Pages

11 February 2019

Ljubomir Madžar: Cena Kosova - može li se podneti i kako

Prenosimo, uz dozvolu autora, tekst profesora Ljubomira Madžara o tome šta da se radi u vezi Kosova, pod naslovom "Cena Kosova – može li se podneti i kako". Profesoru Madžaru kod ove publike nije potrebno posebno predstavljanje, Ipak, za one čitaoce iz drugih bviših jugo-država koji možda nisu upoznati sa njegovim radom, Ljubomir Madžar je svakako najvažniji srpski ekonomista u poslednjih pola veka, a možda i duže. Kad neko takav napiše analizu kosovskog problema, dužnost je i obaveza svakog razumnog čoveka da to ozbiljno uzme u razmatranje, čak i ako se ne slaže sa autorovim konačnim zaključcima (kao što podozrevam da se neki čitaoci iz Srbije neće 


Ljubomir Madžar

Cena Kosova – može li se podneti i kako


Malo je pitanja koja su toliko kontroverzna, tako nepristupačna pouzdanim dijagnozama i tako nedostupna preciznim kvantifikacijama kao što je to slučaj sa problemskim čvorištem koje se splelo oko Kosova i u vezi sa njim. Kosovo toliko duboko zadire u skoro sve pore našeg društvenog bića i u tolikoj se meri isprepliće sa bitnim sastavnicama zbunjujuće velikog broja sfera društvenog života, da posmatrač ne samo da ne može izvesti kvantitativne procene pojedinih malignih uticaja koji struje sa Kosova nego ne može biti siguran ni da je ustanovio njihov koliko-toliko celovit spisak. Stoga će ovde biti razmotrene tek neke komponente kosovskog problema kao determinante troškova koje u vezi sa njim moramo podneti ili makar anticipirati njihovu neugodnu pojavu.

Mnogi snažni uticaji i udari koji dolaze sa Kosova jednostavno nisu merljivi – kako, npr., kvantifikovati izostale preduzetničke poduhvate ili neostvarenu proizvodnju koja je izazvana velikom neizvesnošću i stalnim napetostima na Kosovu i oko njega? – a o nekom verodostojnom utvrđivanju koralativnih veza da se i ne govori. Kosovo je dobra ilustracija jednog šireg spoznajnog problema: mnogo je toga što stvarno postoji i istinski deluje ali je inherentno nemerljivo i nedostupno numeričkim procenama. To je razlog zbog koga i u temeljnim analizama naizbežno ostaje širok prostor za subjektivne procene i razložne pretpostavke. Budući da je Kosovo i deo i paradigmatski primer tog šireg spoznajnog problema, prirodno je i očekivano u ovom razmatranju pojedinih njegovih aspekata bude nemali broj  uslovnosti i procena koje su striktno subjektivne, a koje samim tim mogu da budu predmet sumnji, naglašenih rezervi pa i eksplicitnih. 

Pored toga što je očigledno složena sama po sebi, cena Kosova kao predmet procena ispoljava se kao komplikovana i na jedan poseban način – po specifičnom osnovu koji se kod najvećeg broja pitanja, uključujući i ona najsloženija, jednostavno ne javlja. U vezi sa Kosovom razumno se može pretpostaviti a potom i razviti nekoliko alternativnih scenarija. Prvi je nastavak sadašnjeg „zamrznutog konflikta“ bez ikakve pouzdanije perspektive njegovog okončanja. Druga varijanta je prevazilaženje tog konflikta, pri čemu su, u zavisnosti od vremena njegovog razrešenja, moguće dve podvarijante. Prva je uspešna i dovoljno brza realizacija najnovije Trampove inicijative i ozvaničenje Kosova kao nezavisne države uz pružanje famozne stolice u Ujedinjenim nacijama (UN). Druga podvarijanta jeste nastavak konflikta ali sa nekakvom procenom vremena u kome će biti završen, i to ne nužno na način za koji se zalaže Srbija i ne nužno u vreme koje bi joj odgovaralo. Treća opcija je reintegracija Kosova u sastav Republike Srbije kojoj i pripada po međunarodnom i svakom drugom pravu.

Neka pre no što se pristupi razmatranju ovih opcija bude izražena jedna bogohulna, za neke sablažnjiva misao: navedene (pod)varijante izlaska iz kosovskog ćorsokaka po troškovima, odnosno ceni, ispostavljaju se kao neočekivano različite u odnosu na njihovo rangiranje po poželjnosti u stručnoj i, osobito, široj javnosti. Varijanta reintegracije Kosova pokazuje se kao ekonomski najskuplja, ali i demografski više nego zabrinjavajuća. Varijanta brzog ozvaničenja Kosova kao nezavisne države ispostavlja se kao ekonomski najpovoljnija. 

Ovde će biti manje više taksativno navedeni neki veći troškovi – što neposredni finansijski, što oni posredni ali nipošto manje opterećujući – koji su posledica ovog za obe strane nemilog statusa quo koji se otegao kao gladna godina. Biće to fromulisano kao lista troškova kojih bi se Srbija oslobodila ako bi ovaj mučni tovar bio konačno maknut sa srpske grbače.

Prvo
, naglo bi se smanjile, čak uz perspektivu nestajanja, ogromne političke napetosti. One su na preduzetničkom i ekonomskom planu izvor goleme neizvesnosti, a privredni život ništa toliko ne parališe niti ga u tolikom broju lišava korisnih poslovnih poduhvata kao što je to slučaj sa neizvesnošću. Kosovski sukob generiše ove inhibitorne sile ne samo na Kosovu i ne samo u Srbiji, nego i u mnogo širem regionu jugoistočne Evrope, što će reći da je destruktivna interakcija Srbije i Kosova štetna i za jedan širi krug zemalja koje nas okružuju. Ne bi se trebalo iznenaditi ako bi iz tih zemalja potekli pritisci da se ova kosovska saga najzad završi, pa da se ceo region konačno nađe u normalnom poslovom ambijentu. 

Drugo
, i usko povezano sa prethodnim, kosovske napetosti jak su destimulišući činilac za strane investicije. O ulozi stranih ulaganja u ukupnom razvoju mišljenja su jako podeljena, ali nema sumnje da su ona korisna sve dok trpimo veliku stopu nezaposlenosti, dok izostaje domaći preduzetnički element za mobilizaciju resursa i dok bezmalo ukupna dodata vrednost generisana tim ulaganjima ima sa opšteprivrednog stanovišta ima karakter čistog ekonomskog dobitka, neke vrste nacionalnog profita. 

Treće
, dok traje kosovski sukob postoji njime izazvana, makar i vrlo mala, verovatnoća izbijanja ratnog sukoba. Značaj ove činjenice najbolje se uviđa iz prosvetljujućeg sagledavanja vrednosti mira u tragičnim situacijama koje se trpe kad on jednom bude izgubljen. 

Među troškovima koje generiše postojeće stanje zamrznutog konflikta mnogo je i onih koji su konkretniji i užeg dosega ali zato ne i mnogo manji, a pogotovo ne zanemarljivi. Tu su, pre svega, neposredni fiskalni troškovi, tj. direktni izdaci iz budžeta. O njima se u široj javnosti nedovoljno zna, a nisu primećene neke detaljnije analize ni u profesionalnim krugovima. Toj četvrtoj komponenti treba kao posebnu dodati i petu komponentu – doslovno nevidljive, u službenoj statistici neregistrovane novčane tokove koji struje prema Kosovu ali su zbog državnih razloga prekriveni izvesnim velom tajnosti. To je posebno opasna kategorija budući da je bogomdana za sve moguće zloupotrebe i da u jednoj zemlji nadaleko poznatoj po visokom nivou korupcije mogu da izazovu posebno velike štete. 

Šesta
 komponeneta takođe spada u domen ekonomske patologije: nedovoljno jasno i unekoliko haotično dvovlašće na severu Kosova, kao i slaba uprava i nedograđena država u ostatku njegove teritorije,  idealan je ambijent za sivu, pa i za crnu ekonomiju, pri čemu su obe u sukobu sa zakonom ali je ova druga daleko izvan njega. Odgovarajuće opštepoznate patološke deformacije ne ostaju ograničene na Kosovo nego se maligno šire ne celu zemlju. Deo tog troška je, kako se učestalo tvrdi, i obimna trgovina drogom za koju nije izvesno da je ograničena samo na Albance, ali koja zasigurno predstavlja težak problem za celu Evropu, a možda i šire.

Neka u zaključku bude ukazano na i na sedmu komponentu nedovoljno vidljivih posrednih troškova – političke štete koje Kosovo izaziva kao uvek zahvalan predmet izbornih manipulacija. U periodu do 2000. Kosovo je bilo zahvalna izborna baza i svojevrsna tvrđava za tadašnju vlast koju su u retrospektivi gotovo svi ocenili kao autoritarnu i pogubnu. Ispostavilo se da su uz takvu vlast, koju su podržavali upadljivo više nego što je to u proseku činila centralna Srbija, upravo Kosovari daleko najviše nastradali. Njihovo stradanje na neki je način „upravno srazmerno“ podršci koju su toj vlasti pružali. Kako to uvek biva u društvu koje deluje kao celovit kompleksna sistem, njihovo političko ponašanje nije se ticalo samo njih nego je na ovaj ili onaj način pogađalo celu zemlju. Za elektoralna opredeljenja kosovskih Srba nikad nisam imao simpatije: glasao sam uvek za stranke koje su na suprotnom kraju političkog spektra od onih koje su oni podržavali. Njihova podrška, ali i njihova egzistencijalna situacija, obilno je produkovala i osmu sastavnicu troškova: kosovska drama uvek je doprinosila neposrednom državnom intervencionizmu, mešanju države u splet odnosa i tokova gde ne treba da se upliće. Druga strana te mučne medalje su  slabije performanse na stvaranju pravnog poretka i razvijanju institucija, gde je država i tvorac novih rešenja i činilac njihove primene. Kosovo nam tako iz decenije u deceniju dezorijentiše i preusmerava državu. Ono je udaljava od poslova koji su u njenom delokrugu a najviši su društveni prioritet i usmerava je tamo gde su potencijalne štete od njene intervencije ogromne.

Pri utvrđivanju redosleda varijanti i podvarijanti sa čisto ekonomskog stanovišta, tj. po troškovima koje one podrazumevaju, od presudne je važnosti imati na umu da je ekonomsko vrednovanje samo jedan aspekt procene njihovih efekata i posledica. Jasno je da postoje različita mišljenja i u vezi sa gubitkom Kosova kao naisceljivom ranom i sa nacionalnom katastrofom koju bi taj gubitak predstavljao. Ovde će tek biti pomenuto da nije zapaženo da postoje ljudi koji bi u eventualni rat oko Kosova slali svoju decu niti takvi koji su, poput mojih kordunaških zemljaka, ugledne porodice Pribićević, spremni da se presele na Kosovo da bi na tom rizičnom terenu ojačali srpsku stvar. Naprotiv, nije mali broj Srba koji su se zatekli na Kosovu ali su ga napustili glavom bez obzira.

Nakon što su identifikovani troškovi koje Srbija trpi uz sadašnji status quo lako se procenjuju troškovi svih napred specifikovanih varijanti. Nastavak statusa quo kao realizacija prve varijante bukvalno je poguban jer znači nastavak ogromnih čisto finansijskih ali i, možda još i većih, indirektnih troškova na trajnoj osnovi. Prva varijanta ubitačno je skupa u čisto ekonomskom smislu. Pitanje je da li bi te troškove i taj sa tračnica daleko skrajnut režim funkcionisanja Srbija uopšte mogla trajno da izdrži.  U podvarijanti druge varijante Srbija zanavek ostaje bez Kosova, a to se zahvaljujući energičnom i ne nužno delikatnom Trampovom stilu događa ako ne odmah, a ono u sasvim doglednom vremenu. To je u strogo ekonomskom smislu daleko najpovoljnija opcija. Ona bi Srbiju po kratkom postupku oslobodila ogromnog tereta.

Druga podvarijanta prve varijante, tj. produžavanje statusa quo do u neodređeno vreme, a po isteku tog, moguće dugog, perioda ponovno suočavanje sa mogućnošću definitivnog razdvajanja, očigledno je daleko nepovoljnija od podvarijante brzog državnog osamostaljivanja Kosova. Taj  ishod podrazumeva trpljenje svih golemih troškova pobrojanih u čitava tri pasusa (5-7) ovog teksta, a potom ipak pristanak na konačno odvajanje Kosova i njegovo potpuno državno konsolidovanje. To je kombinacija velikih finansijskih i posrednih ekonomskih troškova, s jedne, i emotivnog gubitka i nacionalnog udara, s druge strane. Koliko god da deo javnosti, uključujući i one koji decu ne bi slali da ratuju za Kosovo, smatra da bi pristanak na odvajanje Kosova bio ravan nacionalnoj katastrofi, moralo bi da bude jasno da je taj gubitak uvećan za ogromne neposredne i posredne materijalne troškove iz prethodnog teksta gora varijanta za Srbiju od ishoda prve podvarijante u drugoj opciji, tj. brzog otkidanja Kosova iz političkog sistema i društvenog tkiva Srbije. Gubitak Kosova plus dodatni troškovi lošije je rešene za Srbiju od gubitka južne pokrajine bez tih daljih troškova.

Treća opcija, reintegracija Kosova u Srbiju, ovde mora da bude ocenjena na način koji opet rizikuje da bude doživljen kao svetogrdan. Vraćanje Kosova znači manje-više mirenje sa svim onim ogromnim troškovima koji su pobrojani u 5-7 pasusu ovoga teksta. Na dugi rok, tj. u beskonačnom vremenskom horizontu, njih bi Srbija teško mogla da podnese, a ako bi to rešenje i bilo održivo, ono bi verovatno podrazumevalo fatalno mirenje sa sporim privrednim razvojem i sa trajnim zaostajanjem za bližim, a i daljim, međunarodnim okruženjem. Po tempu rasta Srbija je već sada na začelju uporedivih a i šire kategorisanih zemalja, dok je taj nezadovoljavajući tempo u kombinaciji sa jednako nepovoljnim nivoom – Srbija je među najnerazvijenijim zemljama Evrope – gotov opis prave razvojne i ekonomskopolitičke katastrofe. Srbija teško izlazi nakraj sa svojom sirotinjom, a kad bi se, i ako, tome dodala beznadna i još ljuća kosovska sirotinja, dovelo bi to do takvog tereta socijalnog staranja za koje se ne da ni zamisliti kako bi Srbija mogla da ga podnese. Dobro je imati u vidu da samo povećanje teritorije po osnovu pravovaljanog vraćanja Kosova u državno ustrojstvo Srbije ne bi mnogo značilo jer Srbija ne može da savlada i valjano održi ni onu teritoriju koja joj ostaje van Kosova: na hiljade sela sistematski se prazne, a i mnogi gradovi sve više su prošarani nenaseljenim, avetinjski praznim kućama.Teško je videti kako bi reintegracija Kosova bila politički ostvarena: može li iko zamisliti Skupštinu Srbije u kojoj sedi do jedne trećine Albanaca sa Kosova? Tu su, najzad, i zastrašujući demografski trendovi: Srbija je silno zahvaćena nezaustavljivom depopulacijom, dok je na Kosovu, uprkos izvesnim tendencijama smirivanja, stopa demografskog rasta vrlo visoka. Da li bi stanovništvo Srbije pristalo na scenario u kome bi – kako sledi iz nekih demografskih projekcija – u nešto daljoj perspektivi postalo manjina u sopstvenoj zemlji?

*
Sa Kosovom je Srbija gurnuta u poziciju da bira između nepoželjnih alternativa, takvih za koje je čak teško reći koja je od koje gora. Koga god istorija postavi na ukleto mesto da odlučuje o raspetljavanju kosovskog čvora, neće moći da se proslavi. Kako god da se odluči, ishod će biti nepovoljan, a zemlja će opet biti uvučena u beskrajne raspre o istorijskim krivicama i epohalnim promašajima.


11 comments:

fg said...

Pristup u sagledavanja problema je odlican.
Ali ja mislim da mi nemamo nikakav kosovski problem vec albansko-nacionalni. Stvar je utoliko kompleksnija jer se priznavanjem Kosova malo toga resava. Ekonomski gledano rezultati bi bili kratkorocni jer su Albanci kolektivisticki usmereni na ostvarivanje nacionalnih ciljeva (sirenje granica albanske drzave, asimilacija drugih naroda...). Albancima niko ne brani da grade efiksniji drustveni sistem i ekonomiju ali se to ne desava. Bojim se da troskovi o kojima govori gospodin Madzar mogu obuhvatiti i jos jedan mini rat koji ce biti potstaknut igrarijama velikih sv. Sila i Rusije u perspektivi.

SD said...
This comment has been removed by the author.
tiki said...

postoje iskustva zemalja eu, kako su Hrvati rešili problem talijana u Istri i dalmaciji , česi ( dobri Švejk) sudetskih njemaca a totovi mađara. reintegracija kosova ne znači i reintegraciju albanaca,

pest said...

https://www.haaretz.com/world-news/europe/dirty-zionist-sh-t-french-jewish-philosopher-alain-finkielkraut-attacked-in-paris-1.6939446


lol

Nikola said...

Lepa analiza, ali ima neke manjkavosti. Na primer, nije jasno zasto bi reintegracija Kosova bila demografski zabrinjavajuca, niti je uzeto u obzir da bi uspesna nezavisnost Kosova mogla podstaci slicne projekte u regionu.

Za procenu cene Kosova, predlozio bih trzisno resenje: neka se anketira dovoljan broj ljudi i pita se za koliko novca bi glasali za amandman Ustava kojim se priznaje Kosovo, potom se to pomnozi sa stanovnistvom Srbije.

Živomir Savić said...

Početak ovog teksta nije manje tragičan u opisu situacije od Jovanove Apokalipse... skoro da se zapitaš ali zašto da nastavim da čitam ako je odmah tako jasno da je Kosovo najzapetljaniji čvor još od gordijevskih vremena...
Ali onda se setiš naše strasti za tekstove koji nas unapred oslobađaju obaveza i odgovornosti jer je ionako reč o "nemogućoj misiji".
Dobro, ali šta onda da kažu Jevreji npr, ili Ukrajinci, ili Kurdi, pa čak i subotički Mađari, što da ne, ima raznih situacija u životu. Njihove imaju bitnu razliku u odnosu na našu - oni nisu krivi za svoje nevolje, mi smo za našu isključivi krivci - podjednako razmnožavanjem i naoružavanjem Albanaca u bratstvu i jedinstvu ili kasnije totalnim ratom, više protiv njihovih starijih ukućana i nameštaja nego protiv samih članova UČK.
Ali izgleda da su svi ti narodi zreliji, neko više neko manje...naš narod odavno ima tih svojih, recimo 15 godina, i ne mrda iz adolescentske faze.
Sve ili skoro sve u životu zavisi od pristupa, jedna ista stvar može da se opiše i kao da su sve lađe potonule i kao "boza" - nije neozbiljno, skoro sve zavisi od toga da li čovek (narod) hoće da uradi nešto sa sobom ili neće. Kad bismo mi bili sposobni da nešto radimo, da nešto napravimo, puklo bi nam pred očima, i videli bismo da problem Kosovo realno ne postoji - već ga je rešio život, sam po sebi, iako smo mi dali sve od sebe da se ne reši. Mislim ovde na onaj nemogući scenario - jednostavno, mi sledećih recimo 10 godina nemamo vremena da pričamo, uopšte, a najmanje o Kosovu, hoćemo da napravimo ono društvo koje bismo napravili do 12.3.2013, već za onih prvih 10 godina, da nas nisu sprečili... ne zna se ko, prijatelji, neprijatelji, treća lica...ali sad još samo da obavimo te najpreče poslove što pre (jel treba priznanje Kosova...može), kao kad razumni ljudi sahranjuju nekog dragog, pa im je muka od suvišnih rituala, pa da se konačno posvetimo uspravljanju presamićene kičme...pa ćemo posle tih 10 godina (toliko je Nemačkoj sredinom 20 veka!!! trebalo da od ruševine postane druga nacija sveta), da se zauzmemo za Kosovo, jer nam je taj region važan...da, sad kad smo jaka i poštovana država-nacija-ekonomija želimo da doprinesemo razvoju pokrajine za koju nas vežu dublje emocije...to utoliko lakše što parole kao što su "Kosovo zadire u sve pore...neisceljena rana...nacionalna katastrofa...emotivni gubitak...nacionalni udar" su preterivanja koja nemaju veze sa stvarnošću, i služe samo da se naša draga magla nikad ne raziđe iz nacionalnih očiju.
Stvarnost je mnogo grublja - jedine "nacije" SFRJ koje je pre rata narod centralne Srbije mrzeo su Srbi sa Kosova, Srbi iz Hrvatske i Bosne, jer su "prodali kuće i zaradili svi po nekoliko milijardi dolara, a sad nama ovde u Srbiji otimaju poslove po opštinama i fabrikama". Jedino što se posle rata u vezi sa ovim promenilo je da se ta osećanja više ne ispoljavaju glasno, Vučiću i Dačiću je sad prioritetna laž integralno srpstvo (koje su razvalili za sva vremena), pa ih mi kao i u svemu ostalom verno pratimo.
Deprimirajuće je kako naši najbolji intelektualci nisu makar svesni stvarne jednostavnosti problema. Tada bismo bar znali šta treba da se radi, pa bismo valjda jednom to i mogli. Ovako nećemo moći nikad.
Od tolikog pričanja o Kosovu čini se ne samo da nismo čuli nijedan dobar odgovor, nego ni dobro pitanje, eto npr jedno od onih koje je moralo biti prvo - kako smo uspeli da izgubimo od najslabije nacije Evrope, kad je to bilo skoro nemoguće?
Od jedine islamske nacije u Evropi u vreme početka globalnog sukoba civilizacija: "civilizacija - islam". I to još i katastrofalnim rezultatom, sa nulom. I kako uspevamo da ne vidimo toliko dugo tako veliki poraz?
Ili je pravo pitanje u stvari zašto nam je taj poraz toliko važan, zašto ne možemo da živimo bez njega, kao da ne znamo šta bismo sa sobom bez tog poraza...

Milan Stefanovic said...

Posto se odavno zna da se ljubav pokazuje nogama, mislim da je pravo pitanje 'Zasto Srbi toliko mrze Kosovo?'. Srbi su oduvek bezali sa Kosova, ostajali su na istom samo u kontekstu drzavnog parazitiranje ili regulacijom namestenih poslova.

Srbe je odavno briga za Kosovo, samo volimo da foliramo sami sebe, to nam je glavna nacionalna osobina.

Nikola said...

@Živomir Savić Mozda je to zato sto islam pobedjuje u tom globalnom sukobu?

Živomir Savić said...

Nikola, ništa od svega što islam znači, predstavlja i čini nema veze sa pobedom...i da nam svima poseku glave, samo su nam posekli glave, ne i pobedili...

Speaker said...

Mislim da čovek ne mora da bude veliki ekonomski stručnjak da bi došao do zaključka da je Kosovo samo dugogodišnji kamen oko vrata Srbije, i da je njegovo brzo priznavanje najprobitačnije u svakom smislu, pa i ekonomskom :)) Naravno, ako usput može da se nešto iscenka, treba pokušati, kada bi ova priča sa razmenom teritorija bila realna, to je solidan kompromis. Da je dvanesti ili bar šesnaesti vek, i ja bih preporučio rešenje koje predlaže tiki, jer bi tada bilo realno i racionalno, danas, nažalost nije ni jedno ni drugo :)

Speaker said...

@Nikola
Nema globalnog sukoba sa Islamom, jedini bitan sukob je u okviru same zapadne civilizacije između neomarksističke pete kolone i trezvenih ljudi koji hoće da se vrate kapitalizmu, zdravom razumu i racionalnoj imigracionoj, ekonomskoj, vojnoj i svakoj drugoj politici. Ako ovi potonji dobiju taj sukob, Islam će biti manji od makovog zrna ili ga, prosto, neće biti, a kladio bih se na ovo prvo, to su fanatici i primitivci, ali za razliku od zapadnih levičara nisu autodestruktivne budale i poštuju moć i volju da se ona upotrebi kada je vide :)))