Neka razmišljanja o Radikalima

1) Radikali mogu da pobede na izborima. Ako ankete pokazuju da Radikali imaju X% podrške, verovatno je da će izborima imati nekoliko procenata više od toga. Zbog negativnog imidža koji Radikali imaju u medijima, postoji efekat skrivanja – u anketama mnogi oklevaju da priznaju da bi glasali za njih. Slično je recimo sa Berluskonijem u Italiji – iako je u istraživanjima neposredno pre poslednjih izbora njegova koalicija imala 40-45% glasova, na kraju je osvojio skoro 50%.

2) Radikali mogu lakše od ostalih da reše problem Kosova, zato što imaju reputaciju nacionalista. Pod rešavanjem problema Kosova mislim njegovo otcepljenje, izuzev severnog dela. Oni imaju manje potrebe od ostalih da dokazuju patriotizam, i čak suprotno, imaju više potrebe da se pred Evropskom unijom prikažu liberalnim. To se u politici redovno dešava. Prvi američki predsednik koji je otišao u Kinu i otoplio odnose sa SSSR je Nixon. Samo je on to mogao, jer je imao reputaciju oštrog borca protiv komunizma. Bilo ko drugi ko bi u to vreme posetio Kinu bio bi optužen za flertovanje sa komunizmom. Suprotno tome, jedan od razloga za izraelsku agresiju na Liban je što sadašnji premijer Olmert, za razliku od većine ostalih izraelskih lidera, nema ratnu reputaciju. Jedan od njegovih motiva za napad na Liban je da pokaže da nije mekušac. Tako bi i radikali u slučaju dolaska na vlast lako mogli da imaju praktičniji stav prema Kosovu nego, recimo, Demokratska stranka.

3) Radikali imaju malo veće šanse da izvedu duboke liberalne reforme od ostalih aktuelnih stranaka. U Srbiji su sve stanke ekonomski levičarske i teško ih je ubediti u slobodno tržište. Radikali su ideološki prazni jer osim nacionalizma nemaju nikakve druge ideje. Zbog njihovog kvazi-totalitarnog, firerovskog unutrašnjeg poretka (broj 1, broj 2, broj 3, ...) dovoljno je ubediti broja 1, Šešelja, u slobodno tržište, i ostali bi bez pogovora sledili ideju. Radikali verovatno neće nikada postati klasični liberali – ali za ostale stranke u Srbiji ima još manje nade.

4) Sve ovo ne znači da treba glasati za njih.

Irska i Srbija

Ministar finansija Mlađan Dinkić je bio u Irskoj. Dopala mu se priča o njihovom prosperitetu i odlučio je da promoviše irski model u Srbiji. Samo ni njemu ni mnogobrojnim komentatorima ove nove Dinkićeve ideje u Srbiji nikako nije jasno u čemu se to sastoji tačno "irsko čudo". Jedna ideja je da je to posledica "ulaganja u obrazovanje" (naravno, sinonim za državno ulaganje u obrazovanje). Druga ideja je da je reč o uticaju subvencija EU. Niko ne objašnjava međutim zašto nisu prosperirale Nemačka ili Francuska koje per capita "ulažu" mnogo više u obrazovanje, ili zašto nisu prosperirale Portugal i Grčka koje su dobijale i još veće subvencije od EU nego Irska. Sve se spominje osim pravih razloga irskog propseriteta - ekonomske liberalizacije. Ovde je tekst koji dosta detaljno opisuje irske ekonomske reforme i razloge za "irsko čudo".