G17 je smislio genijalnu stvar - da svaka firma mora da zapošljava osobe sa invaliditetom ili da državi plaća penale. Ja sam mislio da su osobe sa invaliditetom one osobe koje ne mogu da rade. Ako mogu da rade, onda valjda nisu "osobe sa invaliditetom"?
Predlažem da se ovaj program proširi. Treba svakoj firmi nametnuti obavezu i da plaća školovanje troje dece na svakih petoro zaposlenih, da plaća lečenje najmanje dcadeset osoba godišnje, da u njoj može svako da pojede koliko hoće, da firma mora da obezbedi prenoćište svakome ko to želi, kao i da gazda firme mora da opere noge putnicima namernicima. Ne bi bilo loše da se firme obavežu da će svakom zaposlenom plaćati najmanje dve hiljade evra platu, da svi zaposleni imaju najmanje 3 meseca godišnjeg odmora, a da sami mogu sebi da odrede koliko će dnevno raditi, ali nikako više od 4 sata. I naravno, moraju se kontrolisati cene proizvoda koje firma proizvodi, kako ne bi ostvarivali ekstra profit na teret kupaca. I što je najbolje, sve to ništa ne bi koštalo budžet i ne bi ugrožavalo makroekonomsku stabilnost.
I posle najavljuju "giljotinu propisa"!
15 December 2007
Štek za krštenice
Kategorija:
Razno
U domaćinskom stilu Voja Brajović je odlučio da poreski obveznici treba da plaćaju čuvanje arhiva Srpske pravoslavne crkve. Ali ni poreski obveznici neće ostati kratkih rukava: Crkva će, svojim autoritetom i uticajem, pomoći Arhivu Srbije u prikupljanju vredne građe iz celog sveta.
U ovom slučaju novac građana se troši na čuvanje privatnog arhiva što je prilično skandalozno, jer ovi materijali ostaju u vlasništvu SPC. Ovo je isto kao kada bi meni država platila krečenje stana ili popravku automobila.
Sa druge strane ja ne mislim ni da je državni arhiv potreban. Da države ne čuvaju dokumenta čuvali bi ih kolekcionari i istoričari. Mogu da razumem da se ulagao veliki novac u čuvanje originalnih dokumenata dok su bili u formi papirusa kao u aleksandrijskoj biblioteci i kada su originalni dokumenti predstavljali izvor znanja. Danas originalni dokumenti imaju samo kolekcionarsku vrednost. Zar ne bi bilo dovoljno da se svi ti bitni dokumentu čuvaju samo u digitalnom obliku umesto da se troši novac na čuvanje papira. I naravno ne mislim da država treba da plati digitalizaciju, naprotiv, mislim da bi bilo bolje da se arhiv proda. A da se novac zatim pametno investira kroz NIP za izgradnju hrama sv. Save :)
U ovom slučaju novac građana se troši na čuvanje privatnog arhiva što je prilično skandalozno, jer ovi materijali ostaju u vlasništvu SPC. Ovo je isto kao kada bi meni država platila krečenje stana ili popravku automobila.
Sa druge strane ja ne mislim ni da je državni arhiv potreban. Da države ne čuvaju dokumenta čuvali bi ih kolekcionari i istoričari. Mogu da razumem da se ulagao veliki novac u čuvanje originalnih dokumenata dok su bili u formi papirusa kao u aleksandrijskoj biblioteci i kada su originalni dokumenti predstavljali izvor znanja. Danas originalni dokumenti imaju samo kolekcionarsku vrednost. Zar ne bi bilo dovoljno da se svi ti bitni dokumentu čuvaju samo u digitalnom obliku umesto da se troši novac na čuvanje papira. I naravno ne mislim da država treba da plati digitalizaciju, naprotiv, mislim da bi bilo bolje da se arhiv proda. A da se novac zatim pametno investira kroz NIP za izgradnju hrama sv. Save :)
Uloga političara 2
Kategorija:
Teorija
Evo, uključujem se i ja u onu diskusiju o odnosu političara i birača. Slažem se da je Caplanova analiza odlična kritika, ili bar značajna redefinicija, konvencionalne public choice analize. Da ne postoji "politička paralela nevidljivoj ruci" znamo još iz rane teorije Buchanana i Tullocka. Ali, problem je što odsustvo "optimalnog ishoda" nije proizvod delovanja interesnih grupa već samih birača. Srednji birač, a ne neki lobi, hoće ekonomski štetne politike. Srednji birač ima ono što Caplan zove "anti-market bias".
Ali, to je tek početak problema, gde Caplan čini mi se staje. On postupa slično Marksu. Iz Marksove sopstvene teorije sledi da postoji određena dijalektika između evolucije proizvodnih snaga i revolucionarne aktivnosti avangarde, pri čemu ostaje nejasno šta je starije. Tako ni kod Caplana nije jasno da li je starija preferencija birača ili preferencija političara, i šta šta detemriniše, i na koji način. Marks rešava svoju inkonzistenciju solomonski: "u krajnjoj instanci" proizvodne snage odlučuju, dakle objektivni faktor. (Zbog toga je i sama ideja da se komunizam uvede u zemlju poput Rusije mislim s pravom kritikovana kao ne-marksistička, barem u ovom smislu). Isto po meni radi i Caplan. On kaže da u "krajnjoj instanci" birači imaju takve i takve preferencije, a političari im se prilagođavaju. U tom smislu, njegova redefinicija klasične teorije je dosta ograničena. No, kakva je evidencija za takvo gledište? Zašto bi birači u demokratiji imali anti-market bias?
Kod ovih pitanja ja se vraćam staroj, konvencionalnoj teoriji. Ne, birači nemaju antimarket bias, kao što nemaju ni pro-market bias. Mediji, intelektualci i političari imaju "biase" i oni oblikuju birače. Birači u XIX veku nisu imali anti-market bias. Kada smo došli dotle da je istaknuti poslanik Konzervativne stranke u Britaniji početkom XX veka rekao da smo "svi mi pomalo socijalisti" anti-market bias kod birača je već bio očigledan. Ali, on nije samonikla biljka nego proizvod ideja koje su filozofi i novinari zastupali jednu ili dve generacije ranije.
U tom smislu meni Hajekova teorija, s kojom se slaže i Kejnz, zvuči najrazumnije kao objašnjenje, i ona je bliža onome što je Marko označio kao moje gledište, nasuprot ostaloj trojici na Tržišnom Rešenju. Samo što Hajek ne misli da političari bukvalno ispiraju mozak biračima. Mehanizam je nešto složeniji: filozofi formulišu apstrakne ideje, a intelektualci i novinari kao "preprodavci ideja iz druge ruke" dugotrajno indoktriniraju javnost dok ova pojmove, kategorije i vrednosti njihove filozofije ne usvoji. Intelektualci, a donekle i političari deluju kao neka nevidljiva ruka koja ukuse birača prilagođava doktrini u koju oni veruju, ili koju su nasledili, a da toga i ne moraju da budu potpuno svesni. Kad postavke neke doktrine postanu opšta predrasuda koja se neupitno prihvata, proces je završen. Na to misli Kejnz kad o političarima govori kao o bukačima koji samo ponavljaju predrasude nekog "pokojnog profesora".
Prevedno na naš slučaj, ja ne mislim da srpski birač ima bilo kakvu "endogenu" antizapadnjačku predrasudu. Tu predrasudu su stvorili ili barem dramatično pojačali i etablirali intelektualci i novinari koji su u nju verovali iz "idealističkih", ideoloških razloga. Akademici mrze Zapad i Ameriku, ne srpski birač. Političari koji su pod velikim uticajem antizapadnjačkih intelektualaca koji dominiraju u Srbiji su preuzeli njihovu priču i njome zasipaju birača. U Srbiji, svi smo mi pomalo...akademici SANU...
Ali, to je tek početak problema, gde Caplan čini mi se staje. On postupa slično Marksu. Iz Marksove sopstvene teorije sledi da postoji određena dijalektika između evolucije proizvodnih snaga i revolucionarne aktivnosti avangarde, pri čemu ostaje nejasno šta je starije. Tako ni kod Caplana nije jasno da li je starija preferencija birača ili preferencija političara, i šta šta detemriniše, i na koji način. Marks rešava svoju inkonzistenciju solomonski: "u krajnjoj instanci" proizvodne snage odlučuju, dakle objektivni faktor. (Zbog toga je i sama ideja da se komunizam uvede u zemlju poput Rusije mislim s pravom kritikovana kao ne-marksistička, barem u ovom smislu). Isto po meni radi i Caplan. On kaže da u "krajnjoj instanci" birači imaju takve i takve preferencije, a političari im se prilagođavaju. U tom smislu, njegova redefinicija klasične teorije je dosta ograničena. No, kakva je evidencija za takvo gledište? Zašto bi birači u demokratiji imali anti-market bias?
Kod ovih pitanja ja se vraćam staroj, konvencionalnoj teoriji. Ne, birači nemaju antimarket bias, kao što nemaju ni pro-market bias. Mediji, intelektualci i političari imaju "biase" i oni oblikuju birače. Birači u XIX veku nisu imali anti-market bias. Kada smo došli dotle da je istaknuti poslanik Konzervativne stranke u Britaniji početkom XX veka rekao da smo "svi mi pomalo socijalisti" anti-market bias kod birača je već bio očigledan. Ali, on nije samonikla biljka nego proizvod ideja koje su filozofi i novinari zastupali jednu ili dve generacije ranije.
U tom smislu meni Hajekova teorija, s kojom se slaže i Kejnz, zvuči najrazumnije kao objašnjenje, i ona je bliža onome što je Marko označio kao moje gledište, nasuprot ostaloj trojici na Tržišnom Rešenju. Samo što Hajek ne misli da političari bukvalno ispiraju mozak biračima. Mehanizam je nešto složeniji: filozofi formulišu apstrakne ideje, a intelektualci i novinari kao "preprodavci ideja iz druge ruke" dugotrajno indoktriniraju javnost dok ova pojmove, kategorije i vrednosti njihove filozofije ne usvoji. Intelektualci, a donekle i političari deluju kao neka nevidljiva ruka koja ukuse birača prilagođava doktrini u koju oni veruju, ili koju su nasledili, a da toga i ne moraju da budu potpuno svesni. Kad postavke neke doktrine postanu opšta predrasuda koja se neupitno prihvata, proces je završen. Na to misli Kejnz kad o političarima govori kao o bukačima koji samo ponavljaju predrasude nekog "pokojnog profesora".
Prevedno na naš slučaj, ja ne mislim da srpski birač ima bilo kakvu "endogenu" antizapadnjačku predrasudu. Tu predrasudu su stvorili ili barem dramatično pojačali i etablirali intelektualci i novinari koji su u nju verovali iz "idealističkih", ideoloških razloga. Akademici mrze Zapad i Ameriku, ne srpski birač. Političari koji su pod velikim uticajem antizapadnjačkih intelektualaca koji dominiraju u Srbiji su preuzeli njihovu priču i njome zasipaju birača. U Srbiji, svi smo mi pomalo...akademici SANU...
Redistribucija
Kategorija:
Teorija
Jedan od boljih argumenta protiv redistribucije dohotka sam našao u knjizi Fair Play, Stevena Landsburga (jedno od boljih poglavlja knjige se može naći ovde). Kaže Steven:
"Činjenica je da niko zaista ne veruje u retoriku vezanu za redistribuciju. Možete tom retorikom varati ljude neko vreme, a njima se čak ta retorika može i svideti. Ali niko u to ne veruje sve vreme, a u duši niko u to nikada ne veruje.
Kako ja to znam? Pa znam zato što imam ćerku koju često vodim u park da se igra i slušam šta drugi roditelji govore svojoj deci. Nisam nikada čuo da neki roditelj kaže svom detetu da je opravdano silom oduzeti igračku drugom detetu samo zato što ima više igračaka. Nisam nikada čuo da roditelj kaže svom detetu da ako jedno dete ima više igračaka od ostale dece, da je onda u redu da ostala deca formiraju vladu i da onda izglasaju otimanje igračaka.
Mi, naravno, podstičemo našu decu da dele svoje igračke. Ali, isto tako im kažemo da ako je neko drugo dete sebično, ne možeš mu prosto oteti igračke. Možeš da se ljutiš, možeš da se sa njim cenkaš, možeš čak i da prestaneš da se družiš, ali ne možeš da otimaš."
"Činjenica je da niko zaista ne veruje u retoriku vezanu za redistribuciju. Možete tom retorikom varati ljude neko vreme, a njima se čak ta retorika može i svideti. Ali niko u to ne veruje sve vreme, a u duši niko u to nikada ne veruje.
Kako ja to znam? Pa znam zato što imam ćerku koju često vodim u park da se igra i slušam šta drugi roditelji govore svojoj deci. Nisam nikada čuo da neki roditelj kaže svom detetu da je opravdano silom oduzeti igračku drugom detetu samo zato što ima više igračaka. Nisam nikada čuo da roditelj kaže svom detetu da ako jedno dete ima više igračaka od ostale dece, da je onda u redu da ostala deca formiraju vladu i da onda izglasaju otimanje igračaka.
Mi, naravno, podstičemo našu decu da dele svoje igračke. Ali, isto tako im kažemo da ako je neko drugo dete sebično, ne možeš mu prosto oteti igračke. Možeš da se ljutiš, možeš da se sa njim cenkaš, možeš čak i da prestaneš da se družiš, ali ne možeš da otimaš."
14 December 2007
Uloga političara
Kategorija:
Teorija
Velika sramota za društvene nauke je činjenica da mi i dalje ne znamo tačno kakva je uopšte uloga političara - da li oni kreiraju javno mnjenje (i imaju ulogu lidera) ili samo sprovode ono što narod želi u uslovima koji se egzogeno menjaju.
Ako ja dobro tumačim neke ranije postove blogera ovde, čini mi se da smo Slaviša, Lazar i ja nešto bliži stavu da političari pretežno rade ono što misle da birači žele, a Ivan je nešto bliži stavu da političari igraju bitnu ulogu u formiranju javnog mnjenja, odnosno, da banalizujem, da birači žele ono što im političari kažu.
Odgovor na ovo pitanje je prosto ključan za odgovore na mnoga konkretna pitanja. Na primer, zašto Tadić i Koštunica vode ovakvu politiku prema Kosovu? Da li zato što misle da narod to želi, ili narod to želi zato što su mu političari isprali mozak? Takođe, da li je Milošević kriv što je "zaludeo narod", ili je kriv narod što mu je nekoliko puta dao podršku na izborima? Da li je ludilo na Balkanu 90-ih proizvod političara ili su političari samo rezultat ludila koje je nekako egzogeno došlo (pad berlinskog zida, ekonomska stagnacija, izbori, uticaj novinara i "inteligencije")?
Problem je u tome što se meni lako može prigovoriti da moj stav nekako "vuče" na kolektivnu odgovornost i da u suštini abolira političare. Moj prigovor drugoj strani je da, svaljujući svu odgovornost na političare, abolira sve ostale, uključujući i birače.
Istina je verovatno negde na sredini. Političari se ponašaju uglavnom u skladu sa onim što birači žele, ali imaju određenog uticaja i na formiranje stavova birača. Pitanje onda glasi - a koliki je tačno taj uticaj?
Ako ja dobro tumačim neke ranije postove blogera ovde, čini mi se da smo Slaviša, Lazar i ja nešto bliži stavu da političari pretežno rade ono što misle da birači žele, a Ivan je nešto bliži stavu da političari igraju bitnu ulogu u formiranju javnog mnjenja, odnosno, da banalizujem, da birači žele ono što im političari kažu.
Odgovor na ovo pitanje je prosto ključan za odgovore na mnoga konkretna pitanja. Na primer, zašto Tadić i Koštunica vode ovakvu politiku prema Kosovu? Da li zato što misle da narod to želi, ili narod to želi zato što su mu političari isprali mozak? Takođe, da li je Milošević kriv što je "zaludeo narod", ili je kriv narod što mu je nekoliko puta dao podršku na izborima? Da li je ludilo na Balkanu 90-ih proizvod političara ili su političari samo rezultat ludila koje je nekako egzogeno došlo (pad berlinskog zida, ekonomska stagnacija, izbori, uticaj novinara i "inteligencije")?
Problem je u tome što se meni lako može prigovoriti da moj stav nekako "vuče" na kolektivnu odgovornost i da u suštini abolira političare. Moj prigovor drugoj strani je da, svaljujući svu odgovornost na političare, abolira sve ostale, uključujući i birače.
Istina je verovatno negde na sredini. Političari se ponašaju uglavnom u skladu sa onim što birači žele, ali imaju određenog uticaja i na formiranje stavova birača. Pitanje onda glasi - a koliki je tačno taj uticaj?
Nobelovac
Kategorija:
Teorija
Brayan Caplan u svojoj knjizi The Myth of the Rational Voter na vrlo uprošćen način objašnjava različite pristupe u tumačenju problema demokratskih sistema.
Oni koji misle da je demokratija savršena smatraju da:
Demokratija funkcioniše jer vlada radi ono što ljudi žele
Skeptici ili oni koji se slažu sa teorijom javnog izbora smatraju da:
Demokratija ne funkcioniše jer vlada ne radi ono što ljudi žele
Brayan Caplan smatra da:
Demokratija ne funkcioniše jer vlada radi ono što ljudi žele
Ja sam najskloniji Caplanovom objašnjenju. Glasači rade na svoju štetu. Oni traže od vlade da sprovodi programe koji ih čine siromašnijim. Ipak ne mislim da je teorija javnog izbora izgubila smisao. Posebne interesne grupe sigurno lobiranjem utiču na donošenje određenih zakona od kojih će najveće ili jedine koristi imati samo oni koji lobiraju (pork barrel potrošnja). Ipak, kada se radi o najvećim programima kao što su zdravstveno osiguranje, obrazovanje, penzije, protekcionizam, verujem da su glasači najodgovorniji što političari implementiraju loša rešenja. Oni to rade jer glasači to od njih i očekuju. Nije nemoguće da Bryan Caplan dobije Nobelovu nagradu za ovu teoriju za nekih 20-ak godina.
Znači nisu samo korumpirane vlade problem već i glasači koji zahtevaju veću ulogu države. Menjati korumpirane vlade je teško, obrazovanje glasača je još teže. Generalno loša vest za liberalizam. Jedino dugoročno rešenje ovog problema je ustavno ograničavanje ovlašćenja države.
Oni koji misle da je demokratija savršena smatraju da:
Demokratija funkcioniše jer vlada radi ono što ljudi žele
Skeptici ili oni koji se slažu sa teorijom javnog izbora smatraju da:
Demokratija ne funkcioniše jer vlada ne radi ono što ljudi žele
Brayan Caplan smatra da:
Demokratija ne funkcioniše jer vlada radi ono što ljudi žele
Ja sam najskloniji Caplanovom objašnjenju. Glasači rade na svoju štetu. Oni traže od vlade da sprovodi programe koji ih čine siromašnijim. Ipak ne mislim da je teorija javnog izbora izgubila smisao. Posebne interesne grupe sigurno lobiranjem utiču na donošenje određenih zakona od kojih će najveće ili jedine koristi imati samo oni koji lobiraju (pork barrel potrošnja). Ipak, kada se radi o najvećim programima kao što su zdravstveno osiguranje, obrazovanje, penzije, protekcionizam, verujem da su glasači najodgovorniji što političari implementiraju loša rešenja. Oni to rade jer glasači to od njih i očekuju. Nije nemoguće da Bryan Caplan dobije Nobelovu nagradu za ovu teoriju za nekih 20-ak godina.
Znači nisu samo korumpirane vlade problem već i glasači koji zahtevaju veću ulogu države. Menjati korumpirane vlade je teško, obrazovanje glasača je još teže. Generalno loša vest za liberalizam. Jedino dugoročno rešenje ovog problema je ustavno ograničavanje ovlašćenja države.
Kod Agostina Neta
Skoro sam bio u Angoli. Ova država ima dosta nafte i slične probleme koje imaju i ostale nerazvijene zemlje bogate prirodnim resursima. Primera radi Angola je na dnu liste političkih sloboda (not free), demokratije (151/167) ekonomskih sloboda (139/157) a i pri dnu doing business liste (167/178). Ne mogu da nađem precizne podatke o BDP-u ali izgleda da zbog nafte beleže najveći ekonomski rast u Africi (26% u 2006.) Ipak velika većina stanovništva je i dalje jako siromašna.
Luanda, glavni grad, je jako skup. Ručak bez alkohola za dve osobe košta oko 90 dolara u restoranu koji podseća na pekaru u Beogradu. Najjeftinije pivo u kafani košta oko 6 dolara. Restorani imaju preko deset dokumenata (raznih potvrda) zalepljenih na zidu iznad kase kao dokaz male regulacije. Sve u svemu ekonomska situacija nije sjajna mada posle 25 godina građanskog rata stanje je mnogo bolje nego što je bilo. A i plaže su odlične.
Jednu stvar nikako ne razumem. Nije mi jasno zašto je zabranjeno iznositi lokalnu valutu (kwanza) van zemlje. Na aerodromu policija traži da predate sve što vam je ostalo po džepovima. Mislim da ova zabrana apsolutno nema nikakve ekonomske logike. Možda da bi sprečili falsifikovanje ili spekulacije, ali mi i to zvuči neubedljivo. Da li neko ima bolju ideju?
Luanda, glavni grad, je jako skup. Ručak bez alkohola za dve osobe košta oko 90 dolara u restoranu koji podseća na pekaru u Beogradu. Najjeftinije pivo u kafani košta oko 6 dolara. Restorani imaju preko deset dokumenata (raznih potvrda) zalepljenih na zidu iznad kase kao dokaz male regulacije. Sve u svemu ekonomska situacija nije sjajna mada posle 25 godina građanskog rata stanje je mnogo bolje nego što je bilo. A i plaže su odlične.
Jednu stvar nikako ne razumem. Nije mi jasno zašto je zabranjeno iznositi lokalnu valutu (kwanza) van zemlje. Na aerodromu policija traži da predate sve što vam je ostalo po džepovima. Mislim da ova zabrana apsolutno nema nikakve ekonomske logike. Možda da bi sprečili falsifikovanje ili spekulacije, ali mi i to zvuči neubedljivo. Da li neko ima bolju ideju?
Relevantno tržište
Problem je što kreativnim definisanjem relevantnog tržišta možete kazniti koga hoćete. Kod Deltinih prodavnica Komisija je utvrdila da je relevantno tržište ustvari usluga koju možemo zvati "supermarketi u Beogradu". Po izveštaju Republičkog zavoda za statistiku, Deltini objekti imaju oko 11% učešća u maloprodaji u Beogradu i oko 6% u Srbiji. Ali ako se računaju samo supermarketi, i to samo u Beogradu, dolazi se do cifre od 63% kojom operiše Komisija.
Šta je onda relevantno tržište: roba koja se kupuje ili usluga supermarketa na nekoj teritoriji? Pošto je Komisija definisala uslugu supermarketa kao tržište, to znači da se tumači da građani nekako imaju pravo da sve kupuju u jednom supermarketu. Ako kupuju hleb u pekari, meso u mesari, a ostatak u Maxiju, onda monopola nema. Ali ako odluče da sve kupe u Maxiju, onda monopola ima. Ja ne volim kada država kreira razna prava. Iz antimonopolskog zakona inače sledi da imamo pravo na robu po određenim cenama. Iz ove odluke posebno, izvedeno je da imamo pravo da sve kupujemo u jednom supermarketu.
Kome ova odluka ide na štetu ? Prvo pekarima, mesarima i ostalim specijalizovanim prodavnicama. A kao i svaka državna borba protiv monopola, nije sigurno ni da koristi građanima. Treba se zapitati zašto preduzeća uopšte idu na ukrupnjavanje. Da bi konačno ostvarile monopol? Ne, nego da bi smanjila troškove po jedinici proizvoda, da bi ostvarila ekonomiju obima. Zato su veće prodavnice i lanci jeftinije od manjih individualnih radnji. Puka je pretpostavka Komisije da se posle nekog nivoa ukrupnjavanja, određen na 40% tržišta, taj trend izokreće i supermarketi odjednom počnu da podižu cene. Ako greše, onda sprečavanje spajanja C-marketa sa Maxijem može značiti i sprečavanje sniženja nekih cena.
Šta je onda relevantno tržište: roba koja se kupuje ili usluga supermarketa na nekoj teritoriji? Pošto je Komisija definisala uslugu supermarketa kao tržište, to znači da se tumači da građani nekako imaju pravo da sve kupuju u jednom supermarketu. Ako kupuju hleb u pekari, meso u mesari, a ostatak u Maxiju, onda monopola nema. Ali ako odluče da sve kupe u Maxiju, onda monopola ima. Ja ne volim kada država kreira razna prava. Iz antimonopolskog zakona inače sledi da imamo pravo na robu po određenim cenama. Iz ove odluke posebno, izvedeno je da imamo pravo da sve kupujemo u jednom supermarketu.
Kome ova odluka ide na štetu ? Prvo pekarima, mesarima i ostalim specijalizovanim prodavnicama. A kao i svaka državna borba protiv monopola, nije sigurno ni da koristi građanima. Treba se zapitati zašto preduzeća uopšte idu na ukrupnjavanje. Da bi konačno ostvarile monopol? Ne, nego da bi smanjila troškove po jedinici proizvoda, da bi ostvarila ekonomiju obima. Zato su veće prodavnice i lanci jeftinije od manjih individualnih radnji. Puka je pretpostavka Komisije da se posle nekog nivoa ukrupnjavanja, određen na 40% tržišta, taj trend izokreće i supermarketi odjednom počnu da podižu cene. Ako greše, onda sprečavanje spajanja C-marketa sa Maxijem može značiti i sprečavanje sniženja nekih cena.
Iskreno mrzim svoju zemlju jer ona iskreno mrzi mene
Dobio sam danas prosleđeni mail sa ovim naslovom od jednog druga. Mail je u dnu potpisan od strane čoveka koga ne poznajem, ali tu je ceo potpis, sve sa brojem telefona, email adresom i firmom u kojoj radi.
U tom mailu on opisuje svoje iskustvo sa srpskim zdravstvenom sistemom. Suština je u tome da su njegovo bolesno dete primili u bolnicu sa majkom koja nije imala krevet na kome da spava, da su detetu lekove dali tek posle četiri sata ležanja u bolnici, kao i da naravno u bolnici nema sapuna, toalet papira ili peškira. Takođe, navodi prilično potresnu priču o majci koja nema zdravstveno osiguranje, a došla je sa modrom osmomesečnom bebom koju su hteli da izbace iz bolnice, iako bebe u Srbiji imaju zdravstveno osiguranje po defaultu.
Čovek pri kraju maila postavlja pitanje - Zašto mi plaćamo državno socijalno osiguranje? Zašto uopšte plaćamo porez?
Na osnovu toga gde i šta ovaj čovek radi, mogu da pretpostavim da mesečno plaća više od sto evra za zdravstveno osiguranje. Ako mu je i supruga zaposlena i ako ima iole pristojnu platu, njih dvoje sigurno godišnje plaćaju oko 2000 evra za državno zdravstveno osiguranje. Šta dobijaju za uzvrat? A šta bi za 2000 evra godišnje dobili u privatnoj bolnici? Pa, ako ništa drugo, a ono makar krevet, sapun i toalet papir.
U tom mailu on opisuje svoje iskustvo sa srpskim zdravstvenom sistemom. Suština je u tome da su njegovo bolesno dete primili u bolnicu sa majkom koja nije imala krevet na kome da spava, da su detetu lekove dali tek posle četiri sata ležanja u bolnici, kao i da naravno u bolnici nema sapuna, toalet papira ili peškira. Takođe, navodi prilično potresnu priču o majci koja nema zdravstveno osiguranje, a došla je sa modrom osmomesečnom bebom koju su hteli da izbace iz bolnice, iako bebe u Srbiji imaju zdravstveno osiguranje po defaultu.
Čovek pri kraju maila postavlja pitanje - Zašto mi plaćamo državno socijalno osiguranje? Zašto uopšte plaćamo porez?
Na osnovu toga gde i šta ovaj čovek radi, mogu da pretpostavim da mesečno plaća više od sto evra za zdravstveno osiguranje. Ako mu je i supruga zaposlena i ako ima iole pristojnu platu, njih dvoje sigurno godišnje plaćaju oko 2000 evra za državno zdravstveno osiguranje. Šta dobijaju za uzvrat? A šta bi za 2000 evra godišnje dobili u privatnoj bolnici? Pa, ako ništa drugo, a ono makar krevet, sapun i toalet papir.
13 December 2007
Šta je to razvojni budžet?
Ministar finansija kaže da predlog budžeta za 2008. predstavlja "izbalansirani odnos socijalne i razvojne funkcije države". Šta je tačno "razvojna funkcija države", nije objasnio. Ako je mislio na ovo, bolje neka budžet bude samo socijalni.
Zanimljivo mi je i to što je Cvetković rekao da je planirana stopa rasta društvenog proizvoda 6% što je među najvećim u Evropi. Od kakve je tačno relevantnosti to što je plan naše Vlade među najvećim u Evropi?
Zanimljivo mi je i to što je Cvetković rekao da je planirana stopa rasta društvenog proizvoda 6% što je među najvećim u Evropi. Od kakve je tačno relevantnosti to što je plan naše Vlade među najvećim u Evropi?
Bilogija i energetika
Blog Future Pundit prenosi vest da je firma LS9 na putu da genetski modifikuje mikrobe da razlaganjem celuloze stvaraju dizel. Naravno, još uvek su daleko od gotovog "proizvoda", ali mi ovakva istraživanja govore da nemamo zbog čega da se brinemo i da nam ne sledi budućnost poput one prikazane u "Pobesnelom Maksu".
Zamišljam svet za 100 godina i kako se deca smeju "zatucanim ljudima sa početka 21. veka koji su brinuli da li će biti nafte", kao što su nama sada smešni svi oni koji su krajem 19. veka tvrdili da će London uskoro biti prekriven konjskom balegom.
Zamišljam svet za 100 godina i kako se deca smeju "zatucanim ljudima sa početka 21. veka koji su brinuli da li će biti nafte", kao što su nama sada smešni svi oni koji su krajem 19. veka tvrdili da će London uskoro biti prekriven konjskom balegom.
Srpski politički spektar
Kategorija:
Politika
Dušan Pavlović je u svom jutrošnjem gostovanju u Kažiprstu B 92 primetio da je problem što će dvopartijski sistem koji se u Srbiji upravo formira, sa DS i SRS kao vodećim strankama biti u odnosu na standardne, konvencionalne dvopartijske sisteme, poput američkog, britanskog i u nešto manjoj meri nemačkog, previše polarizovan i ekstremizovan, za razliku od zrelih dvopartijskih sistema kod koga glavne stranke gravitiraju političkom centru.
No, da li je sasvim tako? Tačno je da po Hotelingovom principu, u klasičnim dvopartijskim sistemima, programi stranaka teže konvergenciji. Tačno je takođe da u okolnostima koje nailaze u Srbiji, verovantno ćemo imati dva bloka, sa SRS, SPS i DSS na "desnoj" i DS i LDP, uz možda manjine i G17, na "levoj strani", pri čemu će desni blok biti protiv NATO i EU, a za saradnju sa Rusijom, i zaoštravanje, a možda i prekid odnosa sa zemljama koje priznaju Kosovo (praktično svim zapadnim zemljama) a "levo krilo" za saradnju sa Zapadom. To zaista izgelda kao opovrgnuće Hotelingovog principa i tendencija dvopartijskog, ili barem "dvoblokovskog" sistema ka ekstremizaciji.
Ali, u osnovi nema velike zagonetke. Ta polarizacija i istovremena ekstremizacija političkog prostora je posledica nenormalne i ekstremne spoljašnje situacije, kao što je bila i pred izbore 2000-e godine, a ne endogene evolucije samo političkog sistema. Kao što sam ranije primećivao, u konvencionalnom smislu o kome Pavlović govori mi u Srbiji zapravo i nemamo desnicu. Programi i rezultati vladavine svih značajnijih stranaka u Srbiji su levičarski, etatistički i intervencionistički. Razlike između DS i DSS, radikala i G17, Velje i socijalista, su samo kvantitativne i stilske. Paradoksalno, jedina stranka koja bi uz dosta natezanja i dobre volje mogla smatrati "desničarskom" u zapadnom smislu reči je LDP sa svojim relativno liberalnim ekonomskim programom, koji je pisao Gliigorov. Dakle, upravo ona stranka koja se u pervertovanom političkom ključu u Srbiji vidi kao ekstremno leva.
Dakle, verujem da je besmisleno povlačiti bilo kakve analogije između evolucije političkih stranaka u Srbiji, i sistema koji vlada u normalnim demokratijama. Mi zapravo nemamo desnicu, a kao surogat za nju služi nam populistička, nacionalistička levica s parolama "hleba za dva dinara" i "Živeo Putin i svetska revolucija".
Da li će nastajuća koalicija ili blok "desnice" sa radikalima i DSS-om kao okosnicom, moći i hteti da se transformiše u pravu desnicu? To je ključno pitanje. Ako (a to se čini dosta verovatnim) i DSS potpuno pusti niz vodu ideju evro-integracija, onda bi se tu otvorila šansa za neku evoluciju koja bi konvergirala sa klasičnim libertarijanskim evroskepticizmom iz Britanije ili onim koji manifestuje češki predsednik Vaclav Klaus. Teorijski to je moguće, posebno kad uzmemo u obzir da su radikali u jednoj fazi s početka 90-ih već imali liberalni ekonomski program. Ja to priželjkujem.
No, moram priznati da sam duboko skeptičan u pogledu praktičnih šansi da se to u dogledno vreme i ostvari. Mislim da je Koštunica već toliko zabrazdio u svoj metafizički Kosovski boj protiv trulog Zapada, i uživeo u svoju ulogu onog kome će oteti Kosovo a on ući u čitanke kao novi Knez Lazar, da više nije u stanju da koncipira poziciju koja bi zaista bila ambivalentna prema Zapadu: prihvatala ključne, uspešne politike zapadnog sveta, a sa skepsom gledala na takozvane "evropske integracije". Srpski nacionalizam je izgubio bilo kakvu produktivnu sposobnost da bude upregnut u kola zaista progresivne libertarijanske evroskeptičke desnice. Taj nacionalizam, uprkos mojim ranijim nadama, ostaje nažalost samo jedna palanačka, gubitnička čežnja za divnim vremenima Hladnog rata, tuga što i mi ne možemo, kao baćuška Putin, da najurimo sve nevladine organizacije, pohapsimo i pobijemo sve izdajnike, i zapretimo nuklearnim bojevim glavama Velikom Satani.
No, da li je sasvim tako? Tačno je da po Hotelingovom principu, u klasičnim dvopartijskim sistemima, programi stranaka teže konvergenciji. Tačno je takođe da u okolnostima koje nailaze u Srbiji, verovantno ćemo imati dva bloka, sa SRS, SPS i DSS na "desnoj" i DS i LDP, uz možda manjine i G17, na "levoj strani", pri čemu će desni blok biti protiv NATO i EU, a za saradnju sa Rusijom, i zaoštravanje, a možda i prekid odnosa sa zemljama koje priznaju Kosovo (praktično svim zapadnim zemljama) a "levo krilo" za saradnju sa Zapadom. To zaista izgelda kao opovrgnuće Hotelingovog principa i tendencija dvopartijskog, ili barem "dvoblokovskog" sistema ka ekstremizaciji.
Ali, u osnovi nema velike zagonetke. Ta polarizacija i istovremena ekstremizacija političkog prostora je posledica nenormalne i ekstremne spoljašnje situacije, kao što je bila i pred izbore 2000-e godine, a ne endogene evolucije samo političkog sistema. Kao što sam ranije primećivao, u konvencionalnom smislu o kome Pavlović govori mi u Srbiji zapravo i nemamo desnicu. Programi i rezultati vladavine svih značajnijih stranaka u Srbiji su levičarski, etatistički i intervencionistički. Razlike između DS i DSS, radikala i G17, Velje i socijalista, su samo kvantitativne i stilske. Paradoksalno, jedina stranka koja bi uz dosta natezanja i dobre volje mogla smatrati "desničarskom" u zapadnom smislu reči je LDP sa svojim relativno liberalnim ekonomskim programom, koji je pisao Gliigorov. Dakle, upravo ona stranka koja se u pervertovanom političkom ključu u Srbiji vidi kao ekstremno leva.
Dakle, verujem da je besmisleno povlačiti bilo kakve analogije između evolucije političkih stranaka u Srbiji, i sistema koji vlada u normalnim demokratijama. Mi zapravo nemamo desnicu, a kao surogat za nju služi nam populistička, nacionalistička levica s parolama "hleba za dva dinara" i "Živeo Putin i svetska revolucija".
Da li će nastajuća koalicija ili blok "desnice" sa radikalima i DSS-om kao okosnicom, moći i hteti da se transformiše u pravu desnicu? To je ključno pitanje. Ako (a to se čini dosta verovatnim) i DSS potpuno pusti niz vodu ideju evro-integracija, onda bi se tu otvorila šansa za neku evoluciju koja bi konvergirala sa klasičnim libertarijanskim evroskepticizmom iz Britanije ili onim koji manifestuje češki predsednik Vaclav Klaus. Teorijski to je moguće, posebno kad uzmemo u obzir da su radikali u jednoj fazi s početka 90-ih već imali liberalni ekonomski program. Ja to priželjkujem.
No, moram priznati da sam duboko skeptičan u pogledu praktičnih šansi da se to u dogledno vreme i ostvari. Mislim da je Koštunica već toliko zabrazdio u svoj metafizički Kosovski boj protiv trulog Zapada, i uživeo u svoju ulogu onog kome će oteti Kosovo a on ući u čitanke kao novi Knez Lazar, da više nije u stanju da koncipira poziciju koja bi zaista bila ambivalentna prema Zapadu: prihvatala ključne, uspešne politike zapadnog sveta, a sa skepsom gledala na takozvane "evropske integracije". Srpski nacionalizam je izgubio bilo kakvu produktivnu sposobnost da bude upregnut u kola zaista progresivne libertarijanske evroskeptičke desnice. Taj nacionalizam, uprkos mojim ranijim nadama, ostaje nažalost samo jedna palanačka, gubitnička čežnja za divnim vremenima Hladnog rata, tuga što i mi ne možemo, kao baćuška Putin, da najurimo sve nevladine organizacije, pohapsimo i pobijemo sve izdajnike, i zapretimo nuklearnim bojevim glavama Velikom Satani.
Izbori, Ustav i SAA
Kategorija:
Politika
Da li je Dulić raspisivanjem izbora prekršio Ustavni zakon? Izgleda da jeste. Naime, stav 2, član 3, Ustavnog zakona prilično jasno kaže da će izbori za predsednika biti raspisani "do 31. decembra 2007. odnosno najkasnije u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu (određenih zakona)...". Zakoni koje je usvojila Skupština u ponedeljak još nisu stupili na snagu i to je problem.
Moram da priznam da mi nije baš jasno šta se tačno desilo, odnosno zašto je Dulić raspisao izbore juče, a ne, recimo, 20. decembra ili još 20. septembra. Jedini argument koji bi meni imao smisla je da se DS veruje da će DSS sa Radikalima da formira koaliciju bukvalno u narednih 7-8 dana, da smeni Dulića i da novi predsednik Skupštine neće raspisati izbore. Međutim, ovako su dali argumente ostalima da ospore ustavnost ove odluke i da je Ustavni sud, koji je nedavno izabran, stavi van snage. A zamislite tek haos ako se to desi tek pošto je novi predsednik već izabran. Šta to onda znači?
Druga mogućnost je da se u DS-u nadaju da će Ustavni sud odredbu "odnosno" iz Ustavog zakona tumačiti kao "ili", što bi moglo da znači "ili pre kraja 2007. ili najkasnije 60 dana posle stupanja na snagu". Pošto još nije došlo do kraja 2007. godine, prvi uslov je ispunjen, pa se može ići na raspisivanje. Ceo problem je nastao zato što je "ustavopisac" smatrao da će političari pokušati da odlože izbore, pa je zato dao krajnji datum. Ispostavilo se da Tadić želi izbore što pre, a Koštunica i Nikolić što kasnije, pa se odredba može tumačiti i ovako i onako. Ali, ako "odnosno" tako tumače, onda su izbore mogli da raspišu pre 2 meseca. U suštini, nije mi jasno zašto, ako su već čekali da ovi zakoni budu usvojeni, nisu sačekali i da stupe na snagu? Ili, zašto nisu u usvojene zakone stavili odredbu da stupaju na snagu dan nakon objavljivanja u Službenom glasniku. Da li je moguće da Šutanovac i Ponoš nisu videli da u Zakonu o vojsci piše da zakon stupa na snagu tek 1. januara 2008 i da im nije bilo jasno šta to znači?
Ideja je, koliko ja shvatam, da prvi krug izbora bude održan 20. januara, kako bi za vikend 27.-28. januara bio potpisan SAA, što bi, navodno, znatno pomoglo Tadiću u drugom krugu. Nažalost, meni se čini da je potpisivanje SAA za vreme vikenda između dva kruga predsedničkih izbora toliko providna fora, da je moguće da će više da šteti Tadiću nego što će mu pomoći.
Moram da priznam da mi nije baš jasno šta se tačno desilo, odnosno zašto je Dulić raspisao izbore juče, a ne, recimo, 20. decembra ili još 20. septembra. Jedini argument koji bi meni imao smisla je da se DS veruje da će DSS sa Radikalima da formira koaliciju bukvalno u narednih 7-8 dana, da smeni Dulića i da novi predsednik Skupštine neće raspisati izbore. Međutim, ovako su dali argumente ostalima da ospore ustavnost ove odluke i da je Ustavni sud, koji je nedavno izabran, stavi van snage. A zamislite tek haos ako se to desi tek pošto je novi predsednik već izabran. Šta to onda znači?
Druga mogućnost je da se u DS-u nadaju da će Ustavni sud odredbu "odnosno" iz Ustavog zakona tumačiti kao "ili", što bi moglo da znači "ili pre kraja 2007. ili najkasnije 60 dana posle stupanja na snagu". Pošto još nije došlo do kraja 2007. godine, prvi uslov je ispunjen, pa se može ići na raspisivanje. Ceo problem je nastao zato što je "ustavopisac" smatrao da će političari pokušati da odlože izbore, pa je zato dao krajnji datum. Ispostavilo se da Tadić želi izbore što pre, a Koštunica i Nikolić što kasnije, pa se odredba može tumačiti i ovako i onako. Ali, ako "odnosno" tako tumače, onda su izbore mogli da raspišu pre 2 meseca. U suštini, nije mi jasno zašto, ako su već čekali da ovi zakoni budu usvojeni, nisu sačekali i da stupe na snagu? Ili, zašto nisu u usvojene zakone stavili odredbu da stupaju na snagu dan nakon objavljivanja u Službenom glasniku. Da li je moguće da Šutanovac i Ponoš nisu videli da u Zakonu o vojsci piše da zakon stupa na snagu tek 1. januara 2008 i da im nije bilo jasno šta to znači?
Ideja je, koliko ja shvatam, da prvi krug izbora bude održan 20. januara, kako bi za vikend 27.-28. januara bio potpisan SAA, što bi, navodno, znatno pomoglo Tadiću u drugom krugu. Nažalost, meni se čini da je potpisivanje SAA za vreme vikenda između dva kruga predsedničkih izbora toliko providna fora, da je moguće da će više da šteti Tadiću nego što će mu pomoći.
12 December 2007
Fudbalska mafija
Ispada da stalno branim neke mafije, ali ne vidim u čemu je problem i sa novom, fudbalskom mafijom. Koliko vidim, ovi ljudi samo stipendiraju fudbalere:
Mladom igraču daju, recimo, od nekoliko desetina do nekoliko stotina hiljada evra, da obezbede i sebe i porodicu. Taj novac je zarađen najčešće u trgovini drogom. Igrač sa profi menadžerom potpiše ugovor da će mu vratiti taj novac kada ode u inostranstvo, uz dodatni deo, najčešće petinu transfera. Naravno, veći deo tog novca ide kriminalcu, a manji licenciranom menadžeru - objašnjava naš sagovornik iz policije.
To što je novac zarađen drogom nema veze sa fudbalom; mogu ih goniti zbog trgovine drogom ako hoće. Ili, šta ako u nekom slučaju taj novac nije zarađen drogom, da li je i to mafija?
Jedini problem izgleda da je što je kod ovih poslova nemoguće naplatiti poreze. Ne zato što ih neko izbegava, nego zato što je reč o dobrovoljnim privatnim transakcijama, kao i svaki privatni zajam. Da li je svako ko da pozajmicu pripadnik mafije?
Mladom igraču daju, recimo, od nekoliko desetina do nekoliko stotina hiljada evra, da obezbede i sebe i porodicu. Taj novac je zarađen najčešće u trgovini drogom. Igrač sa profi menadžerom potpiše ugovor da će mu vratiti taj novac kada ode u inostranstvo, uz dodatni deo, najčešće petinu transfera. Naravno, veći deo tog novca ide kriminalcu, a manji licenciranom menadžeru - objašnjava naš sagovornik iz policije.
To što je novac zarađen drogom nema veze sa fudbalom; mogu ih goniti zbog trgovine drogom ako hoće. Ili, šta ako u nekom slučaju taj novac nije zarađen drogom, da li je i to mafija?
Jedini problem izgleda da je što je kod ovih poslova nemoguće naplatiti poreze. Ne zato što ih neko izbegava, nego zato što je reč o dobrovoljnim privatnim transakcijama, kao i svaki privatni zajam. Da li je svako ko da pozajmicu pripadnik mafije?
NATO država na Balkanu
Press danas prenosi reportažu o poseti njihovog novinara američkoj bazi Bondsteel na Kosovu. U tekstu se prenosi da marinci kažu da je to "najveći američki grad u Evropi", jer ih trenutno tamo ima oko 1500, a nekad ih je bilo i cele četiri hiljade.
Problem za ovakvo izveštavanje predstavlja nezgodna činjenica da je američko Ministastvo odbrane neobično transparentno. Tako se u izveštaju "Base Structure Report" koji američko Ministarstvo odbrane izdaje jednom godišnje, nalazi spisak svih baza na svetu, sa procenjenom vrednošću imovine i brojem vojnika i civila stacioniranih tamo. Tu se može videti da u Evropi postoje daleko veće vojne baze (poput recimo Rammsteina sa 8.711 vojnika, Aviana sa oko 4.000 ili Lakeheatha sa oko 5.000 vojnika), a da Bondsteel spada u samo jednu od nekoliko stotina sličnih baza širom sveta. Takođe, vidi se da od svih vojnika koji su u bazama u inostranstvu (što ne obuhvata one koji su u Iraku ili Afganistanu), a kojih ima oko 170 hiljada, mnogo manje od 1% se nalazi na Kosovu (u Srbiji?).
Problem za ovakvo izveštavanje predstavlja nezgodna činjenica da je američko Ministastvo odbrane neobično transparentno. Tako se u izveštaju "Base Structure Report" koji američko Ministarstvo odbrane izdaje jednom godišnje, nalazi spisak svih baza na svetu, sa procenjenom vrednošću imovine i brojem vojnika i civila stacioniranih tamo. Tu se može videti da u Evropi postoje daleko veće vojne baze (poput recimo Rammsteina sa 8.711 vojnika, Aviana sa oko 4.000 ili Lakeheatha sa oko 5.000 vojnika), a da Bondsteel spada u samo jednu od nekoliko stotina sličnih baza širom sveta. Takođe, vidi se da od svih vojnika koji su u bazama u inostranstvu (što ne obuhvata one koji su u Iraku ili Afganistanu), a kojih ima oko 170 hiljada, mnogo manje od 1% se nalazi na Kosovu (u Srbiji?).
Šest meseci Vlade iz NGO perspektive
Goran Miletić na B92 blogu analizira šta je Vlada uradila od 50 stvari koje on smatra da treba da budu urađene. Dobar deo spiska se odnosi na prosvećivanje naroda (ja bih to pre nazvao indoktrinacijom) poput "objasnite narodu ovo" i "ubedite narod u ono". Kao da smo Vladu birali da bi nam govorila šta i kako da mislimo i osećamo. Veliki deo spiska se svodi na "donesite zakon o ovome" i "ratifikujte tu i tu konvenciju". Koncept "neću da preuzimam obaveze koje znam da ne mogu da ispunim" kao da nije poznat većem delu naše NGO scene.
Na spisku su i dva predloga koja u potpunosti podržavam. Jedan je otvaranje tajnih dosijea, a drugi je omogućavanje licima (mada se Goranov predlog odnosi samo na Rome, iz meni nepoznatog razloga) bez prijavljenog prebivališta i izvoda iz Matične knjige da ostvare pravo na makar neki lični dokument. Bez toga je veliki problem ostvariti pravo na zdravstvenu zaštitu i čak upisati dete u školu.
U komentarima Goran kaže da je najbolja stvar što ni jedan od njegovih predloga "ne košta", što prosto nije tačno. Zakon protiv diskriminacije bi koštao privredu itekako, kao i Zakon o ravnopravnosti polova (neke procene su da slično zakonodavstvo košta privredu SAD nekoliko milijardi dolara godišnje). Rešavanje problema stanovanja Roma takođe košta, kao i popravljanje položaja osoba sa invaliditetom.
PS: U tekstu iz maja 2007. (tačka 40.) Goran pominje da u Srbiji živi pola miliona Roma. Da li iko zna da li je to i približno tačno? Po Popisu iz 2002. u Srbiji ima 108 hiljada Roma. Jasno mi je da veliki broj prosto nije popisan, ali 400 hiljada?
Na spisku su i dva predloga koja u potpunosti podržavam. Jedan je otvaranje tajnih dosijea, a drugi je omogućavanje licima (mada se Goranov predlog odnosi samo na Rome, iz meni nepoznatog razloga) bez prijavljenog prebivališta i izvoda iz Matične knjige da ostvare pravo na makar neki lični dokument. Bez toga je veliki problem ostvariti pravo na zdravstvenu zaštitu i čak upisati dete u školu.
U komentarima Goran kaže da je najbolja stvar što ni jedan od njegovih predloga "ne košta", što prosto nije tačno. Zakon protiv diskriminacije bi koštao privredu itekako, kao i Zakon o ravnopravnosti polova (neke procene su da slično zakonodavstvo košta privredu SAD nekoliko milijardi dolara godišnje). Rešavanje problema stanovanja Roma takođe košta, kao i popravljanje položaja osoba sa invaliditetom.
PS: U tekstu iz maja 2007. (tačka 40.) Goran pominje da u Srbiji živi pola miliona Roma. Da li iko zna da li je to i približno tačno? Po Popisu iz 2002. u Srbiji ima 108 hiljada Roma. Jasno mi je da veliki broj prosto nije popisan, ali 400 hiljada?
Prognoza
Branko Milanović, naš najcenjeniji ekonomista u poslednjih desetak godina, ne predviđa svetlu budućnosti Srbiji. Sledeći argument Paula Colliera kaže da zemlje bez značajnih resursa, u nepovoljnom geografskom okruženju i bez izlaska na more, nemaju mnogo izgleda.
Iznenađuje me da daje toliku važnost stvarima kao što su resursi i "izlazak na more". To je možda važilo u 19. i 20. veku, ali danas je značaj tih resursa opao. Bavili smo se time ovde i ovde.
Od ove tri stvari, ja mislim da je okruženje ubedljivo najvažnije. Ali i tu ima važnih izuzetaka (izuzetaka od prethodne dve, resursi i izlazak na more ima na pretek: Švajcarska, Austrija, sada Mađarska, Češka, Slovačka, baltičke zemlje, itd.). Teško je zamisliti zemlju u gorem okruženju od Izraela, pa je životni standarad skoro na nivou EU. Čile je u Latinskoj Americi dugo bio jedini sa stabilnim rastom, a najbrže rastuća zemlja na svetu u poslednjih nekoliko godina je Bocvana. Kako to objasniti?
Iznenađuje me da daje toliku važnost stvarima kao što su resursi i "izlazak na more". To je možda važilo u 19. i 20. veku, ali danas je značaj tih resursa opao. Bavili smo se time ovde i ovde.
Od ove tri stvari, ja mislim da je okruženje ubedljivo najvažnije. Ali i tu ima važnih izuzetaka (izuzetaka od prethodne dve, resursi i izlazak na more ima na pretek: Švajcarska, Austrija, sada Mađarska, Češka, Slovačka, baltičke zemlje, itd.). Teško je zamisliti zemlju u gorem okruženju od Izraela, pa je životni standarad skoro na nivou EU. Čile je u Latinskoj Americi dugo bio jedini sa stabilnim rastom, a najbrže rastuća zemlja na svetu u poslednjih nekoliko godina je Bocvana. Kako to objasniti?
Suvišna vest dana
Blic javlja da je komisija za dodelu nacionalnih penzija za kulturu radila pod opterećenjem. Da li je moguće da neko to smatra vešću? Vest bi bila kad bi neka državna komisija radila nezavisno. To bi bila senzacija. Ne znam kako iko može da očekuje da državna komisija bilo koje države, kao i državna agencija, državno preduzeće ili državni medij radi bez pritisaka. Zna li neko za slučaj?
11 December 2007
Ubrzanje evolucije
Kategorija:
Razno
Nekoliko blogova je prenelo vest da neki biolozi imaju dokaze da se evolucija ubrzava. Ne razumem baš žargon, ali koliko kapiram, suština je u tome da što ima više ljudi na zemlji, veća je verovatnoća da dođe do mutacije. Takođe, prelaskom na poljoprivredni način života, selekcioni pritisak se promenio, što je doprinelo ubrzanju evolucije. Kao primer, navode urođenu toleranciju na laktozu kod odraslih ljudi što je relativno nova pojava. Dobar netehnički prikaz nalaza se može naći ovde.
Naučnici nisu izvestili koliko smo daleko od pojava kojima se bave Sci-fi serijali poput X-Mena i Heroesa.
Naučnici nisu izvestili koliko smo daleko od pojava kojima se bave Sci-fi serijali poput X-Mena i Heroesa.
Danas kada postajem pionir....
Kategorija:
Razno
Na ovom sajtu se nalazi "Leksikon Yu mitologije" koji predstavlja vodič kroz terminologiju poznog komunizma u pokojnoj SFRJ. Tu ćete saznati (vi mlađi) ili ćete se podsetiti (vi stariji) šta je bio Nedeljni zabavnik (i zašto mi je Vajta i dalje simpatičan), šta su borosane, šta je "Dozvolite da se obratimo" i zašto su ga deca gledala, zašto je bilo loše kada drugovi iz komiteta po drugi put uzmu reč, ko je Alija Sirotanović, a ko Lazo Goluža...
Sve u svemu, vrlo zanimljivo. Recimo, unos za pojam "Zdrave snage":
Grupa članova Partije na bilo kom nivou njene hijerarhijske strukture bez koje se Partija nije dala zamisliti. Reč je o onim članovima koji su tokom unutarpartijskih sukoba, bezrezervno i krajnje odlučno, stajali na stranu pobedničke struje. Druga važna osobina zdravih snaga je njihova militantnost. Oni koji su imali prilike da učestvuju u partijskim borbama tvrde da nije bilo tog besnog psa koji se mogao porediti sa zdravim snagama. Osnovno geslo zdravih snaga je da ne postoji nijedna druga istina osim partijske istine. U vreme raspada Partije nestale su i zdrave snage jer su se priklonile pobedničkoj liniji. Tako su nastale "patriote".
Sve u svemu, vrlo zanimljivo. Recimo, unos za pojam "Zdrave snage":
Grupa članova Partije na bilo kom nivou njene hijerarhijske strukture bez koje se Partija nije dala zamisliti. Reč je o onim članovima koji su tokom unutarpartijskih sukoba, bezrezervno i krajnje odlučno, stajali na stranu pobedničke struje. Druga važna osobina zdravih snaga je njihova militantnost. Oni koji su imali prilike da učestvuju u partijskim borbama tvrde da nije bilo tog besnog psa koji se mogao porediti sa zdravim snagama. Osnovno geslo zdravih snaga je da ne postoji nijedna druga istina osim partijske istine. U vreme raspada Partije nestale su i zdrave snage jer su se priklonile pobedničkoj liniji. Tako su nastale "patriote".
Overa ugovora
Kategorija:
Regulacija
Da bi se ugovor smatrao važećim, odnosno da bi se potvrdilo da su potpisnici zaista potpisnici, ugovor mora da se overi u sudu. Naravno, za overu se plaća i taksa, koja je utvrđena Zakonom o sudskim taksama. Iznos te takse je utvrđen potpuno proizvoljno (jer i ne može drugačije), ali nije uopšte vezan za troškove overe, što je veoma loše.
Naime, cena za overu kupoprodajnog ugovora zavisi isključivo od vrednosti predmeta kupoprodaje (član 13. stav 5 navedenog zakona), iako je trošak overe (u smislu vremena službenika) potpuno isti za svaki ugovor bez obzira na njegovu vrednost. Tako kupac stana, na primer, mora da najčešće plati maksimalnih 26.000 dinara. Toliko je "zakonodavac" procenio da košta 5 minuta vremena šalterskog službenika. Naravno, kada se dođe do isplate plate tom istom službeniku, onda mu se mesečno isplati nešto više od pola vrednosti koje on naplati za 5 minuta.
Prvo pitanje je - kome ide razlika i zašto? Drugo pitanje je - koliko bi koštala overa kod privatnog notara kada to ne bi bila previše regulisana profesija? Odgovor na prvo pitanje ne znam, a odgovor na drugo pitanje je "sasvim sigurno ne više od 2-3 hiljade dinara, bez obzira na vrednost ugovora".
Naime, cena za overu kupoprodajnog ugovora zavisi isključivo od vrednosti predmeta kupoprodaje (član 13. stav 5 navedenog zakona), iako je trošak overe (u smislu vremena službenika) potpuno isti za svaki ugovor bez obzira na njegovu vrednost. Tako kupac stana, na primer, mora da najčešće plati maksimalnih 26.000 dinara. Toliko je "zakonodavac" procenio da košta 5 minuta vremena šalterskog službenika. Naravno, kada se dođe do isplate plate tom istom službeniku, onda mu se mesečno isplati nešto više od pola vrednosti koje on naplati za 5 minuta.
Prvo pitanje je - kome ide razlika i zašto? Drugo pitanje je - koliko bi koštala overa kod privatnog notara kada to ne bi bila previše regulisana profesija? Odgovor na prvo pitanje ne znam, a odgovor na drugo pitanje je "sasvim sigurno ne više od 2-3 hiljade dinara, bez obzira na vrednost ugovora".
10 December 2007
Restriktivna monetanra politika?
Kategorija:
Monetarna politika
Referentna kamatna stopa je 9.5% na godišnjem nivou. Inflacija je najmanje 9%. To znači da je realna referentna kamatna stopa, nominalna stopa umanjena za inflaciju, blizu 0%. Zašto onda NBS uporno tvrdi da je monetarna politika restriktivna?
Kamata od 9.5% zvuči mnogo kada se uporedi sa baznim kamatama Evropske centralne banke ili Feda koje su obično 3-5%. Ali tamo inflacije nema, a ove stope su nominalne. Treba upoređivati realne kamatne stope, a one su u Srbiji blizu nuli. To nije restriktivna monetarna politika.
Videli smo ranije da novčana masa ima veliki rast, u 2006. 45%, a do septembra 2007. 16,7%. To je još jedan pokazatelj da je monetarna politika ekspanzivna.
Kamata od 9.5% zvuči mnogo kada se uporedi sa baznim kamatama Evropske centralne banke ili Feda koje su obično 3-5%. Ali tamo inflacije nema, a ove stope su nominalne. Treba upoređivati realne kamatne stope, a one su u Srbiji blizu nuli. To nije restriktivna monetarna politika.
Videli smo ranije da novčana masa ima veliki rast, u 2006. 45%, a do septembra 2007. 16,7%. To je još jedan pokazatelj da je monetarna politika ekspanzivna.
Zloupotreba monopolskog položaja Komisije za zaštitu konkurencije?
Kategorija:
Regulacija
Komisija za zaštitu konkurencije naplaćuje 0,03% godišnjeg prihoda svih učesnika u koncentraciji, ali ne više od 2 miliona dinara, za izdavanje akta o odobrenju za sprovođenje koncentracije u skraćenom postupku. Takođe, naplaćuje o,07% godišnjeg prihoda, ali ne više od 4 miliona dinara, za izdavanje istog tog akta u redovnom postupku. Čovek bi pomislio da akt of 50 hiljada evra mora da bude nešto stvarno posebno. Međutim, koliko sam čuo, uglavnom se radi o zaista najobičnijem dokumentu od ne više od 10 strana.
Kako su došli do baš ovih cena? Pa lepo, seo Savet komisije i odlučio. Izveštaj o radu Komisije u 2006. godini pokazuje da su od 60 miliona dinara koje su naplatili, potrošili samo 17 miliona (a pola od toga na svima omiljene Usluge po ugovoru), a da je ostatak od 43 miliona prenet budžetu kao profit. Da je neka privatna firma ostvarila zaradu veću od dve trećine svojih ukupnih prihoda, Komisija bi je sigurno optužila za zloupotrebu monopolskog ili dominantnog položaja.
Kako su došli do baš ovih cena? Pa lepo, seo Savet komisije i odlučio. Izveštaj o radu Komisije u 2006. godini pokazuje da su od 60 miliona dinara koje su naplatili, potrošili samo 17 miliona (a pola od toga na svima omiljene Usluge po ugovoru), a da je ostatak od 43 miliona prenet budžetu kao profit. Da je neka privatna firma ostvarila zaradu veću od dve trećine svojih ukupnih prihoda, Komisija bi je sigurno optužila za zloupotrebu monopolskog ili dominantnog položaja.
09 December 2007
Moja teorija preduzetništva
Kategorija:
Teorija
Je neoklasična. U neoklasičnom ekonomskom modelu ustvari i nema preduzetništva. Za one koji su imali kurs iz mikroekonomije ili teorije cena, to je model savršene konkurencije. Ekonomija je stalno u ravnoteži, jer su sve mogućnosti za promenu iscrpljene. Ništa ne može biti potcenjeno ili precenjeno, jer tržišne sile odmah reaguju da to isprave.
Postoji anegdota da je Stigler, neoklasičar iz Čikaga, jednom video 20$ na trotoaru, ali nije hteo da se sagne da ih uzme. Razmislio je, ovo je prometna ulica, i da je ovo stvarno 20$ neko bi ih do sada već uzeo. Ne mogu se pare tek tako vući po ulici a da ih niko ne uzme. Ko zna šta je to što liči na novčanicu.
Lako se vidi da je ova teorija pogrešna. Ali bar ja je uvek instinktivno kupim, jer kad čujem za neku biznis inicijativu, ne mogu da verujem da može da radi. Tipičan odgovor je: hm, ako je to toliko pametno, kako to da ga niko do sada nije uradio? To ne može da radi, jer kad bi radilo, već bi postojalo. U oba slučaja nemaš tu šta da tražiš.
Verovatno vas ima još koji ovako razmišljate, i to je najbolji način da nikada ne uđete ni u kakav biznis.
Ali ja bar u teoriji znam koja je teorija ispravna: austrijska. Izrael Kirzner, austrijanac (ne i Austrijanac), vidi tržište kao proces gde neravnoteže stalno postoje. Preduzetnik je neko ko sve pažljivo posmatra i otkriva te neravnoteže. Ako vidi neku razliku u ceni, on reaguje da tu razliku ispravi (ne da bi je ispravio nego da bi zaradio). Tržište prema tome nije "savršeno". I ne može biti savršeno ili nesavršeno, jer je tržište samo proces, proces otkrivanja prilika za razmenu. Da bi ovaj proces nesmetano radio najbolje je ne ometati ga. Nije nam potrebna teorija o "savršenosti" tržišta, jer ona nije ni tačna, ni korisna. Tržište treba shvatiti kao proces otkrivanja neravnoteža i njihovog ispravljanja.
Postoji anegdota da je Stigler, neoklasičar iz Čikaga, jednom video 20$ na trotoaru, ali nije hteo da se sagne da ih uzme. Razmislio je, ovo je prometna ulica, i da je ovo stvarno 20$ neko bi ih do sada već uzeo. Ne mogu se pare tek tako vući po ulici a da ih niko ne uzme. Ko zna šta je to što liči na novčanicu.
Lako se vidi da je ova teorija pogrešna. Ali bar ja je uvek instinktivno kupim, jer kad čujem za neku biznis inicijativu, ne mogu da verujem da može da radi. Tipičan odgovor je: hm, ako je to toliko pametno, kako to da ga niko do sada nije uradio? To ne može da radi, jer kad bi radilo, već bi postojalo. U oba slučaja nemaš tu šta da tražiš.
Verovatno vas ima još koji ovako razmišljate, i to je najbolji način da nikada ne uđete ni u kakav biznis.
Ali ja bar u teoriji znam koja je teorija ispravna: austrijska. Izrael Kirzner, austrijanac (ne i Austrijanac), vidi tržište kao proces gde neravnoteže stalno postoje. Preduzetnik je neko ko sve pažljivo posmatra i otkriva te neravnoteže. Ako vidi neku razliku u ceni, on reaguje da tu razliku ispravi (ne da bi je ispravio nego da bi zaradio). Tržište prema tome nije "savršeno". I ne može biti savršeno ili nesavršeno, jer je tržište samo proces, proces otkrivanja prilika za razmenu. Da bi ovaj proces nesmetano radio najbolje je ne ometati ga. Nije nam potrebna teorija o "savršenosti" tržišta, jer ona nije ni tačna, ni korisna. Tržište treba shvatiti kao proces otkrivanja neravnoteža i njihovog ispravljanja.
08 December 2007
Hleba i igara
Kategorija:
Poljoprivreda
Economist je proglasio kraj epohe jeftine hrane. Odnosno, kažu da u narednih 10 ili više godina hrana će verovatno biti samo skuplja. Pošto se u svetu danas proizvodi više hrane nego ranije za skok cena je isklučivo kriva veća potražnja. Economist nudi interesantno objašnjenje.
Prvo, i očigledno, zbog veće potražnje za hranom u Aziji. Potražnja za žitaricama se ne povećava sa povećanjem prihoda u zemljama Azije, ali potražnja za mesom je usko korelisana sa prihodima stanovništva. Prosečan čovek ne kupuje više hleba ako ima više novca ali kupuje više mesa. Više žitarica je potrebno za prehranu stoke da bi se zadovoljila veća potražnja za mesom. Svaki dan naučim nešto novo.
Drugo, i manje očigledno (bar meni), potražnja za žitaricama je veća zbog popularnosti goriva etanola koji se dobija preradom kukuruza. Ako se ne varam koriste kukuruz.
Kao odgovor na ovaj problem mnoge vlade, uključujući i našu, rade na ograničavanju tržišta. Neke zabranjuju izvoz, druge uvode izvozne takse, dok neke poput Rusije i Venecuele uvode kontrole cena. Economist zaključuje da ako je već cilj omogućiti siromašnima da kupuju jeftiniju hranu onda bi verovatno bilo bolje najsiromašnijima davati novac da pokriju razliku u ceni umesto da subvencionišu i ljude koji bi mogli da plate skuplje proizvode. Manja šteta.
Prvo, i očigledno, zbog veće potražnje za hranom u Aziji. Potražnja za žitaricama se ne povećava sa povećanjem prihoda u zemljama Azije, ali potražnja za mesom je usko korelisana sa prihodima stanovništva. Prosečan čovek ne kupuje više hleba ako ima više novca ali kupuje više mesa. Više žitarica je potrebno za prehranu stoke da bi se zadovoljila veća potražnja za mesom. Svaki dan naučim nešto novo.
Drugo, i manje očigledno (bar meni), potražnja za žitaricama je veća zbog popularnosti goriva etanola koji se dobija preradom kukuruza. Ako se ne varam koriste kukuruz.
Kao odgovor na ovaj problem mnoge vlade, uključujući i našu, rade na ograničavanju tržišta. Neke zabranjuju izvoz, druge uvode izvozne takse, dok neke poput Rusije i Venecuele uvode kontrole cena. Economist zaključuje da ako je već cilj omogućiti siromašnima da kupuju jeftiniju hranu onda bi verovatno bilo bolje najsiromašnijima davati novac da pokriju razliku u ceni umesto da subvencionišu i ljude koji bi mogli da plate skuplje proizvode. Manja šteta.
Presuda
Kategorija:
Svet
Peter Boettke, nesporni lider savremene Austrijske škole, odlučio je da je George W. Bush najgori predsednik u njegovom životu. To je od Kennedyja naovamo.
06 December 2007
Koštunica i logika
Kategorija:
Politika
Mislim da su svi u ovoj zemlji već oguglali na odsustvo bilo kakve logike i rezona u kosovskoj politici ove vlasti. Šta se tačno želi postići i koji je tačan cilj Srbije u pregovorima o Kosovu nikad nije bilo ni rečeno, niti se moglo naslutiti (osim ako ste pametniji od mene pa razumete šta znače fraze tipa "više od autonomije manje od nezavisnosti" ili ste zaljubljeniji u pravnu misao Smilje Avramov od mene, pa verujete da "Srbija ima misiju da brani međunarodno pravo") . Pred kraj ove poslednje sesije u Austriji ispalo je da nema problema da Kosovo bude faktički nezavisno, da Srbija nema nikakve ingerencije nad njim, samo da nova država nema sedište u UN.
Koštuničina današnja najnovija tirada protiv Amerike i NATO-a, nastavljajući se na staru matricu, izgleda jednako beznadežno, i jednako lišeno nekog vidljivog ne-metafizičkog ovozemaljskog smisla. Evo šta, između ostalog, mniva premijer Srbije:
Osnovni cilj je stvaranje marionetske NATO države u kojoj bi kako je određeno u Aneksu 11 Ahtisarijevog plana konačan i vrhovni organ vlasti bio NATO pakt', ocenio je Koštunica.
U dosadašnjoj istoriji pravo ime za nadzirane države je bilo marionetska tvorevina i sada vidimo kako SAD i NATO pokušavaju da tako nešto sprovedu u delo. Još je samo nedostajalo da Srbija prihvati Ahtisarijev plan i da time ozakoni bombardovanje i dolazak NATO trupa na Kosmet i pravljenje marionetske NATO države', naveo je Koštunica.
Dakle, ako Amerikanci (zanimljivo je stalno i zagonetno izostavljanje Evropljana, koji su u poslednje vreme čak mnogo uporniji od Amerikanaca u ponavljanju da će priznati nezavisnost Kosova) priznaju Kosovo po Ahtisarijevom planu, onda će to biti instaliranje marionetske NATO države. Dobro, a šta je Kosovo danas, bez aneksa 11 i Ahtisarijevog plana? Ko je vrhovni organ vlasti na Kosovu danas? Da nije NATO? Kako to da danas Kosovo nije marionetska država, kad strani posrednik ima ingerencije da poništi sve odluke njihove vlade i skupštine? Štaviše, po predlogu same Koštuničine vlade, stanje na Kosovu treba da ostane kakvo jeste narednih x godina, gde NATO održava mir i suvereno odlučuje o svemu, a poreski obveznici njegovih zemalja-članica finansiraju vojnu i civilnu misiju, i istovremeno čuvaju srpski formalni suverenitet. Niko u Beogradu ne predlaže niti ima nameru da integriše Kosovo u Srbiju. Da im sutra ponude da se srpka vojska i vlast dole vrate, oni bi molili NATO da ostane.
Poenta je da bi Koštunica izgleda voleo da Amerikanci i Evropljani nastave da finansiraju Kosovo, i de fakto ga drže kao svoj protektorat, a da za konačni politički status pokrajine dođu da pitaju njega. Vi plaćate a ja odlučujem šta ćete ovde da radite i kako ćete da upakujete svoju misiju.
Uopšte me ne čudi što ovu zemlju niko u normalnom svetu ne shvata baš ozbiljno.
Koštuničina današnja najnovija tirada protiv Amerike i NATO-a, nastavljajući se na staru matricu, izgleda jednako beznadežno, i jednako lišeno nekog vidljivog ne-metafizičkog ovozemaljskog smisla. Evo šta, između ostalog, mniva premijer Srbije:
Osnovni cilj je stvaranje marionetske NATO države u kojoj bi kako je određeno u Aneksu 11 Ahtisarijevog plana konačan i vrhovni organ vlasti bio NATO pakt', ocenio je Koštunica.
U dosadašnjoj istoriji pravo ime za nadzirane države je bilo marionetska tvorevina i sada vidimo kako SAD i NATO pokušavaju da tako nešto sprovedu u delo. Još je samo nedostajalo da Srbija prihvati Ahtisarijev plan i da time ozakoni bombardovanje i dolazak NATO trupa na Kosmet i pravljenje marionetske NATO države', naveo je Koštunica.
Dakle, ako Amerikanci (zanimljivo je stalno i zagonetno izostavljanje Evropljana, koji su u poslednje vreme čak mnogo uporniji od Amerikanaca u ponavljanju da će priznati nezavisnost Kosova) priznaju Kosovo po Ahtisarijevom planu, onda će to biti instaliranje marionetske NATO države. Dobro, a šta je Kosovo danas, bez aneksa 11 i Ahtisarijevog plana? Ko je vrhovni organ vlasti na Kosovu danas? Da nije NATO? Kako to da danas Kosovo nije marionetska država, kad strani posrednik ima ingerencije da poništi sve odluke njihove vlade i skupštine? Štaviše, po predlogu same Koštuničine vlade, stanje na Kosovu treba da ostane kakvo jeste narednih x godina, gde NATO održava mir i suvereno odlučuje o svemu, a poreski obveznici njegovih zemalja-članica finansiraju vojnu i civilnu misiju, i istovremeno čuvaju srpski formalni suverenitet. Niko u Beogradu ne predlaže niti ima nameru da integriše Kosovo u Srbiju. Da im sutra ponude da se srpka vojska i vlast dole vrate, oni bi molili NATO da ostane.
Poenta je da bi Koštunica izgleda voleo da Amerikanci i Evropljani nastave da finansiraju Kosovo, i de fakto ga drže kao svoj protektorat, a da za konačni politički status pokrajine dođu da pitaju njega. Vi plaćate a ja odlučujem šta ćete ovde da radite i kako ćete da upakujete svoju misiju.
Uopšte me ne čudi što ovu zemlju niko u normalnom svetu ne shvata baš ozbiljno.
Kako smo loši, kad smo tako dobri?
Kategorija:
Obrazovanje
PISA istraživanje je pokazalo da su srpski učenici rangirani na 41. mestu od 57 zemalja. Mene ovaj nalaz nije nešto posebno iznenadio, niti me je, moram priznati, uzbudio. Jednostavno, praktično se ni u jednom drugom rangiranju Srbija ne nalazi u prvoj polovini, pa ne vidim kako bi i zašto mogli da budemo među boljima u obrazovanju.
Međutim, zanimljiva mi je bila najčešća reakcija ljudi na ovu vest - a kako su onda naši ljudi koji odu u inostranstvo tako dobri i uspešni? Na ovo pitanje mogu da ponudim dva odgovora.
Prvo, naši ljudi nisu ni u inostranstvu među najuspešnijima. Naravno, nađe se ponegde neki izuzetak, ali veoma malo ima naših ljudi koji na Zapadu rade na najprestižnijim institutima i univerzitetima. Znači, ima puno naših ljudi koji su relativno, ili čak veoma uspešni u akademskom smislu, ali ih malo ima među onim najnajuspešnijima.
Drugo, to što se praktično svi naši studenti i učenici koji odu u inostranstvo pokažu kao veoma dobri (barem je to moje iskustvo) je posledica toga da odavde uglavno odlaze oni najbolji. U suštini, porede se naši najbolji sa njihovim prosečnim, pa se onda kaže da su naši bolji. I zaista, dobar srpski student koji ode na američki univerzitet ima utisak da je okružen neznalicama. Ali to nije pravedno poređenje - treba porediti najbolje naše sa najboljim njihovim, ili prosečne naše sa prosečnim njihovim. I to je upravo ono što je PISA i uradila.
Tačno je da prosečan američki student ne bi našao Srbiju na mapi. Ali, smem da se opkladim i da prosečan srpski student ne bi znao na mapi da nađe Angolu, ili Surinam.
Međutim, zanimljiva mi je bila najčešća reakcija ljudi na ovu vest - a kako su onda naši ljudi koji odu u inostranstvo tako dobri i uspešni? Na ovo pitanje mogu da ponudim dva odgovora.
Prvo, naši ljudi nisu ni u inostranstvu među najuspešnijima. Naravno, nađe se ponegde neki izuzetak, ali veoma malo ima naših ljudi koji na Zapadu rade na najprestižnijim institutima i univerzitetima. Znači, ima puno naših ljudi koji su relativno, ili čak veoma uspešni u akademskom smislu, ali ih malo ima među onim najnajuspešnijima.
Drugo, to što se praktično svi naši studenti i učenici koji odu u inostranstvo pokažu kao veoma dobri (barem je to moje iskustvo) je posledica toga da odavde uglavno odlaze oni najbolji. U suštini, porede se naši najbolji sa njihovim prosečnim, pa se onda kaže da su naši bolji. I zaista, dobar srpski student koji ode na američki univerzitet ima utisak da je okružen neznalicama. Ali to nije pravedno poređenje - treba porediti najbolje naše sa najboljim njihovim, ili prosečne naše sa prosečnim njihovim. I to je upravo ono što je PISA i uradila.
Tačno je da prosečan američki student ne bi našao Srbiju na mapi. Ali, smem da se opkladim i da prosečan srpski student ne bi znao na mapi da nađe Angolu, ili Surinam.
Gigant, po uzoru na nekadašnje kombinate, po garantovanim cenama države
Vlada Srbije je smislila kako da uništi Kosovo:
On (Dragan Đilas) je rekao da već ima dogovor o gradnji jednog poljoprivrednog giganta, po uzoru na nekadašnje kombinate, gde bi udruženi poljoprivrednici mogli da se registruju i lakše dobiju sve povlastice za rad - od mehanizacije do repromaterijala, a potom da garantovanim cenama države robu plasiraju po Srbiji.
On (Dragan Đilas) je rekao da već ima dogovor o gradnji jednog poljoprivrednog giganta, po uzoru na nekadašnje kombinate, gde bi udruženi poljoprivrednici mogli da se registruju i lakše dobiju sve povlastice za rad - od mehanizacije do repromaterijala, a potom da garantovanim cenama države robu plasiraju po Srbiji.
Vilt Čemberlen i jednakost
Kategorija:
Teorija
Ljubitelji košarke će se setiti da je Vilt Čemberlen bio jedna od velikih zvezda NBA pre nekoliko decenija, neka vrsta Majkl Džordana 1960-ih.
U knjizi Roberta Nozika, "Anarhija, država i utopija" razvijen je na primeru Vilta Čemberlena jedan od najboljih argumenata protiv ekonomske jednakosti. Za početak, Nozik prihvata da je "pravedno" da svi članovi društva nekom inicijalnom raspodelom dobara dobiju jednaku "deonicu" bogatstva D1 (mada je u svetlu prethodog posta nejasno šta bi uopšte značila "jednaka deonica" ili jednak udeo u bogatstvu). Pretpostavimo da je Vilt Čemberlen član tog društva i da on takođe dobija tu jednaku deonicu D1. Ali, onda se stvar komplikuje: Vilt Čemberlen je velika košarkaška zvezda. Mnogi ljudi dolaze u dvoranu praktično da bi gledali samo njega. Ako on ne bi igrao poseta bi opala duplo ili više. Vlasnik kluba (bila to država ili privatnik) shvata ovo, kao što i Čemberlen shvata. On traži nadoknadu za svoju popularnost u novcu. Vlasnik postavlja na ulaz u salu kutiju na kojoj piše "Vilt Čemberlen", u koju posetioci ubacuju svoje donacije za Vilta. Posetioci naravno plaćaju delovima svojih "pravednih" deonica D1, jer mimo toga ne poseduju ništa.
Posle godinu dana, očigledno, Čemberlen će završiti sa znatno više para od D1, on će imati na raspolaganju neku novu, veću sumu, recimo D2. Nozik se pita, da li je to pravedno? Očigledno, novi, viši udeo Vilta Čemberlena je nastao kombinacijom "pravedne" egalitarističke početne raspodele D1, i potpuno dobrovoljnih plaćanja hiljada odraslih ljudi da bi gledali njegovu igru. Teško je videti šta ima nepravedno u tome. Da bi se trajno održala početna raspodela D1 vlada mora da zabrani odraslim pojedincima da plaćaju Viltu Čemberlenu da bi ga gledali. Drugim rečima, ona mora da neprekidno ograničava slobodu ljudi i meša se u njihove izbore kako će da potroše svoj novac. Dobar primer ovakvih "šablonskih" teorija pravde, koje se brinu samo za strukturu posedovanja a ne i za načine njenog generisanja, po Noziku je Roslova teorija pravde kao nepristrasnosti u kojoj se kao pravedna raspodela uzima ona koja maksimizuje blagostanje najlošije stojeće grupe, takozvani "princip razlike". (Nozikova kritika Rolsa ovde, ovde i ovde)
Međutim prava poenta ove priče nije samo da je egalitarizam nespojiv sa slobodom, već da je bilo koja koncepcija pravde koja polazi od neke zadate strukture raspodele (bila ona egalitarna ili ne!) nespojiva sa slobodom. Sloboda narušava svaki unapred zadati šablon. Egalitarizam stoga nije nepravedan zato što je nepravedno ili samo po sebi nepoželjno da ljudi budu ekonomski jednaki, već zato što je jedini način da se održi BILO KOJA, pa i egalitarna struktura raspodele, taj da se neprekidno vrši nasilje nad slobodom ljudi od strane države. Ništa se ne bi promenilo i kad bismo namesto šablona, "svima jednako" ili "u korist najlošije stojeće grupe", stavili "što više u korist poslovnih ljudi" ili "sve pripadnicima Arijevske rase". Pretpostavka očuvanja bilo koje takve strukture raspodele je ukidanje, ili drakonsko ograničenje, slobode.
Jednakost čega
Kategorija:
Teorija
Jedan od najboljih argumenata protiv državne preraspodele dohotka je to što ne postoji nikakv razlog zbog kojeg bi se preraspodela ograničila samo na materijalno bogatstvo. Jeste li za jednakost? Zašto vam je onda samo novac bitan? Zašto se ne zalažete da se deci koja su muzički nadarena ne zabrane časovi muzike, a deci koja nisu da se obezbede besplatni časovi? Da bi ih izjednačili. Nije sve u materijalnom bogatstvu. Ako hoćete jednakost, zašto se ne zalažete za jednakost i u inteligenciji, obrazovanju, lepoti...
Evo primera. Ovaj Argentinac je pokrenuo kampanju ružnih i traži da im država nadoknadi za nedostatak fizičke lepote. I tu nije kraj, jer se fizički izgled odražava i na druge stvari, kao što su mogućnost zaposlenja, pronalaženje partnera, popularnost u društvu, itd. Egalitarijanci kojima je ova vest smešna, sada imaju težak posao da objasne zašto čovek nije u pravu.
Evo primera. Ovaj Argentinac je pokrenuo kampanju ružnih i traži da im država nadoknadi za nedostatak fizičke lepote. I tu nije kraj, jer se fizički izgled odražava i na druge stvari, kao što su mogućnost zaposlenja, pronalaženje partnera, popularnost u društvu, itd. Egalitarijanci kojima je ova vest smešna, sada imaju težak posao da objasne zašto čovek nije u pravu.
05 December 2007
Bizarno
Kategorija:
Ekologija
Pre nekog vremena je Ivan imao post u kojem je preneo bizarni nalaz da je vožnja bicikla u stvari loša jer produžava život ljudi, a duži život ljudi vodi većem trošenju prirodnih resursa.
Ali, ovaj tekst na B92 je, čini mi se, još bizarniji. Nalaz je da je razvod braka takođe loš po životnu sredinu!
Russ Roberts ima sjajan komentar na ovu vest.
"Yes, that's the reason to marry carefully. To make sure you don't use too much water or electricity. Not because it's tough on the kids or yourself to get a divorce. Here's a secret. Don't tell anybody. Living uses electricity and water and it's worth it, most of the time. Here's another secret. Civilization uses electricity and water. I guess we need more people living naked in caves."
Ali, ovaj tekst na B92 je, čini mi se, još bizarniji. Nalaz je da je razvod braka takođe loš po životnu sredinu!
Russ Roberts ima sjajan komentar na ovu vest.
"Yes, that's the reason to marry carefully. To make sure you don't use too much water or electricity. Not because it's tough on the kids or yourself to get a divorce. Here's a secret. Don't tell anybody. Living uses electricity and water and it's worth it, most of the time. Here's another secret. Civilization uses electricity and water. I guess we need more people living naked in caves."
49. mesto
Kategorija:
Razno
Od pre jedno dva meseca se Tržišno rešenje rangira na jednom (jedinom?) globalnom direktorijumu pretežno ekonomski orijentisanih blogova.
Ovog meseca smo rangirani na 49. mestu (prošlog meseca smo bili na 64.) po broju prosečno dnevno posećenih stranica. Lično mislim da je to uspeh, budući da je blog na srpskom jeziku, što je na internetu, očigledno, velika mana. Jedini neengleski blog iznad nas je turski Ekonomi Turk, što može da znači nekoliko stvari. Prvo - Španci, Nemci, Italijani, Francuzi, Japanci, Arapi, se ne zanimaju previše za ekonomske teme. Drugo - praktično svi znaju engleski pa čitaju i pišu na engleskom. Ili, treće - Gongol ih jednostavno još nije "popisao".
Ovog meseca smo rangirani na 49. mestu (prošlog meseca smo bili na 64.) po broju prosečno dnevno posećenih stranica. Lično mislim da je to uspeh, budući da je blog na srpskom jeziku, što je na internetu, očigledno, velika mana. Jedini neengleski blog iznad nas je turski Ekonomi Turk, što može da znači nekoliko stvari. Prvo - Španci, Nemci, Italijani, Francuzi, Japanci, Arapi, se ne zanimaju previše za ekonomske teme. Drugo - praktično svi znaju engleski pa čitaju i pišu na engleskom. Ili, treće - Gongol ih jednostavno još nije "popisao".
Osnivanje preduzeća?
Kategorija:
Regulacija
U Srbiji je teško osnovati preduzeće.
Kaže Mijat Lakićević. Da li je moguće da je još uvek tako? Navodno su procedure bile značajno pojednostavljene, a i Svetska banka je nekoliko puta hvalila reforme u tome. Ima li neko primer iz prakse?
Kaže Mijat Lakićević. Da li je moguće da je još uvek tako? Navodno su procedure bile značajno pojednostavljene, a i Svetska banka je nekoliko puta hvalila reforme u tome. Ima li neko primer iz prakse?
Šta da se radi?
Kategorija:
Teorija
Jedna strategija je revolucija odozdo. To je edukovanje građana-glasača, novinski članci, forumi, blogovi. Kada glasači prihvate ideju, stranke će se brzo prilagoditi ili će se pojaviti nove. Najsporija, ali zato najstabilnija varijanta, jer promena koja tako nastane je stalna. Teško je reći gde je radila i u kojoj meri, možda najviše u Americi. Reganova revoluvija zasnovana na „ekonomiji ponude“ započela je članicma u Wall Street Journalu. Grupa ekonomista i novinara je promovisala ideje dok ih javnost nije prihvatila. Međutim, pitanje je koliko je važno što su ideje otišle u javno mnjenje, a koliko što su inače bile bliske Reganu. Promena kod ove strategije je spora i postepena, zato je uvek teško reći kakvi su efekti.
Druga je revolucioja odozgo. Revolucija koju manja grupa izvede posle dolaska na vlast. To su uradili Lenjin i Trocki, od parlamentarne manjine koje je obećavala zemlju seljacima, postali su većina koja je sve nacionalizovala i vladala 70 godina. U liberalnom pravcu to su uradili Vaclav Klaus u Češkoj i Mart Laar u Estoniji. Kakve ekonomske ideje imaju saznalo se tek kad su već došli na vlast, a onda je za protivnike bilo kasno. U manjoj ili većoj meri to su opet Regan, Tačer, novozeladnski premijer iz 90-ih Roger Douglass. Mohaman Sing, premijer Indije pokušava, ali takvoj zemlji, tradicionalno socijalističkoj i sa toliko različitih legislatura, nije lako. To je spektakularno uradio Sir Coppertwrite u Hong-Kongu, ali on je kao imenovani guverner već bio u drugačijoj situaciji.
Treća strategija je opkoljavanje. Primenjena je na Pinoču. On kao general o ekonomiji nije znao ništa, ali se oko njega našla grupa ekonomista školovana kod Miltona Friedmana u Čikagu. Primenjena je i na Luju XV, koga su neko vreme opkoljavali fiziokrati, prvi liberalni ekonomisti od kojih je i Adam Smith dosta naučio. Andrej Ilarionov je imao tu ulogu u prvom Putinovom mandatu kao ekonomski savetnik, i donekle uspeo u namerama, smanjio neke poreze, ali je na kraju videvši s kim ima posla odustao. U principu je ova strategija dosta primenjiva, čak i u Srbiji, gde je recimo Boris Begović kao savetnik pomogao liberalizaciju trgovine, ali za veću promenu potrebno je imati kritičnu masu. Oko Pinočea je bilo dvadesetak ekonomista, mnogi na ključnim ministarskim mestima.
Rothbard ima članak o ovome gde navodi strategiju povlačenja kao mogućnost, mada je ja ne bih računao. To je radio Lao Ce, tvorac Taoizma i prvi libertarijanac. Povući se iz borbe i tražiti ličnu slobodu koliko se može. Savremeni primer toga je Harry Browne, čija se knjiga „Kako sam pronašao slobodu u neslobodnom svetu“ može naći i na srpskom, u izdanju Global Booka, ako je još ima po knjižarama.
04 December 2007
Američki demokrati i libertarijanci
Kategorija:
Svet
Izbori za američki Kongres prošle godine bili su obeleženi rastućim skepticizmom libertarijanskih glasača prema kandidatima republikanske stranke, zbog loših rezultata Bušove administracije i republikanskog Kongresa po pitanju državne potrošnje i regulacije. Po osećanju mnogih među libertarijancima, republikanci su postali partija velike države, jednako kao i demokrati.
Ipak, neki, poput Brink Lindseya su predlagali alijansu sa demokratima, tvrdeći da libertarijanci treba da se odreknu svoje tradicionalne glasačke veronosti konzervativcima, i da nađu ne samo real-politički, več i ideološki kompromis sa "liberalima", oslanjajući se na zajedničku odanost "ideji građanskih sloboda", i pokušavajući da naprave "filozofsku sintezu Hajeka i Rolsa".
Iako verujem da Lindizijevo prevođenje libertarijanizma na levicu nije mnogo impresioniralo većinu libertarijanaca (ili možda jeste, ali negativno, kao što sam recimo ja bio šokiran) obećanje fiskalne odgovornosti koje su davali neki demokrataski kandidati možda im je olakšalo glasački izbor, tako da je značajan broj njih glasao za demokratske kandidate. Međutim, vrlo brzo, cela stvar se pokazala kao potpuni promašaj. Demokratski Kongres je samo nastavio onde gde je prethodni republikanski stao u širenju državnih izdataka i pork-barel investicija, i još možda dodao gas, a vodeći demokratski političari pokazuju da su sve nade u levo-libertarijansku alijansu u Americi bile potpuno iluzorne. Ti kandidati se bez razlike zalažu za etatizaciju zdravstvenog osiguranja, povećanje poreza i protive se slobodnoj trgovini.
Kampanja koju vode protiv NAFTA-e je posebno interesantna. Glavni promoter NAFTA- je bio upravo demokratski predsednik Bil Klinton. Međutim, kako primećuje Reason magazine, ovaj ugovor o spoljnotrgovinskoj liberalizaciji sada napadaju svi vodeći demokratski predsednički kandidati, uključujući i najizglednijeg, suprugu predsednika Klintona, Hilari. I to, što je posebno važno, sa "argumentom" da slobodna trgovina šteti američkoj ekonomiji jer vodi gubitku radnih mesta. Dakle, sa protekcionističkih i pozicija, a ne sa pozicija da je NAFTA polovična i nedovoljna liberalizacija (što je tačno).
Hilari Clinton: "NAFTA was a mistake to the extent that it did not deliver on what we had hoped it would."
Obama: "I would not have supported the North American Free Trade Agreement as it was drafted."
Edvards: "NAFTA is complete and total disaster."
Kučinić: "all copies of NAFTA should be humanely shredded and used as compost on shade-grown fair trade coffee, or something like that."
1990-ih godina su ameerički konzervativci smatrali Klintona levičarem. Njut Gingrič je predvodio pobedu u Kongresu 1994. godine sa parolom sprečavanja da Klinton instalira državu blagostanja. A Klinton je bio žestok zagovornik slobodne trgovine i globalizacije. Sećam se jednog predavanja u Moskvi na kome su ga neki ruski nacionalisti pitali zašto Rusija mora da usvaja slobodnu trgovinu, kad ona može sasvim fino napredovati i bez nje, na šta im je Klinton rekao: "pa vi možete skočiti sa 20 sprata, ali nemojte da se žalite kad se razbijete o beton". Ja sam u jednom ranijem svom tekstu u Helsinškoj Povelji koristio istu ovu Klintonovu parabolu protiv domaćih protekcionista.
Lako se može ispostaviti da je Klintova era, u odnosu na ono što nas možda čeka pod njegovom ženom ili Barakom Obamom, bila zlatno doba liberalnog kapitalizma u Americi i u svetu.
Ipak, neki, poput Brink Lindseya su predlagali alijansu sa demokratima, tvrdeći da libertarijanci treba da se odreknu svoje tradicionalne glasačke veronosti konzervativcima, i da nađu ne samo real-politički, več i ideološki kompromis sa "liberalima", oslanjajući se na zajedničku odanost "ideji građanskih sloboda", i pokušavajući da naprave "filozofsku sintezu Hajeka i Rolsa".
Iako verujem da Lindizijevo prevođenje libertarijanizma na levicu nije mnogo impresioniralo većinu libertarijanaca (ili možda jeste, ali negativno, kao što sam recimo ja bio šokiran) obećanje fiskalne odgovornosti koje su davali neki demokrataski kandidati možda im je olakšalo glasački izbor, tako da je značajan broj njih glasao za demokratske kandidate. Međutim, vrlo brzo, cela stvar se pokazala kao potpuni promašaj. Demokratski Kongres je samo nastavio onde gde je prethodni republikanski stao u širenju državnih izdataka i pork-barel investicija, i još možda dodao gas, a vodeći demokratski političari pokazuju da su sve nade u levo-libertarijansku alijansu u Americi bile potpuno iluzorne. Ti kandidati se bez razlike zalažu za etatizaciju zdravstvenog osiguranja, povećanje poreza i protive se slobodnoj trgovini.
Kampanja koju vode protiv NAFTA-e je posebno interesantna. Glavni promoter NAFTA- je bio upravo demokratski predsednik Bil Klinton. Međutim, kako primećuje Reason magazine, ovaj ugovor o spoljnotrgovinskoj liberalizaciji sada napadaju svi vodeći demokratski predsednički kandidati, uključujući i najizglednijeg, suprugu predsednika Klintona, Hilari. I to, što je posebno važno, sa "argumentom" da slobodna trgovina šteti američkoj ekonomiji jer vodi gubitku radnih mesta. Dakle, sa protekcionističkih i pozicija, a ne sa pozicija da je NAFTA polovična i nedovoljna liberalizacija (što je tačno).
Hilari Clinton: "NAFTA was a mistake to the extent that it did not deliver on what we had hoped it would."
Obama: "I would not have supported the North American Free Trade Agreement as it was drafted."
Edvards: "NAFTA is complete and total disaster."
Kučinić: "all copies of NAFTA should be humanely shredded and used as compost on shade-grown fair trade coffee, or something like that."
1990-ih godina su ameerički konzervativci smatrali Klintona levičarem. Njut Gingrič je predvodio pobedu u Kongresu 1994. godine sa parolom sprečavanja da Klinton instalira državu blagostanja. A Klinton je bio žestok zagovornik slobodne trgovine i globalizacije. Sećam se jednog predavanja u Moskvi na kome su ga neki ruski nacionalisti pitali zašto Rusija mora da usvaja slobodnu trgovinu, kad ona može sasvim fino napredovati i bez nje, na šta im je Klinton rekao: "pa vi možete skočiti sa 20 sprata, ali nemojte da se žalite kad se razbijete o beton". Ja sam u jednom ranijem svom tekstu u Helsinškoj Povelji koristio istu ovu Klintonovu parabolu protiv domaćih protekcionista.
Lako se može ispostaviti da je Klintova era, u odnosu na ono što nas možda čeka pod njegovom ženom ili Barakom Obamom, bila zlatno doba liberalnog kapitalizma u Americi i u svetu.
Piraterija i razvoj
Kategorija:
Regulacija
Piraterija negativno utiče na privredni razvoj Srbije, ocenili su učesnici Regionalne konferenciji o zaštiti intelektualne svojine.
Zamislite da se u poslednjih deset godina plaćala puna cena za MS Office. Kako bi tačno to učinilo Srbiju naprednijom?
Ovde je moj stari post o intelektualnoj svojini. Dobrog moralnog argumenta nema ni za ni protiv intelektualne svojine. Većina se slaže da utilitarni argument sudi u korit poštovanja intelektualnih svojinskih prava, ali svaki utilitarni argument je promenjiv, on uvek zavisi od mesta i vremena. Za sada, čini mi se da je ignorisanje intelektualne svojine dobro služilo Srbiju. Zašto da tako ne ostane?
Zamislite da se u poslednjih deset godina plaćala puna cena za MS Office. Kako bi tačno to učinilo Srbiju naprednijom?
Ovde je moj stari post o intelektualnoj svojini. Dobrog moralnog argumenta nema ni za ni protiv intelektualne svojine. Većina se slaže da utilitarni argument sudi u korit poštovanja intelektualnih svojinskih prava, ali svaki utilitarni argument je promenjiv, on uvek zavisi od mesta i vremena. Za sada, čini mi se da je ignorisanje intelektualne svojine dobro služilo Srbiju. Zašto da tako ne ostane?
03 December 2007
Peščanik u Aranđelovcu
Pre nekoliko sati, nasilno je prekinuta tribina koju je u Aranđelovcu organizovala ekipa radijske emisije Peščanik (pošto je iz istih razloga već jednom otkazana pre 10-ak dana).
Ova emisija je već dugo trn u oku Koštunici i ljudima oko njega, a jednako tako i radikalima. Po jednoj insajsderskoj priči mog prijatelja koji je urednik u nekom od RTS-ovih programa Tijanić je na jednom sastanku izjavio da je "Peščanik naš najveći neprijatelj". Ne znam na koga je mislio, na RTS, ili na stranku svog šefa. U oba slučaja, zvuči zastrašujuće paranoidno, i pre svega zastrašujuće.
Dakle, promociju Peščanika u Aranđelovcu je prekinula grupa od oko 200 aktivista Nove Srbije, SRS i ngo-a "Naši" (sestrinska organizacija istoimenoj ruskoj), od kojih su mnogi organizovano dovezeni autobusima iz Topole i drugih okolnih mesta. Ekipa i gosti Peščanika su za dlaku izbegli linč, jer ih je policija izvela iz sale u kojoj su razulareni "Naši" i radikali preteli mikrofone i počeli da maltretiraju posetioce, a na kraju je izbila i manja tuča u kojoj je nekoliko posetilaca pristalica Peščanika prošlo sa manjim batinama.
Pri svemu tome je zanimljivo da je policija tolerisala sve to. Moja sestra živi u Aranđelovcu i još u rano popodne mi je javila da je grad prebukiran policijom, da zaustavljaju na svakom ćošku kao da će Džordž Buš da dođe u posetu, i da su čak dva autobusa specijalaca, pod punom ratnom opremom, dovezena iz Beograda da obezbeđuju skup. A nisu uspeli da spreče ulazak u salu stotinak "patriota". To mi izgleda malo čudno.
Do sada se od svih stranaka samo LDP oglasio ovim povodom.
Iako je povod u osnovi nevažan, promocija neke radijske emisije, mislim da je stvar značajna utoliko što demonstrira šta nas može čekati narednih meseci kad se stvar sa Kosovom konačno rasplete. Treba očekivati mnogo više ovakvih situacija, a možda i mnogo gorih. Ako su spremni da primene nasilje protiv neke marginalne grupe koja drži promociju malom broju svojih sličnomišljenika u nekoj sali Doma kulture u Aranđelovcu, ne znam šta se može desiti nekome ko bude rekao nešto sporno na televiziji recimo o Kosovu, ili genijalnoj politici premijera Koštunice. "Patriotska" pro-ruska koalicija radikala i DSS koju svakako treba očekivati, mogla bi da se pokaže najpre kroz pokušaje imitiranja Putinovih metoda obračuna sa političkim protivnicima. Treba očekivati udar na NGO-e i izdajnike u novinama i političkim strankama. Ne znam koliko bi to daleko moglo da ide, i da li ćemo, ne daj bože i mi dobiti svoju Politkovskaju i svog Litvinenka, ali mislim da je ovo u Aranđelovcu jasna generalna proba i poruka svima šta sledi posle političkog zaokreta negde u januaru. Mislim da niko ne treba da ima iluzija o tome.
Ova emisija je već dugo trn u oku Koštunici i ljudima oko njega, a jednako tako i radikalima. Po jednoj insajsderskoj priči mog prijatelja koji je urednik u nekom od RTS-ovih programa Tijanić je na jednom sastanku izjavio da je "Peščanik naš najveći neprijatelj". Ne znam na koga je mislio, na RTS, ili na stranku svog šefa. U oba slučaja, zvuči zastrašujuće paranoidno, i pre svega zastrašujuće.
Dakle, promociju Peščanika u Aranđelovcu je prekinula grupa od oko 200 aktivista Nove Srbije, SRS i ngo-a "Naši" (sestrinska organizacija istoimenoj ruskoj), od kojih su mnogi organizovano dovezeni autobusima iz Topole i drugih okolnih mesta. Ekipa i gosti Peščanika su za dlaku izbegli linč, jer ih je policija izvela iz sale u kojoj su razulareni "Naši" i radikali preteli mikrofone i počeli da maltretiraju posetioce, a na kraju je izbila i manja tuča u kojoj je nekoliko posetilaca pristalica Peščanika prošlo sa manjim batinama.
Pri svemu tome je zanimljivo da je policija tolerisala sve to. Moja sestra živi u Aranđelovcu i još u rano popodne mi je javila da je grad prebukiran policijom, da zaustavljaju na svakom ćošku kao da će Džordž Buš da dođe u posetu, i da su čak dva autobusa specijalaca, pod punom ratnom opremom, dovezena iz Beograda da obezbeđuju skup. A nisu uspeli da spreče ulazak u salu stotinak "patriota". To mi izgleda malo čudno.
Do sada se od svih stranaka samo LDP oglasio ovim povodom.
Iako je povod u osnovi nevažan, promocija neke radijske emisije, mislim da je stvar značajna utoliko što demonstrira šta nas može čekati narednih meseci kad se stvar sa Kosovom konačno rasplete. Treba očekivati mnogo više ovakvih situacija, a možda i mnogo gorih. Ako su spremni da primene nasilje protiv neke marginalne grupe koja drži promociju malom broju svojih sličnomišljenika u nekoj sali Doma kulture u Aranđelovcu, ne znam šta se može desiti nekome ko bude rekao nešto sporno na televiziji recimo o Kosovu, ili genijalnoj politici premijera Koštunice. "Patriotska" pro-ruska koalicija radikala i DSS koju svakako treba očekivati, mogla bi da se pokaže najpre kroz pokušaje imitiranja Putinovih metoda obračuna sa političkim protivnicima. Treba očekivati udar na NGO-e i izdajnike u novinama i političkim strankama. Ne znam koliko bi to daleko moglo da ide, i da li ćemo, ne daj bože i mi dobiti svoju Politkovskaju i svog Litvinenka, ali mislim da je ovo u Aranđelovcu jasna generalna proba i poruka svima šta sledi posle političkog zaokreta negde u januaru. Mislim da niko ne treba da ima iluzija o tome.
Tržišno rešenje i NSPM, runda II
Kategorija:
Obrazovanje
Pre nekog vremena imali smo ovde post o jednom tekstu u NSPM, u kome se autor, po imenu Stefan Sušić, zalaže za zabranu svih privatnih fakulteta u Srbiji, kao i za zabranu svima koji su na njima do sada diplomirali da rade u državnim službama.
Isti autor je objavio novi tekst na NSPM, u kome se bavi "nekim reakcijama" na njegov narečeni raniji tekst. Iz same njegove rekacije ne saznajemo uopšte na koga misli. No, iz nekih referenci iz samog teksta možemo da zaključimo da je reč upravo o nama, da je NSPM tekstopisac čitao ne samo post već vrlo pažljivo i komentare ispod teksta (recimo pominje kako kritičari neopravdano ukazuju na primere Harvarda, Stanforda i Yalea, upravo kao u našem postu, i čak kako nema ništa loše u njegovom uzimanju Sovjetskog Saveza kao primera, što mu je ovde takođe prigovoreno, ali ne u samom postu, već u jednom od komentara čitalaca!). Evo reprezentativnog odlomka u kome je, između ostalog, pisac podle anti-sušićevske crtice na Tržišnom rešenju, tj, ja proglašen studentom privatnog fakulteta koji je kupio diplomu:
Da uopšte ne poznaje stvari pokazao je jedan čitalac moga članka, davši implicitnu usporedbu naših privatnih fakulteta ništa manje nego sa Harvardom, Stanfordom ili Jejlom, povodeći se, dakle, za američkim primjerima privatnih fakulteta. Razumljivo je da sam mu ja zasmetao kao autor takvog članka, jer se očigledno svojski potrudio da mi imputira tzv. „policijske misli“, a sve zato što se eksplicitno zalažem za zabranu kriminala! Vjerovatno je moj „kritičar“ diplomirao (kupio diplomu) na nekom od privatnih fakulteta, ili ima neki drugi, jak interes da brani ono što se argumentima braniti ne može, što ga diskvalifikuje da bude ozbiljan partner za razgovor o ovom ozbiljnom pitanju.
Naravno, i u ovom novom pisaniju ponavlja svoje stare, slične teze, bez mnogo inovativnosti, tako da nema svrhe detaljnije komentarisati. Ipak, cela stvar je zanimljiva, i pomalo bizarna: iz samog teksta se vidi da čovek misli na nas, a nigde ne daje naznaku na koga misli, i ko su ti fantomski "moji kritičari" o kojima stalno priča. Tako smo suočeni sa uvrnutom situacijom: vrlo uticajni mejnstrim internet portal, sa uplivom na najviše političare, ima vremena i prostora za dugačke tekstove u kojima kritikuje dve kratke crtice na jednom opskurnom libertarijanskom blogu, ali bez navođenja da je reč o tom blogu. Valjda da mu ne pravi reklamu...
Isti autor je objavio novi tekst na NSPM, u kome se bavi "nekim reakcijama" na njegov narečeni raniji tekst. Iz same njegove rekacije ne saznajemo uopšte na koga misli. No, iz nekih referenci iz samog teksta možemo da zaključimo da je reč upravo o nama, da je NSPM tekstopisac čitao ne samo post već vrlo pažljivo i komentare ispod teksta (recimo pominje kako kritičari neopravdano ukazuju na primere Harvarda, Stanforda i Yalea, upravo kao u našem postu, i čak kako nema ništa loše u njegovom uzimanju Sovjetskog Saveza kao primera, što mu je ovde takođe prigovoreno, ali ne u samom postu, već u jednom od komentara čitalaca!). Evo reprezentativnog odlomka u kome je, između ostalog, pisac podle anti-sušićevske crtice na Tržišnom rešenju, tj, ja proglašen studentom privatnog fakulteta koji je kupio diplomu:
Da uopšte ne poznaje stvari pokazao je jedan čitalac moga članka, davši implicitnu usporedbu naših privatnih fakulteta ništa manje nego sa Harvardom, Stanfordom ili Jejlom, povodeći se, dakle, za američkim primjerima privatnih fakulteta. Razumljivo je da sam mu ja zasmetao kao autor takvog članka, jer se očigledno svojski potrudio da mi imputira tzv. „policijske misli“, a sve zato što se eksplicitno zalažem za zabranu kriminala! Vjerovatno je moj „kritičar“ diplomirao (kupio diplomu) na nekom od privatnih fakulteta, ili ima neki drugi, jak interes da brani ono što se argumentima braniti ne može, što ga diskvalifikuje da bude ozbiljan partner za razgovor o ovom ozbiljnom pitanju.
Naravno, i u ovom novom pisaniju ponavlja svoje stare, slične teze, bez mnogo inovativnosti, tako da nema svrhe detaljnije komentarisati. Ipak, cela stvar je zanimljiva, i pomalo bizarna: iz samog teksta se vidi da čovek misli na nas, a nigde ne daje naznaku na koga misli, i ko su ti fantomski "moji kritičari" o kojima stalno priča. Tako smo suočeni sa uvrnutom situacijom: vrlo uticajni mejnstrim internet portal, sa uplivom na najviše političare, ima vremena i prostora za dugačke tekstove u kojima kritikuje dve kratke crtice na jednom opskurnom libertarijanskom blogu, ali bez navođenja da je reč o tom blogu. Valjda da mu ne pravi reklamu...
Ekonomisti i popularnost
Brad DeLong:
My guess is that average literate Americans know of three 20th-century economists: John Maynard Keynes, Milton Friedman, and Alan Greenspan. Perhaps they also know of Paul Samuelson (but as textbook author, not economic theorist), of Friedrich Hayek (but think that he is the father of an actress), and of John Kenneth Galbraith (as William F. Buckley Jr.'s friend who appeared on TV).
Teme za raspravu:
1) Koje naše ekonomiste zna prosečan građanin Srbije?
2) U kakvom su odnosu popularnost i kvalitet kod ekonomista i javnih intelektualaca uopšte?
My guess is that average literate Americans know of three 20th-century economists: John Maynard Keynes, Milton Friedman, and Alan Greenspan. Perhaps they also know of Paul Samuelson (but as textbook author, not economic theorist), of Friedrich Hayek (but think that he is the father of an actress), and of John Kenneth Galbraith (as William F. Buckley Jr.'s friend who appeared on TV).
Teme za raspravu:
1) Koje naše ekonomiste zna prosečan građanin Srbije?
2) U kakvom su odnosu popularnost i kvalitet kod ekonomista i javnih intelektualaca uopšte?
Kontrola obrazovanja
Kategorija:
Obrazovanje
Kaže Andrew Norton, vezano za obrazovni sistem u Australiji:
"Kada bi neko rekao da mediji treba da budu u vlasništvu države, da novinarima država treba da kaže o čemu da izveštavaju, a da onda treba ispitivati gledaoce da se ustanovi da li su prihvatili zvaničnu liniju, javnost bi se sasvim sigurno pobunila. Međutim, državno obrazovanje znači upravo to za australijsku omladinu. Vlada je vlasnik većine škola, zapošljava većinu nastavnika, govori im šta da predaju kroz državno usvojen plan rada i testira studente da vidi da li su naučili to što je trebalo da nauče."
Mislim da je osnovno pitanje zašto država kontroliše obrazovni sistem. Odgovor - "da bi se i siromašnima pružila šansa" nije dobar. To bi bio odgovor na pitanje zašto država finansira obrazovni sistem.
Jedini razlog zašto država kontroliše obrazovni sistem je da bi kontrolisala sadržaj onoga što deca uče. I to nije toliki problem kod prirodnih nauka jer tu "istina" često postoji. Pretpostavljam da ako stavite 20 matematičara ili fizičara i pitate ih šta deca u 8. razredu treba da uče, da bi bilo relativno lako postići konsenzus.
Međutim, zamislite 20 makroekonomista, ili sociologa, ili istoričara koji treba da se oko tako nečega dogovore - praktično je nemoguće. U većini društvenih nauka postoji veliki broj nerazjašnjenih veoma suštinskih pitanja. Rešenje da neka državna komisija zaseda i odlučuje šta je po njima istina koja će se predavati deci sasvim sigurno nije u skladu sa osnovnim načelima liberalne demokratije, a predstavlja i hendikep za tu decu, jer "istina" (ili barem naučni konsenzus) u mnogim društvenim naukama jednostavno ne postoji. Lepo je to što se država brine za to da nastavnici ne uče decu pogrešne stvari. Ali, otkud državna komisija uopšte zna koje su ispravne stvari i šta ako se ispostavi da nije bila u pravu? Kao vrlo konkretan primer - ko će da nadoknadi vreme i trud milionima ljudi koji su morali da uče besmislice nad besmislicama u okviru predmeta koji se zvao Marksizam?
Zato su vaučeri tako dobro rešenje. Zadržava se sistem "solidarnosti" koji je velikoj većini ljudi primamljiv, ali se dozvoljava školama i posredno roditeljima da utiču na ono što njihova deca uče. Mene već sada hvata strah od toga šta će moju ćerku da uče iz Čuvara prirode ili Veronauke. I tu imam samo dve mogućnosti, da joj kažem "nauči to što treba, dobij peticu, pa zaboravi", ili "nemoj da gubiš vreme na te nebuloze, dosta ti je i dvojka". Da postoje vaučeri, postojala bi i treća opcija - da se žalim vlasniku škole koji bi morao ili da promeni kurikulum, ili da ostane bez jedne mušterije.
"Kada bi neko rekao da mediji treba da budu u vlasništvu države, da novinarima država treba da kaže o čemu da izveštavaju, a da onda treba ispitivati gledaoce da se ustanovi da li su prihvatili zvaničnu liniju, javnost bi se sasvim sigurno pobunila. Međutim, državno obrazovanje znači upravo to za australijsku omladinu. Vlada je vlasnik većine škola, zapošljava većinu nastavnika, govori im šta da predaju kroz državno usvojen plan rada i testira studente da vidi da li su naučili to što je trebalo da nauče."
Mislim da je osnovno pitanje zašto država kontroliše obrazovni sistem. Odgovor - "da bi se i siromašnima pružila šansa" nije dobar. To bi bio odgovor na pitanje zašto država finansira obrazovni sistem.
Jedini razlog zašto država kontroliše obrazovni sistem je da bi kontrolisala sadržaj onoga što deca uče. I to nije toliki problem kod prirodnih nauka jer tu "istina" često postoji. Pretpostavljam da ako stavite 20 matematičara ili fizičara i pitate ih šta deca u 8. razredu treba da uče, da bi bilo relativno lako postići konsenzus.
Međutim, zamislite 20 makroekonomista, ili sociologa, ili istoričara koji treba da se oko tako nečega dogovore - praktično je nemoguće. U većini društvenih nauka postoji veliki broj nerazjašnjenih veoma suštinskih pitanja. Rešenje da neka državna komisija zaseda i odlučuje šta je po njima istina koja će se predavati deci sasvim sigurno nije u skladu sa osnovnim načelima liberalne demokratije, a predstavlja i hendikep za tu decu, jer "istina" (ili barem naučni konsenzus) u mnogim društvenim naukama jednostavno ne postoji. Lepo je to što se država brine za to da nastavnici ne uče decu pogrešne stvari. Ali, otkud državna komisija uopšte zna koje su ispravne stvari i šta ako se ispostavi da nije bila u pravu? Kao vrlo konkretan primer - ko će da nadoknadi vreme i trud milionima ljudi koji su morali da uče besmislice nad besmislicama u okviru predmeta koji se zvao Marksizam?
Zato su vaučeri tako dobro rešenje. Zadržava se sistem "solidarnosti" koji je velikoj većini ljudi primamljiv, ali se dozvoljava školama i posredno roditeljima da utiču na ono što njihova deca uče. Mene već sada hvata strah od toga šta će moju ćerku da uče iz Čuvara prirode ili Veronauke. I tu imam samo dve mogućnosti, da joj kažem "nauči to što treba, dobij peticu, pa zaboravi", ili "nemoj da gubiš vreme na te nebuloze, dosta ti je i dvojka". Da postoje vaučeri, postojala bi i treća opcija - da se žalim vlasniku škole koji bi morao ili da promeni kurikulum, ili da ostane bez jedne mušterije.
Državnik
Kategorija:
Politika
"Rusija je danas održala slobodne demokratske izbore i upućujem posebne čestitke predsedniku Putinu i Jedinstvenoj Rusiji na izvanrednoj pobedi", izjavio je za Tanjug premijer Koštunica. "Voljom građana Rusije danas je potvrđena politika predsednika Putina i Srbija očekuje da će se nastaviti izvanredan razvoj odnosa između naših država", istakao je premijer Koštunica.
Savet Evrope i OEBS ne misle da su izbori bili slobodni i fer.
Ali Koštunica toliko voli Kosovo da je zaboravio da je i sam deset godina bio tamo gde je sada ruska opozicija. Voli Kosovo više i od Rusije, jer je ovom čestitkom, u zamenu za eventualnu Putinovu podršku, prodao pravo ruskog naroda na fer izbore i demokratiju. A izgleda da voli Kosovo više i od Srbije, jer se ovim Srbija na najotvoreniji način do sada svrstala uz KGB.
Savet Evrope i OEBS ne misle da su izbori bili slobodni i fer.
Ali Koštunica toliko voli Kosovo da je zaboravio da je i sam deset godina bio tamo gde je sada ruska opozicija. Voli Kosovo više i od Rusije, jer je ovom čestitkom, u zamenu za eventualnu Putinovu podršku, prodao pravo ruskog naroda na fer izbore i demokratiju. A izgleda da voli Kosovo više i od Srbije, jer se ovim Srbija na najotvoreniji način do sada svrstala uz KGB.
02 December 2007
Venecuela
Kategorija:
Svet
Zanimljivo je kako je Čavez upakovao ustavne promene za današnji referendum. Zajedno sa amandmanom za neograničeni broj predsedničkih mandata upakovano je glasanje za socijalne beneficije i ograničenje radnog dana na 6 sati.
Ali i pored toga, kažu da postoji šansa da Čavez ovog puta izgubi. Ili da bude primoran da pokrade izbore - ali i to bi bio dobar znak.
Ali i pored toga, kažu da postoji šansa da Čavez ovog puta izgubi. Ili da bude primoran da pokrade izbore - ali i to bi bio dobar znak.
30 November 2007
Zašto dinar pada
Kategorija:
Monetarna politika
Monetarna politika NBS je već neko vreme ekspanzivna. Zbog toga cene rastu i zbog toga je dinar još ranije trebalo da pada. Zato pravo pitanje nije zašto je dinar pao, nego zašto je pao tek sada i zašto je pao naglo.
Do sada se jak dinar održavao velikim prilivom deviza iz inostranstva -- što od doznaka i dolaska turista/gastarbajtera, što od ulaganja. Tako je bilo moguće da se štampanje dinara odražava samo na cene, a ne i na kurs. Ali sada je novembar i ta vrsta priliva je manja nego ikada u godini. Investicije su takođe već neko vreme suzdržane. Beogradska berza uglavnom stoji zato što se čeka rešavanje pitanja Kosova.
Kad se sve to sabere, ponuda dinara je ista, ali je tražnja za dinarom (tj. ponuda deviza) manja. Dakle realni uslovi za pad dinara postoje. Ali zašto se toliki pad (8 dinara po evru ili 10%), desio za samo tri dana, a ne postepeno, u roku od recimo mesec dana, nije jasno. Jedino objašnjenje za to je možda političko -- zaoštravanje situacije oko Kosova, pobeda Hašima Tačija i propast poslednjih pregovora.
Do sada se jak dinar održavao velikim prilivom deviza iz inostranstva -- što od doznaka i dolaska turista/gastarbajtera, što od ulaganja. Tako je bilo moguće da se štampanje dinara odražava samo na cene, a ne i na kurs. Ali sada je novembar i ta vrsta priliva je manja nego ikada u godini. Investicije su takođe već neko vreme suzdržane. Beogradska berza uglavnom stoji zato što se čeka rešavanje pitanja Kosova.
Kad se sve to sabere, ponuda dinara je ista, ali je tražnja za dinarom (tj. ponuda deviza) manja. Dakle realni uslovi za pad dinara postoje. Ali zašto se toliki pad (8 dinara po evru ili 10%), desio za samo tri dana, a ne postepeno, u roku od recimo mesec dana, nije jasno. Jedino objašnjenje za to je možda političko -- zaoštravanje situacije oko Kosova, pobeda Hašima Tačija i propast poslednjih pregovora.
Šta određuje kurs?
Kategorija:
Monetarna politika
Mirko Cvetković na pitanje zašto se kurs menja ovih dana pametno kaže samo: To je stvar ponude i tražnje. Pretpostavljam da je došlo do pojačane tražnje, i da je ona izazvala rast kursa. Ja bih eventualno dodao: ili pada ponude. I to je sve.
Drugi ekonomisti ulaze u analiziranje zašto se ponuda i tražnja menjaju. To nimalo nije lako proceniti jer previše faktora utiče i na jedno i na drugo. Goran Nikolić ipak kaže: ... Pad kursa... je isključivo posledica psiholoških faktora, odnosno straha od političke krize u zemlji... nije bilo realnih razloga za pad dinara. Politička kriza jeste realan razlog. Da to nije slučaj Srbija bi verovatno imala bolji kreditni rejting nego što ima. Investitori, na žalost ljudi koji investiraju na berzi, vode računa i o političkom riziku.
Drugi ekonomisti ulaze u analiziranje zašto se ponuda i tražnja menjaju. To nimalo nije lako proceniti jer previše faktora utiče i na jedno i na drugo. Goran Nikolić ipak kaže: ... Pad kursa... je isključivo posledica psiholoških faktora, odnosno straha od političke krize u zemlji... nije bilo realnih razloga za pad dinara. Politička kriza jeste realan razlog. Da to nije slučaj Srbija bi verovatno imala bolji kreditni rejting nego što ima. Investitori, na žalost ljudi koji investiraju na berzi, vode računa i o političkom riziku.
Smrtna kazna
Kategorija:
Lične slobode
Još jedna od tema oko koje libertarijanci nemaju jedinstveno mišljenje, a pošto je danas svetski dan borbe protiv smrtne kazne, bio bi red da to pomenemo. Neki libertarijanci (zovimo ih desni ili konzervativni) veruju da je smrtna kazna odlična za sprečavanje izvršavanja krivičnih dela protiv imovine, života i slobode drugih pojedinaca. Sa druge strane (levi) libertarijanci veruju da je smrtna kazna sjajna za manipulaciju od strane autokratskih režima i da je kao produžena ruka države nepoželjna. Zbog ove podele libertarijanska stranka u Americi nema zvanično mišljenje o smrtnoj kazni dok je demokrate i republikanci podržavaju.
Koliko je meni poznato, a nisam ekspert, urađeno je mnogo istraživanja na temu da li smrtna kazna sprečava izvršavanje krivičnih dela. Steven Landsburg citirajući neko istraživanje iz četrdesetih godina prošlog veka kaže da smrtna kazna utiče na smanjenje izvršenih krivičnih dela, ali da veći broj osuda utiče još više. Kao i kockari, i kriminalci su skloni riziku. Pre nego što počine krivično delo ili se klade razmišljaju o dve stvari, kolika je verovatnoća da će biti uhapšeni (izgubiti) i koju bi kaznu dobili ako budu uhvaćeni (dobitak). Kada pomnože ta dva rizika odlučuju da li će da počine krivično delo (da se klade) ili ne. Uglavnom, Landsburg citira istraživanje koje kaže da povećanje verovatnoće hapšenja za 1% smanjuje broj počinjenih krivičnih dela za isti iznos. Sa druge strane povećanje kazne za 1% smanjuje broj krivičnih dela za pola procenta. Znači, po njemu, smrtna kazna ima efekat, ali manji nego više hapšenja.
Ono što meni smeta kod smrtne kazne je mogućnost greške. Ako ubijete nevinu osobu tu grešku je nemoguće ispraviti. Mislim, teško je ispraviti i 20 godina na robiji ali tu neka velika kompenzacija može malo da ublaži nepravdu. Sa druge strane, neko bi mogao da kaže da je bolje da jedna nevina osoba bude osuđena na smrt nego da 99 ubica nikad ne bude osuđeno. I pored toga ja sam trenutno protiv smrtne kazne. Nisam siguran da ne bih promenio mišljenje ukoliko bi se još bavio ovom temom.
Koliko je meni poznato, a nisam ekspert, urađeno je mnogo istraživanja na temu da li smrtna kazna sprečava izvršavanje krivičnih dela. Steven Landsburg citirajući neko istraživanje iz četrdesetih godina prošlog veka kaže da smrtna kazna utiče na smanjenje izvršenih krivičnih dela, ali da veći broj osuda utiče još više. Kao i kockari, i kriminalci su skloni riziku. Pre nego što počine krivično delo ili se klade razmišljaju o dve stvari, kolika je verovatnoća da će biti uhapšeni (izgubiti) i koju bi kaznu dobili ako budu uhvaćeni (dobitak). Kada pomnože ta dva rizika odlučuju da li će da počine krivično delo (da se klade) ili ne. Uglavnom, Landsburg citira istraživanje koje kaže da povećanje verovatnoće hapšenja za 1% smanjuje broj počinjenih krivičnih dela za isti iznos. Sa druge strane povećanje kazne za 1% smanjuje broj krivičnih dela za pola procenta. Znači, po njemu, smrtna kazna ima efekat, ali manji nego više hapšenja.
Ono što meni smeta kod smrtne kazne je mogućnost greške. Ako ubijete nevinu osobu tu grešku je nemoguće ispraviti. Mislim, teško je ispraviti i 20 godina na robiji ali tu neka velika kompenzacija može malo da ublaži nepravdu. Sa druge strane, neko bi mogao da kaže da je bolje da jedna nevina osoba bude osuđena na smrt nego da 99 ubica nikad ne bude osuđeno. I pored toga ja sam trenutno protiv smrtne kazne. Nisam siguran da ne bih promenio mišljenje ukoliko bi se još bavio ovom temom.
29 November 2007
Zašto štrajk naučnika nema smisla?
Kategorija:
Obrazovanje
Štrajk naučnika u državnim institutima nema smisla ne zbog toga što dosta njih ionako ne dolazi na posao pa niko i ne primećuje da ih nema, već zato što nisu dobro organizovani i jednostavno nemaju čime da ucene vladu za razliku od prosvetnih radnika. Doduše to i oni razumeju: Mi smo svesni činjenice da to što ćemo mi danas štrajkovati neće pogoditi zemlju Srbiju.
Ipak prete dugoročnim posledicama: To što ćemo mi štrajkovati... šteti kompletno nauci, ne u Srbiji samo u ovom momentu. Te će se posledice videti kasnije. Mene nisu ubedili, a sumnjam da će ubediti i ministra finansija. Najbolja strategija za njih je da lobiraju svoje bivše kolege koje trenutno vode Vladu Srbije. Bojim se da štrajk ide samo na njihovu štetu.
Naravno, poreski obveznici ne bi trebalo da finansiraju rad državnih naučnih instituta uopšte. Možda bi dobro prelazno rešenje za njih bilo da se samo delimično finansiraju iz budžeta a da ostatak zarađuju izradom studija i slično. Verujem da i sada žive od tezgarenja pa bi bilo fer da im se ti prihodi registruju i za toliko umanje plate koje im plaćaju poreski obveznici. Dosta ljudi i sedi po institutima samo zbog zdravstvenog i penzionog osiguranja, pa bi možda samo taj iznos trebalo da im se uplaćuje u nekom prelaznom periodu, dok se potpuno ne privatizuju.
Ne brinem se mnogo za naučnike, to su pametni ljudi koji bi lako našli posao negde drugde. Možda ne baš sa radnim vremenom koje sada imaju ali ipak posao.
Ipak prete dugoročnim posledicama: To što ćemo mi štrajkovati... šteti kompletno nauci, ne u Srbiji samo u ovom momentu. Te će se posledice videti kasnije. Mene nisu ubedili, a sumnjam da će ubediti i ministra finansija. Najbolja strategija za njih je da lobiraju svoje bivše kolege koje trenutno vode Vladu Srbije. Bojim se da štrajk ide samo na njihovu štetu.
Naravno, poreski obveznici ne bi trebalo da finansiraju rad državnih naučnih instituta uopšte. Možda bi dobro prelazno rešenje za njih bilo da se samo delimično finansiraju iz budžeta a da ostatak zarađuju izradom studija i slično. Verujem da i sada žive od tezgarenja pa bi bilo fer da im se ti prihodi registruju i za toliko umanje plate koje im plaćaju poreski obveznici. Dosta ljudi i sedi po institutima samo zbog zdravstvenog i penzionog osiguranja, pa bi možda samo taj iznos trebalo da im se uplaćuje u nekom prelaznom periodu, dok se potpuno ne privatizuju.
Ne brinem se mnogo za naučnike, to su pametni ljudi koji bi lako našli posao negde drugde. Možda ne baš sa radnim vremenom koje sada imaju ali ipak posao.
Pitanje
Pitanje je sledeće - zašto kad dinar apresira novine izveštavaju o nezadovoljnim izvoznicima, a kada depresira izveštavaju o nezadovoljnim dužnicima? Zašto nisu izveštavali prethodnih nedelja o zadovoljnim dužnicima, a sada o zadovoljnim izvoznicima?
Kako izgleda kada su žene na vlasti?
Kategorija:
Socijalna politika
Piše Slate.
Osnovni problem kada se porede države poput Švedske (gde je muško ženski paritet u vlasti skoro uspostavljen) i Saudijske Arabije (u kojoj nema žena u vlasti) jeste smer uzročnosti - da li Švedska izdvaja puno para za brigu o detetu zato što ima dosta žena u politici, ili u politici ima dosta žena zato što država pomaže kod brige o detetu? I ovo je uzrok toga da su skoro sve analize "vlasti žena" pristrasne, u statističkom smislu.
Ali, Indija je 1991. godine odlučila da u jednoj trećini sela (koja su izabrana potpuno slučajno), šefovi sela moraju da budu žene. Savršen eksperiment, a efekte su analizirale Duflo i Topalova. Koji su nalazi? Čini se da su sela u kojima su izabrane žene u malo boljem stanju od ostalih. Naime, u tim selima ima 30% više javnih česmi, a korupcija je za 25% niža.
Međutim, posebno je zanimljivo to da su birači u tim selima u proseku NEzadovoljniji kvalitetom vlasti, iako su objektivni pokazatelji bolji. Pitanje je zašto, a autorke nude nekoliko mogućih odgovora, kojima ni same nisu zadovoljne, tako da to ostaje otvoreno pitanje.
Osnovni problem kada se porede države poput Švedske (gde je muško ženski paritet u vlasti skoro uspostavljen) i Saudijske Arabije (u kojoj nema žena u vlasti) jeste smer uzročnosti - da li Švedska izdvaja puno para za brigu o detetu zato što ima dosta žena u politici, ili u politici ima dosta žena zato što država pomaže kod brige o detetu? I ovo je uzrok toga da su skoro sve analize "vlasti žena" pristrasne, u statističkom smislu.
Ali, Indija je 1991. godine odlučila da u jednoj trećini sela (koja su izabrana potpuno slučajno), šefovi sela moraju da budu žene. Savršen eksperiment, a efekte su analizirale Duflo i Topalova. Koji su nalazi? Čini se da su sela u kojima su izabrane žene u malo boljem stanju od ostalih. Naime, u tim selima ima 30% više javnih česmi, a korupcija je za 25% niža.
Međutim, posebno je zanimljivo to da su birači u tim selima u proseku NEzadovoljniji kvalitetom vlasti, iako su objektivni pokazatelji bolji. Pitanje je zašto, a autorke nude nekoliko mogućih odgovora, kojima ni same nisu zadovoljne, tako da to ostaje otvoreno pitanje.
28 November 2007
Depresijacija i izvoz
Kategorija:
Monetarna politika
Nikola Fabris i Slobodan Aćimović sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu pišu:
Preduzećima koja imaju neku izvoznu konkurentsku prednost devizni kurs treba da bude dugoročno stabilan i predvidiv, dok neuspešnim firmama ni jedna politika deviznog kursa (pa ni npr. 1 EUR = 500 RSD) ne bi pomogla da naprave neku konkurentsku prednost i povećaju svoje izvozne performanse.
Ovo mi izgleda kao da su ukinuli zakon ponude i tražnje. Njihov cilj je da ponude argument da izvoz treba podsticati poboljšanjem poslovnog okruženja, a ne manipulacijom deviznog kursa. Slažem se sa preporukom, ali ne i sa argumentom iza nje. Kao da su rekli da smanjenje cene automobila ne bi doveo do povećanja prodaje. To je apsurdno. Za dati kvalitet (konkurentnost), kakav takav je, svako smanjenje cene bi dovelo do povećanja tražnje za tim proizvodom.
Jednostavo, mora se priznati da bi niži kurs dinara, u odsustvu domaće inflacije, podstakao izvoz. Dobar argument bi bio: da, depresijacija dinara bi povećala izvoz, ali bi imala i druge negativne efekte kao što je porast uvoznih cena i obezvređenje dinarskih prihoda stanovništva. Povećanje izvoza nije cilj vredan veštačke depresijacije.
Preduzećima koja imaju neku izvoznu konkurentsku prednost devizni kurs treba da bude dugoročno stabilan i predvidiv, dok neuspešnim firmama ni jedna politika deviznog kursa (pa ni npr. 1 EUR = 500 RSD) ne bi pomogla da naprave neku konkurentsku prednost i povećaju svoje izvozne performanse.
Ovo mi izgleda kao da su ukinuli zakon ponude i tražnje. Njihov cilj je da ponude argument da izvoz treba podsticati poboljšanjem poslovnog okruženja, a ne manipulacijom deviznog kursa. Slažem se sa preporukom, ali ne i sa argumentom iza nje. Kao da su rekli da smanjenje cene automobila ne bi doveo do povećanja prodaje. To je apsurdno. Za dati kvalitet (konkurentnost), kakav takav je, svako smanjenje cene bi dovelo do povećanja tražnje za tim proizvodom.
Jednostavo, mora se priznati da bi niži kurs dinara, u odsustvu domaće inflacije, podstakao izvoz. Dobar argument bi bio: da, depresijacija dinara bi povećala izvoz, ali bi imala i druge negativne efekte kao što je porast uvoznih cena i obezvređenje dinarskih prihoda stanovništva. Povećanje izvoza nije cilj vredan veštačke depresijacije.
Subscribe to:
Posts (Atom)