u svom časopisu hvališ, a napadaš njene protivnike. Ja mogu da shvatim da zbog svoje etatističke ideologije oni ne smatraju da je dobijanje para od Vlade problem, ali ne mogu da vidim kako činjenica dobijanja para od Vlade popravlja njihovu objektivnost u donošenju sudova o toj Vladi. Zamislite kad bismo mi dobili pare od Miškovića, pisali to što smo pisali protiv antimonopolske politike i njene primene na Deltu (ovde ili ovde) i nekompetencije Komisije za zaštitu konkurencije i Saveta za borbu protiv korupcije, a onda stavili reklamu "ko hoće kompetentnu analizu ekonomskih pitanja, nek čita TR", u potpisu "Delta". U čemu je razlika, osim činjenice da je u ovom slučaju reč o državnim institucijama, a u našem hipotetičkom o privatnoj firmi?
31 December 2007
Danica Popović prvi laureat nagrade Tržišno rešenje godine
Kategorija:
Razno
Danica Popović je osvojila nagradu Tržišno rešenje za 2007. godinu. Ona je u drugom krugu sa 17 glasova pobedila Vladimira Gligorova za koga je glasalo 16 posetioca bloga. Danica Popović je osvojila novčanu nagradu od 500 američkih dolara.
Kao jedna od retkih tršišno orijentisanih ekonomista u Srbiji, Danica Popović je zastupala ideje tržišnih i individualnih sloboda. Naročito veliki doprinos predstavljaju njeni medijski nastupi i tekstovi u kojima dosledno i ubedljivo zastupa „tržišno rešenje“ za ključne aktuelne probleme srpske ekonomije.
30 December 2007
Novogodišnja
Dobijam neobične čestitke ovih dana: Srećna Nova antifašistička godina, pa Srećna Nova pacifistička, pa onda, feministička...Meni je to ok, blagdani su namenjeni visokoparnom govoru. Globalno otopljenom segmentu inače kontrolisanog iracionalnog i glupkastog...
Tako osetih potrebu da i ja vama poželim jednu dobru, berićetnu, individualističku, tržišno orijentisanu i nadasve, konzumerizmom zaraženu godinu.
Sve najbolje u 2008. godini!
Tu je i mali poklon - pesmica.
There’s nothing wrong with Capitalism
There’s nothing wrong with free enterprise
Don’t try to make me feel guilty
I’m so tired of hearing you cry
There’s nothing wrong with making some profit
If you ask me I’ll say it’s just fine
There’s nothing wrong with wanting to live nice
I’m so tired of hearing you whine
About the revolution
Bringin’ down the rich
When was the last time you dug a ditch, baby?
If it ain’t one thing
Then it’s the other
Any cause that crosses your path
Your heart bleeds for anyone’s brother
I’ve got to tell you you’re a pain in the ass
You criticize with plenty of vigor
You rationalize everything that you do
With catchy phrases and heavy quotations
And everybody is crazy but you
You’re just a middle class, socialist brat
From a suburban family and you never really had to work
And you tell me that we’ve got to get back
To the struggling masses (whoever they are)
You talk, talk, talk about suffering and pain
Your mouth is bigger than your entire brain
What the hell do you know about suffering and pain (you dumb...)
(Repeat first verse)
(Repeat chorus)
There’s nothing wrong with Capitalism
There’s nothing wrong with Capitalism
There’s nothing wrong with Capitalism
There’s nothing wrong with Capitalism
—Oingo Boingo, Capitalism (written by Danny Elfman)
Tako osetih potrebu da i ja vama poželim jednu dobru, berićetnu, individualističku, tržišno orijentisanu i nadasve, konzumerizmom zaraženu godinu.
Sve najbolje u 2008. godini!
Tu je i mali poklon - pesmica.
There’s nothing wrong with Capitalism
There’s nothing wrong with free enterprise
Don’t try to make me feel guilty
I’m so tired of hearing you cry
There’s nothing wrong with making some profit
If you ask me I’ll say it’s just fine
There’s nothing wrong with wanting to live nice
I’m so tired of hearing you whine
About the revolution
Bringin’ down the rich
When was the last time you dug a ditch, baby?
If it ain’t one thing
Then it’s the other
Any cause that crosses your path
Your heart bleeds for anyone’s brother
I’ve got to tell you you’re a pain in the ass
You criticize with plenty of vigor
You rationalize everything that you do
With catchy phrases and heavy quotations
And everybody is crazy but you
You’re just a middle class, socialist brat
From a suburban family and you never really had to work
And you tell me that we’ve got to get back
To the struggling masses (whoever they are)
You talk, talk, talk about suffering and pain
Your mouth is bigger than your entire brain
What the hell do you know about suffering and pain (you dumb...)
(Repeat first verse)
(Repeat chorus)
There’s nothing wrong with Capitalism
There’s nothing wrong with Capitalism
There’s nothing wrong with Capitalism
There’s nothing wrong with Capitalism
—Oingo Boingo, Capitalism (written by Danny Elfman)
29 December 2007
Zašto je Benazir Buto ubijena
Kategorija:
Svet
Zato što je virila kroz krov automobila. Mase su joj klicale i ona jednostavno nije mogla da izdrži da ne pomoli glavu i pozdravi ljude. Teško je tome odoleti ako ste političar, zbog toga se i bavite politikom.
Radi se o takozvanoj nekonzistentnosti u vremenu. Benazir Buto zna da je u opasnom gradu, dobro zna da joj preti ubistvo, ali kada se nađe u tako privlačnoj situaciji onda proste ne može odoleti. Prvi koji je rešio taj problem je bio Odisej. Da bi čuo pesmu sirena a ipak preživeo, naredio je da ga vežu za jarbol pre nego što brod prođe pored pevajućih sirena i ni u kom slučaju ne odvezuju, ma šta im govorio tada. Pre nego što i dođe u situaciju da odlučuje, on se odrekne slobodne volje za određeni period ili u određenoj stvari. Isti princip važi i za obezbeđenje. Štićenik, makar bio predsenik ili premijer, mora da im ustupi pravo da mu u tim stvarima naređuju. Da je Buto to uradila, nijedan profesionalac je ne bi pustio da viri kroz krov -- sigurno ne u Ravalpindiju, mesec dana nakon što je već imala jedan pokušaj atentata.
Isti princip je iza nezavisnosti centralnih banaka. Političari znaju da inflacija ne valja, ali kada dođu u situaciju da im novac treba, onda se polakome i odluče da ipak odštampaju malo. Zato se centralnoj banci garantuje nezavisnost. Izvršna vlast se tako odriče slobodne volje pre nego što i dođe u iskušenje.
O samoj Benazir, svakako nije zaslužila da bude ubijena. Veoma loša stvar za Pakistan koji ima sve ozbiljniji problem sa ekstremistima i teško je videti neki izlaz iz toga. Međutim, ne treba se zavaravati da je bila svetionik slobode i moja površna ocena je da je bila najgora od tri opcije, sadašnjeg generala Mušarafa i bivšeg premijera Navaza Šarifa. Sa vlasti je otišla zbog korupcije i krađe, govori se o milijardi dolara. Za vreme njene vlade Pakistan je bio jedna od tri zemlje koja je priznala talibansku vladu u Avganistanu, a povremeno i finansijski pomagala Talibane. Ovde je članak njene sestričine koja čak govori o umešanosti Benazir Buto u ubistvo njenog oca.
Radi se o takozvanoj nekonzistentnosti u vremenu. Benazir Buto zna da je u opasnom gradu, dobro zna da joj preti ubistvo, ali kada se nađe u tako privlačnoj situaciji onda proste ne može odoleti. Prvi koji je rešio taj problem je bio Odisej. Da bi čuo pesmu sirena a ipak preživeo, naredio je da ga vežu za jarbol pre nego što brod prođe pored pevajućih sirena i ni u kom slučaju ne odvezuju, ma šta im govorio tada. Pre nego što i dođe u situaciju da odlučuje, on se odrekne slobodne volje za određeni period ili u određenoj stvari. Isti princip važi i za obezbeđenje. Štićenik, makar bio predsenik ili premijer, mora da im ustupi pravo da mu u tim stvarima naređuju. Da je Buto to uradila, nijedan profesionalac je ne bi pustio da viri kroz krov -- sigurno ne u Ravalpindiju, mesec dana nakon što je već imala jedan pokušaj atentata.
Isti princip je iza nezavisnosti centralnih banaka. Političari znaju da inflacija ne valja, ali kada dođu u situaciju da im novac treba, onda se polakome i odluče da ipak odštampaju malo. Zato se centralnoj banci garantuje nezavisnost. Izvršna vlast se tako odriče slobodne volje pre nego što i dođe u iskušenje.
O samoj Benazir, svakako nije zaslužila da bude ubijena. Veoma loša stvar za Pakistan koji ima sve ozbiljniji problem sa ekstremistima i teško je videti neki izlaz iz toga. Međutim, ne treba se zavaravati da je bila svetionik slobode i moja površna ocena je da je bila najgora od tri opcije, sadašnjeg generala Mušarafa i bivšeg premijera Navaza Šarifa. Sa vlasti je otišla zbog korupcije i krađe, govori se o milijardi dolara. Za vreme njene vlade Pakistan je bio jedna od tri zemlje koja je priznala talibansku vladu u Avganistanu, a povremeno i finansijski pomagala Talibane. Ovde je članak njene sestričine koja čak govori o umešanosti Benazir Buto u ubistvo njenog oca.
Rusi...
Kategorija:
Privatizacija
Danas bi trebalo da se održi hitna sednica Vlade posvećena problemu NIS-a. Po onome što do sada znamo, Koštunica i njegovi ljudi su preuzeli nekakvu obavezu ili dali obećanje da će ruskom Gaspromu dati NIS bez tendera, za 400 miliona dolara. Sada je frka u Vladi jer treba ostale ubediti da taj zakulisni dogovor aminuju po kratkom postupku. Prve procene kažu da bi cena na tenderu mogla da bude bar 5-8 puta veća. Ja nisam siguran, ali bilo bi zanimljivo proveriti zar ne? Primećujem dosta zagonetno ignorisanje ove flagrantne činjenice u većem delu srpske javnosti.
Ministar Dinkić je poslao pismo premijeru u kome kaže da bi ovo mogao da bude vrlo loš dil. Rusi ne preuzimaju nikakvu čvrstu obavezu da grade gasovod kroz Srbiju, a skladište u Banatskom Dvoru bi bilo pet puta manje nego što je predlagala Vlada Srbije. Kako izgleda DSS je jako zainteresovan da se ovaj sporazum, uprkos svemu, potpiše 18. januara kad Putin dolazi u posetu Bugarskoj (ne Srbiji...). Kao da želi po svaku cenu da ima neki pandan Božinom SAP koji će biti 28. januara.
Sudeći po informacijama u medijima, ministri Bubalo i Cvetković nisu znali ništa o dilu, Ministar Dinkić je kategorički protiv i preti da će napustiti komisiju za pregovore sa Rusima. DS nije obavešten verovatno, ali će pokušati da nađe kompromis tako da Koštunica ostvari politički ono što želi, a oni ostanu u upravnim odborima i ministarstvima. Zadovoljni su da ih Koštunica ne najuri i dovede radikale.
Ovo će biti zaista neprijatan test za Tadića: koliko je "elastičan": da li će aminovati poklanjanje NIS-a bez tendera privilegovanom ponuđaču, i to još (kao što svako može da vidi) kao protivuslugu za političko pokrivanje propale politike koja će biti prošlost i pre nego što Gasprom stigne čestito da preuzme NIS? I kako se to uklapa u priču o "konsenzusu u vladajućoj koaliciji o evropskim integracijama"?
Ministar Dinkić je poslao pismo premijeru u kome kaže da bi ovo mogao da bude vrlo loš dil. Rusi ne preuzimaju nikakvu čvrstu obavezu da grade gasovod kroz Srbiju, a skladište u Banatskom Dvoru bi bilo pet puta manje nego što je predlagala Vlada Srbije. Kako izgleda DSS je jako zainteresovan da se ovaj sporazum, uprkos svemu, potpiše 18. januara kad Putin dolazi u posetu Bugarskoj (ne Srbiji...). Kao da želi po svaku cenu da ima neki pandan Božinom SAP koji će biti 28. januara.
Sudeći po informacijama u medijima, ministri Bubalo i Cvetković nisu znali ništa o dilu, Ministar Dinkić je kategorički protiv i preti da će napustiti komisiju za pregovore sa Rusima. DS nije obavešten verovatno, ali će pokušati da nađe kompromis tako da Koštunica ostvari politički ono što želi, a oni ostanu u upravnim odborima i ministarstvima. Zadovoljni su da ih Koštunica ne najuri i dovede radikale.
Ovo će biti zaista neprijatan test za Tadića: koliko je "elastičan": da li će aminovati poklanjanje NIS-a bez tendera privilegovanom ponuđaču, i to još (kao što svako može da vidi) kao protivuslugu za političko pokrivanje propale politike koja će biti prošlost i pre nego što Gasprom stigne čestito da preuzme NIS? I kako se to uklapa u priču o "konsenzusu u vladajućoj koaliciji o evropskim integracijama"?
28 December 2007
Pravi problem sa inflacijom
Nemam utisak da vlada, novinari, pa i veliki deo stručne javnosti razumeju u čemu je problem sa inflacijom. O inflaciji se uglavnom govori u kontekstu opasnosti od njenog nekontrolisanog rasplamsavanja, kao da je to jedina loša strana inflacije. Recimo današnji naslov u Danasu glasi "Obuzdavanje probuđene inflacione aždaje".
Ustvari, nema opasnosti da inflacija nekako izmakne kontroli. Inflacija nije prirodna nepogoda, nego državna odluka. Verovatno je taj strah od nekontrolisanog rasplamsavanja kreiran tokom 1990-ih kada smo imali hiperinflaciju i mislili da je ona nekako neminovna, sve dok nije došao stručnjak-čudotvorac da to reši. O deda Avramu sve najlepše, ali nije potrebna velika ekspertiza da bi se zaustavila hiperinflacija. Potrebna je politička odluka, a ostatak je knjigovodstvo.
Inflacija je štetna iz drugih razloga, a ne zato što može da se otrgne kontroli. Prvo je loša zbog neizvesnosti. Građani, banke i privreda delom smanjuju tu neizvesnost računanjem u evrima ili korišćenjem deviznih klauzula, ali to ne rešava problem potpuno. Kao što smo se mogli uveriti ove godine, devizne klauzule ne rešavaju problem kada domaće cene rastu, a evro pada. Drugi problem sa inflacijom je loša alokacija resursa. U praksi, to znači da ste uzeli neke kredite koje inače ne bi, ili proizveli ili uvezli nešto što inače ne bi, da ste znali da će biti inflacije. Cene igraju ulogu signala za alokaciju resursa na tržištu, a inflacija remeti te signale. Posledice ovih problema su nemogućnost dugoročnijeg planiranja i donošenje pogrešnih investicionih odluka. U oba slučaja, inflacija, makar i uvek bila ispod 10%, sprečava tržište da nesmetano radi.
To su pravi problemi. Narodna banka Srbije za 2008. opet projektuje baznu inflaciju od 3 do 6%, što znači da ukupna vrlo lako opet može ići do deset. Inflacija se neće otrgnuti kontroli, ali ni politika večite inflacije od 5-15% ne pomaže privredi.
Ustvari, nema opasnosti da inflacija nekako izmakne kontroli. Inflacija nije prirodna nepogoda, nego državna odluka. Verovatno je taj strah od nekontrolisanog rasplamsavanja kreiran tokom 1990-ih kada smo imali hiperinflaciju i mislili da je ona nekako neminovna, sve dok nije došao stručnjak-čudotvorac da to reši. O deda Avramu sve najlepše, ali nije potrebna velika ekspertiza da bi se zaustavila hiperinflacija. Potrebna je politička odluka, a ostatak je knjigovodstvo.
Inflacija je štetna iz drugih razloga, a ne zato što može da se otrgne kontroli. Prvo je loša zbog neizvesnosti. Građani, banke i privreda delom smanjuju tu neizvesnost računanjem u evrima ili korišćenjem deviznih klauzula, ali to ne rešava problem potpuno. Kao što smo se mogli uveriti ove godine, devizne klauzule ne rešavaju problem kada domaće cene rastu, a evro pada. Drugi problem sa inflacijom je loša alokacija resursa. U praksi, to znači da ste uzeli neke kredite koje inače ne bi, ili proizveli ili uvezli nešto što inače ne bi, da ste znali da će biti inflacije. Cene igraju ulogu signala za alokaciju resursa na tržištu, a inflacija remeti te signale. Posledice ovih problema su nemogućnost dugoročnijeg planiranja i donošenje pogrešnih investicionih odluka. U oba slučaja, inflacija, makar i uvek bila ispod 10%, sprečava tržište da nesmetano radi.
To su pravi problemi. Narodna banka Srbije za 2008. opet projektuje baznu inflaciju od 3 do 6%, što znači da ukupna vrlo lako opet može ići do deset. Inflacija se neće otrgnuti kontroli, ali ni politika večite inflacije od 5-15% ne pomaže privredi.
Prelazni period
Prva priča:
Neko vam ukrade kola. Posle 15 dana nadju lopova, a on kaže "Pa nemojte odmah da mi ih uzmete, ja sam se na njih baš navikao, treba da postoji prelazni period od barem 5 dana - evo sutra ću da ga vozim malo manje, pa prekosutra još manje, pa ću za 5 dana da vratim auto u potpunosti." Policajci i sudije ga gledaju kao ludaka, primoraju ga da odmah vrati kola, osude na zatvor (ili čak ludnicu), a mora da plati i kaznu. Prijatelji mu kažu da je srećan što nije dobio batine.
Druga priča:
Neka firma je zaštićena carinom od 50%, što znači da plaćate 50% višu cenu za taj proizvod nego što bi plaćali da je trgovina slobodna. Pregovara se ulazak u WTO, a vlasnik te firme (podržan od strane sindikata, Privredne komore i resornog ministarstva) kaže "Pa nemojte odmah da ukinete carinu, nije fer, ja sam se na carinu navikao, treba da postoji prelazni period." Političari i građani prihvate to kao razuman predlog. Još ponude da plate program prekvalifikacije radnika i dodatne subvencije, kako bi se firma "pripremila za konkurenciju".
Suština je da vam je neko uzeo nešto što mu ne pripada. U jednom slučaju je on lopov, mora da vrati to što je uzeo i još da plati kaznu. U drugom slučaju, ne samo da nije kažnjen i da ne mora da vrati to što je uzimao sve ove godine, već mu se dozvoljava da nastavi da uzima, ali po malo manje dok ne dođe do nule. Koja je tačno razlika? Moralno je nema, ali postoji razlika u zakonitosti. U prvom slučaju je čovek ukrao nešto što nije smeo i tako je prekršio zakon. U drugom slučaju je ukrao nešto što je smeo i što je bilo u skladu sa zakonom.
Pouka je sledeća: Ako hoćete da prisvajate tuđe pare, postarajte se da vam političari prvo to omoguće. Tada ne samo da možete da kradete, već i ako vas uhvate u krađi, možete da tražite prelazni period u kojem ćete prestati da kradete!
Neko vam ukrade kola. Posle 15 dana nadju lopova, a on kaže "Pa nemojte odmah da mi ih uzmete, ja sam se na njih baš navikao, treba da postoji prelazni period od barem 5 dana - evo sutra ću da ga vozim malo manje, pa prekosutra još manje, pa ću za 5 dana da vratim auto u potpunosti." Policajci i sudije ga gledaju kao ludaka, primoraju ga da odmah vrati kola, osude na zatvor (ili čak ludnicu), a mora da plati i kaznu. Prijatelji mu kažu da je srećan što nije dobio batine.
Druga priča:
Neka firma je zaštićena carinom od 50%, što znači da plaćate 50% višu cenu za taj proizvod nego što bi plaćali da je trgovina slobodna. Pregovara se ulazak u WTO, a vlasnik te firme (podržan od strane sindikata, Privredne komore i resornog ministarstva) kaže "Pa nemojte odmah da ukinete carinu, nije fer, ja sam se na carinu navikao, treba da postoji prelazni period." Političari i građani prihvate to kao razuman predlog. Još ponude da plate program prekvalifikacije radnika i dodatne subvencije, kako bi se firma "pripremila za konkurenciju".
Suština je da vam je neko uzeo nešto što mu ne pripada. U jednom slučaju je on lopov, mora da vrati to što je uzeo i još da plati kaznu. U drugom slučaju, ne samo da nije kažnjen i da ne mora da vrati to što je uzimao sve ove godine, već mu se dozvoljava da nastavi da uzima, ali po malo manje dok ne dođe do nule. Koja je tačno razlika? Moralno je nema, ali postoji razlika u zakonitosti. U prvom slučaju je čovek ukrao nešto što nije smeo i tako je prekršio zakon. U drugom slučaju je ukrao nešto što je smeo i što je bilo u skladu sa zakonom.
Pouka je sledeća: Ako hoćete da prisvajate tuđe pare, postarajte se da vam političari prvo to omoguće. Tada ne samo da možete da kradete, već i ako vas uhvate u krađi, možete da tražite prelazni period u kojem ćete prestati da kradete!
Subscribe to:
Posts (Atom)