Bez obzira

Bebi PDV je ukinut na poziv Patrijarha Pavla. Nema veze, kao što je Milton Friedman govorio, smanjenje poreza je uvek dobro: bilo kakvog poreza, bilo kada, iz bilo kog razloga, sa bilo kakvim obrazloženjem.

(Možda je Pavle član ove organizacije?)

Dodatak:
Mnogo stvari pada na pamet kod ovog PDV slučaja. Jedna je da je Patrijarh Pavle blizak čikaškoj školi ekonomije, i to Beckerovac. Najozbiljnije.

Patrijarhov razlog za smanjenje poreza na bebi opremu je podsticanje rađanja dece. Primetićete da ovo znači da Patrijarh, a i Vlada Srbije sa njim, prihvataju pretpostavku da roditelji kod donošenja odluka o rađanju dece reaguju na ekonomske podsticaje. Kad je Gary Becker počeo 1970-ih da objašnjava stvari kao što su kriminal, religija ili porodica ekonomskim argumentima, sociolozi su osuli drvlje i kamenje: pa ima valjda nešto važnije od novca, ako Becker razmišlja materijalno ne znači da su svi takvi, ekonomista ne može da razume osećanja nego uvek sve prevodi u novac, itd. Jedna Beckerova knjiga se zvala "Ekonomsko objašnjenje porodice", jedan poznati članak je "Tražnja za decom". Ponuda i tražnja, bukvalno.

U međuvremenu je Becker dobio neke bitke tako da takav način razmišljanja sada nije šokantan. Mnogi se ekonomisti bave tim temama. Ali da će jedan patrijarh da implicitno, ne znajući, prihvati Beckerove ideje, nisam mogao ni da sanjam.

Kao što je Kejnz napisao, državnici i lideri donose misle da upravljaju svetom, a nisu ni svesni da su često samo robovi ideja nekog pokojnog ekonomiste. Becker je doduše živ, a piše i blog.

Srbija jednostrano ukida carine

San liberala, a i skoro svih ekonomista, jeste jednostrano spuštanje carina. Radi se o tome da nam ekonomska teorija kaže da je korist od spoljne trgovine na strani uvoza, a ne izvoza, i da uvoz treba osloboditi svih tereta, čak i ako druga strana neće da spusti svoje carine.

Upravo o tome će se danas u Palati federacije (od skoro Palata Srbije) pričati - kako i kojom dinamikom će Srbija jednostrano ukinuti carine prema EU? EU nam za uzvrat neće "dati" ništa. Zašto? Zato što mi imamo slobodan izvoz u EU još od 2000. godine, osim za tekstil i par poljoprivrednih proizvoda, a od 2004. i za tekstil.

Srbija ne bi bila Srbija da nije specifična. Mi smo prva država koja pregovara sporazum o slobodnoj trgovini sa EU, a da nije članica STO (dobro, i Crna Gora). Standardni način (prvo STO, pa tek onda SAA) više odgovara EU jer mogu da prvo vide našta smo se obavezali prema STO, pa onda da traže preferencijale za svoj izvoz. Ovako su u nezgodnoj situaciji, jer znaju da će postojati pritisak ostalih članica STO da sve što sada "damo" EU, damo i njima. Tako se EU plaši da neće u stvari dobiti ništa, odnosno da će za nekoliko godina biti tretirana u Srbiji slično kao i svaka druga STO zemlja, što im se, naravno, ne sviđa. Takođe, to znači da će EU u STO više da se bori da zadržimo visoke carine nego mi sami.

Do pre nešto više od godinu dana sam učestvovao u SAA pregovorima i mislim da je naša strana bila jako dobro pripremljena, mnogo bolje nego njihova (što je valjda i logično jer je sve ovo mnogo bitnije nama nego njima). Pregovori su bili manje-više završeni što se tiče trgovine. Dogovorena je linearna dinamika smanjivanja carina kod industrijskih proizvoda i malo usporena kod poljoprivrednih, upravo zbog STO-a.

Moram priznati da me je sada strah novog ministra poljoprivrede. Čini mi se da on, pre svega iz neznanja, neće pristati na ono što je već dogovoreno. Poenta je u tome da on, čini mi se, ne shvata da je poljoprivreda EU fantastično neefikasna i skupa i da oni uopšte nisu pretnja našoj poljoprivredi, a naročito stare članice. Potencijalna opasnost (ako su vam važniji proizvođači od potrošača) dolazi iz novih članica, naročito Bugarske i Rumunije. Budući da one nisu učestvovale u prethodnim pregovorima jer su se naknadno priključile EU, a da su ranije već imale sporazum o slobodnoj trgovini sa Srbijom (pa su ulaskom u EU izgubile preferencijale koje su imale u Srbiji), očekujem da će imati dosta zahteva u novim pregovorima.

Evropa na dobrom putu?

Možda sada možemo reći da se Evropa konačno kreće u dobrom smeru. Nemačka je upravo smanjila poreze na profit sa u proseku 39 na 30%, kao i porez na kapitalni prihod sa 42% na 25%. Prodi je u Italiji prošle godine počeo sa restriktivnim budžetom i sproveo niz manjih reformi kao što su deregulacija taksija, benzinskih pumpi, kioska, frizera i slično. U Švedskoj je pobedila liberalno-konzervativna vlada, mada mi nije poznato da su do sada nešto konkretno uradili. Čeka se još na Sarkozija u Francuskoj, ali i sama njegova pobeda je bila dobra vest. Kada se sve sabere izgleda da su u EU barem počeli da shvataju u čemu je problem.

Ne lep nego uporan

B92:
Direktorka Vladine kancelarije za pridruživanje Tanja Miščević kaže da predstoji najteži deo posla u pregovorima sa Briselom – razgovori o liberalizaciji trgovine industrijskim i poljoprivrednim proizvodima. U toj rundi pregovora razgovara se kako da tržište Srbije bude otvoreno za uvoz žitarica, mesa, šećera, vina i ribe, pri čemu pregovarački tim Srbije, koji predvodi Božidar Đelić, mora da vodi računa o zaštiti interesa domaćih proizvođača.

Ne daj bože da vode računa o potrošačima. Dozvoliti našim građanimna da kupuju jeftinije proizvode je stvarno preveliki ustupak EU.

Borba protiv korupcije

Retko imamo priliku da komentarišemo izjavu nekoga ko čita naš blog i čak se predstavlja u komentarima.

Borba protiv korupcije represivnim merama (hapšenjima, oduzimanjem imovine i slično) je nesumnjivo politički isplativa. Naš narod voli kada vidi državne službenike sa lisicama. Takođe, osnivanje specijalizovane agencije je najlakši način da se kaže da si nešto uradio. Međutim, veliko je pitanje koliko bi ovi predlozi zaista pomogli u borbi protiv korupcije.

Korupcija nije problem, korupcija je samo simptom problema. Hapšenje korumpiranih službenika je analogno obaranju temperature kod gripa - čini bolest podnošljivijom. Ali, kao što temperatura samo ukazuje na problem - virusnu infekciju, tako i korupcija samo ukazuje na problem - nizak nivo ekonomskih sloboda. Bez smanjenja uticaja države nema održivog smanjenja korupcije.

Plate u državnoj službi

Politika piše o platama u državnom sektoru. Moram priznati da sam prijatno iznenađen izborom teme. Jedan od osnovnih nalaza je da je prosečna budžetska plata oko trideset, a prosečna plata u Srbiji oko 25 hiljada dinara. To znači da je prosečna plata u nebudžetskom sektoru (koji ovde uključuje i javna preduzeća) negde između 23 i 24 hiljada dinara. Nažalost, iz ovoga novinar Politike zaključuje da su plate u državnom sektoru previsoke.

Ja se ne slažem zato što jednostavno poređenje proseka ne znači ništa. Ako zaposleni u državnoj službi imaju znatno bolju obrazovnu strukturu (a verujem da imaju), onda prosečna plata i treba da bude viša. Drugo, zaposleni u državnoj službi imaju znatno sigurnije radno mesto, pa zato prosečna plata treba da bude niža. Treće, zaposleni u državnoj službi manje rade, pa plate treba da budu niže. Agregatni efekat je veoma teško proceniti.

Svejedno, ja ne mislim da su plate u državnoj službi previsoke. Problem je u prevelikom broju zaposlenih. Shodno tome, rešenje nije u smanjenju plata, nego u otpuštanju. Takođe, problem je u znatno manjem (u odnosu na privatni sektor) rasponu između najniže i najviše plate. Ja ne verujem da predsednik Vlade prima više od 5 plata čistačice koja radi u Vladi. Taj odnos je nesumnjivo mnogo veći u bilo kojoj privatnoj kompaniji.

Progresivno oporezivanje

U komentarima na temu oporezivanja dohotka se otvorila i tema progresivnosti, za koju mislim da zaslužuje poseban post. Po meni, postoje najmanje četiri razloga protiv progresivnosti.

Prvi je to što zaista mislim da je ona duboko nepravedna. Međutim, imajući u vidu da svako ima neku svoju definiciju pravednosti, mislim da mi je taj argument prilično klimav. Drugi razlog je političko-ekonomski, jer kada se uvede progresivnost, ona lako može da dovede, naročito u populističkim političkim sistemima, u visoko oporezivanje. Jednostavno, uvek je politički isplativo da se povećaju porezi samo "bogatima". Treći razlog je relativna lakoća izbegavanja. Na primer, možeš da podeliš dohodak na više ljudi, čime svako od njih ulazi u grupu koja plaća nižu poresku stopu. Četvrti razlog je dinamička neefikasnost. Oni koji više zarađuju imaju nižu graničnu sklonost potrošnji, odnosno višu graničnu sklonost štednji. Progresivno oporezivanje na taj način smanjuje stopu štednje i investicija (a time i privredni razvoj) u odnosu na sistem gde svi plaćaju istu stopu.

Mnogi koriste još neke argumente, poput destimulativnih efekata na rad i zalaganje, lakoću seljenja kapitala i bogatih ljudi u druge države i slično. Ali, mislim da su ovi argumenti pre svega argumenti protiv visokog oporezivanja, a ne protiv progresivnosti.

I za kraj, ne volim progresivnost, ali još manje volim visoke poreze. To znači da bih više voleo da živim u sistemu sa progresivnim, ali niskim (recimo, 5%, 10%, 15%), nego u sistemu sa proporcionalnim, a visokim porezima (40% za sve). Problem je ako su te dve stvari povezane, odnosno ako uvođenje progresivnosti olakšava povećanje proeza.

SiCKOgate

Hilari Klinton je napustila projekciju novog filma Majkla Mura SICKO, pošto je optužena da je odustala od besplatnog zdrastva zbog donacija farmaceutskih kompanija njenoj kampanji. Njen portparol je zatim izjavio da se gospođi Klinton jako dopao film, ali da je šteta što je reditelj sve preneo na lični nivo pogotovu kada se ima u vidu da je taj film dobio donacije od Al Kaide.

Ukoliko je ovaj izvor tačan (nisam uspeo da nadjem neku potvrdu), ovo su prilično teške optužbe i mogu ozbiljno da nanesu štetu ne samo Majklu Muru nego i kampanji Hilari Klinton. U tom slučaju bi profitirao Obama koji, sa druge strane, prema članku u Njuzviku, možda ima problema da obezbedi, sluštajte ovo, glasove afričkih Amerikanaca.

U svakom slučaju, izgleda da su trenutno izbori u Demokratskoj stranci malo interesantniji od republikanskih.

Muškarci, žene i liberalizam

Jedan od komentatora je izneo tezu da su muškarci naklonjeniji idejama liberalizma nego žene i naveo nekoliko objašnjenja u vezi sa time (pogledajte ovde, najduži komentar). Iako mi se čini da je u pravu što se tiče samog nalaza, objašnjenja mi uglavnom ne deluju uverljivo.

Međutim, navodi i jedno objašnjenje koje je bitno, čini mi se, a to je želja za sigurnošću (nesklonost ka riziku). Jedan od nalaza evolucione psihologije (a verujem i obične psihologije) je da su muškarci znatno skloniji riziku nego žene.

Slobodno tržište je sistem u kome svako plaća za svoje greške. Neko ko je nesklon riziku je spreman da se osigura u takvim slučajevima. Ako državu posmatramo kao ekstremno veliko osiguravajuće društvo (štiti imovinu, život, ako ostanemo bez posla daće nam pare, dete nam neće umreti od gladi), onda onaj ko oseća veću averziju prema riziku će želeti više osiguranja. Ako su žene u proseku manje sklone riziku, zaključak je jasan - žene u proseku žele veću državnu intervenciju, posebno usmerenu na socijalna davanja.

Pročitajte i veoma zanimljiv post Brajana Kaplana o tome zašto on misli da su žene religioznije od muškaraca.

Šta je to socijalna pravda?

Pretpostavimo da profesor donese čokoladnu tortu na čas i kaže učenicima - "Hajde da je pravedno podelimo. Kako mislite da bi bilo najpravednije?" Evo koje predloge može da dobije:

1. Nas ovde ima 10-oro, znači po 1/10 svakome.
2. Medju nama ima njih četvoro koji su za odmor išli na ručak. Mislim da nas šestoro, koji nismo ručali, treba da dobijemo više od njih, jer smo gladniji.
3. Ne, baš obrnuto, mi smo ručali i baš zato bi nam mnogo više prijao dezert nego vama.
4. Ja mislim da nas petorica muškaraca treba da dobijemo više, jer mi ne znamo da pravimo tortu, a žene znaju. Jedini način da pojedemo tortu je ako nam neko da.
5. Nije uopšte fer da nas desetoro delimo. Pera nije danas došao u školu, ali treba da i za njega ostavimo parče.
6. Ja sam alergičan na čokoladu. Ali, nije fer da vi nešto dobijete, a ja ništa.
7. Ne treba unapred da se deli bilo šta - dajte svakome po kašicicu, pa koliko ko uspe da zagrabi.
8. Najbolje bi bilo da izvučemo iz šešira jedno ime. Koga izvučemo, dobija tortu.
9. Najbolje bi bilo da se glasa - ko dobije najviše glasova, dobije i tortu.

Svaki od ovih predloga je "pravedan". Prvi daje podjednako parče svima koji su prisutni. Drugi i treći pokušavaju da ujednače trenutnu raspodelu sa prethodnim raspodelama, kao i da ujednače graničnu korisnost od parčeta torte (prvi tvrde da su hrana i torta supstituti, a drugi tvrde da su komplementi). Četvrti kaže da treba pomoći onima koji su nesposobni. Peti kaže da nije fer da samo prisutni dele tortu. Šesti traži kompenzaciju jer nije u mogućnosti da učestvuje u raspodeli. Sedmi se zalaže za princip podjednakih startnih pozicija. Osmi se zalaže za statistički, a deveti za demokratski način raspodele.

I, po meni, svi su u pravu, svaki od ovih predloga je na svoj način pravedan. A, kada su ljudi suprotstavljeni, a svi su u pravu, onda nešto sa samim konceptom ne valja.

Inače, primer je parafraza nečega što sam čuo pre 5 godina na predavanjima. Čini mi se da je bilo još 2-3 mogućnosti, ali ne mogu da se setim.

Loša ideja

Ovo me je podsetilo na nešto što se često može čuti -- da je socijalizam dobra ideja koja je, eto, nekako upropašćena. Ili u blažoj varijanti da je socijalizam dobra ideja u teoriji, ali ne može da funkcioniše u praksi.

Ja bih rekao da je socijalizam užasan i u teoriji. Pre svega je jako nemoralan. Idealno zamišljeni socijalizam je sistem u kojem ja i Novak Đoković imamo istu platu. Gde je tu pravda? Ideja da i talentovani i netalentovani, i vredni i lenji, i oni koji rizikuju i oni koji vole udobnost i sigurnost imaju isto je vrhunac nepravde. Socijalizam je loša ideja koja, na svu sreću, ne funkcioniše ni u praksi.

O slobodi govora

Danica Popović odustaje od svoje mesečne kolumne u Politici. Razlog, urednik novine toleriše nepotpisane a uvredljive komentare. Autor svakako ima pravo da odluči da li će i za koga će da piše. U slučaju Danice Popović, koja sigurno ima dovoljno izbora za objavljivanje tekstova, insistiranje na određenim standardima je razumljivo.

Sa druge strane i Politika ima pravo da odluči da li će da dozvoli objavljivanje uvredljivih komentara ili neće. Vlasnik Politike (državni kapital malo komplikuje priču ali da to zanemarimo u ovom slučaju jer to i nije bila poenta u tekstu) će zbog svojih odluka snositi posledice. Da li su u pravu ili ne tržište će da odluči.

Danica Popović kaže: Da se poslužim analogijom, ima li bilo ko pravo da vas na ulici... obaspe uvredema i opali vam šamar... a da vam policajac... objasni da je to sloboda izražavanja... Sa ovim se ne slažem. Uvreda i šamar nisu isto. Kao ni očigledno sloboda izražavanja i sloboda govora. Sloboda izražavanja (šamar) je ograničena narušavanjem osnovnih sloboda (negativnih prava) drugih ljudi. Koje je negativno pravo ugroženo uvredom? Nijedno. Možda neka pozitivna prava kao pravo na pristojno ophođenje, ali to je cena koju sam spreman da platim za slobodu govora.

Nagradno pitanje

...ako se navučete na ovaj blog, kao ja i mnogi drugi, trebaće vam duži dan ne samo da pratite događanja na blogu nego i da razmišljate o njegovim porukama.

Pogodite o kojem se blogu radi. Autor je Goran Živkov, ostatak teksta je ovde.

Tuk tuk

Čitajući tekst o povećanju cena taksi usluga u Beogradu, koje neki gradski sekretarijat još nije odobrio, setio sam se zaječarskih taksista. Negde sam davno čitao kako u Zaječaru taksisti sami određuju cene, i da su zbog slobodnog tržišta one najniže u Srbiji. Da li je to tačno ili nije, nisam siguran.

U svakom slučaju, sada sam naišao na novu informaciju. SO Zaječar pokušava da uvede red u ovu oblast. Opština je odlučila da Zaječar treba da ima samo 10 taksista u centru. Taksi mesta (dozvole) će prodavati licitacijom. Kako Zaječar ima 50 taksista ova ideja im se nije svidela pa niko nije učestvovao na licitaciji. Rezultati ove katastrofalne odluke, ukoliko se sprovede, biće:

• više cene taksi usluga - gube građani
• manje taksi vozila - gube građani i taksisti
• prihod od licitacije - dobijaju političari

Doduše ni taksisti u Zaječaru nisu cvećke, barem na osnovu ovog članka. Žale se na divljake(valjda po ugledu na beogradsku taksi mafiju) iako, čini mi se, su tek odskora i oni dobili neke dozvole. Rešenje je potpuna deregulacija ovog tržišta. Može da vozi ko hoće i da naplaćuje koliko hoće. Rezultat bi bio više vozila i niže cene. Kao u Pnom Penu. Ovde čovek jednostavno ne može da ide pešice.

Snupijeva prava

Miloljub iz Latkovića je dobio tri meseca uslovno jer je sa predumišljajem ubio komšinicinog psa i vukao ga kolima 10 kilometara. Ja volim životinje i ovakve vesti mi smetaju.

Međutim, većina libertarijanaca ne veruje da životinje imaju prava. Na primer Tibor Machan kaže, životinje nisu racionalna bića, ne mogu da odgovaraju za svoje postupke, ne mogu da se izvine ili da osećaju krivicu i zato nemaju prava. Otprilike.

Dejvid Graham, takođe libertarijanac, odgovara da i bebe spadaju u istu kategoriju pa imaju prava. Kod beba se očekuje da će postati racionalna jednog dana, pa taj argument pada u vodu. Ali Devjvid dodaje da bebe koje su u komi iz koje se neće probuditi, ili mentalno retardirani ljudi takođe imaju prava a nikada neće biti racionalna bića. Konačni odgovor na ovaj argument je da ljudi i životinje nisu isto.

Dejvid ne traži mnogo. Smatra da bi bilo ok dati životinjama negativna prava, odnosno pravo na život. Ne i pozitivna kao što su pravo na obrazovanje ili medicinsku negu. Možda to zvuči ok za kućne ljubimce ali nikako za domaće životinje koje se uzgajaju zbog prehrane.

Ja mislim da životinje jedino mogu da imaju prava kao imovina svog vlasnika. Po tom osnovu bi Miloljub onda mogao biti kažnjen. Ovaj koncept nažalost ne pokriva recimo pse lutalice i nije savršen, ali mislim da ne postoji bolje teorijsko rešenje od ponuđenog. Drugim rečima Snupi je bezbedan ali Lunja mora da se čuva sam.

Konkretno, SPS

Seljačetu stipendija, rehabilitacija Narodno-oslobodilačke borbe i ukidanje 48 sati svadbe je program Rajka Baralića, poslanika SPS predstavljenog u današnjem Danasu.

Niko ne brine o seljačkoj siročadi i zato su neophodne stipendije. Slažem se, ako je seljače vredno i bistro treba da dobije stipendiju, ali ne od poreskih obveznika kako predlaže Baralić, već iz privatnih fondova. Te stipendije ne bi trebalo ograničavati vrednoćom ili intiligencijom, svi treba da ih dobiju. Protiv rehabilitacije NOB nemam ništa protiv. Neka gospodin Baralić osnuje privatni fond ili udruženje i neka rehabilitije i Lenjina ako hoće. Može da ukine i 48 sati svadbu a i RTS u čijem programskom odboru sedi.

Ja sam mislio da ljudi koji se bave nacionalnom politikom imaju veće planove. Stvarno ne razumem zašto su ljudi glasali za SPS.

Nekim ljudima ne možeš nikad da udovoljiš

Meni stvarno nije jasno kako neki ljudi ne dobiju otkaz. Najnoviji primer je panična vest da se pšenica "prekomerno izvozi". Do juče je problem bio preveliki uvoz, sada je problem preveliki izvoz. Genijalci iz Privredne komore se žale da sada izvozimo, a pred sledeću žetvu ćemo da uvozimo pšenicu po "tri puta višoj ceni". Da sam ja predsednik Privredne komore, onaj ko je izašao sa ovakvom glupošću bi dobio otkaz. Takođe, onaj ko je preneo ovakvu vest treba da razmisli da li ima makar gram mozga u glavi.

Reći da će cena pšenice da skoči tri puta za godinu dana, a da će profesionalni trgovci pšenicom (ljudi koji od toga žive) da sada svejedno izvezu pšenicu govori o nekompententnosti i nepoznavanju tržišta epskih razmera.

Cena pšenice zaista varira u toku godine. Najniža je neposredno posle žetve (kad je ima najviše), a najviša je neposredno pre žetve (kad je ima najmanje). Međutim, to je tako svake godine. Zato su mnogi ljudi (ja ih poznajem barem nekoliko) napravili silose za skladištenje. Pšenica je zgodna jer se ne kvari i može lako da se skladišti. Činjenica da je profesionalci svejedno izvoze, govori o tome da ne procenjuju da će cena mnogo da skoči do sledeće žetve. Znači, sada se ne isplati uzeti kredit od banke sa kamatom od 10%, kupiti pšenicu, držati je i prodati za godinu dana. Ako je tako, onda cena neće biti viša od 10% plus troškovi skladištenja, što je svakako mnogo niže od 200%.

dr Pera Ždera

Svima je poznat slučaj dr Miodrag Stojković. Stručnjak koji već godinama pokušava da otvori bolnicu za vantelesnu oplodnju u Leskovcu novcem poreskih obveznika.

Uglavnom, nemam ništa protiv dr Stojkovića. Njegovo je da traži, na vlastima je da ga odbiju. Lokalna vlast u Leskovcu se, nažalost, baš potrudila da mu udovolji. Stavili su celu zgradu pod hipoteku da bi njemu podigli kredit. Stanovnici opštine su uložili 640,000 evra da bi čovek mogao da radi privatni biznis. I još su srećni što se dr nije naljutio i otišao u Španiju, pa mu se izvinjavaju za odlaganje. Šta je sledeće? Sagradiće mu hacijendu i uvoziti sangriju, da se oseća k'o u Barseloni? Bizarno čak i za zemlju ćevapa.

Zašto ne volim makroekonomiju

Ekonomista Goran Nikolić:
Spoljni dug iznosi 20,2 mlrd. dolara (od toga spoljni dug privatnog sektora iznosi čak 11,8 mlrd dolara), što je blag rast u odnosu na kraj 2006...
Privatni dug, iako ne opterećuje budžet, posredno utiče na platni bilans i stanje deviznih rezervi kao i monetarnu i kursnu stabilnost.

Što bi rekao Stiv Pejović, razlika između mikro i makro ekonomije je što makro ne postoji. Važno je samo šta pojedinci odlučuju i kako pojedinci ostvaruju svoje ciljeve. Kakve se cifre dobiju kada se sve to sabere u nekakvu agregatnu makroekonomsku veličinu ustvari nije bitno ni za kog pojedinca. Za koga je važno što je privatni spoljni dug porastao? Samo za one koji su dužni. Nema nikakvog smisla sabirati privatne dugove za celu zemlju. Slično je i sa uvozom i izvozom. Koga tačno pogađa što je zbir uvoza manji ili veći od zbira izvoza? To nema smisla sabirati.

Makroekonomija nije ni postojala dok ekonomisti nisu počeli da se mešaju u privredu. Makroekonomiju je izmislio Kejnz. Sada, sa državnim mešanjem takvo kakvo je svuda, moramo pratiti veličine kao što su državna potrošnja, inflacija ili nezaposlenost na agregatnom nivou. Ali sabiranje posledica privatnih odluka kao što su zaduživanje ili trgovina često dovodi do veće štete nego koristi. Kad ekonomisti jednom saberu, političarima lako padne na pamet da tu nešto treba ispravljati.

Cena struje

Aleksandar Popović:
MMF neće određivati cene, barem ne dok sam ja ministar.

Pa da, cene će određivati sam ministar. Sve dok su cene planske, nije ni važno ko ih određuje, promašiće obavezno. Ali kada bih morao da biram, svakako bi to bio MMF, a ne političari.

Ali zanima me zašto Popović uopšte ima ovakav stav o MMF-u. Šta je to MMF Srbiju pogrešno savetovao? Deluje kao neko ko je pročitao par Stiglitzovih kolumni i sada misli da je shvatio sve o ekonomiji.

Sector of Silly Talks

Čim je osnovan, sektor za ravnopravnost polova ministarstva koje se bavi radom i socijalom, počeo da radi punom parom. Ako ništa drugo, mi prokleti tržištari i poreski egocentrici ne možemo da se požalimo da je uludo osnovana radna jedinica u ministarstvu.

Evo šta je bio zadatak...

Nakon gomile sličnih slučajeva iz američkih kampusa, konačno sam čula jednu pravu priču o političkoj korektnosti iz srpske srednje škole. Naime, nastavnica građanskog vaspitanja je odlučila da ocene učenica upisuje u obliku USPEŠNA a ne USPEŠAN. Uprava škole je ovo uporno odbijanje nastavnice da se povinuje Pravilniku o ocenjivanju učenika u srednjoj školi, smatrala povredom radne discipline i nastavnica se našla pred otkazom. Nevladin sektor se pokrenuo, mreža CHRIS se obratila svim nacionalnim rodnim organima (videti moj prethodni post) pozivajući se na srpski Ustav, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i konačno, UN-ovu Konvenciju o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena.

I dobro, šta je sad tu problem za jednu libertarijansku feministkinju?

1. Nastavnica građanskog vaspitanja je ugrozila individualne slobode učenica.

Prvo, nisam nigde videla šta učenice ili roditelji misle o tome. Oni su platili nastavnicu za nastavu a ne za advocacy. Verujem da, čak i da žele da vode PC borbu, imaju dovoljno građanskog vaspitanja & obrazovanja da znaju kroz koje institucije i mehanizme se ganja platforma uspešan, uspešna, uspešno...

Drugo, učenice mogu imati problem sa ocenama koje su upisane u nepostojećoj formi. Pravilnik o ocenjivanju u srednjoj školi jasno kaže da su ocene za predmet Građansko vaspitanje: USPEŠAN i VEOMA USPEŠAN. Nema treće opcije. Kraj. Da li će svedočanstva učenica koje imaju nelegalne ocene biti validna? Ne znam. Ok, neko će reći da ocena iz Građanskog ionako ne ulazi u prosek, da je opisna itd. Svejedno, da sam ja učenica, osećala bih da neko ugrožava moje slobode na ovaj način, u ovom slučaju vrednost mog ljudskog kapitala u sertifikovanom vidu.

2. Kolektivna prava su besmislena, budući da ne postoje bez posrednika i egzegeta.

Argumenti CHRIS-a skroz su stakleni, lako oborivi. Oni kažu da se pozivaju na "jednakost svih građana" i "politiku jednakih mogućnosti" iz Ustava. Zatim se pozivaju na zakon o obrazovanju koji zabranjuje "diskriminaciju u oblasti obrazovanja". UN-ova konvencija je citirana kao dokument koji govori o "zabrani diskriminacije žena u oblasti obrazovanja". Odmah da kažem da u tom famoznom članu 10. UN-ove Konvencije nema reči o politički korektnom izražavanju, rodno senzitivnom jeziku i sl. OVOGA prosto nema.

Uostalom, ne vidim kakve direktne veze ima imenovanje nekoga ili nečega sa jednakostima i diskriminacijom. Osim što politički koretkno isterana žvrljotina na diplomi dovodi neke individue u nejednak i diskriminisan položaj u odnosu na ostale. A ne mislim da je to bila namera nastavnice i ekipe. Verujem da su zaista mislili dobro, ali ovo nije način..Jednostavno, ako se tako profanišu ljudska prava, šta će od njih ostati?

3. Nus-naravoučenije ove priče jeste da je svako državno regulisanje uvek pre-regulisanje. Državno pravljenje kurikuluma donosi nevolju. Državno pravljenje kriterijuma za ocenjivanje donosi nevolju. Zanimljivo je da se predmeti istog ranga, Građansko vaspitanje i Verska nastava, ne ocenjuju na isti način. Za ovaj drugi korste se kategorije: ističe se, dobar i zadovoljava.

Koliko se meni čini, u celoj ovoj stvari, na delu je nesporazum. Pravilnik kaže da se USPEH (a ne učenik) ocenjuje kao odličan, vrlo dobar itd. Zatim, VLADANJE se ocenjuje kao dobro, vrlo dobro i sl. Dakle, nema razloga da se "urodnjuje" kategorija uspeha. Kako staviti u ženski rod cum laude?

To je priča. I, kakvu ulogu je imao rodni sektor u njoj? Interventnu. Šefica sektora išla kod direktora i on je rekao da "neće biti problema".

Epilog zamislite sami.

Sector of Silly Walks

Ako je vest tačna, od nedavno postoji sektor za ravnopravnost polova/rodova (ne znam tačan naziv) u Ministarstvu rada i socijalne politike.

Do sada smo imali vladin Savet za ravnopravnost polova i skupštinski Odbor za ravnopravnost polova, a sada sektor. O vojvođanskim telima da ne govorim. Oni su već rodno-ravnopravni član EU, pošto imaju i sekretarijat (model: rad + zapošljavanje + ravnopravnost polova) i zavod za te svrhe. Sve što već postoji u EU...No centrala sada nadoknađuje izgubljeno. Nakon novog sektora, očekujemo sledeći korak - agenciju ili ministarstvo. U najgorem slučaju kancelariju. Bez ironije. To je sasvim realno.

Lex specialis

Bivši radnik NBS, i njegovih 700 kolega su dobili spor kojim se njihovo otpuštanje proglašava nezakonitim. Kaže, ukupna odšteta NBS će biti oko 3 milijarde dinara ili oko 40 miliona evra. Đorđe Kovačević dodaje: Šteta je učinjena i nama, zaposlenima, ali i Narodnoj banci...

Đorđe delimično greši, najveća šteta je učinjena poreskim obveznicima koji će da plate račun. NBS nije pretrpela štetu jer se pokazalo da je mogla da radi i bez tih 700 ljudi. Koliko je drugih zapošljeno u međuvremenu je posebna priča, a kolika šteta će tek biti učinjena u narednom periodu kada se još 700 ljudi vrati na posao ostaje da nagađamo.

Sudska odluka je takva kakva je i nema svrhe komentarisati je. Ja sam verovao da je izmenjeni zakon o radnom odnosu za vreme Đinđićeve vlade dozvoljavao poslodavcima veću fleksibilnost, ali izgleda da sam pogrešio (ili su otpušteni pre usvajanja novog zakona). Da li to možda znači da će sada da se pojavljuju fantomi iz prošlosti i da traže poslove u svim javnim, društvenim preduzećima i administraciji iz kojih su otpuštani? Gde je lex specialis kada je stvarno potreban.

Rečenica dana

Пошто ММФ-а као надзорног органа нема, протагонисти наше економске политике почели су да се понашају попут ђака када им учитељица на тренутак изађе из учионице.
Odavde.

Zašto samo sedam?

Čitam novi Ekonomist (pdf, pretplatnici dobijaju petkom).... Održana je konferencija Ekonomist magazina, na kojoj su govorili Dinkić, Đelić i Bubalo. Ima svačega, ali je ovo ubedljivo najbolje: "Bubalo, inače, smatra, da je potrebno postići nacionalni koncenzus o tome da rast BDP u narednim godinama bude sedam odsto."

Nije mi jasno zašto bi se dogovorili oko tako male cifre. Bolje je da postignemo konsenzus da rast bude 20%! Ili 50%, još bolje.

Domaćin

Zašto se u ekonomskim člancima sve češće pojavljuje termin domaćinski? Domaćinski, koliko ja razumem znači transparentno i pošteno. Možda i pametno. IZIT navodi da je zamrzavanje plata nedomaćinski potez. Kažu može da dovede do destabilizacije. U ovom slučaju mi se jako sviđa prospekt nedomaćinskog poslovanja.

Istina IZIT pominje da ne treba zamrzavati plate ali da ih ne treba ni povećavati populističkom politikom. Ipak, pošto su već povećane, zamrzavanje zvuči kao dobro rešenje. Naravno, pravi domaćin bi smanjio broj zaposlenih u državnim firmama.

Na čijoj strani je IZIT? Da li i oni primaju državne plate?

Sintetički porez na dohodak

Pre ili kasnije će se i u Srbiji preći na sistem sintetičkog poreza na dohodak. Koliko sam ja shvatio, to se do sada odlagalo jer se smatralo da je Poreska uprava nedovoljno sposobna da sve to kontroliše, a imala je i prečih stvari, poput uvođenja PDV-a. Osnovna razlika u odnosu na sadašnji sistem će biti to što će poreski obveznik (a ne poslodavac, odnosno isplatilac) periodično sam obračunavati i plaćati porez na sve svoje prihode (platu, kamatu, dividende, prihod od zakupa...).

Relevantno pitanje je da li je to nešto što mi treba da podržavamo, ili ne? Sa jedne strane, porez koji će biti uveden će najverovatnije biti progresivan, što je loše. Sa druge strane, poreski obveznici će konačno biti svesni koliko poreza plaćaju, što je dobro. Da li je korist od transparentnosti veća nego šteta od progresivnosti? Ja mislim da jeste, sve dok je progresivnost relativno niska, odnosno sve dok najviša stopa nije nenormalno visoka (recimo, do 20%).

Jako je teško utvrditi progresivnost postojećeg sistema poreza na prihode. Sam porez na prihod jeste progresivan jer se, pored poreza na platu od valjda 12%, plaća i godišnji porez od 10% na godišnji prihod iznad trostruke plate i 20% na prihod iznad šestostruke plate. Takođe, plata do 5.000 dinara mesečno je oslobođena poreza. Medjutim, na prihod iznad petostruke plate se ne plaćaju doprinosi, tako da je situacija prilično komplikovana i nejasna.

Ako novi sistem ne bi povećao sadašnju navodnu progresivnost, a uveo samo transparetnost, mislim da bi to bilo jako dobro. Konačno bi se javio pravi pritisak na političare da smanje poreze. Očekujem da oni na to reaguju smanjenjem poreza na plate i povećanjem PDV-a i akciza na cigarete i gorivo. Sa druge strane, potpisivanje SAA će na srednji rok skoro potpuno ukinuti naplatu carina (koje su sada skoro 10% budžeta), tako da će finansije biti pod pritiskom.

Što je, naravno, dobro.

Šta će vam novac

Exit festival uvodi sopstvenu valutu. Na festivalu će se piće plaćati isključivo tokenima koje nećete moći da zamenite za novac kasnije. Tim Exit objašnjava da će se time smanjiti gužve na barovima i da će se piće dobijati znatno brže. Tokeni će se kupovati na četrdesetak prodajnih mesta na tvrđavi.

Lično mislim da su dali jako loše objašnjenje za "nekonvertibilnost" tokena. Po njima je zbog naših zakona povraćaj novca jako komplikovan proces. Oni ljudi su u stanju da odrade logistiku za stotine svetskih zvezda i stotine hiljada posetilaca, ali ne mogu da osmisle povraćaj novca. Smešno. Jasno je šta je u pitanju, ali i sa zamenom tokena sigurno je da bi dosta ostalo nepotrošeno što bi takođe bio čist profit egzitovcima. Ponuđeni razlog za uvođenje ove novine takođe ne pije vodu. Možda neće biti gužve na barovima ali će biti gužve na kasama gde se prodaju tokeni. Osim toga ljudi će čekati dva puta umesto jednom. Ko ponese devize tri puta. Predviđam (javlja mi se) dilere tokenima na festivalu.

Izgleda da i dalje veruju da je sramota zarađivati novac, inače se ne bi izvinjavali i davali šuplja obrazloženja kao što to rade u svom soapštenju. Tim Exit vodi privatni festival i ima prava da donese bilo koju odluku vezano za događaj. Kome se ovo ne sviđa ne mora da dođe. Ne verujem da će ovaj potez uticati na broj posetilaca, ali možda hoće na ukupnu ocenu kvaliteta i buduće posete. U svakom slučaju ja bih više voleo da plaćam kešom a ne da racionalizujem koliko ću piva da popijem dva dana unapred.

Pošto mleko?

Kris Edvards je objavio odličan tekst na Kejtovom sajtu. Bavi se cenama mlečnih proizvoda u Americi. Federalna vlada postavlja minimum cene mlečnih proizvoda zbog čega su ovi proizvodi daleko skuplji nego što bi bili na tržištu. Niko ne može da prodaje ispod određene cene. Time se stvara kartel (dogovoreno formiranje cena) što bi bio razlog za kažnjavanje privatnih preduzeća.

Pošto to nije dovoljno, vlada garantuje otkupnu cenu svih proizvedenih mlečnih proizvoda. Ovaj potez dovodi do veće proizvodnje, što spušta cenu. Upravo suprotno efektu koji pokušavaju da imaju održavanjem minimalne cene. Razliku naravno plaćaju poreski obveznici. Šlag na torti je ograničavanje uvoza mlečnih proizvoda na 5 procenata ukupne potrošnje.

OECD je izračunao da na ovaj način vlada uvodi porez od 26% na mlečne proizvode. To je ustvari iznos koji prosečni građani (po njemu siromašniji piju više mleka) plaćaju proizvođačima. Proizvođači koji spuste cene ispod propisanih rizikuju da budu zatvoreni.

Predložene premije na žito će kod nas imati slične posledice, sa razlikom da kod nas ipak tržište određuje cene, ili je možda i to pod znakom pitanja.

Pas koji laje...

Sindikalci prete da izvedu stotine hiljada radnike na ulice, i to na nekoliko dana. Jedan od zahteva je i da se radnička odmarališta izuzmu iz privatizacije preduzeća. Nisu predložili, ali pitam se ko po njima, treba da upravlja ovim odmaralištima? Sindikati?

Mislim da sindikati u Srbiji ne mogu da ispune svoje pretnje jer im većina zaposlenih u Srbiji ne veruje zbog dokazane neefikasnosti, iako plaćaju njihove usluge (ne znam da li je to još uvek obavezno).

Teorijska podrška sindikatima se zasniva na tri pogrešne pretpostavke:

• pojedinac nema izbora kada pregovara sa poslodavcem - netačno jer na slobodnom tržištu pojedinci mogu da biraju poslodavca
• sindikati omogućavaju zaposlenima da komuniciraju sa poslodavcem na jednakoj osnovi - i ovaj argument je netačan jer samo sindikalne vođe u ovom slučaju dobijaju tu privilegiju. Tako da pojedinac umesto da direktno komunicira sa menadžmentom prvo mora da izlobira vođe sindikata ili sve sindikalce. Često, dosta teže nego pregovarati direktno.
• pravo na slobodu udruživanja - sve slobode su ograničene slobodama drugih. Ova sloboda je ograničena narušavanjem sloboda poslodavca.

Sve u svemu, sindikati u Srbiji će se uskoro naći na spisku ugroženih vrsta.

Mario Vargas Ljosa

Jedan od retkih velikih pisaca koji je istovremeno tržišni liberal, čime je verovatno sebi osigurao da nikad ne dobije Nobelovu nagradu za književnost. Ovde je intervju za WSJ.

Ljosini romani nisu angažovana književnost kao kod Ayn Rand, koja piše romane zato da bi prenela ideološku poruku. On nema nameru da podučava čitaoce, a ako ideološka poruka postoji onda je ona nenamerna -- tu je samo zato što su, kao što Ljosa kaže, sve knjige autobiografske. Najveći broj njegovih knjiga je preveden na srpski. Idealno dođu leti.

Fleksigurnost

Flexicurity ili flexible security je nova doktrina EU na tržištu rada. Ideja je da se smanje rigidnosti na tržištu rada (lakše otpuštanje), a zadrže beneficije koje zaposleni imaju. Ovo je samo preporuka Evropske komisije, a države same moraju doneti svoje zakone.

Ali videćemo šta kažu sindikati u Italiji, Nemačkoj i Francuskoj. Poslednjeg koji je u Italiji predložio reformu tržišta rada Crvene brigade su ubile.

Lekarska greška

Tomica Milosavljević kaže da je veliki problem to što lekarska greška nije definisana u našim zakonima, pa stoga takvi slučajevi ne mogu ni da se efikasno procesuiraju.

To me je podsetilo na jednu emisiju na RTS-u, negde u jesen 1996. godine. Doveli su u studio jednog profesora Pravnog fakulteta i pitali ga: "Da li u našem Zakonu o izboru narodnih poslanika postoji pojam izborne krađe?" On je, naravno, rekao da ne postoji. Iz toga je voditelj izvukao zaključak da su onda zahtevi studenata i građana potpuno bespredmetni, jer kako mogu da traže da se zbog izborne krađe priznaju rezultati izbora, kad "izborna krađa" kao pojam uopšte ne postoji.

Nije tržišno, ali jeste rešenje

Konačno je počelo da se ozbiljnije govori o podeli Kosova (skrećem pažnju na to da Jeremić kaže da podela nije prihvatljiva "zato što nije na stolu", a ne zato što je za nas neprihvatljiva). Nažalost, izgleda da je to jedino realno i dugoročno održivo rešenje.

I srpska i albanska (kosovska) strana za sada to rešenje javno odbijaju, ali se tu radi samo o "tvrdom pregovaranju", čini mi se. Poenta je u tome da ni jedna ni druga strana ne smeju da predlože to rešenje jer time navodno potkopavaju svoje argumente. To neće javno da predlože ni Amerikanci (jer bi time narušili princip "nedodirljivosti" avnojevskih granica, što je jedini princip koji i dalje održava BiH, a možda i Makedoniju), a ni Rusi (možda zato što se plaše da bi to stvorilo presedan i za njihova problematična područja). I sada je izgleda situacija takva da većina glavnih igrača želi to rešenje za Kosovo, ali nema ko da ga predloži, kako ne bi pogazio sve što je do sada pričao i našta se obavezao.

Ako se krene tim putem, postoji najmanje pet otvorenih pitanja. Prvo, zašto bi Albanci na to pristali, ako mogu da se nadaju nezavisnom celom Kosovu? Odgovor može da bude da bi, u slučaju dogovora sa Beogradom, oni dobili punu, a ne samo nadziranu nezavisnost. Znači, odmah bi preuzeli punu kontrolu nad teritorijom, ne bi bilo UN-a, EU-a i svih problema sa stranim "guvernerom". Drugo otvoreno pitanje je status Preševske doline. Siguran sam da bi Albanci tražili Preševsku dolinu u zamenu za severno Kosovo. Treće otvoreno, a u ovom slučaju za nas ključno pitanje je - šta će biti sa Srbima koji ostanu sa "one" strane. Postoje dva rešenja - da ih "pomažemo" da ostanu tamo (recimo, 100 evra po osobi mesečno), ili da im "pomognemo" da dođu ovde (sa recimo 10.000 evra po osobi jednokratno). Oba će da nas koštaju, ali mi se čini da je ovo drugo rešenje dugoročno jeftinije i bolje. Četvrto otvoreno pitanje je pitanje srpskih crkava i manastira. Ja lično nisam religiozan, ali potpuno razumem religioznost drugih i činjenicu da crkve i manastiri na Kosovu mnogo znače mnogim građanima Srbije. Na ovo pitanje, čini mi se, nema pravog odgovora. Možda je rešenje određena ekstrateritorijalnost manastira i crkava, mada mi nije baš jasno kako bi to u praksi funkcionisalo. Poslednje, a možda i najteže pitanje je - a gde bi se granica tačno povukla?

Opasne pretpostavke

Jedan od argumenata za odlaganje prodaje NIS je i vladina pretpostavka da će kompanija više vredeti u budućnosti odnosno da će cena nafte nastaviti da raste. Ova pretpostavka je jako rizična. Cene proizvoda (uključujući i naftu) se dugoročno smanjuju. Kratkoročno postoji povećanje cena ali ih u dužem vremenskom periodu tržište uglavnom smanjuje. Neki od razloga su: tehnološki napredak koji omogućava veću ponudu i jeftiniju proizvodnju sa jedne strane i pronalažanje substitutivnih proizvoda sa druge. Primer, bakar i optički kablovi, aluminijum i plastika, i sl.

Da bi ilustrovao ovu teoriju Džulijan Sajmon je 1980. ponudio opkladu Polu Erlihu, koji je predviđao skori kraj industrijske civilizacije zbog smanjenja ponude materijala za proizvodnju. Sajmon je dozvolio Erlihu da izabere koje god hoće materijale za proizvodnju (uključujući i naftu) i da izabere bilo koji datum u budućnosti za kraj opklade. Bez obzira na izbor datuma i proizvoda Sajmon je predvideo da će svi biti jeftiniji. Erlih je dao listu od pet proizvoda i svi do jednog su 1990, deset godina kasnije, zaista bili jeftiniji.

Pogledajte grafikon koji prikazuje cenu nafte od 1869 do danas. Iako je danas nafta oko $70 po buretu, prosečna dugoročna cena je oko $21. Da li će NIS zaista vredeti više za par godina ako se nafta spusti na svoju dugoročnu prosečnu cenu?

Globalno zagrevanje i nestanak nafte

Vilijem Montgomeri piše kolumnu koju uvek sa interesovanjem čitam. U novoj se ne bavi toliko regionom koliko nekim globalnim problemima. Među njima navodi i ova dva iz naslova posta.

Međutim, problem je u tome što su te dve stvari suprotstavljene. Ako verujete u procene zaliha nafte (i u to da će uskoro nestati), onda su IPCC procene o globalnom zagrevanju potpuno pogrešne jer se sagorevanjem zaliha nafte jednostavno ne može stvoriti dovoljno ugljen-dioksida da opravda te procene. Ako verujete u procene IPCC-ja vezane za globalno zagrevanje, onda znači i da verujete da će se doći do novih izvora nafte. Jednostavno, ambasador ne treba da brine zbog obe stvari. Treba da odabere jednu omiljenu i da brine samo o njoj.

O ovome je pre par dana pisao David Friedman.

Čumetova teorija države

“ ... Видиш ли шта раде политичари, гори су од мене 300 пута! Јесам лопов, али за њих сам малолетник.”

To kaže Ljubiša Buha Čume u NIN-u. I od kriminalaca se može nešto naučiti, oni bar znaju s kim imaju posla. Godfather je uostalom pun ovakvih citata.

Ko?

Karlos Slim iz Meksika je pretekao Gejtsa i danas je najbogatiji čovek na svetu. Karlos je, između ostalog, vlasnik najveće telekomunikacione kompanije u Južnoj Americi. Ne znam za vas ali ja sam danas prvi put čuo za čoveka. Koliko mi je poznato Vesna Pešić i on nisu pobratimi.

Ko čeka njemu dvije

Ko kaže da se strpljenje ne isplati. Zastava i RK Beograd idu na tender do kraja godine. Ovim tempom će samo još EPS biti u državnom vlasništvu 2050.

Možda ipak da se više ne zovemo "liberali"

Genijalni ministar Milosavljević (isti onaj koji hoće od PKB-a da napravi gradsko javno preduzeće), za sebe kaže da je "ekonomista liberalno-tržišne orijentacije".

Ekonomska analiza korupcije

Mislim da je ukazivanje na korupciju jedan od najefikasnijih argumenata za povećanje ekonomskih sloboda. Onog trenutka kada građani shvate da je državno mešanje u ekonomiju osnovni generator korupcije, promeniće se i njihov stav prema državnom intervencionizmu.

Zato mi je drago da se od juče na sajtu CLDS-a nalazi nova knjiga Borisa Begovića "Ekonomska analiza korupcije" (imajte u vidu da je pdf fajl veličine oko 4 mb). Knjiga na vrednosno neutralan način analizira korupciju, njene uzroke, mehanizme i posledice i daje pregled savremenih teorija i nalaza, uz relativno jednostavan zaključak - povećavanje ekonomskih sloboda je jedina efikasna antikorupcijska strategija.

Sve u svemu, ako ćete ove godine pročitati samo jednu naučnu knjigu domaćeg autora, mislim da to treba da bude "Ekonomska analiza korupcije".

Sa komentarom

Dragan Đuričin (kao i u prethodnom postu):
Један од терета који носе нови капиталисти свакако је брокерски менталитет –„купи јефтино, продај скупо”. Уколико брже буду прешли на индустријски менталитет понашања, то ће пре доћи и до повећања инвестиција у развој посла. Биће то корисно и за њих и за друштво.

Predsednik Saveza ekonomista Srbije nije shvatio prvu lekciju Adama Smitha, a to je da je ekonomska aktivnost koja je dobra za pojedinca dobra i za društvo (ovo izuzima krađe i slično). Ne zato što privatni trgovac ima dobre namere, nego zato što u tržišnoj ekonomiji ići za sopstvenim interesom znači zadovoljiti druge. Sveži hleb svakog jutra ne dobijamo zbog blagonaklonosti pekara, nego zbog njihove sebične želje da zarade.

Isto je i na berzi. Nema ništa loše u "kupi jeftino, prodaj skupo" filozofiji. Privatno, to je normalan zdrav razum. Društveno ako hoćete, to pomaže alokaciji resursa i dovođenja cena akcija na njihov realni nivo. Recimo, jedna od društveno najkorisnijih aktivnosti je spekulacija robom. Špekulanti kupuju kad je jeftino a prodaju kad je skupo. To dovodi do bolje alokacije u vremenu -- kada ima viška robe nađe se neko da je kupi, a onda kada je nestašica ima nekoga ko je voljan da proda. Špekulacija tako ustvari doprinosi ravnanju cena u vremenu.

Ovo je samo jedan naizgled bezazlen citat iz intervjua, ali iz njega se vidi nerazumevanje osnova tržišne ekonomije. Kada vidite da predsednik Saveza ekonomista to ne razume, nema potrebe da se opterećujete ostatkom intervjua u kojem nas ovaj stručnjak uči da je državni sektor najjača karta i predlaže državno investiranje u energetiku i poljoprivredu i očuvanje "strateških" firmi kao EPS i Telekom u državnom vlasništvu. To je samo zato što je propustio prvi razred.

Bez komentara

Jedna ideja:
Pošto su druge mogućnosti iscrpljene na sto treba izvući najjaču kartu – državni strateški sektor, pre svega energetiku, i poljoprivredu i u njih investirati. Srpska elektroprivreda je gladna investicija, koje su garantovano isplative. EPS sada vredi najmanje 20 milijardi evra, što je dvostruko više od svih privatizacionih prihoda u proteklih 17 godina, proizvodi struju koja svima treba, robu koja ne može da zastari, koja se lako transportuje i koja će biti sve skuplja.

Prevodioci u službi naroda

Prva blogerska žrtva. Voja Brajović najavljuje da će država finansirati prevođenje srpskih pisaca, što je inače ideja Dejana Stankovića sa B92 bloga.

Kad govorim o brizi koja se tiče izdavaštva skrenuo bih pažnju i na prevodilaštvo. Jer, prevodilaštvom predstavljamo našu književnost u svetu.

Lek za zdravstvo

Juče sam se raspravljao oko toga da li lekarima koji rade u državnoj službi treba dozvoliti da rade i u privatnim bolnicama. Tomica Milosavljević takođe priča o tome u današnjem Blicu.

Prvo i osnovno, da u Srbiji država ne drži praktični monopol na zdrastvo ovo pitanje ne bi bilo problem. Tačno je da postoje privatne bolnice u Srbiji ali takođe postoji samo jedno preduzeće koje nudi zdravstveno osiguranje. Državni fond. Kada bi postojalo više kompanija koje nude usluge osiguranja pacijent bi mogao da bira u kojoj bi se bolnici lečio a troškove bi plaćalo osiguranje. Niko ne bi raspravljao o tome da li lekar radi u jednoj ili dve bolnice. Možda bi vlasnici bolnica pričali o tome ali to svakako ne bi bilo pitanje za ministra zdravstva i zakon.

U našem slučaju državni fond veruje da ima monopol i na slobodno vreme lekara. Navodno zbog zloupotreba sistema moraju se ograničiti slobode lekara. Ja se sa tim ne slažem. Nisu lekari krivi zbog takozvanih zloupotreba. Upućivanje pacijenata na privatnu praksu obično štedi vreme i poboljšava uslugu. Pacijenti sami donose odluku da li će otići u privatnu ordinaciju ili ne.

Da li treba zabraniti nastavnicima engleskog da posle škole drže privatne časove? Naravno da ne. Zašto bi lekari bili izuzetak?

Estonija

Neki podaci o Estoniji:
Porezi i doprinosi na plate su 33%,
nema poreza na profit,
državna potrošnja je 37% GDP,
prosečni rast GDP u poslednjih šest godina je 9%.

Tarabići

Ekspert Branko Dragaš:
Realan kurs trebalo bi da bude 160 ili 170 dinara za evro. Trenutno je srpska valuta precenjena, ali sve će to dinar nadoknaditi 2009. godine.

Ovo je do sada rekordno proviđenje. Ostalima se uglavnom javlja 120-130.

Dinar ne da nije precenjen, nego je u meri u kojoj se to uopšte može izračunati, ustvari malo potcenjen. Ovde je naš stari post o tome. Ako se upotrebi Big Mac indeks kojim se služi engleski Economist, evro vredi manje od 80 dinara.

Voajer

Đilas:
Ideja za koju se zalažem jeste da građani vide gde ide novac od privatizacije velikih društvenih preduzeća, da znaju da su u njihovom gradu ta i ta škola, ili bolnica, ili fabrika, finansirani tim sredstvima. Dakle, da vide i pre svega osete boljitak u svom životu.

Naravno, ono što Đilasa ne interesuje, je koji će projekti (pekare, privatne škole, firme) ostati nesagrađani jer je vlada oporezovala i potrošila novac koji bi inače građani uložili. Odnosno šta je sa projektima koji se ne vide. To je manje bitno jer se prilikom otvaranja ovih firmi ne pozivaju ministri da seku vrpce.

JAT

Koliko smo prinudnih sletanja daleko od ukidanja Jatovog monopola? Konkurencija u Indiji cveta. Mislim da je kod nas ova vrsta reklamiranja, gde se kritikuje konkurencija, zabranjena. Šteta, pošto su mi takve reklame omiljene.

I-Phone

Izašao je dugo najavljivani I-Phone. Prodavnice AT&T su u nekim slučajevima prodavale I-Phone samo kupcima koji su spremni da kupe i dodatke za telefon. Pošto je ograničena ponuda trgovci su pokušali da zarade malo više na početku. Ova praksa ne bi trebalo da bude nezakonita ali je svakako nepopularna.

U Americi se niko nije obratio državi za pomoć već je masa ljudi počela da kritikuje praksu AT&T, uglavnom koristeći blogove, dok odluka nije promenjena. Tržište, poput prirode, uglavnom sve radi samo.