Pages

24 February 2021

New kid on the block

Na političkoj sceni Srbije pojavio se novi igrač. U pitanju je Alek Kavčić, kako kaže “inženjer, naučnik”, doktor nauka i veoma imućan Srbin iz SAD. Do juče potpuno nepoznat javnosti, Kavčić je preko noći postao kućno ime, prisutan u velikom broju medija da bi u nedavnoj anketi 6% izabralo baš njega kao osobu koju najviše poštuju a da nije političar. Prilično veliki uspeh za jednog novopečenog političara. Ali o tome kasnije.

Kavčić je iz Srbije otišao jako davno. U Srbiji se, iz Indije, upisao u treći razred Matematičke gimnazije, diplomirao u Nemačkoj i potom otišao na post-diplomske studije na univerzitet Karnegi Melon. Tu mu je mentor bio čuveni Jose Moura i pod vođstvom tog mentora napravio je patent za koji se kasnije pokazalo, kroz veoma dug i skup sudski proces, da je veoma lukrativan. U međuvremenu je bio docent na Harvardu, pa profesor na Univerzitetu na Havajima. Sada je adjunct (predavač po pozivu) na Karnegi Melonu i živi na relaciji Ostin – Beograd.

 

Najveći deo svoje medijske vidljivosti i popularnosti Kavčić duguje inicijativi tzv. besplatnih udžbenika. Čim se covek udubi u tu priču, lako vidi da ne samo što tu ne postoje nikakvi besplatni udžbenici, već ona sa sobom vuče gomilu drugih posledica, od kreiranja državnog monopola u sferi udžbenika (Kavčić otvoreno kaže da Zavod za udžbenike treba da postane javni servis kao što je RTS) do podrivanja ugleda nastavnika i insistiranja na elektronskim formama učila iz ekoloških razloga. Kavčić je pametno kao svog arhi-neprijatelja postavio nemačku izdavačku kuću Klett, i ja ga još nijednom nisam čula da pominje npr. Kreativni centar ili Eduku, po koje njegova akcija ima istovetne posledice.

 

Sami politički stavovi Kavčića bi se najbolje mogle opisati rečju papazjanija. S jedne strane grmi po državnim univerzitetima jer “nigde više u svetu nema samoupravljanja” (treba nam valjda neki kvalitetniji menadžment kao u SAD gde je administracija postala daleko važnija od nastavnika) ali istovremeno, izbaciti privatne izdavače iz polja udžbenika. Povećati svakako autoritet nastavnika,”prosvetni radnik mora da bude na pijedestalu u društvu”, ali istovremeno, zar ne vidite da nastavnici nameću Klett jer su od njega dobili besplatne hemijske i tablete? “Ovoj zemlji treba Robin Hud”, novac običnih ljudi se prelio u džepove elita i sad je narod siromašniji nego ikad – ipak, sve ove užasne pojave se mogu srediti takvom benignom intervencijom kao što je “ulaganje u obrazovanje”.

 

Kao i mnogi amateri koji ulaze u politiku, Kavčić je fasciniran trivijalnim uvidima. “Srbija je mala zemlja”, ponavlja stalno, a iz toga sledi da moramo da ulažemo u obrazovanje jer ne smemo dozvoliti da neko genijalno dete na selu ostane nepismeno. Za razliku od nas, Kina i SAD to mogu, jer imaju mnogo više stanovnika.

 

Ali mala zemlja ima i manje potrebe za genijalcima. Mi ne šaljemo rakete na Mesec niti nosače aviona u Tihi okean. Kad je krenula pandemija, svet nije pogledao u Srbiju i rekao – Srbi spasite nas, smislite nešto. Ne, svet se okrenuo tim standardnim igračima, mnogoljudnim i razvijenim zemljama i bio je u pravu. Kao mala zemlja mi u većoj meri koristimo znanja koje druge stvaraju i tu nema ničeg lošeg niti se to moze suštinski promeniti.

 

Kavčić često ističe kako Tesla i Pupin nisu bili iz Beograda, i zato i moramo da imamo to stvarno besplatno obrazovanje, da izvučemo tu genijalnu decu sa sela. Ali u selima – takvim gde bi besplatni udžbenici napravili razliku – više nema dece. Ne genijalne, nego nikakve. Ima mnogo pametne dece van Beograda ali daleko su oni od te bespomoćnosti i zaostalosti kakvu Kavčić zamišlja. Na svakom koraku se vidi to njegovo dugo odsustvo iz Srbije, taj neki dobronameran ali suštinski potcenjivački stav prema trenutnim kapacitetima. To je kombinovano sa glorifikacijom obrazovanja gde često insistira da se  “ne može nikad previše uložiti u obrazovanje”, što je naravno potpuno apsurdno ali ko je lud da se spori oko toga. I tako dobijamo tu neku platformu maglovitog veličanja obrazovanja kombinovag sa crowd-pleaserima poput besplatnih udžbenika sa kojom se u svi slažu ili makar ne nalaze vrednom osporavanja.

 

Stoga, ceo taj bućkuriš stavova njemu ne samo što ne smeta da se probije na političkoj sceni, nego je čak i prednost. Jer potencijalni glasači nisu ništa promišljeniji niti koherentniji od njega - u jednoj rečenici će urlati sto Vučić nije ukinuo pretplatu na RTS kao što je obećao, a u sledećoj aplaudirati ideji da Zavod za udžbenike bude isto što i RTS. I na mnogo mesta u svetu sa stizali na vlast, uglavnom na kraći rok, takvi likovi, fokusirani na jedno popularno pitanje iskombinovani sa gomilom opštih mesta i stavova koji su dovoljno retko izrečeni da na njih nisu razvijeni automatski odgovori. 

 

Zbog toga ja Kavčića vidim kao nekog ko ima potencijal Panića, da ujedini opoziciju, ili alternativno, kao nekog koga će Vučić, kao i mnoge ljute kritičare, uspešno da neutrališe postavljanjem na neku funkciju. 

6 comments:

Милан said...

Политичари са конзистентним програмом не успевају.

Ево шта се мени (као родитељу школарца и супружнику просветног радника) највише допада код идеје бесплатних уџбеника:

1. наставници немају никакав ауторитет нити су компететнији од родитеља да одаберу уџбеник. Занемарљива је разлика између најбољег и најскупљег уџбеника и најлошијег.
2. школство је прецењено - што се мене тиче, основна школа треба да буде што лакша са што мање обавеза
3. не желим да размишљам о уџбеницима - ако могу да буду само једни и да су обавезни тим боље; ако ми се нешто не допада у тим уџбеницима, учествујем и ја у образовању и васпитању детета па ћу ваљда успети нешто да коригујем
4. некоме је 50-100 евра годишње на уџбенике пуно - и ако је већ обавезно да деца иду у школу онда треба да се обезбеди и средства за рад;
5. ситуација са пандемијом ми је показала колико нисам био у праву када сам мислио да су квалитет и цена једини критеријуми по којима треба да оценим производ. Сада сам локалиста. Пре ћу купити мало инфериорнији и скупљи производ из суседства, него нешто од мултинационалне корпорације. Када се догоди следећа криза, и када се растегну ланци снабдевања, ти суседи ће бити ту да ми купе лекове, да ми продају дрва за грејање, да купим од њих јаја и сланину.

Због тога, а упркос свим манама које је Жељка изнела овде (које су махом тачне), подржавам ово. И то не због тога што мислим да је школство нека узвишена ствар, него управо супротно.

Željka Buturović said...

Evo, kao roditelj dece u osnovnoj skoli i dete prosvetenog radnika, odgovoricu taksativno:

1. ne slazem se sa time da nastavnici nisu nikakav autoritet niti kompetentnijni da odaberu udzbenik. ne zaboravite da mnogo roditelja ne zna nista o mnogim predmetima, niti mogucnosti da uporedjuje razlicite udzbenike. da li stvarno tvrdite da npr. strucno vece iz hemije nema nikakva veca znanja u poredjenju se pojedinacnim roditeljem?

slozicu se vama da su trenutne razlike izmedju udzbenika minimalne, iz mog iskustva, uglavnom su svi udzbenici odlicni. ali ne zaboravite da je to stanje stvari u situaciji ostre konkurencije. veliko je pitanje sta bi se desilo ako bismo spali samo na jednog izdavaca.

2. sa ovim mogu u nekoj meri se slozim, sve zavisi sta mislimo pod 'precenjeno'. svakako mislim da kavcic precenjuje znacaj obrazovanja. ne slazem se da treba da budes sto lakse.

3. danasnji sistem gde nastavnici biraju udzbenike je upravo taj, gde ne morate da razmisljate o udzbenicima. zapravo ovo je sad posle duzeg vremena prva situacija gde roditelji intentzivno razmisljaju o udzbenicima. i, da kao sto primecujete, to je teret.

4. i sa ovim cu se svakako sloziti, ali udzbenici (i to ne pdf zavoda, nego pravi udzbenici svih izdavaca) vec jesu besplatni za ugrozene kategorije.

5. ovo je dobra poenta i slazem se sa time, ali daleko je od toga mi srbija zavisi samo od kletta i njegovih udzbenika. postoji tu jos nekoliko izdabaca domacih, ne samo zavod.

Милан said...

Хвала Жељка на одговору!

> (i to ne pdf zavoda, nego pravi udzbenici svih izdavaca)

Ово је највећи пропуст целе приче у ствари. Али га гледам као међу корак, као нешто што може релативно лако да се реши када акција добије маха. Ако остане на ПДФ-у то ће бити велико разочарење и препрека, јер је доста теже учити са електронског медијума (бар мени), плус је таблет извор дистракције и никако није за (бар не моју) децу.

Поздрав, и хвала што сте поделили овај другачији угао сагледавања ствари!

Steve W said...

Cini mi se da je g. Kavcic, ocigledno uspesan i ostvaren covek u svojoj struci, zrtva iluzije da se strucnost u jednoj oblasti automatski prenosi na druge, nevezane.

Vladimir said...

Будући да сам син просветног радника, супруг просветне раднице, отац једног школарца и ималац дипломе основне школе (cum laude) - ја сам од свих вас најкомпетентнији за ову тему. Шалу на страну, идемо редом.
Душко Радовић је поодавно написао један афоризам који отприлике гласи овако:

"Наше образовање је обавезно и бесплатно. Обавезно је за децу, а бесплатно за наставнике."

Генијално. То и јесте сврха афоризма - у две реченице описати суштинско стање у некој области друштва.
Да кренемо од обавезног образовања.
То је по мени бесмислено. Нека деца једноставно нису за школу. Зашто би таква деца 8 година учила свакакве бескорисне будалаштине које им никада неће бити потребна у животу. Обавезно основно образовање је последица демократизације друштва. На пример, када је Гледстон ширио изборну базу у Британији, њему су били потребни писмени људи који би знали да читају (новине и изборне листиће). То су давно прошла времена. Сада су сви писмени. Шта ће чистачу улице информација и годишњој производњи бакра у Чилеу? Таква деца се мешају са децом која могу бити генијална, па онда имате ситуацију да лоши ђаци гуше феноменалне ђаке. Постоји етничка заједница која се на силу угурава у школе. То је право мучење, за све актере тог угуравања.
Што се тиче плата просветних радника, оне су смешно мале. Тако да имамо појаву да најгори људи (у професионалном смислу) раде у просвети. Част изузецима - мислим на своју супругу. Тако да имамо следећу ситуацију: особа која се није остварила у тренерском послу - предаје физичко у школи, онај што је лош инжењер - предаје ОТО (или како се већ сада зове), наставник који не зна да свира - предаје музичко, неуспели песник - предаје српски. И тако даље. Што се тиче запошљавања, то је тек посебна прича. То сви знамо, нисмо деца - просветни радници се запошљавају или преко странке или преко неких других веза. Да ли знате како се бира директор у школама? Бира се гласањем просветних радника. То му дође као неко самоуправљање.
Ово је што се тиче државних школа. Оне су обавезне и бесплатне. Шта се збива у приватним основним школама, то ме се много не тиче. То је ствар њихових власника и клијената.

"Na političkoj sceni Srbije pojavio se novi igrač."

И јесте и није "нови играч". Он је био на изборној листи Суверениста, код Саше Радуловића, на изборима 2020. Био је добро позициониран - чими се на 7. месту. Саша Радуловић већ годинама заговара бесплатне уџбенике. Не знам много о томе, можда би боље било да питате свог колегу Александра Стевановића. Где ли је он, шта ради?

Иначе, мени уопште није јасно шта сте Ви хтели овим текстом? Ако је већ основно школовање обавезно за ђаке - оно мора да буде и бесплатно за родитеље. То је тако логично. Да, у државним школама морају да се користе уџбеници државних издавача. Сигурно неће наша деца да уче из хрватских уџбеника о Јасеновцу или из немачких о Крагујевцу. Кад су такве ствари у питању, ту нема слободног тржишта. Погледајте уџбенике из историје. Други светски рат се и даље приказује из комунистичког угла. То је она стара сарадња комуниста са окупаторима.

Meklaud said...

Iz kog razloga pisac ovih redova sebi dizvoljava ad hominem napade na Kavcica? Sramotno. Prica suplja i nelogicna, bez ikakvih argumenata.