Lepota progresa

Alexander Tabarrok, jedan od blogera sa Marginal Revolutiona, je za Forbes.com napisao zašto je optimista u pogledu budućnosti sveta.

Suština njegovog teksta je da ekonomski razvoj nerazvijenih zemalja, poput Indije i Kine, predstavlja veliki podstrek naučno-tehnološkom razvoju i na strani ponude i na strani tražnje. Na strani ponude, kako veći broj ljudi izlazi iz siromaštva, sve veći broj ljudi može da se bavi naukom. Sa druge strane, veći broj relativno bogatih ljudi podstiče i tražnju za proizvodima visoke tehnologije. Povećanje i ponude i tražnje će, po Alexu, rezultirati ubrzanim naučno-tehnološkim progresom i rešavanjem nekih od najozbiljnijih problema savremenog sveta, poput nalaženja leka za rak i slično.

Meni ova analiza ima smisla, mada imam određenih sumnji. U suštini, strah me je od toga da brzi ekonomski razvoj nedovoljno stabilnih država može da uruši sadašnji relativni mir u svetu. Čini mi se da ima previše problematičnih područja u svetu i nisam uopšte siguran da ne treba da nas plaši ekonomski razvoj nekih država. Na primer, za 20 godina Kina može da odluči da neće više da toleriše Tajvan; Indija može da odluči da neće da toleriše Pakistan; Rusija može da odluči da je raspad SSSR-a bio nelegitiman i nelegalan i da želi da se vrati na "istorijske granice" Turska - Iran - Afganistan; Iran može da odluči da više neće da toleriše Izrael.

Što se ekonomije i nauke tiče, tu sam optimista. Ali, što se politike tiče, baš i nisam. Jednopolaran i bipolaran svet mogu da budu veoma stabilni. Multipolaran svet je, čini mi se, inherentno nestabilan. A ekonomski razvoj vodi ka tome.